Teorija

Imanuel Nes: „Migracije kao ekonomski imperijalizam: Kako međunarodna mobilnost radne snage podriva ekonomski razvoj u siromašnim zemljama“

Imanuel Nes je objavio novo istraživanje o migracijama i šta one znače za globalni kapitalizam. „Migracije kao ekonomski imperijalizam: Kako međunarodna mobilnost radne snage podriva ekonomski razvoj u siromašnim zemljama“ u izdanju „Polity“ izdavačke kuće istražuje migracije u okviru teorije nejednake razmene Argirija Emanuela.

Profesor Nes je povodom izlaska knjige dao intervju za „Antiimperijalističku internacionalnu mrežu“ (AIN) i podelio detalje i zaključke svog istraživanja. Smatramo da je ovaj rad bitan za aktiviste da razumeju ulogu migrantske radne snage za strategiju i taktike antiimperijalističke borbe i zato vam prenosimo ovaj intervju u celosti.

U Vašem najnovijem radu ste postavili kontekst imigracije u okviru Emanuelovog koncepta nejednake razmene koji nužno predstavlja migrantsku radnu snagu kao svetski fenomen a ne isključivo lokalni „problem“ kako se to predstavlja u medijima. Iz toga sledi da je imigracija strukturna odlika globalnog kapitalizma. Možete li nam objasniti na koji način je to strukturna odlika i koja je strukturna potreba za istom? Da li kapitalizam može da preživi bez migracija?

Globalne migracije su ključne za razumevanje nejednake razmene danas, kao i pogubnih posledica neoliberalnog kapitalizma i ekonomskog imperijalizma koje vrši Zapadni kapitalizam. Nejednaka razmena razotkriva rastuću dinamiku migrantske radne snage i njenu upotrebnu vrednost među buržujskim razvojnim ekonomistima kao glavnu polugu za podizanje Trećeg sveta iz siromaštva. Neoliberalni zapadnjački kapitalisti označili su migrantsku radnu snagu kao instrument transformacije siromašnih zemalja u prosperitetne ekonomije. Migrantska radna snaga se pojavila kao najnoviji trend kapitalista slobodnog tržišta u obliku prototipa koji je gurao Milton Fridmen sa svojim sledbenicima, pri čemu bi individue odrešenih ruku preuzele odgovornost za svoj lični boljitak. U marksističkom smislu, radnici su odvojeni od dominantne feudalne privrede kroz kapitalizam, a zatim prisiljeni da rade na tržištu bez ograničenja u izvlačenju viška vrednosti i eksploataciji radnika zarad profita.

Intenzifikacija međunarodne migracije radne snage počela je sa uspostavljanjem neoliberalnog kapitalizma sredinom 70-ih i njegovog globalnog proširenja do prve decenije 21. veka. Neoliberalni kapitalizam je primorao radnike i seljake da migriraju ka urbanim regijama u svojim zemljama, kao i ka međunarodnim destinacijama u potrazi za fizičkim poslovima u poljoprivredi, građevinarstvu, proizvodnji, logistici i poslužnim delatnostima. Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i multilateralne agencije za razvoj su identifikovale oskudna primanja radnika iz Globalnog juga kao najuspešniji model za ekonomski razvoj u njihovim radnim zemljama, tako što bi doznake poslate kući bile navodno uložene u infrastrukturu ili korišćene za poslovne i socijalne potrebe. Ovde kapitalističko slobodno tržište dobija na važnosti: umesto da se države oslanjaju na zvaničnu razvojnu pomoć i kredite stranih banaka koji osiromašuju veliki deo Globalnog juga i primoravaju države na programe strukturnog prilagođavanja i šok terapije, međunarodni finansijeri su imali otkrovenje da zemlje dužnici mogu podstaći ekonomski razvoj tako što će pustiti svoju radničku klasu da radi u Globalnom severu i strateškim međunarodnim finansijskim centrima: Dubaiju, Hong Kongu, Kuala Lumpuru, Singapuru, Tokiju i drugim imućnim međunarodnim središtima u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.

Svetska banka, MMF i druge zapadnjačke agencije za razvoj proglasile su upotrebu sezonskih migranata širom sveta za sastavni deo ekonomskog razvoja siromašnih zemalja. Međutim, dosadašnji rezultati su daleko od od očekivanog ishoda prema kome bi ti privremeni migranti, pa čak i neprijavljeni radnici, postali agenti razvoja ulaganjem svojih doznaka u nove grane privrede i industrijske instalacije kod kuće. Stvarnost pokazuje da je ovakav model ekonomskog razvoja mit za većinu Trećeg sveta koji gaca u siromaštvu. Migracije čak doprinose jačanju siromaštva jer se radnici kod kuće obučavaju za rad van zemlje kao stručni i polustručni radnici u oblastima matematike, inženjerstva, tehnologije i nauke (MINT), zdravstva i kućne nege, pa čak i u proizvodnom sektoru. Čitave privrede su izbačene iz takta naopakim i besmislenim formama razvoja koji su usaglašeni sa potrebama bogatih zemalja Globalnog severa, ali ne i siromašnih zemalja Globalnog juga. Tako recimo nepalske privremene radnike obučavaju da rade u industrijama plastike i elektronike u Maleziji ili kao lučki radnici u Britaniji. Većina stanovništva Moldavije živi van zemlje kako bi zaradili dovoljno novca za preživljavanje, a radnici iz Salvadora moraju da putuju do SAD kako bi obezbedili svoje porodice kod kuće.

