Povodom Deklaracije o globalističkom intervencionizmu i NATO agresiji na SR Jugoslaviju od strane Mreže za odbranu čovečanstva – ogranak za Srbiju1
RNP-F izražava podršku Inicijativi drugova iz MOČ-a, povodom pokretanja pitanja svake vrste odgovornosti za imperijalističku agresiju na SR Jugoslaviju i delimične nadoknade štete njenim žrtvama – narodima SR Jugoslavije. Kažemo „delimične“, jer šteta koju je imperijalistička agresija načinila SR Jugoslaviji i njenim narodima, kao što znamo, nije samo ekonomske prirode, i jasno je da ljudske živote ne možemo vratiti, niti nadoknaditi patnje građana naše zemlje, kao ni sprečiti zdravstvene posledice koje naši narodi i danas trpe zbog kontaminacije zemljišta, vode i vazduha, uzrokovanih ovom agresijom.
Težinu ove Deklaracije odrediće podrška koju će ona steći, prvenstveno među masama, a potom i političkim i radnim organizacijama u zemlji i svetu, dok će uspeh same Inicijative odlučiti strategija autora po pitanju utilizacije partikularnog u svrhu univerzalnog, drugim rečima, upotrebe ove konkretne akcije za ostvarenje pomaka u organizovanju antiimperijalističke borbe, kako na Balkanu, tako i u svetu. Međutim, sam značaj Inicijative, iz naše perspektive, vrlo je visok već pri samom nacrtu Deklaracije, iz nekoliko ključnih razloga:
Prvo, vrlo dobro znamo koji su limiti legalističkog delovanja i ne gajimo iluzije po pitanju ostvarenja dalekosežnih ciljeva ovim putem. Legalizam, kao aktivistički metod putem angažman kroz pravne i parlamentarne vidove borbe, ima svoje pozitivne i negativne aspekte. Jedan od pozitivnih aspekata je svakako sloboda delovanja i mogućnost, više-manje, neometanog eksponiranja ideja i ciljeva borbe. Sem jednog načina propagande, on takođe pruža i delimičnu mogućnost ostvarenja određenih kratkosežnih ciljeva, u meri u kojoj drastično ne ugrožava ekonomsku bazu, putem buržoaskih institucija i oscilirajućih prava stečenih istorijom klasne borbe. Linija ograničenja ovog metoda, dakle, ukoliko želimo izbeći inkorporaciju i reformizam, može se prevazići istovremenim razvijanjem jednog drugog vida borbe, koji izlazi iz okvira ograničenih na buržoaske institucije, tačnije iz okvira koji ne dopuštaju da se ugroze interesi imperijalizma i njihovih marioneta u zemlji.2
Neko bi iz ovoga mogao izvući zaključak da unapred osuđujemo Inicijativu na propast, čime bismo, sasvim legitimno, dobili opravdanje za nastavak borbe drugim metodama. Međutim, stvar je sasvim suprotna. Ono što je iz nacrta Deklaracije možda i najvažnije, jeste da su pred nas postavljeni oni zadaci koji su pomenutim metodama rešivi,3 ukoliko im se pristupi sa punom organizacionom i strategijskom ozbiljnošću, uz povezivanje i doprinos svih grupa i pokreta čiji interes leži u nanošenju udarca svetskom imperijalizmu.
Drugo, postavljanje stvari na noge od starta, znači jasno odrediti „ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji“.4 Podsetićemo da smo pre izvesnog vremena pokrenuli bojkot buržoaskih medija.5 Organizacija i pokreta koji su se odazvali bilo je, naravno, malo. Međutim, ni tada nismo gajili iluzije o nekakvom masovnom odzivu i instantnom uspehu akcije. Na taj korak odlučili smo se upravo iz istih razloga iz kojih danas pružamo podršku Inicijativi MOČ-a. Prvi je taj da, u vremenu razvijene tehnologije koja nam je dostupna, imamo mogućnost alternativnog medijskog organizovanja, čime se svaka lenjost, nevoljnost i nesposobnost distanciranja od buržoaskih glasila već može podvesti pod kolaboraciju. Drugi je taj što je neophodno razumeti ko su nam saveznici, a ko želi da sačuva ili stekne privilegije u postojećem poretku. Paralela je očigledna, jer poznato vam je da na levici, ne samo u svetu nego i kod nas, postoje organizacije koje su dale prećutnu podršku imperijalističkoj agresiji na SR Jugoslaviju, pa čak i one koje su joj pripisale progresivan karakter. O kome se radi, pomoći će vam da saznate pružena ili uskraćena podrška ovoj Inicijativi.
