Pitanje odgovornosti – Indirektna podrška imperijalizmu levice i desnice u Srbiji
Ne sakrivajte ništa od naroda. Ne kazujte neistine. Ukažite na laži koje im se govore. Ne maskirajte poteškoće, greške, propuste. Ne tražite lake pobede. – Amilcar Cabral
*
Nakon američkih vazdušnih udara na Siriju, rešili smo da se, u sažetoj varijanti, osvrnemo na pitanje odgovornosti. Počećemo jednostavnim pitanjem koje nam je uputilo više drugova – snose li desničari, koji su zdušno podržavali Donalda Trampa tokom predizborne kampanje, makar delimičnu odgovornost zbog bombardovanja Sirije?
Ako ste slabije upućeni, reći ćemo vam da postoje i levičari koji su podržali bombardovanje SR Jugoslavije, smatrajući da je NATO, po tom pitanju, odigrao progresivnu ulogu, čime je zaustavljena navodna „srpska agresija“ na kosovske Albance. U njihovom slučaju, osim što previđaju činjenicu da je razlog za bombardovanje bilo odbijanje SR Jugoslavije da potpiše ultimatum iz Rambujea koji je zahtevao neograničenu slobodu kretanja trupa NATO po zemlji, besplatno korišćenje infrastrukture i imunitet od krivičnog gonjenja, kao i da su podrivanje njene suverenosti i podrška separatizmu na Kosovu sprovedeni sa ciljem obezbeđenja vojnog prisustva NATO-a i uspostave i kontrole namesničkih režima na Balkanu koji će osigurati bezbedan protok resursa i profita ka Zapadu, radi se o devijacijama usled nepoznavanja marksističke teorije i istorijske prakse.
Njihovi „argumenti“ svode se na: 1. bespogovorno prihvatanje imperijalističke propagande, 2. dekontekstualizovanu papagajsku retoriku o pravu na samoopredeljenje.
Prvi je nedostojan svake pažnje, jer je i detetu jasno da je svrha imperijalističke propagande izgradnja popularne podrške neokolonijalnim projektima parazitskog Zapada. O drugom ćemo dati nekoliko informacija, kako bi oni koji su slabije upoznati sa marksizmom odagnali predrasude o levici postsocijalističkih društava kao isključivo liberalno-levo kompradorskoj „eliti“.
Marks i Engels su u datom trenutku podržavali pravo pojedinih naroda na samoopredeljenje a uskraćivali podršku drugim narodima tokom 19. veka. Razlog tome bio je što su smatrali da bi neke od novoformiranih, nacionalno oslobođenih država služile kao podrška tadašnjem ruskom carizmu, pa su shodno tome zauzeli stav protiv nacionalnog oslobođenja tih naroda u tom, specifičnom trenutku.
Lenjin je to objasnio na sledeći način:1
„Mnogi zahtevi demokratije, uključujući samoopredeljenje, nisu apsolutni, već samo mali deo opšteg socijalističkog svetskog pokreta. U pojedinim konkretnim slučajevima, deo može protivrečiti celini; i ako je tako, mora biti odbačen. Moguće je da je republički pokret u jednoj zemlji samo instrument klerikalnih, ili finansijsko-monarhističkih intriga drugih zemalja; ako je tako, ne smemo da podržavamo takav pokret… Marks i Engels nisu doživeli da vide epohu imperijalizma… Ako bi se situacija ponovila… i drugi narodi posluže kao bedemi buržoaske reakcije, onda bih i ja morao da budem za revolucionarni rat protiv njih, u korist njihovog slamanja, u korist uništenja svih njihovih ispostava, bez obzira na to kakvi pokreti malih naroda nastaju u njima.“2
Staljin je to objasnio na sledeći način:
„Proletarijat ne mora da podržava svaki nacionalni pokret, svuda i uvek, u svakom pojedinačnom konkretnom slučaju. Podrška se mora dati takvim nacionalnim pokretima koji teže da oslabe, zbace imperijalizam, a ne da ga ojačaju i sačuvaju. Lenjin je bio u pravu kada je rekao da se nacionalni pokret ugnjetenih zemalja ne procenjuje sa stanovišta formalne demokratije, nego sa stanovišta aktuelnih rezultata, prikazanih opštim bilansom stanja borbe protiv imperijalizma, što će reći ne u izolaciji, nego u svetskim razmerama.”3
Međutim, u slučaju proimperijalističkih levičara, ne radi se samo o devijantnoj teoriji marksizma, radi se takođe o praksi. Radi se takođe o klasnom karakteru, čiji se interes sprovodi kroz teorijske devijacije. Radi se o neproživljenom iskustvu ugnjetavanja. Tako imperijalizam, koji je prema marksističkoj teoriji reakcionaran, protiv koga je imperativ podržati svaku borbu i čijeg je pucanja (na najslabijoj karici) rezultat socijalistička revolucija,4 prema ovim antimarksistima ima i progresivne strane, naročito u borbi sa nacionalnim buržoazijama čija se kulturna i društvena praksa ne poklapa sa liberalnim idejama i načelima formalne demokratije.