U toku svojih istraživanja protekle decenije, saznao sam da migrantski radnici šalju mnogo manje doznaka kući nego što to zapadne imperijalističke razvojne agencije tvrde, iz razloga što ne uzimaju u obzir da je broj migranata zapravo mnogo veći od zvanične brojke, jer mnogi putuju bez dokumenata i time ne ulaze u računicu tela poput Međunarodne organizacije za migracije pri Ujedinjenim nacijama. U najvećem broju slučajeva, prekarni radnici migranti će mnogo ređe slati mnogo manje doznake. Radnici migranti u lokacijama na Globalnom jugu jedva mogu da priušte sopstvene osnovne životne troškove. Uostalom, globalna recesija 2007-2008 zajedno sa drugim ekonomskim šokovima, kao i COVID-19 pandemija od 2020-2022 pokazuju da protok doznaka nije ni sigurna stvar zbog toga što je veliki broj sezonskih migranata zaposlenih u nisko plaćenim sektorima bio primoran da se vrati nazad u zemlju porekla bez isplaćenih dnevnica, što je vid očigledne i rasprostranjene krađe radnika Trećeg sveta. Kako bi se izbeglo neizvršenje novčanih obaveza, MMF primorava zavisne države periferije da podlegnu paketima strukturalnog prilagođavanja, kao na primer Gana i Zambija (pogledati prilog). U isto vreme, zemlje na periferiji koje nisu u mogućnosti da otplate dugove zapadnim bankama su u najvećem riziku od neizvršenja novčanih obaveza, i ukoliko se ne povuku iz globalne imperijalističke privrede kojom dominira Zapad, biće primorane da pristanu na fiskalne i monetarne pakete prilagođavanja koji će još više osiromašiti one koji su novčano najugroženiji. Zemlje periferije suočene sa MMF-ovim strukturnim prilagođavanjem imaju najveći udeo stanovništva koji emigrira radi nisko plaćenih poslova, videti El Salvador, Honduras, Malavi, Pakistan, Nepal i Šri Lanku (dalja elaboracija sa 6. temom).

Zemlje će retko, ako ikad, doživeti razvoj većih industrijskih grana kao posledicu migracije. Politički ekonomista Ali Kadri tvrdi da oni migranti koji su radili sa druge strane okeana dugi niz godina mogu postati sitni kapitalisti u ruralnim regijama, dovlačeći poljoprivredne radnike, stub nacionalnog suvereniteta i ljudskog oslobođenja. Agrarni radnici su najskloniji pobuni protiv ugnjetavnja, pošto su se ruralne oblasti pokazale ključnim za stvaranje antikapitalističkih ustanaka. Iz toga sledi da uklanjanje agrarne radne snage za rad u inostranstvu ili akumulacija ušteđevine migranta povratnika ograničava kapacitete društvenih pokreta u trećem svetu da se održe tokom antiimperijalističke borbe, kao na primer u Palestini, Južnoj Africi, Kini, i Indokini (Kadri 2020).

Pošteni posmatrači mogu samo zaključiti da je migracija u cilju ekonomskog preživljavanja prinudna usled toga što većina radnika ne može da preživi u svojim rodnim zemljama. Time migracija spada u najsvirepije oblike ekonomskog imperijalizma današnjice. Privremena migracija pokazuje kako nejednaka razmena može biti korišćena zarad interesa nekolicine imućnih migranata koji su obrazovani i obučeni za rad u oblastima MINT, pošto jedino oni mogu da ostanu u inostranstvu na produženi period, dobiju državljanstvo, i uspostave ekonomske mreže koje razvijaju izolovane džepove na globalnom jugu, npr. indijsku finansijsku industriju u Mumbaiju, informacione tehnologije u Bangaloru i računovođe u Hajderabadu, od kojih koristi ima samo mali delić privilegovane više klase. Visokokvalifikovani migranti mogu vremenom i upravljati multinacionalnim kompanijama u Indijskim urbanim centrima, pa čak i u SAD i na Zapadu gde će sami postati tlačitelji. Ali visokokvalifikovani radnici iz Indije predstavljaju mali delić migrantskih radnika u toj zemlji koji će, ako se vrate, eksploatisati interne migratske radnike u ključnim oblastima: kol-centrima, građevini, proizvodnji, i naročito kućnim radnicima.

Migracija svakako nije „problem“ internacionalnoj kapitalističkoj klasi, već je sastavni strukturni faktor kojim se povećavaju imperijalistički kapitalistički profiti putem potpore globalnih lanaca proizvodnje. Veća količina viška rada se može izvući iz slabo plaćene migrantske radne snage nego iz radnika prvog sveta, tako da je ova radna snaga privremenih migranata nužna za povećavanje profita internacionalnih kapitalista. Pride su propagandisti migracije zarad ekonomskog razvoja pri Svetskoj banci i MMF-u podmuklo gurali mit o tome kako će siromašne zemlje ekonomski napredovati kako se ekonomske doznake budu ulagale u novu infrastrukturu. Naprotiv, doznake su proizvod ekonomskog imperijalizma koji doprinosi onome šta su Xiang i Lindstrom nazvali „migracionom infrastrukturom“, predstavljajući ekonomske imperijaliste kojima to ide na vodenicu u svojstvu brokera, agenata, poslodavaca, birokrata u državama porekla i dolaska, itd. (2014)

Migracija radne snage ne daje zemljama Globalnog juga mogućnost da obrađuju prirodne resurse od nafte do platine, niti da od kakao zrna prave kakao i čokoladu. Profit se ostvaruje nejednakom trgovinom između periferije i centra, pošto se najveći deo profita od kakaa, tropskog voća i druge poljoprivredne robe realizuje na Severu. Imperijalisti moraju da nastave sa profitiranjem od održavanja nejednake razmene kroz migraciju radne snage, što predstavlja najskoriju razvojnu politiku koju guraju finansijski kapitalisti u svojoj težnji da iscrpe ljudske i prirodne resurse i realizuju profite u najsočnijim tržištima, ostavljajući koske Trećem svetu. Te mrvice su zapravo ekonomske doznake poslate nazad u zemlje porekla. Utoliko gore je što ugroženi ruralni radnici nemaju ništa od ekstrakcije prirodnih resursa i proizvodnje poljoprivrednih dobara za zapadnjačku upotrebu, već sva dobit ide lokalnim kompradorskim kapitalistima i njihovim pokroviteljima u imperijalističkim zemljama. Ova dinamika potkrepljuje tezu o zavisnosti koju je Ruj Mauro Marini izložio u Dijalektici razvoja (Marini 2022).