Završili bismo ovo kratko izlaganje jednom primedbom i jednim predlogom.
Primetili ste da smo podršku usmerili Inicijativi a ne samoj Deklaraciji. Verujemo da se ne radi o finalnom nacrtu Deklaracije, i da će drugovi iz MOČ-a, dozvoliti sugestije, ne samo sa naše strane već i drugih grupa i udruženja koji računaju na participaciju u ovoj akciji. Primedba se, dakle, tiče formulacije koja kaže da „Srbija ima sva prava da, pred odgovarajućim međunarodnim institucijama, pokrene postupak protiv NATO pakta i država članica, koje su učestvovale u agresiji“. Ovde možemo upasti u stupicu,6 ako aktuelne vlade Srbije i Crne Gore, koje istim tim agresorima omogućuje plodne uslove za investicije i profit, zahtevaju vrlo mali porez na dobit stranih preduzeća, nude obilje jeftine radne snage i sirovina i ne štite radnike od mizernih plata i nepodnošljivih uslova rada – vlade koje takođe pretenduju i na zvanični vojni savez sa imperijalizmom – predložimo ili prihvatimo kao posrednike planirane pravne akcije. Verujemo da su drugovi iz MOČ-a prevideli ovaj detalj, koji je, prema našem mišljenju, veoma važan faktor u preduzimanju daljih koraka ka unifikaciji akcije svih zainteresovanih grupa i pokreta. Stoga smatramo da bi bilo od najveće koristi preformulisati ovu stavku, ili možda oformiti vandržavno telo koje će pravedno reprezentovati narode SR Jugoslavije. Koje su pravne implikacije ovakvog poteza, nije nam poznato, ali verujemo da će drugovi iz MOČ-a naći neko prihvatljivo rešenje.
Naš predlog je vezan za ideju obaveznog doprinosa pri participaciji. Proglasi i saopštenja, kao što smo ranije insinuirali, nemaju težinu ukoliko organizacije koje stoje iza njih nemaju uporište u masama, ili načina da doprinesu neposrednim zadacima i ciljevima. RNP-F će stoga obezbediti medijski prostor svim novostima vezanim za Deklaraciju i raditi na propagandi i upoznavanju masa sa njenim ciljevima. Ono što, dakle, predlažemo je da svaka organizacija, udruženje ili radni kolektiv, kod nas i u inostranstvu, koja želi da podrži Inicijativu, doprinese u manjoj ili većoj meri, u skladu sa mogućnostima. Nadamo se da će drugovi iz MOČ-a prihvatiti ovaj predlog i upoznati sve aktivne učesnike sa njihovim obavezama.
Na kraju, izrazićemo želju da se oko ove Inicijative okupe sve antiimperijalističke organizacije, radni kolektivi Srbije i Crne Gore, kao i razna kulturna i sportska udruženja.