Ovde možemo napraviti i paralelu sa pitanjem desničara i predizborne podrške američkom predsedničkom kandidatu koji je prošle nedelje naredio početak vojne intervencije u Siriji. Ta podrška bila je upućena predizbornim obećanjima Donalda Trampa o zaokretu u spoljnoj politici SAD, prema kojima bi, suprotno tadašnjoj politici američkih demokrata, nova vlast radila u pravcu saradnje sa Rusijom, što bi se navodno povoljno odrazilo po sirijsku krizu, ali i problem Kosova. Ovde, dakle, imamo identičnu sliku kao i u slučaju gorepomenute levice, koju možemo svesti na nepoznavanje teorije marksizma i klasnu interpretaciju poželjnog rešenja problema. Desnica se tako uzdaje u predizborna obećanja buržoaskih kandidata, koja bi kroz mehanizme postojećeg sistema trebalo da reše aktuelne probleme neokolonijalnih osvajanja, bez razumevanja šta su dugotrajni ekonomski ciljevi imperijalizma, i šta je kratkoročni populizam u službi imperijalizma. Možemo reći da dometi i jednih i drugih dosežu samo dotle da svedu objašnjenja situacije na optužbe da je Tramp izdao desnicu, kao što je navodno Cipras izdao levicu.
Kako proceniti odgovornost dotičnih zbog aktuelnog stanja stvari u Srbiji, Siriji, Grčkoj…? Odgovornost naravno mora da postoji, a istorija će se pobrinuti da oni politikanti koji je pogrešno tumače plate i određenu cenu. Realna slika odgovornosti varira od protagonista takvih reakcionarnih analiza do onih koji ih nekritički prihvataju. Međutim, najznačajniji momenat pri proceni odgovornosti je zapravo konkretan uticaj na neposredna dešavanja. Koliki je uticaj srpske desnice na predizbornu kampanju u SAD? Objektivno onoliki koliki je njen uticaj na mase, u ovom slučaju prvenstveno na srpsku dijasporu koja podleže pravu glasa u toj zemlji. Koliki je bio uticaj srpske liberalne levice na uspeh imperijalističke agresije na SR Jugoslaviju? Objektivno, ne značajan, budući da se radi o marginalnim grupicama bez znatnije zastupljenosti među masama. Međutim, sagledamo li je kao deo većeg, internacionalnog levog pokreta, koji je prihvatio narativ o „humanitarnoj intervenciji“ bez organizovanog suprotstavljanja lešinarskom pohodu NATO-a, značaj njene odgovornosti nesumnjivo raste.
Isti protagonisti na desnici su propagirali glasanje za britanski Brexit kao „antiimperijalističku“ opciju, a danas ne preuzimaju odgovornost za podršku nove britanske vlade agresiji na Siriju i kontinuitet po pitanju spoljne politike. Ne osvrćući se na svoje idiotluke iz skorije prakse, danas već propagiraju Francuski nacionalni front kao opciju koja bi, eto, mogla doneti promenu po istom pitanju, a sutra će opet nositi tetki lek kada nova francuska vlada nastavi sa politikom imperijalizma širom Trećeg sveta. Ovi znalci očekuju da imperijalisti steknu savest i samovoljno zaustave praksu ugnjetavanja i masovnih zločina, i tako se odreknu ekstraprofita na kojima se održava parazitska ekonomija Zapada i temelji životni standard ogromne većine zapadnog stanovništva.
Isti protagonisti na Levici su propagirali glasanje za američkog socijalimperijalistu Sandersa, uprkos njegovoj poznatoj istoriji glasanja za vojne intervencije širom sveta, za koje, naravno, niko među njima ne snosi odgovornost. Kroz istu priču smo sa njima prošli sa Sirizom, ali opet, niko se ne oseća odgovornim za mere štednje u Grčkoj. Danas zdušno podržavaju „revoluciju“ u Rožavi, ignorišući ili pravdajući tesnu saradnju sa imperijalizmom, opet ne prihvatajući odgovornost za otvaranje američkih vojnih baza u Siriji, čime se potpomažu masovni zločini imperijalista nad civilima i neokolonijalni projekti SAD u regionu. Ovi su znalci, baš kao i desničari, takođe amnestirani od aktuelne američke agresije na vladu u Damasku.
Očekivati od takvih organizacija da javno preuzmu odgovornost i podvrgnu se samokritici, sasvim je iluzorno. Evaluacija sopstvenog rada od strane organizacije ili pokreta, isključivo je marksistička praksa, čiji je samokritika sastavni deo. Stoga ste imali prilike da vidite kako se dotični, i pored lakše nelagodnosti na godišnjicu bombardovanja Jugoslavije, ne doživljavaju kao saučesnici u kreiranju danas postojećih neokolonijalnih odnosa u Srbiji i na Balkanu. Baš kao i ovi drugi, što su na dan američkog bombardovanja Sirije na kratko nestali, da uklone pokoji ulični mural, koji bi budućim pokolenjima svedočio o neznalicama i njihovoj zastupljenosti u sadašnjem političkom i društvenom životu zemlje. Obraza kao đon.
Odgovornost nesumnjivo postoji, a njenu će još precizniju ocenu i kritiku dati marksističke organizacije i pokreti kroz revolucionarnu praksu.
Dodatni info za sociologe: Pristup koji je kod Lenjina uočljiv kombinacija je Marksa i Dirkema. Poput Marksa akcentuje se klasna borba, poput Dirkema daje se prednost celini nad delovima. ↩
https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1916/jul/x01.htm ↩
https://www.marxists.org/reference/archive/stalin/works/1924/foundations-leninism/ch06.htm ↩
Prema Lenjinovoj teoriji, koju smo odvajkada prevazišli, ali se ove formule ovde držimo iz razloga što viktorijanski marksisti nisu od nje odmakli (a neki ni do nje domakli) ↩
Slažem se sa kritikom svih mentola koji podržavaju imperijalizam. Al što brate „navodna srpska agresija“, kao da nije bilo organizovanog ubijanja civila od strane policije?