Za kraj, neoliberalni kapitalizam i ekonomski imperijalizam u svojoj trenutnoj formi ne mogu da prežive bez migracija iz Trećeg sveta. Ako ispitamo demografije najbogatijih zemalja, migrantska radna snaga, koju uglavnom čine sezonski migranti, zauzima preko 10% stanovništva. U Kataru, strana migrantska radna snaga sačinjava 90% stanovništva, bez građanskih prava. Oni su ključni za namirivanje lepeze potreba kapitalističke klase: od poljoprivrednih dobara, nekretnina i industrijske/proizvodne robe, do usluga pri domaćinstvu i nezi. Da je Argiri Emanuel posmatrao trenutni režim globalne migracije, sigurno bi zaključio da je to najrazornija forma nejednake razmene, jer su plate radnika iz Globalnog juga koji rade na Severu tek delić onih koje dobijaju radnici iz severa (Emanuel 1972).

Većina radnika sa globalne periferije ne može da uđe i trajno ostane u zemljama Globalnog severa već su prikazani kao privremeni ili „ilegalni“ radnici u većini zemalja Zapadne Evrope, Severne Amerike, kao i u drugim bogatim državama i ekonomskim središtima. Kao takvima im neprestano prete hapšenje, zatvor i deportacija. I opet, paradoksalno, privremeni i neprijavljeni radnici su ključni za prikupljanje viška dobiti. U njihovom odsustvu došlo bi do smanjenja kapitalističke profitabilnosti i radnička klasa na Severu ne bi mogla da održi visoki životni standard, ključnu odliku razularenosti ekonomskog imperijalizma u 21. veku.

Naziv Vaše knjige kvalifikuje migraciju pod ekonomski imperijalizam. Da li biste mogli da nam ukratko objasnite kako definišete koncept imperijalizma imajući u vidu da nema mnogo usaglašenosti na levici oko toga šta je imperijalizam?

Imperijalizam je tekovina kriminalne i svirepe ekspanzije evropskog kapitalizma po Trećem svetu od 1500. godine pa do današnjice u potrazi za prirodnim resursima i akumulacijom profita koja i dalje opstaje. Istorija imperijalizma je dobro poznata i uspostavljena, ali konstantno odbijana od strane onih kojima on donosi dobit ili pak viđena kao mission civilisatrice sa ciljem racionalizacije i opravdanja pet vekova evropskog genocida i pljačke. U periodu nakon formalne nezavisnosti u 20. veku, većina istoričara tvrdi da je eksploatacija Globalnog juga završena. Međutim, isotričari ne uzimaju u obzir istrajnost i ekspanziju imperijalizma kroz ekonomsku dominaciju, podržanu dominantnom vojnom pozicijom Zapada i perfidnom političkom manipulacijom, koja ima za cilj da nadjača i uspostavi dominaciju nad regijama izvan imperijalnog centra u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Imperijalisti današnjice nameću vojnu, političku, ideološku, kulturnu, i pre svega, ekonomsku kontrolu nad Globalnim jugom zahtevima da se ceo svet uskladi sa njihovim neoliberalnim kapitalističkim diktatima u obliku privida demokratije i kapitalizma slobodnog tržišta koji daje samo nekolicinu mogućnosti za ekonomsku mobilnost. U Globalnom jugu, neoliberalini kapitalizam je recept za još gramziviji vid eksploatacije od onog prisutnog u periodu pre sticanja nezavisnosti. Prizivam termin ekonomski imperijalizam kako bih isterao na videlo eksploataciju koja leži u srži varke o nacionalnoj nezavisnosti koja bi mogla biti osnova za ostvarenje socijalizma u višepolarnom svetu sa nekoliko regionalnih centara moći.

Da Zapad nije nametnuo periferiji ekonomski imperijalizam koji uključuje ogromne dugove, ekonomske restrikcije i sankcije, zemlje Trećeg sveta koje se usude usprotiviti preovladavajućem obliku kapitalizma bi mogle uspešno napredovati prateći socijalistički put. Radi ekonomskog podrivanja država koje idu ka socijalizmu, ili koje definišemo kao države realnog socijalizma, ekonomski imperijalisti su uveli ekonomske sankcije na privrede Trećeg sveta koje prkose njihovom „poretku zasnovanom na pravilima“. Zapad je sve više počeo da uvodi ekonomske sankcije na države koje se ne povinuju neoliberalnom kapitalizmu.

Primer ovoga je nacionalizacija naftne industrije u Venecueli. Nakon izbora Uga Čavesa za predsednika Venecuele 1998, vladajuća Ujedinjena socijalistička partija Venecuele (PSUV) započinje nacionalizaciju prirodnih resursa te zemlje, sa posebnim osvrtom na tamošnje velike rezrve nafte. Kao odgovor na te razvoje, SAD u aprilu 2002. podržava neuspeli puč pokrenut sa ciljem da se svrgne Čavez. Puču su se žustro usprotivile šire mase, te je Čavez ponovo uspostavio kontrolu za manje od 48 sati. Kako bi penalizovali Venecuelu zbog nacionalizacije prirodnih resursa, SAD i njeni zapadni saveznici uvode ekonomske sankcije, izazivajući renijersku privredu u procesu transformacije da posrne i padne u ekonomsku krizu uz koju ide i nagli porast inflacije. Time je faktički stopirana privreda zemlje koja zavisi od prodaje nafte Zapadu, ali Čavez i njegov naslednik Nikolas Maduro su ostali na vlasti. Ekonomske sankcije proizvode ekonomsku nestabilnost, i milioni migranata napuštaju zemlju idući u okolne države i SAD u potrazi za bolje plaćenim poslom. Da li Svetska banka ili MMF smatraju da je migracija iz Venecuele mera ekonomskog razvoja ekvivalentna merama drugih državama? Nikako. Ta masovna migracija izvlači na videlo nejednaku razmenu između Venecuele i Globalnog severa, kao i nejednakost u okviru trgovine koja šteti državnoj privredi. Ne iznenađuje to što se migracija radne snage iz Venecuele povećala u odnosu na prošlu deceniju, ali zašto onda zapadne banke ne smatraju tu migraciju ekonomskim razvojem dok se ekonomska migracija iz El Salvadora, Gvatemale i Hondurasa smatra pozitivnom ekonomskom pojavom?

