Novinar španskog portala 14milimetros, Boyan Tsoev, uputio nam je nekoliko pitanja o aktuelnim protestima protiv karantina.

Da li mislite da je Vučićeva najava da uvede karantin za vikend dovela do toga da narod eksplodira u besu? Protesti nisu samo protiv karantina, nego je kompleksnije od toga, zar ne?

Jeste kompleksnije. Protesti su finale višegodišnjih protesta raznih opozicionih grupa, frustriranih nesposobnošću mobilizacije slojeva koji donose brojčanu prevagu u odnosu snaga, ili, preciznije rečeno, nemogućstvom izvoza svojih politika van sopstvene klase. Osim levih i desnih liberala, od dolaska Trampa na vlast u SAD, kod nas jača još jedna struja te klase – radikalna (ili, na insistiranje medija: „Alt“) desnica, čija se taktika probijanja klasnih barijera sastoji u širenju teorija zavera, najčešće vezanih za rasna i migrantska pitanja, kao i za antikinesku propagandu u sklopu podrške američkoj diplomatiji. Samostalni i odvojeni protesti ovih struja, završavali bi se fijaskom, a ni parlamentarna borba nije dala ploda, pa je bilo jasno da je prećutno ujedinjenje na pomolu.

Kada je, ove sedmice, Vučić najavio karantin, opet su na ulice izašli pripadnici ovih opcija. To, naravno, ne znači da široko narodno nezadovoljstvo ne postoji. Naprotiv, svedoci smo zdravstvene krize za koju je vlast direktno odgovorna jer je naprasno ukinula mere zaštite u maju, kako bi se održali parlamentarni izbori. Osim što je koristila prolećni karantin za perfidnu izbornu kampanju, takođe je lažirala podatke o broju zaraženih i umrlih kako bi se život pred izbore „vratio u normalu. To je dovelo do skorog kolapsa zdravstva, čemu je logičan sled ponovno vraćanje u karantin nakon izbora.

Međutim, opozicija nije uspela da poentira na svemu tome, jer se, u skladu sa svojim ideologijama, zalagala za protok rada i kapitala, i neretko optuživala vlast da vanrednim stanjem i karantinom guši građanske slobode i šteti ekonomiji. Naravno, što desnije to i luđe, pa je bilo i insinuacija da virus ne postoji. Dakle, ona se nije zalagala za pooštrenje zdravstvenih mera i punu zaštitu radnog naroda, zatvaranje fabrika, itd, nego upravo suprotno, čime je olakšano potpuno ukidanje mera od strane vlasti. Zašto je to tako? Zato što viši slojevi širom sveta shvataju da najveći teret pandemije snose siromašni građani, dok su oni relativno zaštićeni, imaju mogućnost udobne samoizolacije, pristup boljim zdravstvenim uslugama, itd. Stoga, favorizuju svoje „građanske slobode“ nad zdravljem radnog naroda.

Prema tome, motivi i zahtevi demonstranata bili su i jesu u suprotnosti sa interesima radnog naroda i, kao i do sada, adresirali su težnje srednjih i viših slojeva. Ideološke razmirice tog bloka sada ustupaju mesto klasnom interesu i, posledično, klasnom jedinstvu.

Čuli smo da su razne grupe bile prisutne, od liberala i levičara do ekstremne desnice i antivakcinaša. Jeste li i vi učestvovali? Protesti, iako mirni, doveli su do nasilja od strane nekolicine demonstranata i od strane policije. Šta mislite o tome?

Počelo je okupljanjem simpatizera levih liberala iz NDMBG, ali odziv nije bio značajan. Zatim su se pridružili ekstremni desničari i njihovi simpatizeri, što je značajno uvećalo masu. Potom su im spontano prišli i mnogi drugi građani, za koje se ne može tvrditi da su pripadnici neke od te dve opcije, ali su svakako pod uticajem tih dominantnih ideologija, i vrlo verovatno biračko telo opozicije. Značajne antivakserske organizacije u Srbiji ne postoje, i ti su ljudi uglavnom pripadnici raznih političkih stranaka, najčešće ekstremne desnice.

Mi, naravno, nismo učestvovali. Mi smo komunisti. To znači da propagiramo i vodimo politiku u interesu proleterskih klasa, ne njihovih krvnika. Nama te njihove „slobode“ i „prava“ ama baš ništa ne znače, jer ih ni ne posedujemo. Mi smo primorani da radimo i izdržavamo celokupno društvo i pored pandemije, i izlažemo se daljim zdravstvenim rizicima, da bi oni mogli da letuju po Grčkoj i izlaze u grad vikendima. U civilizovanim zemljama (fraza koju liberali često koriste misleći na kolonijalistički Zapad) poput Kine, država bi se pobrinula za stopiranje proizvodnje, za novčanu nadoknadu radnicima, stimulans sitnim privatnicima, i efikasnu zdravstvenu zaštitu. U neokoloniji poput Srbije, suočeni smo sa eugeničkim politikama vlasti i opozicije.