To pitanje otvara jedno tesko poglavlje koje se tice samog Kosmeta. A tu prije svega mislim da se tesko, druze, osloboditi tih duboko usadjenih okova nacionalnog osjecaja i identiteta prema KiM, iako su mnogi srpski komunisti jos prije stotinjak godina ukazivali na taj problem. Tako i dalje mnogi ljevicari, ne samo da odbijaju priznati imperijalisticke tendencije sopstvenog drustva prema toj teritoriji vec i, u uskladjenom rezonovanju usadjenog „nacionalnog identiteta“, gaje simpatije imperijalistickog tonaliteta prema toj teritoriji. Ovdje napisah drustva a ne drzave kao sistema, jer je upravo ono zatrovano iglom nacionalizma upravljenog odozgo, dakle od strane sistema – drzave.
Ali, ja ipak mislim da ovdje naznaceni dio teksta ne uzima za shodno pitanje agresije SR Jugoslavije na Kim (bez obzira smatrali oni da je postojala ili ne), vec ono sto je dalje navedeno, a to je da je kao razlog bomardovanja uzeta cinjenica da je SRJ odbila potpisati ultimatum po kom bi izgubila suverenitet unutar svoje teritorije. Dakle, agresije od strane SRJ je itekako bilo, ali bombardovanje nije uslijedilo netom nakon toga, kako su neki izvoljeli reci, vec spomenutog odbijanja stavljanja potpisa na utlimatum, te zbog toga ovi znaci navoda.
No, ja bih opet volio da redakcija potvrdi moju pretpostavku, ili da ih fino izribamo zbog potpadanja pod uticaj nacionalistickog reakcionizma 🙂
Poštovani druže
Vrlo grešite kada pričate o nekakvom srpskom imperijalizmu na Kosovu i vrlo je bitno da se pojmovima precizno barata. Imperijalizam, kao stadijum kapitalizma, definisao je Lenjin u njegovom delu „I. kao najviši stadijum kapitalizma“ u pet tačaka, i to je definicija koja važi i danas, osim što bismo danas, pored tačke Izvoza kapitala, morali dodati i Nejednaku razmenu kao šestu tačku kojom strukturalni imperijalizam osigurava ogromne ekstraprofite sa svetske Periferije u Centar. Osim što Srbija ne ispunjava kriterijume tih 5 (sada 6) tačaka, bitno je i da razumete da se u ovom slučaju ne radi (ili nije radilo) o eksternoj nego internoj teritoriji jedne suverene zemlje, pa je i sama priča o imperijalizmu bespredmetna. Ovde se, dakle, jedino možemo baviti pitanjem diskriminacije prema jednoj od dve većinske etničke grupe na Kosovu – albanskom stanovništvu. Da li je bilo institucionalizovane diskriminacije (političke/ekonomske/društvene) prema toj etničkoj grupi svakako da jeste važno pitanje, u skladu sa čim su održavani sastanci dve delegacije, kako bi se rešilo pitanje autonomnih prava albanske populacije. Problem je dakle daleko od komplikovanog – suverena zemlja rešava svoje unutrašnje pitanje. I tu sada dolazimo do ključa, koji je instrumentalizacija albanskog rukovodstva od strane imperijalizma (što administracija SAD ne spori jer otvoreno priznaju da su se upravo oni pitali o usvajanju ili odbacivanju predlaganih sporazuma dve strane) i formiranje ilegalnih oružanih formacija (opet od strane imperijalizma ili bar u dosluhu sa njima) sa ciljem destabilizacije zemlje i izazivanja sukoba koji bi imperijalistima dao pretekst da intervenišu. Plan je bio jednostavan i ostvariv – albansko rukovodstvo bi dobilo nezavisnost (formalnu naravno jer se radi o kompradorskoj buržoaziji koja bi novostečenu zemlju morala da ekonomski potčini imperijalistima) dok bi imperijalisti, sem vojnog prisustva na Kosovu i mogućnosti ekonomske eksploatacije regiona, istovremeno i uništili jedinu preostalu državu sa većinskim državnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju – Srbiju, i tako obezbedili penetraciju sopstvenog kapitala na srpsko tržište i dovršili ekonomsko potčinjavanje Balkana. Dakle, baš sve ovo što danas gledamo i čega smo svedoci.
Za sve to nije potrebna viša matematika, i potrebno je samo dobro poznavati marksizam. I baš zato najveći marksisti, uključujući i Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, pišu kako pravo na samoopredeljenje nije i ne sme biti apsolutno i kako je posredi mali deo opšteg socijalističkog pokreta, pa ako deo protivreči celini, on mora biti odbačen. Šta to znači? Znači da samo onim pokretima koji teže da zbace ili oslabe našu primarnu protivrečnost – (danas) imperijalizam, moraju biti podržani, dok oni nacionalni pokreti koji teže da ojačaju imperijalizam moraju biti odbačeni (Lenjin čak kaže „uništeni“). E sad, naši levičari, osim što su uglavnom površno upoznati sa marksizmom, imaju još dva nedostatka, koji im odmažu da ovo pitanje tačno analiziraju. Prvi je taj što su pod uticajem liberalne ideologije skloni teorijskim devijacijama pa upadaju Trockizam ili Maoizam (ovde mislimo na prvosvetaški liberalni maoizam koji recimo pravi maoisti poput CPI(m)ne trpe) i druge vidove idealizma, a drugi je sam klasni karakter levičara, koji je mahom sitno-buržoaski i, u skladu sa tim, njihova primarna proturečnost nije i ne može biti imperijalizam, nego razni nacionalizmi, islamizmi i grupe sa reakcionarnim stavovima po kulturnoj i društvenoj praksi. Tako su vrlo radi da podrže UČK (a onda kažu da ne podržavaju imperijalizam) ili YPG uKurdistanu (pa opet peru ruke) dok je činjenica da zapravo vrlo direktno podržavaju kolaboraciju i doprinose imperijalističkim ciljevima. Za sitnog buržuja, vidite, imperijalizam je manje zlo, i „taktički“ (kao što kažu) mogu sa njima u saradnju. Za naše proletere, ali i ugnjetene narode širom sveta, imperijalizam je primarno zlo, glavni i najveći ubica čovečanstva, plačkaš i eksploatator, dok su kolaboracionisti podjednako legitimna meta. Kada čovek poznaje marksizam, ne može da se izgubi.