Američka ekonomska blokada Kube od 1962. je još jedan primer prinudnih ekonomskih imperijalističkih mera protiv država koje odbijaju kapitalizam i iskreno streme socijalizmu. Zavređuje pažnju činjenica da je Kuba održala socijalizam čak i nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, i povlačenja ekonomske pomoći. Kubanski narod podržava otpor neoliberalnom kapitalizmu, i ne želi da skrene sa socijalističkog puta uprkos sankcijama i američkoj destabilizaciji. Dok mnogi zapadni marksisti kritikuju kubanske greške i manjkavosti, narod te zemlje je napredovao pod socijalizmom u odnosu na druge zemlje u regionu, sa visokim očekivanim životnim vekom, niskom smrtnošću novorođenčadi, naprednim obrazovanjem i kvalitetnom zdravstvenom zaštitom uporedivom sa bogatim zemljama na Severu. Čak i ako su neke tržišne reforme bile neophodne u poslednjih 30 godina, Helen Jafe je otkrila da je kubanski narod posvećen revoluciji (Yaffe 2020). Stopa migracije bi nesumnjivo bila viša da je većina Kubanaca odbacila socijalizam, ali kubanska migracija je daleko niža od većine drugih zemalja na Karibima i u Latinskoj Americi.

Migranti se često suočavaju sa brojnim problemima, počevši od pravnih (kao što je slučaj „ilegalne” imigracije) pa do različitih nivoa socijalne ugroženosti, uključujući etničku, versku, rasnu i rodnu diskriminaciju. Kakvu ulogu igra ova diskriminacija u okviru ekonomskog imperijalizma?

Napredne kapitalističke zemlje zapadne Evrope i Severne Amerike označavaju migrante kao „ilegalne“ kako bi umirile svoju nacionalnu radničku klasu koju je razbesnelo što su njihove ekonomske privilegije i status ugroženi stranim radnicima koji prelaze granicu. Oba regiona zapravo imaju korist od migracije, jer im obezbeđuje neprekidan izvor slabo plaćene radne snage koja zadovoljava potrebe nacionalnih kapitalista, kao i radničke klase koja ima koristi od nisko plaćenih radnika u poljoprivredi, građevinarstvu, proizvodnji i sektoru nege. U eri COVID-a, radnici migranti su obavljali osnovne poslove koje su domaći radnici izbegavali. Štaviše, neprijavljena radna snaga bila je izvor radnika za logističku industriju i kao takva od suštinskog značaja za održavanje privrednih aktivnosti u transportu, isporuci i skladištima. Ne može se preceniti značaj neprijavljenih radnika za privredu. Time se obezbeđuju ključni radnici multinacionalnim firmama, srednjim preduzećima i radničkoj klasi Globalnog severa. Manjak prijave nemilosrdno izlaže ključne migrantske radnike prinudnoj moći države tokom recesije i kada više nisu neophodni za normalno funkcionisanje privrede. Poslodavci imaju fleksibilnost da zapošljavaju i otpuštaju radnike po svojoj volji, koji su onda podvrgnuti državnoj prinudi u vidu hapšenja, zatvora i deportacije.

Neprijavljeni radnici migranti su veoma korisni političarima i izabranim zvaničnicima. Populistički političari mogu sa sigurnošću da računaju na migrantsku radničku snagu kao žrtveno jagnje u vremenu finansijske krize i ekonomske recesije, čak i ako su isti neophodni za trgovinske i poslovne delatnosti. Nisu desničarski populisti jedini koji se dodvoravaju domaćim radnicima tako što optužuju migrante da su uzrok svih navodnih društvenih, političkih i ekonomskih izazova, postojali oni ili ne. Tako i desnica i levica nazivaju migrante predstavnicima „krize“, dok su oni u stvari žrtve kriza u svojim matičnim zemljama gde se vode imperijalistički ratovi radi smene vlada koje se usuđuju da prkose SAD i njihovim NATO saveznicima. Ko su zapravo žrtve i ko proživljava krize? Radnici koji beže od imperijalističkih ratova u Iraku, Libiji, Siriji i drugim državama u jugozapadnoj Aziji i severnoj Africi?

Da, tačno je da stanovništvo u odredišnim državama Globalnog severa diskriminiše migrante na osnovu etničke pripadnosti, vere i rase. Međutim, s obzirom na činjenicu da se radnici migranti ne smatraju ravnopravnim urođenicima u naprednim kapitalističkim zemljama, iako migracija može poboljšati njihove uslove u poređenju sa onima koji ostaju na jugu, oni se smatraju „podređenim“ stanovništvom. U zapadnoj Evropi migrantima iz jugozapadne Azije i severne Afrike onemogućen je legalan ulazak u šengensku zonu, dok Evropljani mogu slobodno da se kreću i nastanjuju širom zemalja u regionu. Posmatrači su pokazali da ograničenja migracije predstavljaju oblik globalnog aparthejda, perspektiva koja je u skladu sa Emanuelovom pozicijom koja je iznešena pre više od 50 godina. Radnici migranti van Evrope ili na periferiji zapadne Evrope podvrgnuti su ksenofobiji jer populistički političari i mediji guraju lažne tvrdnje o tome kako su oni pretnja nacionalnom suverenitetu.

Emanuel je tvrdio da interno – unutar granica jedne države centra – nivoi plata nisu toliko različiti (barem su unutar istog reda veličine za razliku od jaza u platama između centra i periferije). Prema vašem istraživanju, da li imigracija menja ovu situaciju s obzirom na to da ih neprijavljeni rad, bez ugovora, izlaže višim nivoima eksploatacije i nižim nominalnim platama u odnosu na prijavljene radnike?

Sporazumi između radničke klase i kapitala na Globalnom severu u posleratnoj eri kroz formiranje država socijalnog blagostanja i kolektivno pregovaranje radnika sa menadžmentom obezbedili su povećanje plata za radnike u zemljama imperijalističkog centra, proširujući njihov značaj kao izvora profita za političke ekonomije bogatih zemalja i njihovih kapitalističkih klasa, koje su zavisile od privilegovane radničke klase, ili „radničke aristokratije“ dovoljno bogate da kupuju robu koju su proizveli radnici Trećeg sveta. Multinacionalna korporativna profitabilnost se ostvaruje i obezbeđuje ekstrakcijom robe preko super-eksploatacije rada i ekstrakcijom poljoprivrednih i prirodnih resursa na Globalnom jugu.