Beograd 21. februar 2017. godine
Organizacioni sekretarijat RNP-F
http://www.princip.info/2017/02/20/deklaracija-o-globalistickom-intervencionizmu-i-nato-agresiji-na-sr-jugoslaviju/ ↩
Primeri alternativnih vidova organizacije i borbe se mogu naći kroz istoriju radničkog pokreta u pogledu različitih oblika direktne demokratije, vanparlamentarne opozicije, itd. ↩
Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši“ – Karl Marks, http://www.mltranslations.org/serbcroat/critpoleconsc.htm ↩
Ko su nam prijatelji? Ko su nam neprijatelji? Ovo je pitanje od primarne važnosti za revoluciju. – Mao Ce Tung, https://www.marxists.org/reference/archive/mao/works/red-book/ch02.htm ↩
Hrvatska reč za zamku. U svakom članku koristimo po neku hrvatsku reč, kao odraz naše politike i ideologije, ali i otvorene želje za provokacijom svih protivnika jugoslovenskog nacionalizma. ↩
„6. Hrvatska reč za zamku. U svakom članku koristimo po neku hrvatsku reč, kao odraz naše politike i ideologije, ali i otvorene želje za provokacijom svih protivnika jugoslovenskog nacionalizma.“
Malo sam zbunjen, jer čitajući vaše tekstove stekao sam utisak da ste marksističke orijentacije, đuture sve sa takozvanim „levim sektašenjem“, što ne smatram nužno lošim. Ali kako se ovo sa „jugoslovenskim nacionalizmom“ uklapa sa levo-zaokrenutim marksizmom, ne shvatam. Kraljevina Jugoslavija bila je kapitalističko govno od zemlje a „socijalistička“ jugoslavija bila je oaza revizionizma i pokenjala se u ideju komunizma koja ju je stvorila. Čemu služi jugoslovenski nacionalizam? I ja sam u školi učio srpskohrvatski jezik, koji jedini zaista postoji za razliku od ovih izmišljotina „srpski“, „crnogorski“, „hrvatski“, koliko god da ih ima. I balkanski nacionalizmi su gnusni, kao i granice koje oni stvaraju.
Ali uz marksizam ne ide nacionalizam pa ni jugoslovenski.
Poštovanje druže Miloše
Prvo da vam se zahvalimo što nas pratite već duže vreme, i da ponudimo izvinjenje što ne stižemo uvek da odgovorimo. Aktivizam, bar u ovoj fazi, nužno znači izigravati paukove i raditi više poslova istovremeno, pa se nadamo da ne zamerate. Hajde sada, što bi rekao drug Staljin, „da se bacimo na posao“ i probamo da se iskupimo jednim dužim odgovorom.
Prativši vaš redosled, da se odmah osvrnemo na citat iz našeg teksta. Dakle, i sami ste svesni, kao što ste kasnije dodali, da je uvođenjem „novih“ jezika izvršena i jedna vrsta superstrukturne (iako nije jezik superstruktura već standardizacija) kontrarevolucije, kao propratne manifestacije političke i ekonomske kontrarevolucije. S obzirom na to, priča o striktno ekspertskoj i naučnoj standardizaciji je samo jedna ideološka izmišljotina, a kada kažemo koji jezik govorimo mi već izražavamo određene političke stavove. O tome smo ranije pisali detaljno: http://www.princip.info/2016/10/12/jezicke-ideologije-na-balkanu/
Dalje, spomenuli ste „levo sektašenje“. Mi moramo da priznamo da ne razumemo najbolje šta ste time mislili. Sektašenje je nespremnost na saradnju i saveze, što kod nas nije slučaj. No činjenica je da naše razumevanje neophodnog delovanja podrazumeva prvenstveno izgradnju sopstvenih snaga, jer kao što rekosmo više puta, težina neke kritike ili akcije je onolika koliku podršku organizacija ima među masama i stoga bez jake organizacije ostaju samo proglasi i sličice na društvenim mrežama.