Nadamo se da ste zadovoljni temeljnim odgovorom.
Konacno odgovor 🙂
Medjutim, na samom pocetku razlozena je pogresna strana moje kritike a koja se ticala imperijalizma, tacnije tendencija ka imperijalizmu u krugovima srpske politike. Osvrcuci se na sam pojam imperijalizma, ja nisam niposto htio reci da je srpska nacionalisticka politika odrazavala ostvareno stanje jedne imperijalisticke sile (u skladu sa svim njenim politicko-ekonomskih strukturalizmom), vec tendenciju, oponasanje, teznju da postigne sve one tacke koje ispunjavaju istinske sile imperijalizma. Ta se mogucnost ovladavanjem sirokim prostorom koju bi kontrolisala iskljucivo vladajuca klasa koja je predvodila srpski nacionalizam otvarala prvo raspadadanjem Turske, a potom i Austro-Ugarske. O ovome opet nesto kasnije.
Zatim, Vi ste se dotakli, rekao bih, savremenog dijela politickih odnosa na tom podrucju, pa se tako KiM, kao sastavni dio suverene drzave Srbije, te SRJ, nalazi u odredjenom politickom procijepu. Odnosno, drzeci se upravo onog pravila o nemogucnosti potpune slobode samoopredijeljenja zarad „visih ciljeva“, dakle u sistematskoj borbi sa svjetskim imperijalizmom, mi se damo staviti na stranu srpskog nacionalizma, osujetivsi na taj nacin teznje imperijalistickih sila za igranjem bitne uloge, namecuci kako politicku, tako i ekonomsku ovisnost potlacenih teritorija. To bi bio neka vrsta grubog presjeka, kojom naravno niko ne zeli reci da je, time sto podrzava nacionaliste, i on sam nacionalista, o cemu ste vi podrobno objasnili u clanku koji se tice i borbi na Bliskom istoku (pitanje Kurda, islamista, itd…). Ono sto izmice, jest da je u pitanju osvrt na pogresan dio historijskog toka. Na sta sam ja zapravo zelio uputiti, usmjeriti, jeste raniji period, iliti periodi, tokom kojih se izbjeglo rjesavanje ovog iznimno vaznog problema, iako je za to postojala sansa. Ne i volja. Mada je ovo pitanje imalo i svoje ranije epizode pri formiranju prvih nacionalnih drzava tokom Berlinskog kongresa, te Balkanskih ratova, ja cu se ipak osvrnuti na meni bliskiji i drazi period na pocetku samog formiranja socijalisticke Jugoslavije. Iako je na KiM postojao antifasisticki pokret, koji je odigrao svoju ulogu u borbi protiv okupatora na toj teritoriji, na kojoj je uzgred, vec tada albansko stanovnisto brojalo vise nego npr. konstitutivno crnogorsko ili slovensko, to nije predstavljalo problem beogradskom vrhu da u potpunosti zanemari ocitu potrebitost formiranja nove federalne jedinice. Ako se, drzeci se ovog perioda, obazremo na, ne samo unutrasnju, vec i spoljasnju geopoliticku situaciju, a sve drzeci se dobre stare lenjinisticke smjernice o samoopredijeljenju, onda je tada propustena neobicno dobra prilika da se stavi tacka na oformljenje jos jedne socijalisticke drzave unutar vec postojece. U tom se trenutku, ja sam se usudio reci, to desilo zbog gorepomenutih u prvom postu, jos uvijek neraskinutih nacionalistickih okova na samom lijevom krilu.
Nadalje, kako ste vec lijepo na pocetku spomenuli Lenjinovo tumacenje imperijalizma, ja ne razumijem kako ste vrlo olako odbacili da Srbija ne ispunjava nijednu od tacaka koje definisu imperijalisticku silu. Nesumnjivo je da se ne moze porediti uloga koju igra npr. SAD na svjetskoj politickoj sceni na jednoj strani, i Srbija na Balkanu na drugoj strani. To jest, obim djelovanja jedne i druge drzave ne stoje ni u priblizno istim okvirima. Medjutim, neke sustinske tacke se itekako mogu prepoznati, a koje se ticu nacionalisticke politike Srbije prema Kosmetu. Nesumnjivo je da je vec od pocetka 20. vijeka KiM oznacen kao polje velikog rudnog bogatstva, pa je samim tim i logicno bilo ovu teritoriju okupirati, kolonijalizovati i eksploatisati. Ova pocetna tacka povlaci za sobom i neke potonje, koje se ticu nepravedne podjele dobiti, stvaranja monopola na sve tokove trzista, te naposljetku akumulaciju-slivanje kapitala iz jedne u drugu sredinu. Pored toga, vazan faktor u sprezi sa tim je i vec spomenuto otvaranje prostora za uspostavom regionalne dominacije, koje je omoguceno raspadom dotadasnjih imperija na poluostrvu. Pritom, u ovom bi slucaju albanski nacionalizam, kao, hipoteticki govoreci, neovisan od imperijalistickog uticaja (sto je ranije donekle i bio slucaj) odigrao progresivnu ulogu, sprecavajuci razvijanje „mini“ imperijalisticke zone pod kontrolom srpske vladajuce elite.