Međutim, ne samo što se naši interesi ne poklapaju sa interesima te klase, nego što je za komunistu nemoguće da demonstrira zajedno sa fašistima. Ako bismo to učinili, izgubili bismo svako pravo da se zauzimamo za njihove žrtve (bilo kod kuće ili u svetu), i snosili bismo odgovornost za širenje i jačanje fašizma. Pokazali bismo i da ne razumemo hijerarhiju protivrečnosti, nanoseći sramotu komunističkom pokretu.

Tačno je da je bilo i radikalnih levičara na protestima, ali sve su to nama strane linije sa kojima nemamo dodira. Njihov značaj je svakako bio zanemarljiv. Radikalnu levicu u Srbiji čini 5-6 organizacija sa po petnaestak članova, bez veće zastupljenosti među masama. Ne treba da nas bude sramota da priznamo da smo deo te marginalne grupe. Kao i u svim post-socijalističkim društvima, levica se izgrađuje iz pepela. Taj proces uglavnom odlikuje rebrendiranje i pozivanje na one socijalističke tradicije koje kolonijalistički Zapad vidi kao manje „autoritarne“, „netotalitarne“ ili bezopasne. Suprotno tome, naš je zadatak da učinimo socijalizam ponovo opasnim.

Te će linije preslikavati obrasce iz kolonijalističkog centra, a na ovim protestima obrazac je bio isti kao i prilikom prošlogodišnjih dešavanja u Francuskoj. Ako se sećate famoznih Žutih prsluka – iste linije koje su njih podržavale, podržavaju i ove proteste u Srbiji. I tada su među zahtevima Žutih prsluka bili zahtevi za zaustavljanjem daljih migracija sa Bliskog istoka i iz Afrike, kao i povećanje plata francuskim imperijalističkim vojnicima. Naravno, te su linije tada rešile da ignorišu i rasizam i proimperijalizam, zarad progresivnih socijalnih zahteva pokreta. Podrška francuske levice Žutim prslucima se lako da objasniti parazitskim karakterom francuskog društva, ali kako objasniti podršku srpskih levičara takvom pokretu? Nije teško, zaista. Stvar je u (većinskom) klasnom karakteru levice, koji će pre dovesti do identifikacije sa francuskim radnicima i sitnim privatnicima, nego sa žrtvama francuskog imperijalizma i migrantima.

Prema tome, može se reći da su ti levičari na ovonedeljnim protestima bili kao kod svoje kuće, bez obzira na desničarski karakter protesta. Osim što tu sad postoji jedan drugi problem. Iako i ovde ignorišu antimigrantske sentimente, izjave i skandiranja demonstranata, ono što ih još dublje zakopava su ikonografija i pesme kolaboranata sa fašizmom iz Drugog svetskog rata, sveprisutnih među demonstrantima. I ta prokleta tehnologija, što danas sve snimi i memoriše.

Zato je uzaludno da poturaju lažne narative o nekakvoj „neutralnosti“ protesta, o „spontanom okupljanju širokih narodnih masa“ i otvorenom prostoru za takmičenje nad preuzimanjem protesta između desnice i levice. Zapravo nam poturaju srednju klasu kao „narod“, a interes te klase kao narodni interes. Komunisti se ne mogu prevariti. Mi ne lutamo u mraku, opipavajući zid da bismo pronašli prekidač za svetlo. Ne pozivamo ljude da glasaju za Ciprasa ili Sandersa, pa da se posle pravimo mutavi kada prvi uvede mere štednje, a drugi aminuje imperijalističke agresije. Ne pozivamo ljude da podrže agresiju na Libiju, Siriju, SR Jugoslaviju, pa da posle ne preuzmemo odgovornost za kolonijalno porobljavanje tih naroda. Naše je da ispravno tumačimo realnost i gradimo kredibilitet kao opcija kojoj se vredi obratiti za objašnjenja.

Tokom nedavnih parlamentarnih izbora izlaznost je bila niska, naročito u Beogradu. Da li mislite da su protesti karakteristični za prestonicu ili su veći od toga?

U neokolonijalnim ekonomijama poput srpske postoje prepreke akumulaciji kapitala, i one se mogu uprošćeno svesti na tri: 1. granice rasta fonda akumulacije; 2. transfer viška vrednosti iz kolonija u metropolu; i 3. neracionalno korišćenje viška vrednosti. Prve dve su nedodirljive i njih građanske i desničarske opcije ne dovode u pitanje. Preostaje, dakle, treća. Uprošćeno, sve se političke bitke vode oko prava na glodanje kolonijalističke koske. Ko dođe na vlast stiče pravo na inkasiranje tih mrvica sa kolonijalističke trpeze. Kako svest – ili ipak bolje reći „intuicija“ – o tome raste, izlaznost na izborima opada.