Štaviše, s obzirom na verovatnoću da bogate zemlje imaju višak jeftine robe u odnosu na relativne plate, Emanuel je tvrdio da bi migracija pod jednakim uslovima u imperijalističke regije Zapadne Evrope i Severne Amerike proizvela veću međunarodnu jednakost (Emmanuel 1972). U postkolonijalnoj eri od sredine 20. veka do danas, kapitalizam prvog sveta u velikoj meri zavisi od eksploatacije i ekstrakcije vrednosti iz siromašnih zemalja pod čizmom grabežljivog zapadnog imperijalizma.

Moramo razlikovati migraciju i imigraciju, suštinsku tačku Migracije kao ekonomskog imperijalizma (Ness 2023). Većina migrantske radne snage danas su nisko plaćeni privremeni radnici migranti ili neprijavljeni radnici migranti koji nemaju mnogo nade da će ostati za stalno, čak i ako su sastavni deo privrede zemalja odredišta, kroz pružanje nisko plaćenih usluga svim ljudima na Globalnom severu. Ipak, čak i ako radnici migranti trajno ostanu bez prijave, oni su potčinjeni i u stalnom riziku od deportacije.

Veza između nejednake razmene i imigracije može se tumačiti na mnoštvo načina: od militarizovane kontrole granica radi sprečavanja slobodnog protoka radne snage, do održavanja razlika u platama širom sveta. Šta biste rekli da su ključni aspekti imigracije koji reprodukuju režim akumulacije kroz nejednaku razmenu?

Migracija kao ekonomski imperijalizam sistematski otkriva direktnu vezu između nejednake razmene i migracije. Veza između nejednake razmene i migracije otkrivena je u Emanuelovoj „Nejednakoj razmeni“, tvrdeći da ako se žele premostiti razlike u platama, celokupno stanovništvo Globalnog juga mora da migrira u imperijalističke zemlje. Svakako, izmeštanje svetske populacije u bogate države je neizvodljivo i u potpunosti bi mu se oduprle imperijalističke države centra. Iz tog razloga, današnji režim globalne ekonomske imperijalističke migracije je strukturiran tako da ojača nejednaku razmenu i da održi, ojača i proširi nejednakost trgovine između bogatih i siromašnih zemalja putem prinudnih mera.

Militarizacija granica od strane bogatih zemalja u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi razotkriva kontradiktornost između nacionalnih ekonomskih zahteva za migraciju nisko plaćene radne snage i populističke politike raspaljene ksenofobičnom političkom retorikom. Kao posledica toga, slobodan protok radne snage preko nacionalnih granica je ograničen, a kretanje daleko opasnije, kao što se pokazuje kroz hiljade migranata koji umiru svake godine na putu iz jugozapadne Azije i severne Afrike do Evrope. U isto vreme, hiljade migranata umire ili nestane na putu od Centralne Amerike do Sjedinjenih Država, koje su proširile ograničenja na ulazak nisko plaćenih migranata. Oni migranti koji izbegnu nadzor i militarizaciju su u stalnom riziku od deportacije.

Kada se o migracijama govori u masovnim medijima, to se uglavnom radi sa stanovišta građana zapadnih zemalja. Međutim, statistički gledano, Globalni jug ugošćuje više imigranata nego Globalni sever. Da li se karakter imigrantske radne snage menja u odnosu na to kako ih globalni sever tretira ili je to sistemski obrazac eksploatacije koji nameće globalni kapitalizam bez obzira na centralni, poluperiferni ili periferni karakter neke države?

Većina migranata živi u drugim zemljama Globalnog juga. Ali većina migranata koji borave na Globalnom jugu su izbeglice koje beže od rata i prirodnih katastrofa izazvanih klimatskim promenama. Na primer, ratovi SAD i NATO-a u jugozapadnoj Aziji i severnoj Africi doprineli su migraciji u Evropu, a ruralni stanovnici Indije su primorani da je napuste bar privremeno jer su njihovi ekosistemi uništeni izuzetno intenzivnim tajfunima izazvanim klimatskim promenama. Videćemo više klimatskih migranata u godinama koje dolaze.

Ali neka ne bude nikakve sumnje, većina međunarodnih radnika migranata putuje sa Globalnog juga na Globalni sever da bi radila u sektorima sa niskim platama: poljoprivredi, građevinarstvu, proizvodnji, uslugama nege, logistici, transportu i rastućoj prekarnoj privredi.

Međutim, većina posmatrača migracija koji ne prestaju da razglabaju o prednostima međunarodne mobilnosti ne uzimaju u obzir veliki udeo međunarodnih doznaka koje migranati iz MINT sektora i na drugim poslovima sa visokim platama šalju iz država na globalnom severu u druge države na Globalnom severu. Na primer, migranti radnici u IT sektoru i korporativni rukovodioci zaposleni u Londonu šalju novac nazad u Sjedinjene Države. Ovo odražava nisku vrednost rada koji se pripisuje migrantskoj radnoj snazi na Globalnom jugu i ekonomsku podređenost kapitalističkom sistemu ovih nisko plaćenih radnika iz siromašnih zemalja. Visokokvalifikovani radnici na severu dobijaju daleko veće plate nego nisko plaćeni radnici zaposleni na severu ili jugu. Sledeći Emanuela, vrednost rada sa juga je podređena onoj koja se pripisuje radnicima sa severa, što je suštinski deo nejednake razmene, bez obzira da li radnici migriraju u inostranstvo ili ne. Međutim, istina je da od 2000. godine do danas više migranata nego ikada ranije putuje sa Globalnog juga u druge države na jugu. Ali bitno je prepoznati da su radnici migranti zaposleni na jugu često integrisani u globalne lance proizvodnje od kojih imaju koristi ekonomski imperijalisti u zemljama centra. Na primer, Malezija udomljava visoko eksploatisane radnike migrante u osnovnoj proizvodnji i elektronici.

Vaša knjiga stavlja veliki akcenat na razvoj perifernih država iz kojih ljudi odlaze. Da li im imigracija pruža bilo kakvu materijalnu korist ili je to samo situacija koja reprodukuje njihov periferni status u hijerarhiji centar-periferija?