Zatim, pitanje nacionalizma nije dobro shvaćeno sa vaše strane. Marksizam-lenjinizam posmatra nacionalizam, kao i svaku drugu istorijsku pojavu – dijalektički. Dakle, on može biti progresivan i reakcionaran zavisno od materijalne realnosti. Marksisti uvek podržavaju demokratske revolucije kada su usmerene ka uništavanju starih (feudalnih) odnosa, ali ih istovremeno i kritikuju kada sprečavaju dalji društveni (socijalistički) razvoj. Stoga naravno uvek podržavamo i nacionalno-oslobodilačke borbe naroda Afrike i Azije u borbi protiv (neo) kolonijalizma, i bilo bi vrlo nemarksistički izjednačavati nacionalizam ugnjetenih nacija sa nacionalizmom zemalja ugnjetača. Da budemo još precizniji: srpski nacionalizam je bio progresivan kao moćno oruđe borbe protiv turskog kolonijalizma i formiranja nezavisne srpske države u 19. veku. Jugoslovenski nacionalizam je bio progresivan tokom ranog 20. veka i težnje ka ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu razbijale su, kako austrijski kolonijalizam, tako i semi-feudalne odnose u mnogim delovima okupirane južnoslovenske teritorije. Dakle, istorijski materijalizam podrazumeva etapnu borbu, pa čak i onda kada se sprovodi pod palicom Komunističke partije. Npr, ako KP preuzme vlast u zaostaloj zemlji, ona prvo sprovodi demokratsku a tek onda (kada postigne određeni stepen razvitka proizvodnih snaga) socijalističku revoluciju.
Sada kontra primer. Srpski nacionalizam (kao i hrvatski, bošnjački, makedonski i slovenački) u periodu 1980-ih i 1990-ih bio je izrazito reakcionaran. Zato što je težio da unazadi i uruši naprednije (socijalističke) društvene odnose, vrati društvo u period kapitalizma i izazove nove nacionalne podele među narodima Jugoslavije. Takav nacionalizam naš je najveći neprijatelj, a svaka težnja ka ponovnom ujedinjenju jugoslovenskih naroda, dakle jugoslovenski nacionalizam koji primećujete kod nas, može se smatrati njegovim neprijateljem – neprijateljem nacionalnih buržoazija Balkana, a time i neprijateljem imperijalizma kome one služe. To je, dakle, progresivni nacionalizam, u ime internacionalizma. Ako vam zvuči paradoksalno, podsetićemo na jedan Staljinov citat koji kaže: „Karakteristika ove Oktobarske revolucije je da je ostvarila sve ove nacionalne-kolonijalne revolucije u ime internacionalizma, ne nacionalizma“.
Potom, kažete da je Kraljevina Jugoslavija bila loša zemlja, a SFRJ revizionistička. Teško je odgovoriti na ovako postavljenu primedbu, no hajde da pokušamo. Kraljevina Jugoslavija je bila kapitalistička država, dakle država buržoaske vladavine i jarma proletarijata, baš kao i što nam je država danas. To je njena osnovna karakteristika, a tu karakteristiku bi naravno imale Srbija, Hrvatska, Bosna i Slovenija kao nezavisne države bez tog saveza. Stoga, nije Jugoslovenstvo ta navodno loša odlika iza buržoaske vlasti već njeni proizvodni odnosi. Uostalom, Jugoslovenstvo je, još jednom, tokom Drugog svetskog rata, suprotstavljeno interesima nacionalnih buržoazija svih balkanskih država i poslužilo kao moćno oruđe u mobilizaciji borbe protiv fašizma.
Što se tiče SFRJ, mi se ne slažemo da je treba posmatrati tako kratkovido. Inače, odlika mnogih organizacija danas jeste da u startu raskrste sa tim sukobom Tito-Staljin, i svrstaju se na jednu ili drugu stranu. U oba slučaja radi se o dogmatama, koji drže arhaične pozicije bez želje za unapređenjem i razvijanjem marksizma-lenjinizma i usvajanjem politike jedne ili druge strane kao jedinstvene i večite forme socijalističkog razvoja. Do sada ste mogli da primetite da RNP-F beži od dogmatizma kao „đavo od krsta“ jer istorijsko iskustvo pokazuje da se sa takvim modelom razmišljanja ne stiže daleko. Mi ne biramo strane u tom sukobu, već ga studiramo i prihvatamo ili kritikujemo pojedine njegove aspekte i poteze sa obe strane, a evo sada kada već to spominjemo, mogli bismo o tome i napisati uskoro jedan članak. Sa druge strane, taj sukob nam je doneo i dosta dobroga – jedno bogato iskustvo različite političke i ekonomske prakse, iz kojih možemo izvući dosta pouka, usvojiti mnoge ideje i modele na obe strane, ali i sagledati njihove domete i greške. Ono što je neosporno jeste da su oba socijalistička modela drastično unapredila društveni, tehnološki i humani razvoj tadašnjih država, i proizvela određene mehanizme koji će nam pomoći kada budemo ponovo izgrađivali socijalizam, bilo u Srbiji ili celoj Jugoslaviji.