Kako god postavili stvari, bilo sa strane favorizovanja ovog ili onog nacionalizma, cak i kad to zapravo ide u prilog borbi protiv imperijalizma, ako to dovodi do razaranja radnicke klase, sa ove ili one strane, onda to sigurno ne moze predstavljati konacnicu. Jer takvo favorizovanje uvijek vodi od unistenja jednog imperijalizma do uspostave novog.
Nadam se da se ni vi ne ljutite mojim kontrasenjem 🙂
Ne postoji pojam ljutnje u marksističkim debatama druže, postoji samo spobnost ili nesposobnost da se određeni problem razume i objasni, a preka reakcija samo oslikava ono drugo, tako da se slobodno opustite, „kontrirajte“ i postavljajte pitanja do mile volje, nikad nam nije teško da odgovorimo, osim što, kao što ste primetili, ponekad morate da se načekate, jer teško je uhvatiti vremena za debate.
Dakle, ovde se jesmo isključivo držali političke situacije neposredno pre i tokom imperijalističke agresije jer ona je naravno i jedina relevantna za dešavanja o kojima se u tekstu govori. Vraćati se nazad u istoriju (kako kažete „mogućnosti“ rešavanja nacionalnog pitanja ili statusa) Kosova tokom Kraljevine Jugoslavije ili nakon Drugog svetska rata je, po svim merilima, tema za neku drugu vrstu analize. Ovde se ne sme bežati od suštine, a ona je vrlo jasna i, kao što ste primetili, konkretizovana kroz osnovne tačke teksta, kako bi se izbeglo već poznato filozofsko palamuđenje popularno na levici, kojim se govori svašta i praktično ništa, jer aktivizam traži i konkretne stavove iz kojeg proizilaze i konkretne mere. Ako bismo ovde poredili i suprotstavili, kako kažete, „imperijalističke tendencije“ Srbije (ako su postojale i ako se uopšte ovim pojmom može baratati kao takvim, jer, prvo, tendencije i mere nisu isto, a drugo, radi se o internoj teritoriji čiji je srpski živalj integralni deo) tokom jednog bivšeg i prošlog istorijskog perioda, imperijalističkoj agresiji od nekoliko decenija kasnije upali bismo u jedan apsurd iz kojeg nas Bog otac ne bi izbavio. Ako bismo otišli korak dalje i poredili i suprotstavili srpski nacionalizam 1990-ih toj istoj imperijalističkoj agresiji, očitovao bi se kakav takav dijalektički napredak u debati u odnosu na prethodni primer, ali opet nedovoljan da bismo ga ustoličili na nivo marksizma. Verujemo da baš tu leži ključ problema zbog kojeg zapadate u idealizam, dakle, baš zato što izjednačavate nacionalizam ugnjetenih sa nacionalizmom ugnjetača, a to ne može i ne sme biti deo marksističke metodologije. U suprotnom bismo se, poput Trockista ili Maoista (opet moramo reći kvazi-maoista jer danas čine većinu predstavnika ove linije) svrstavali na „neutralne“ (čitaj proimperijalističke jer u borbi ugnjetača i ugnjetenih svaka neutralnost je svrstavanje na stranu ugnjetača) pozicije i po pitanju nacionalnooslobodilačkih borbi u Trećem svetu. Da biste imali bolji uvid u koliko je zapravo ta vaša postavka reakcionarna, morali biste je porediti sa stavovima u citatima Marksa, Lenjina i Staljina koje smo postavili u tekstu ili mnogim drugima koje nismo postavili kao npr, kada Lenjin objašnjava poljskim drugovima koji zastupaja vama slične pozicije da: „Buržoaski nacionalizam ugnjetenih nacija ima određeni demokratski sadržaj koji je usmeren protiv ugnjetavanja i upravo taj sadržaj mi komunisti podržavamo“.
Dakle, imate vrlo prostu jednačinu bez ikakve potrebe za ovom vrstom dekonkretizacije kojoj pribegavate, jer „radnička klasa“ o kojoj govorite nije neka imaginarna radnička klasa već smo to mi (uključujući i pisca ovih redova), i kao takva integralni deo naroda pod imperijalističkom agresijom, a danas okupacijom. Zapitajmo se sada čija politika služi našem razbijanju u ovom konkretnom slučaju gde imamo na jednoj strani Srbiju (1990-ih) sa ekonomskom politikom dominacije javnog sektora i državnog vlasništva (upravo taj „određeni demokratski sadržaj“ o kojem Lenjin govori) i, sa druge strane, imperijalizam? Hoćete da kažete da nije imperijalizam taj koji nas je razbio i doveo u situaciju u kojoj smo lišeni svake ekonomske i političke suverenosti, i dovedeni pred borbu za golu egzistenciju? Dakle, ključ problema ovde je da vaše postavke, ili još bolje – pitanja, lenjinizujete, ukoliko vam nije iskrena namera da ovakvim idealizmom pravdate imperijalizam (u šta naravno sumnjamo). Ništa ovo naravno nije novo, niti izmišljamo toplu vodu, jer se radi o već ispričanim pričama i debatama iz naše (socijalističke) istorijske prakse, i sve to već piše u knjigama, naravno – knjigama pobednika, odnosno onih marksističkih mislilaca koji su uspešno implementirali teoriju u revolucionarnu praksu, a to su svakako i najbolji primeri na koje se možemo pozvati. Naravno tu je i naša sopstvena istorijska praksa, ma kako jadna i bedna, jer delanje u uslovima neokolonijalizma u kojem se, eto već 17 godina nalazimo, deluje kao sve sem značajne revolucionarne prakse, zbog čega smo, na kraju krajeva, nedavno i oformili organizaciju. A ta naša istorijska praksa, ako ičemu služi, onda služi upravo tome da razumemo ulogu apologeta imperijalizma na levici u našem razbijanju – razbijanju radništva, i njihovom pravim-se-mutav stavu danas, umesto marksističke samokritike. Bez obzira na to, kritika će odratiti posao u vidu posledica na polju (nedostatka) podrške narodnih masa (zbog toga nam organizacije i broje po desetak članova), što je i najvalidnija kritika, daleko validnija od našeg teksta. Eto toliko od nas. Preporučili bismo i Lenjinovu „The questions of self-determination summed up“ i Staljinovu „The national quoestion“ iz knjige „Foundations of Leninism“, vrlo značajna štiva za pitanja kojima smo se bavili ovde, (naročito Staljin, jer sumira Lenjinove finalne stavove).