Primarna svrha Migracije kao ekonomskog imperijalizma je da demistifikuje konvencionalne perspektive razvoja političke ekonomije koje propagiraju neoliberalni globalisti za primenu slobodnotržišnih mera na globalnom jugu. Ovo je značajan izazov, pošto su periferne države bespomoćne i pod kontrolom neoliberalne dogme koju promovišu MMF i Svetska banka, posebno u okviru strategije industrijalizacije supstitucije uvoza (ISI) koju su finansijski kapitalisti smatrali prevaziđenom da bi je zamenili strategijom industrijalizacije putem promocije izvoza (EPI) usmerenom na snabdevanje centra jeftinom robom umesto na poboljšanje ciljeva društvenog razvoja (SDG) zemalja na periferiji. Iz tog razloga, 2015. godine, Organizacija Ujedinjenih nacija za razvoj ekonomskih i socijalnih pitanja (UNDESA) donosi Agendu održivosti 2030, plan od sedamnaest tačaka koji ima za cilj da izvuče celokupnu svetsku populaciju iz siromaštva, grandiozni plan koji neće biti postignut zbog sistemske finansijske krize u svetskoj privredi i pre svega neuspeha zemalja Trećeg sveta da ispune svoje obaveze prema međunarodnim bankama u vezi sa platnim bilansom.

U periodu odmah posle COVID-19, više zemalja Trećeg sveta je pod pretnjom ekonomskog neuspeha ukoliko se ne povinuju drakonskoj fiskalnoj i monetarnoj politici koju nameće MMF. Od jula 2023. godine, MMF je pregovarao o kreditima za strukturno prilagođavanje sa 93 zemlje, uglavnom u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, koje su u obavezi da otplate preko 113 biliona dolara dugova kao i da restrukturiraju svoje ekonomije, podstičući nejednaku razmenu kroz smanjenje vrednosti nacionalnih valuta (MMF 2023). Suštinski, MMF i zapadne multilateralne banke sprovode mere koje smanjuju vrednost radne snage koja proizvodi robu i usluge u perifernim zemljama kroz izlaganje valuta međunarodnim razmenama (videti Prilog). Nasuprot tome, većina zemalja koje pozajmljuju od Kine nisu izložene pretnji neizvršenja novčanih obaveza, već im se obično dugovi restrukturiraju ili oproste. Kineski zajmovi afričkim zemljama nisu dizajnirani da izvuku visoke finansijske profite, već da pomognu u razvoju siromašnih država. Kina pozajmljuje sredstva za razvoj u afričkim državama uz daleko nižu kamatu od zapadnih zemalja. Od 2000. do 2019. Kina je afričkim državama otpisala više od 3,4 milijarde dolara beskamatnog duga. Kina je 2022. oprostila beskamatne zajmove za 23 zemlje na kontinentu (Akeredolu 2023). Svakako, u savršenom svetu, razvojno finansiranje ne bi trebalo da se monetizuje, ali ako zemlje Globalnog juga žele da se razvijaju, njima su potrebni inostrani zajmovi bez kamata, ili u idealnom slučaju, direktna pomoć za infrastrukturni razvoj. Oslanjanje na strane novčane doznake radnika migranata sa niskim platama podložno je uticaju, na slavlje zapadnih razvojne agencije.

Jedan od neoliberalnih trendova bila je feminizacija radne snage na globalnom nivou, što je dovelo do toga da je disproporcionalni deo tereta eksploatacije na plećima žena. Kako imigracija utiče na tu situaciju?

Žene su sastavni deo radne snage Globalnog juga i čine sve veći udeo radne snage migranata. U 2022. godini, žene su predstavljale 48% svih radnika migranata, što otkriva rastuću međunarodnu feminizaciju rada. Žene sve više rade u četiri ključne industrije u kojima se zapošljava migrantska radna snaga: (1) poljoprivredi, (2) građevinarstvu, (3) proizvodnji, a posebno (4) nezi kao kućni radnici u domovima porodica u odredištima, kao dadilje i sestre. U stvari, većina radnica iz sektora nege koje putuju u inostranstvo kao privremeni radnici dobijaju veće plate nego što mogu da zarade u zemljama porekla na periferiji, narušavajući porodice i zajednice svojim odsustvom i deformišući strukture plata. Mlade Indonežanke koje su domaći radnici migranti u domovima porodica sa srednjim prihodima u Dubaiju, Hong Kongu, Kuala Lumpuru, Singapuru ili Tokiju mogu zaraditi 50-75% više od kvalifikovanih menadžerskih radnika kod kuće. Međutim, kućne radnice su takođe podložne krađi plata jer su često izložene radu šest dana u nedelji bez fiksnog rasporeda.

Sezonske migrantkinje koje su veoma eksploatisane obično napuštaju svoje prve poslodavce radi poslodavca koji su spremni da daju veće plate, što menja njihov status iz privremenih radnica migranata u status neprijavljenih, jer je u većini odredišta napuštanje prvog poslodavca zabranjeno. U državama Saveta za saradnju u Arapskom zalivu, porodice koje zapošljavaju kućne radnike vrše kontrolu nad ženama kroz sistem sponzorstva kafale, zabranjujući migrantima da zamenjuju poslodavce, što dovodi do oblika dužničkog ropstva za žene migrantkinje (Beza et al. 2020; Silvei & Parrenas 2020). Radnice migrantkinje bile su posebno ranjive na eksploataciju od strane svojih poslodavaca u državama odredišta tokom COVID-19 pandemije, jer su mnoge bile prinuđene da se vrate u svoje matične zemlje bez isplate plata. Kućne radnice činile su veliki deo radnika koji su pretrpeli krađu plata (Folei & Piper).

Emanuel je bio jedan od glavnih zagovornika teorije radničke aristokratije u svoje vreme, tvrdeći da nejednaka razmena koristi radničkoj klasi Prvog sveta. S obzirom na vaše postavljanje imigracije u okvir teorije nejednake razmene, kako biste rekli da rad migranata utiče na radničku aristokratiju?

Ekstrapolacija Argirija Emanuela o prirodi aristokratije rada u državama imperijalističkog centra Globalnog severa potkrepljena je demografskim i nacionalnim ekonomskim podacima iz bogatih zemljama kada je sprovodio istraživanje 1960-ih i 1970-ih. Paradoksalno, sindikati doprinose većoj jednakosti među radničkom klasom u zemljama imperijalnog centra. Istovremeno, jednakost plata u naprednom kapitalističkom svetu postiže se na račun izvlačenja pojačanog viška radne snage sa Globalnog juga.