A, protesti nisu karakteristični za određeni region.

Ako se mobilizacije pojačaju i prošire, mislite li da postoji mogućnost da ih preotmu strani i viši interesi?

Naravno, ta opcija uvek postoji. Sve od značajnijih grupa na protestu se ionako već finansiraju spolja: levi i desni liberali, i radikalna desnica.

Šta mislite koju ulogu bi mogla preuzeti EU? Povremeno su bili kritični prema Vučiću, ali su uglavnom bili pasivni i favorizovali ga. Donald Task (predsednik Evropske narodne partije) ga je otvoreno podržao pre izbora. Neki sektori u EU  deluju da se plaše dolaska na vlast evroskeptika i anti-NATO lidera. Vidite li to kao mogućnost?

Ne. Takva mogućnost ne postoji u skorije vreme. U Srbiji postoje organizacije koje su nominalno anti-EU/NATO (paradoksalno tome nisu antiimperijalističke), ali su beznačajne. To su tzv. „suverenisti“ – odnosno sledbenici protekcionističkih struja imperijalizma – i ekstremna desnica. I jedni i drugi su finansijski i medijski zavisni o zapadnim centrima moći, tako da čak i njihovi stavovi o Kosovu podležu pravu na izmene u skladu sa direkcijama iz Vašingtona.

Većina građana Srbije razume da članstvo u EU donosi značajne benefite, koji se uprošćeno i vulgarno mogu svesti na ostvarivanje prava (iako nejednakog) na podelu super-profita koje EU inkasira kroz mehanizme strukturalnog imperijalizma, a time i viši životni standard. Jedino što bi moglo da izazove promenu u tom raspoloženju, a delimično i u državnoj politici, je drugačiji istorijski tok svetske politike, odnosno brži ekonomski i vojni uspon Istoka.

Vučić nema čega da se plaši kada je unutrašnja podrška u pitanju. Inače, do sada je igrao jednu prilično komičnu igru (karakterističnu za populiste), a to je da kopira i inkorporira ciljne grupe opozicionara. U obraćanju javnosti pre neki dan, prvi put je zauzeo jasan kontra-stav. Nazvao ih je „fašistima“, „teoretičarima zavere“ i javno saopštio da ne želi da napada migrante (što čini dobar deo opozicionara). Time je pokazao i samouverenost i razumevanje da narod Srbije većinski ne podržava rasiste, kao i da većinski ceni negovanje socijalističkog nasleđa. Pun pogodak.

Naravno, uvek postoji mogućnost da ga skinu pritiscima spolja, ako odluči previše da se igra nezavisnosti. EU ima preko 70% investicija u Srbiji. Neka povuku 20% i eto nama gladi. Tako da, ne vidimo neki širok prostor za manevar.

Šta mislite o mogućem sporazumu sa Kosovom o uzajamnom priznanju? Kosovo je jedan od velikih problema koji opterećuje srpsku politiku godinama.

Kosovo je Srbija. NATO će napustiti Srbiju, na ovaj ili onaj način, kad-tad. Nemamo vojnu moć da to ostvarimo, a diplomatija u ovoj fazi zahteva pronalaženje načina da otpor ostane aktivan, ali da ne bude suicidan. Stoga, da bi narod prepoznao kompromise (koji su u politici nužni) kao povoljne, mora se voditi računa o ostavljanju prostora za buduće generacije da pod eventualno povoljnijim uslovima ostvare veće diplomatske, i druge pobede. Otprilike, kao i u okupiranoj Severnoj Irskoj.

U par crta, kojim pravcem mislite da Srbija treba da se kreće da bi rešila svoje probleme? Ne čini se da će oni nestati silaskom Vučića s vlasti?

Na makro planu, većina naših problema proističe iz neokolonijalnog položaja koji nam je nametnut. Dakle, dekolonizacija je sada primarni cilj. Ali, čak i kada bismo to ostvarili, ne znači da bismo rešili probleme. Ako bi, u, za sada, imaginarnom scenariju, socijalistička opcija došla na vlast, naišli bismo samo na drugi niz problema, poput organizovanja nacionalne proizvodnje u uslovima transnacionalnog kapitalizma, delimičan ili potpun raskid sa globalnom ekonomijom, vojni, diplomatski i finansijski pritisci, i drugi. Na mikro planu, naši problemi se mogu svesti na izgradnju snaga sposobnih da rešavaju probleme na makro planu.