Molio bih da mi navedete, kojom sam to recenicom izjednacio nacionalizam ugnjetenih i nacionalizam ugnjetaca, buduci da smatram da sam bio jasan kada sam rekao da albanski nacionalizam (hipoteticki nezavisan od imperijalistickog uticaja) igra, odnosno je mogao igrati progresivnu ulogu nasuprot srpskog, koji je tezio za regionalnom dominacijom.
Sto se tice pitanja o ulozi imperijalizma u porobljavanju nase radnicke klase, vjerujem da ni tu nisam nigdje ni na koji nacin sugerisao o nepostojanju njihove (imperijalisticke) krivice u sistemskom izrabljivanju i unistavanju. Naprotiv, vec da jedan dio uzrocnika u njihovom trenutnom postojanju na tom dijelu Balkana, te njihovoj ulozi kao eksploatatora treba potraziti u ranijim segmentima politickog toka nase historije. Dakle, pogubnog rezultata postojanja bilo kakvog vida nacionalizma unutar ljevice, koja je, po meni, sprijecivsi oformljenje nove drzavne jedinice (u ovom slucaju KiM-a), kasnije omogucila tom istom imperijalistickom faktoru da nadje dodatnog manevarskog prostora preko kog bi ostvarila svoje ciljeve, tako sto ce pruziti podrsku koja je izostala iz krugova nase ljevice.
Ono sto me brine kod svega ovoga, jeste prevelika zaslijepljenost borbom protiv svjetskog imperijalizma, da se olako ispusta iz vida pojava onih obiljezja karakteristicnih za djelokrug nacionalisticke i populisticke retorike, pa tako danas imamo ljevicare kojima nije strano za sve nedace okriviti strane poluge moci, istovremeno dajuci legitimitet otrovnom nacionalistickom elementu, koji je u svakom pogledu reakcionaran, no samo zbog toga sto je spletom politickih okolnosti stao u suprotnost sa vodecim predstavnikom imperijalizma, postao djelom borbe protiv istog. Pa tako vidimo pojavu davanja legitimiteta rezimu Milosevica, a sve pod parolom borbe protiv svjetskog imperijalizma (?!) Pritom zaboravljajuci sve dotad, iskustveno ili ne, nauceno iz marksizma-lenjinizma, a to je da je taj isti rezim predstavljao one elite koje su imale za uspostavu kontra-imperijalne sile u nastajanju u vidu Rusije i njenih satelita. Pa stoga, zamjena jednog imperijalizma radi uspostave drugog apsolutno ne mijenja odnose prema radnickoj klasi koja ce i dalje biti eksploatisana.
Opet ponavljam, smjernice proistekle iz marksizma-lenjinizma nisu sporne, medjutim one ne mogu biti izgovor koje opravdavaju pojavu retrogradnih elemenata unutar samog marksiste, a koje se opet ne ticu samog marksizma, vec su predmet slozenih politickih procesa. To i jeste upravo tacka kod koje se razilazimo, jer Vi ne ulazite u pojasnjenje duzeg perioda, kao ciklicnog pomjeranja u politickim odnosima, te se drzite primjesa iskljucivo vezanih za tekst, a koje se lako mogu objasniti na principima marksizma-lenjinizma. Ono sto sam sugerirao, je da upravo iskustvo steceno kako kroz marksisticko-lenjinisticko ucenje tako i kroz dugotrajne historijsko-politicke procese treba pragmaticno primijeniti. A to u ovom slucaju konkretno znaci razumijevanje danasnjih geo-politickih procesa, koji su liseni istinske anti-imperijalisticke sile kao protiv teze trenutnoj pa samim tim i ne postoji realan izbor, te pri odabiru, kako bi izvoljeli reci – izabrati manje zlo, tj. ekploatatora za drugog eksploatatora nikako ne stoji u duhu marksizma. Za vrijeme druga Staljina (cije djelo navodite) o ovome je moglo lako da se pristupi analiziranju sa stanovista marksizma-lenjinizma, buduci da je tada SSSR predstavljao nekoga ko igra protiv-tezu, pa je pitanje tumacenja ovakve vrste borbe revolucionarnim pokretima svijeta bilo olaksano.