Kao što vidite, nismo škrtarili u odgovoru i ne pamtimo da smo ikada ikome posvetili ovoliko vremena, pa se nadamo da ste zadovoljni našim izlaganjem i da vam je sada znatno jasnija naša pozicija po ovih nekoliko pitanja.
Drugarski pozdrav
Drugovi iz RNP-F, ne mogu se pohvaliti da vas pratim duže vreme, ali kada sam vas pronašao pre nekoliko meseci, namah sam iščitao popriličan broj vaših tekstova, ako ne i sve. Hvala na izdvojenom vremenu za tako obiman odgovor koji je, pretpostavljam, tako iscrpan i zbog ove naše užasavajuće apatije i nezainteresovanosti za levičarski društveni aktivizam, a u cilju podsticanja ikakve diskusije, makar i u komentarima na sajtu.
Možda grešim u vezi sa „levim skretanjem“ ali takav utisak sam stekao zbog vašeg insistiranja u osudama kurdskog drugovanja sa imperijalizmom. Kurdi se nalaze u nezgodnoj situaciji i putevi njihovog nacionalnog oslobođenja su njihova stvar – možda ako nekad stanu na svoje noge izaberu socijalizam. Eto kako je SFRJ nastala zahvaljujući komunistima, a onda retrogradirala u ovo što imamo danas. Nisam dublje upućen u rad vaše organizacije, i verovatno sam prenaglio sa svojom neodmerenom ocenom.
Sa dijalektičkim pogledom na nacionalizme se slažem, ali jugoslovenski nacionalizam obično ide u kompletu sa malograđanskom jugonostalgijom („bili smo sila“, „bili smo gospoda“ i slično). Takođe, jugoslovenski nacionalizam može biti prepreka u integraciji naroda Balkana. Po čemu bi npr. Slovenci trebali biti bliži Makedoncima nego Bugari?
Što se tiče konkretnih instanci jugoslovenstva, kraljevina je formirana prvenstveno kao interes srpske buržoazije, dakle kao neki „predvelikosrpski“ projekat. Naravno bilo je jugoslovenskog sentimenta u svim delovima zemlje, ali on je samo olakšao stvaranje te kraljevine, nije ga inicirao. Tokom rata, jugoslovenstvo je bilo revolucionarna snaga ali partija nije imala snage da se izbori sa karijerizmom svog vrha, i umesto da uzme avangardnu ulogu, partija je odabrala da bude neprijateljem komunizma. Ne znam da li je Staljin vodio imperijalističku politiku, ili je možda hteo da likvidira Tita i drugare, ako jeste možda je to uticalo da se Jugoslavija odgurne ka zapadu, ali to ne opravdava KPJ koja se besramno stavila u službu zapadnog imperijalizma. Izručivanje grčkih partizana fašistima, osnivanje Nesvrstanih, zatvaranje principijelnih komunista na Goli otok a s druge strane afirmacija „crvene buržoazije“… Na primer drugovi Kubanci odolevaju pritiscima veoma dugo, i nisu skrenuli sa puta socijalizma – ne vidim zašto je Jugoslavija morala da to učini.
Nema sumnje da je vaše mišljenje ovde informisanije od mog pa su i vaše pozicije verovatno ispravnije, ali koliko god SFRJ bila neuporedivo bolja u verovatno svakom pogledu od sadašnjih kolonija izniklih na njenom prostoru, ne vidim zastupanje jugoslovenskog nacionalizma kao trenutno poželjan diskurs.
Drugarski pozdrav i hvala na vašem aktivizmu, da čovek ima šta valjano da pročita na srpskohrvatskom jeziku onlajn (nisam znao da pišete i za princip.info – sajt za svaku pohvalu).