Mobilnost radne snage je značajna u Emanuelovom konceptu nejednake razmene pošto su plate fiksirane relativnim cenama robe, a ne produktivnošću radne snage. Na taj način je pojam mobilnosti kapitala značajan i u korelaciji sa značajem potencijalne mobilnosti radne snage. Ako više stope produktivnosti ne proizvode veće plate, ceteris paribus, stope plata su određene geografskom pozicijom u međunarodnoj kapitalističkoj ekonomiji i preseljenje radnika na globalni sever će doprineti izjednačavanju stopa plata.

Zemlje Trećeg sveta bile su trajno osuđene na podređen i osiromašen položaj da bi održale i proširile profitabilnost multinacionalnih kompanija i proširile potrošnju radničke klase i životni standard. Kao što Lenjin ubedljivo ilustruje:

Buržoazija „velike“ imperijalističke sile može ekonomski potkupljivati gornje slojeve „svojih“ radnika, bacajući u tu svrhu stotinu-dve miliona franaka godišnje, jer njen ekstraprofit iznosi, verovatno, oko jedne milijarde. A pitanje kako se ta mala milostinja deli među radnicima-ministrima, „radnicima-poslanicima“ (setite se sjajne analize tog pojma kod Engelsa), radnicima članovima vojno-industriskih komiteta, radnicima-činovnicima, radnicima organizovanim u uskocehovske sindikate, nameštenicima itd. itd., to je već pitanje drugog reda (Lenjin 1916).

Vredno je pomena da Lenjinov prikaz radničke aristokratije ide dalje od onoga što zapadni marksisti često smatraju gornjim ešalonima radničke klase. Emanuel iznosi ovu kritiku imavši u obziru značajnu ekspanziju i značaj radničke klase koji su se pojavili u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi u posleratnoj eri. Ne samo da su gornji ešaloni radničke klase u imperijalističkim zemljama podmićeni super-eksploatacijom kolonija, već nakon Drugog svetskog rata, podmićivanje je prošireno na celu radničku klasu u imperijalnom centru.

Sa praktičnije strane, šta biste rekli da bi trebalo da bude strategija antiimperijalističkih i progresivnih radničkih momenata u vezi sa migracijom? Koje su najvažnije pouke za aktiviste?

Formiranje antiimperijalističkih radničkih pokreta je od suštinskog značaja za podršku prava radnika migranata. Konkretno, u ovoj eri desničarskog populizma, antiimperijalisti u centru moraju se pridružiti pokretima kako bi unapredili prava radnika migranata sa niskim platama. Apsolutno, važno je razlikovati radnike migrante koji su visoko kvalifikovani u MINT sektorima koji zarađuju visoke plate, i uključuju mnoge radnike migrante iz imperijalističkog centra, na primer, francuske radnike zaposlene u Sjedinjenim Državama. Međutim, velika većina radne snage migranata je u opasnosti od visokog stepena eksploatacije zaposlenog i agresivnijih imigrantskih državnih organa koji nastoje da uhapse, zatvore i deportuju radnike migrante bez pristupa pravnoj pomoći. Za antiimperijaliste je još važnije da se organizuju i usprotive militarizaciji granica od strane imperijalističkih država centra. Ne možemo biti optimistični u pogledu promene vladinih mera u sadašnjoj eri rastuće narodne opozicije i ksenofobije protiv migrantske radne snage koju potpaljuju skoro svi političari i mediji. Čak i samodeklarisani progresivci doprinose porastu ksenofobije identifikujući migraciju kao „problem“ koji zahteva delovanje vlade. Ne možemo se osloniti na imperijalističke vlade da transformišu opresivni međunarodni migracioni režim koji ugnjetava migrantsku radnu snagu. Takođe ne možemo uticati na države da refleksivno podržavaju migrante, ali je moguće pomoći postojećim socijalističkim državama za koje je mnogo verovatnije da podržavaju ranjive migrante. Ovo se može unaprediti samo kroz multipolarnost i formiranje regionalnih političkih blokova umesto podele država na male jedinice koje nisu u stanju da brane migrante u svojim regijama. Zamislite federaciju socijalističkih država Severne Afrike, Južne Afrike, Jugoistočne Azije ili Južne Azije kao sredstvo za zaštitu migranata u njihovim regijama.

Takođe, koja je uloga migrantske radne snage u antiimperijalističkoj borbi?

Radnici migranti mogu imati važnu funkciju u antiimperijalističkoj borbi za prenošenje informacija o platama i uslovima rada i super-eksploataciji radnika u odredišnim državama. Oni bi mogli da informišu radnike u perifernim državama porekla da je važno razvijati privredu formiranjem alternativnih modela razvoja zasnovanih na ljudskim potrebama. Radnici migranti su već primarni izvori klasnog sukoba pošto su urbana područja Globalnog juga industrijalizovana, a ruralni radnici se sele u urbana područja da rade u fabrikama većih gradova u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Kineska radnička klasa, koja je razvila snažnu klasnu svest, je prva ili druga generacija radnika u urbanim sredinama. Oni čine glavnu komponentu klasno svesne kineske radničke klase, zaposlene u privatnim i javnim preduzećima, pokrećući lokalnu militantnost ACFTU (Svekineske federacije sindikata) (Freeman & Li 2013). Uprkos informacionoj blokadi od strane zapadnih radnika i levice, uključujući marksiste, kineska radnička klasa zadržava visok nivo klasne svesti i gradi jače sindikate kako bi poboljšala plate i uslove rada. Pre svega, organizovana kineska radnička klasa u ACFTU je arhetip internih radnika migranata na globalnom jugu. Kako je skoro sva radna snaga migranata interna u Kini, a ne internacionalna, možemo očekivati da će zahtevati od zapadnih multinacionalnih korporacija koje posluju u Kini da poboljšaju plate i beneficije. Na sličan način, međunarodni radnici migranti mogu preneti svoje znanje i iskustvo u klasnoj borbi protiv multinacionalnih kapitalista u inostranstvu. Antiimperijalisti moraju podržavati štrajkove i radne akcije međunarodnih i internih radnika migranata.