No, svjestan sam da to pitanje zalazi u sferu koja se ne tice teksta, ali je lavina debate pokrenuta sa opaskom druga Milosa, pa sam vidio za zgodno priliku da malo pecam marksizma u ove vruce dane; oko toga bih rado volio cuti jos stavova, kako je malo prilike sudarati se sa onima koji su vec presli potrebnu materiju, a rado se hoce natezati sa nepoznatim faktorima moci xD
Smrt fasizmu!
Druže, izjednačili ste srpski nacionalizam i imperijalizam, i u ovom novom komentaru to opet potvrđujute. Mi smo vam preporučili da konsultujete marksističku literaturu po tom pitanju, kao i istorijsku praksu, kako biste uvideli koliko je takva postavka reakcionarna i koliko služi svetskom imperijalizmu. Objasnili smo vam i pitanje ekonomske strukture SR Jugoslavije, koje je ključno po pitanju imperijalističke intervencije. Dalje, pozivate se na nekakvu „hipotetičku“ situaciju, kojoj nema mesta u marksističkoj debati, jer marksizam je bavljenje objektivnim antagonizmima a ne imaginarnim scenarijima. Ali i to smo već naveli u prethodnim komentarima, pa moramo priznati da je malo iscrpljujuće ponavljati argumente ukoliko se oni ozbiljno ne prostudiraju i samokritičke ne primene, jer opet pravite identične greške i upadate u liberalni idealizam. Čak i pored svega toga, ni „hipotetička“ postavka koju ste ovde naveli ne stoji, jer kategorije progresivnog i reakcionarnog ne postoje van klasne borbe, pa se i nacionalizam mora posmatratu u odnosu ka državi, kapitalu i imperijalizmu. Ako teži ka rušenju reakcionarnih odnosa može biti progresivan, ako teži ka uspostavi reakcionarnih odnosa jasno je da je reakcionaran. Objasnili smo vam i da je pitanje imperijalizma zapravo pitanje glavne proturečnosti, a ona se opet definiše prema klasnog karakteru, pa opet nije jasno kako ste prešli preko toga da biste se vratili na staru postavku izjednačavanja nacionalizma i imperijalizma.
Potom spominjete Rusiju i navodni ruski imperijalizam, koji bi, u opet nekakvim drugačijim okolnostima smenio zapadni imperijalizam. I tu pravite veliku grešku jer Rusija nije imperijalistička, a još manje je bila imperijalistička 1990-ih. Rusija je zemlja poluperiferije, sa tendencijom da postane imperijalistička, ali bez realnih mogućnosti da to ostvari dok god je pod pritiskom imperijalizma (ekonomskim, vojnim i političkim). Ona u takvoj situaciji može odigrati progresivnu ulogu (i ne mora, kao što smo videli u slučaju Libije) jer je prinuđena na poslovanje po „korektnijim“ uslovima kako bi zadržala ili proširila oskudna ili ograničena tržišta, i pružiti vojnu podršku drugim manjim zemljama pod napadom imperijalizma. Naravno, istog momenta kada pritisak imperijalizma na nju nestane, i ova konstelacija se menja, ali je bitno objektivno i naučno analizirati aktuelnu situaciju, kao i odrediti dalji mogući tok njenog razvoja. Po ovom pitanju, predlažemo teoretičare Svetskih sistema i Zavisnosti, konkretno Valeršajna, Amina i druge. Dakle, upoređivati zemlju Semiperiferije sa zemljom Centra, opet je vrlo nenaučno.
Ono što vi zapravo ovde pokušavate jeste da nađete opravdanje imperijalističkoj agresiji na SRJ, i da joj pripišete nekakav progresivni karakter, i to je sasvim očigledno ali i sasvim nemoguće. Imperijalistička hegemonija je poraz svake progresivne politike i ideje, fizička i ekonomska okupacija, i lišavanja proletarijata svake mogućnosti učešća u krojenju politike sopstvene zemlje (od upravljanja radnim mestom do krupnih političkih pitanja). Jedno je što imate lični animozitet ka Miloševiću pa ga automatski svrstavate u reakcionarni tabor, opet bez sagledavanja klasnih, regionalnih i globalnih odnosa. Njegov levi nacionalizam svakako je bio reakcionaran u odnosu na socijalizam, ali i progresivan u odnosu na liberalizam objektivne opozicije i naravno imperijalizam. Dakle, stvar se mora sagledati dijalektički, da bismo uopšte mogli odrediti mesto određenoj politici. Prema tome, nadamo se da nam ne zamerate kada kažemo (iz najčistijih namera) da bi vaše dalje pomno studiranje marksizma bilo u obostranom interesu i lišilo bi nas problema rasprave o osnovama Marksizma. Uz dobru teorijsku osnovu, uslediće i dobar praktični rad.
Ne zamerite takođe ako ne vidimo komentar na vreme, ili odmah ne odgovorimo, jer svi smo radnici i ono malo vremena što nam ostane uvek gledamo da bolje iskoristimo na politički rad i pisanje nego na komentare, pa kad god se ukaže prilika mi ćemo se javiti.
Evo ko nema vremena da cita nek slusa dok ide u ducan, na posao, dok siri ves i slicno (treba malo vremena da se naviknes na automat al kad nema bolje ok je): https://m.youtube.com/playlist?list=PLucQu8BfQaHapbMq8tHZiiEcbhZJf1v0w
„Naucno“ analiziranje se opet nastavlja kroz nekakvo imaginarno navodjenje necega sto ja nigdje nisam postavio kao zakljucak, pa sam, pored liberalizma opisan i kao neko sa licnim animozitetom prema Milosevicu. LOL
A ja cu jos jednom ponoviti recenicu, kao suma sumarum, koju vi ocigledno, namjerno ili ne, izbjegavate cijelo vrijeme:
Rusenje jednog imperijalizma da bi se uspostavio novi, NIJE u interesu radnicke klase, koja ce i dalje ostati ciljna meta eksploatisanja.
Ako se to kosi sa temeljima marksizma, onda priznajem da nisam marksista, ali bih prije rekao da se mene ovdje malo seta, i to „naucno“, kako je admiru danasnja Rusija ocigledno predstavnik progresivnog tabora. (jos jedan LOL)
ps. Sad ce me se vjerovatno opet optuziti da favorizujem imperijalizam SAD-a u odnosu na Rusiju.
Optužiti vas nećemo ni za šta. Mi smo samo etiketirali određene postavke u skladu sa njihovom ideološkom pozadinom, a to nisu optužbe već jasne kvalifikacije na temelju istorijskog materijalizma. Takođe smo vam u prethodnom odgovoru odgovorili i na ovo što sada pišete o Rusiji, pa bi bilo marksistički da se tom tematikom pozabavite iz stručne literature koji smo vam ponudili, da biste i stekli neophodno znanje o tome ali i ispoštovali naše vreme koje smo utrošili u debatu kako bismo drugarski doprineli postepenoj kristalizaciji jasnih i marksističkih stavova. Nadasve, sama postavka o nekakvom ruskom imperijalizmu kao protuteži zapadnom imperijalizmu 99′ je svakako nenaučna shodno tadašnjoj ekonomskoj poziciji Rusije, ali i jeste pokušaj izmeštanja teza, gde zapravo na jednoj strani imamo SR Jugoslaviju sa većinski nacionalizovanom privredom, bez plodnih uslova za profit spoljnih centara moći i stranih investicija, i sa druge – imperijalizam. U takvoj konstelaciji nije nejasno da se vi svrstavate na stranu ovih drugih. A jeste li marksista ili ne, to prvenstveno ovisi o tome sagledavati li stvari u klasnim i materijalnim uslovima ili liberalno-idejnim, tako da možete i sami doneti zaključak ma kako da se izjašnjavate. Dakle, učiti, učiti i samo učiti.
Ja ne mogu da se otmem utisku da Vi kao da vodite diskusiju sami sa sobom, uzimate, pa i krivo navodite samo one dijelove mojih postova koji bi Vam odgovarali u formiranju vaseg unaprijed donesenog zakljucka, ne sagledavajuci ni sirinu ni dubinu. O visini da ne govorimo.
Cak ste toliko zaslijepljeni nekakvom imaginacijom pretpostavki iznijetih na osnovu mojih postova, a sve pod plastom historijskog materijalizma, iz kojih potom donosite zakljucke (vrlo naucan pristup, nema sta), a da se niste niti pokusali ograditi se od moje konstatacije da Rusiju smatrate progresivnim faktorom naspram SAD, sto i ne cudi, s obzirom na recenicu na pocetku odgovora.
Ako ovo zadnje odista stoji, onda ja itekako imam razloga da kazem i donesem zakljucak da postupate reakcionarno.*
*Primijeticete da ovdje donesen zakljucak nije nastao iz pretpostavke, krivog navoda ili logicke greske, kako Vi to cesto radite, a koje se da vidjeti u navedenom primjeru Vaseg odgovora, citiram:
„…Nadasve, sama postavka o nekakvom ruskom imperijalizmu kao protuteži zapadnom imperijalizmu 99′ je svakako nenaučna shodno tadašnjoj ekonomskoj poziciji Rusije, ali i jeste pokušaj izmeštanja teza,gde zapravo na jednoj strani imamo SR Jugoslaviju sa većinski nacionalizovanom privredom, bez plodnih uslova za profit spoljnih centara moći i stranih investicija, i sa druge – imperijalizam. U takvoj konstelaciji nije nejasno da se vi svrstavate na stranu ovih drugih.“
Dakle, opet sam optuzen (za mene prikladnija rijec od etiketiran) za slugu imperijalizma, iako sam vise puta kategoricki naglasio da ne dovodim u pitanje reakcionarni element imperijalizma, vec iskljucivo kriticki posmatram PROCES kojim je taj element tu dospio.
Kao sto cu ja vase sugestije za Wallersteina i Amina primiti dobre volje, isto tako biste se i Vi trebali informisati o politickim procesima i tokovima na KiM prije pojave imperijalistickog snagatora. Jer kao sto sigurno znate, pouceni marksizmom i historijskim materijalizmom, nije dovoljno stvari sagledavati u crti kratkorockih zbivanja (u datom slucaju, nepuna decenija 90-ih) i dati jednostavan odgovor, vec treba uzeti u obzir kompletnu sliku. Pored, dakle, citanja teoreticara, nije na odmet procitati i koju knjigu iz historije.
Druže, na sve smo ovo već odgovorili u prethodnim komentarima, ali bojimo se da diskusiju pretvarate u cirkus zarad možda nekakvog povređenog ega, a za tim zaista nema potrebe, jer sve je ovo samo razmena informacija, i na ovaj način postaje vrlo teško debatovati. Nadamo se da smo pomogli, bar donekle, u uviđanju slabosti liberalne analize i doprineli novim saznanjima nekim informacijama. Hvala što ste se javili.
Milose, jel’ se to pusta umjesto muzike, ili pak kombinacijom sa muzickim instrumentalom? Meni nekako draza druga varijanta, pustis neki instrumental od npr. Leb i sol, odvrnes ovaj audio zapis, kilo cevapa i udri xD Ah, da,… nema cevapa dok se siri ves.
umesto muzike druže, muzika je gubljenje vremena