Reference:

Akeredolu, Fikayo (2023) ‘China’s Role in Restructuring Debt in Africa’, (Oxford, UK: University of Oxford Department of Politics and international Relations) 16 February https://blog.politics.ox.ac.uk/chinas-role-in-restructuring-debt-in-africa/

Beza L. Nisrane, Ringo Ossewaarde & Ariana Need (2020) ‘The exploitation narratives and coping strategies of Ethiopian women return migrants from the Arabian Gulf’, Gender, Place & Culture, 27 (4) 568-586.

Emmanuel, Arghiri (1972) Unequal Exchange: A Study of the Imperialism of Trade (London: The Monthly Review Press

Foley, Laura & Nicola Piper (2021) ‘Returning Home Empty Handed: Examining How COVID-19 Exacerbates the Non-payment of Temporary Migrant Workers’ Wages. Global Social Policy, 21(3), 468–489. https://journals.sagepub.com/doi/epub/10.1177/14680181211012958

Freeman, Richard B. and Xiaoying Li (2013) ‘How Does China’s New Labor Contract

Law Affect Floating Workers’? Working Paper 19254. (Cambridge, Massachusetts
National Bureau of Economic Research) https://www.nber.org/system/files/working_papers/w19254/w19254.pdf

IMF (2023) Total Credit Outstanding, July 13 https://www.imf.org/external/np/fin/tad/balmov2.aspx?type=TOTAL
Kadri, Ali (2000) A Theory of Forced Migration: The Proletarianisation of the West Bank Under Occupation (1967-1992) (Singapore; Springer Nature)

Lenjin, V.I. (1916) ‘Imperijalizam i rascep socijalizma’, Kultura, Biblioteka marksizma-lenjinizma, (1947) https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/lenjin/1916/10/imperijalizam-rascep-socijalizma.htm

Ness, Immanuel (2023) Migration as Economic Imperialism: How International Labour Mobility Undermines Economic Development in Poor Countries (Cambridge, UK: Polity)

Silvey, Rachel & Rhacel Parreñas (2020) ‘Precarity chains: cycles of domestic worker migration from Southeast Asia to the Middle East’, Journal of Ethnic and Migration Studies, 46 (16) 3457-3471

UNDESA (2023) Transforming Our World: The 2030 Agenda for Sustainable Development https://sdgs.un.org/2030agenda
Xiang, Biao & Johan Lindquist (2014) ‘Migration Infrastructure’, International Migration Review, 48 (S1) Fall, S122-S148. https://globaldecentre.org/wp-content/uploads/2020/07/Biao-Xiang-Johan-Lindquist-Migration-Infrastructure-2014.pdf

Yaffe, Helen (2020) We Are Cuba!: How a Revolutionary People Have Survived in a Post-Soviet World (New Haven: Yale University Press)

Dodatak:

Ukupan iznos neotplaćenih kredita MMF-u na dan 13. jula 2023:

Avganistan 376.146.000
Albanija 270.580.842
Angola 3.153.816.667
Argentina 30.237.500.000
Armenija 345.997.516
Bahame 182.400.000
Bangladešš 1.004.499.400
Barbados 361.608.334
Benin 577.060.900
Bosna i Hercegovina 355.034.375
Burkina Faso 281.433.500
Burundi 58.900.000
Kabo Verde 50.720.000
Kamerun 1.043.280.000
Centralnoafrička Republika 205.188.500
Čad 544.093.000
Kolumbija 3.750.000.000
Komori 19.292.975
DR Kongo 1.294.500.000
R. Kongo 226.800.000
Kosta Rika 1.194.430.000
Obala Slonovače 1.854.302.620
Džibuti 31.800.000
Dominika 13.355.000
Dominikanska Republika 477.400.000
Ekvador 6.096.350.000
Egipat 13.016.732.506
El Salvador 287.200.000
Ekvatorijalna Gvineja 76.537.000
Esvatini 78.500.000
Etiopija 524.550.000
Gabon 721.087.500
Gambija 98.540.000
Gruzija 459.000.000
Gana 1.697.513.000
Grenada 23.408.000
Gvineja 338.551.500
Gvineja Bisao 33.485.400
Haiti 189.089.550
Honduras 414.668.000
Jamajka 511.840.040
Jordan 1.484.680.250
Kenija 1.752.302.100
tzv. Kosovo* 41.300.000
Kirgistan 211.110.600
Lesoto 35.468.000
Liberija 182.362.200
Madagascar 662.448.200
Malavi 317.942.000
Maldivi 21.200.000
Mali 381.402.600
Mauritanija 246.284.000
Moldavija 559.280.004
Mongolija 196.203.239
Crna Gora 60.500.000
Moroko 1.499.800.000
Mozambik 480.906.664
Mjanmar 516.800.000
Namibija 191.100.000
Nepal 292.425.000
Nikaragva 130.000.000
Niger 372.086.500
Nigerija 2.454.500.000
Severna Makedonija 224.480.000
Pakistan 6.250.083.335
Panama 376.800.000
Papua Nova Gvineja 329.010.000
Ruanda 288.215.820
Sv. Lucija 21.400.000
Sv. Vinsent i Grenadini 20.494.950
Samoa 16.200.000
Sao Tome i Principe 24.879.860
Senegal 1.067.840.000
Srbija 949.460.000
Sejšeli 95.187.000
Sijera Leone 362.357.800
Solomonova Ostrva 21.097.148
Somalija 285.429.780
Južnoafrička Republika 3.051.200.000
Južni Sudan 246.000.000
Šri Lanka 992.281.176
Sudan 991.551.000
Surinam 118.200.000
Tadžikistan 139.200.000
Tanzanija 626.530.000
Togo 240.099.000
Tonga 13.800.000
Tunis 1.443.844.070
Uganda 902.500.000
Ukrajina 9.519.169.172
Uzbekistan 275.600.000
Vanuatu 3.400.000
Jemen 14.625.000
Zambija 139.880.000
Ukupno 113.618.108.593
* Autonomna pokrajina Srbije nepriznata od Ujedinjenih nacija

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

0 %

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo kliknite na dugme.