U objavi o tome zašto desnica na periferiji ne može biti patriotska spomenuh da ću naknadno objasniti zašto se termin „kolonijalizam“ u srpskom kontekstu zloupotrebljava od strane desnice da bi se zapravo perfidno pravdao kapitalizam. Kako se ne bih tom temom bavio zasebno, povezaću je sa popularnom idejom multipolarnosti, koja je podjednako šarena laža – mada po nas vrlo korisna.

Škartiraćemo anahronu teoriju istorijskog razvoja viktorijanskog marksizma (koja je težila da obrazac istorijskog razvoja Evrope preslika na ceo svet) u korist moderne marksističke teorije svet-sistema. Dakle, savremeni svet-sistem je kapitalistički svet-sistem, čiji koreni sežu do početka 16. veka. Prethodni – prekapitalistički – sistemi bili su samo regionalni. Napredniji među njima nazivaju se “tributary” (Amin), a koje ću u nedostatku adekvatnog prevoda nazvati “danačkim”, što se đuture odnosi na sisteme 300 pne – 1500 ne (uključujući i one koje smo naviklji da nazivamo “robovskim”). Zajedničko im je što su izvlačili višak kroz seljačke delatnosti transparentnim mehanizmima povezanim sa organizacijom hijerarhije moći, a koja se reprodukovala (i legitimizovala) striktno dominacijom ideologije (državne religije). Dakle, tu je vlast bila izvor bogatstva, dok je u kapitalizmu suprotno pravilo.

Opšte kapitalističko tržište daje okvir u kome ekonomski zakoni (konkurencija) deluju kao sile nezavisne od subjektivne volje. Nijedno premoderno društvo nije bilo zasnovano na takvim principima. Ona jesu sadržavala elemente protokapitalizma, ali su oni podlegali preovlađujućoj danačkoj logici. Unutar njih i među njima razmene svake vrste bile su intenzivne i služile su kao sredstvo značajne preraspodele viškova. Međutim, eventualna „centralizacija“ viška bila je suštinski vezana za centralizaciju političke moći, a ova nikada nije prelazila oblasne, državne ili regionalne granice (sem u dva kraća perioda: makedonske i rimske ekspanzije, od kojih nijedna nije iznedrila mehanizme kontinuirane reprodukcije). Sa druge strane, ona jesu postepeno iskristalisala preliminarne elemente kapitalističkog načina proizvodnje; afirmaciju savremenih oblika privatne svojine, zaštitu ovih oblika zakonom i značajno proširenje najamnog rada (u poljoprivredi i zanatstvu).

Dakle, kao što možete videti na ilustraciji, multipolarnost je inherentna prekapitalističkim proizvodnim odnosima. Narušavanje multipolarnosti začeto je kolonizacijom Amerika i trgovinom robljem što je u izuzetnoj meri ubrzalo ekspanziju protokapitalističkih elemenata navedenih gore.

Merkantilnom društvu, ubrzanim razvojem proizvodnih snaga, vremenom se nametala „fabrika” kao glavni oblik proizvodnje, sistem zasnovan na minimizaciji troškova proizvodnje u cilju maksimizacije profita, davanje prioriteta beskonačnoj akumulaciji kapitala (Valerštajn) i tome neometajući oblici vladavine. Vertikalna eksproprijacija viška (koja je polarizaciju aristokratija-seljaštvo preinačila u buržoazija-proletarijat) postepeno je gubila primat nad horizontalnom (koja je univerzalizacijom zakona vrednosti uspostavila antinomiju centar-periferija) usled nužnosti da se proširi domet sistema kako bi se osiguralo smanjenje troškova, čime su se periferni regioni istorijski razvijali kao komplementarni centralnim. Potraga kapitala za neplaćenim troškovima i organizovana alokacija elemenata proizvodnog procesa prema najjeftinijoj radnoj snazi osnovni su elementi globalnog transfera vrednosti (Heinrichs), a bez globalnih transfera viškova ne može biti ni svetskog kapitalizma (Frank).

Prema tome, kapitalistički svet-sistem možemo definisati kao hijerarhiju kompleksa centar–periferija preko koje se višak crpi iz periferije u centar, što ga ne čini homogenizujućim nego polarizujućim. Shodno tome imperijalizam nije faza kapitalizma (niti njegov najviši stepen), već je kapitalizam imperijalistički i inherentno polarizujući od svojih začetaka.

Može li, dakle, kapitalizam biti multipolaran? Ako aludiramo na trajniju verziju multipolarnosti, odgovor je definitivno odričan. Multipolarnost u okviru kapitalizma moguća je samo privremeno, tokom procesa restrukturacije svetske ekonomije, dok se ne okonča nova podela karata (Prvi i Drugi svetski ratovi su najsvežiji primeri). Zamislite situaciju da imamo više kapitalističkih centara koji paralelno crpe vrednost sa periferije – bila bi im neophodna barem još jedna planeta. U realnosti, da bi se oformio novi – paralelni – centar (poput bipolarnosti Istok–Zapad u 20. veku) apsolutno je nužno da drugi pol egzistira izvan kapitalističkog svet-sistema, dakle u socijalizmu. Upravo se takvi zaključci danas nameću Rusiji, koja iz nužde ekonomske efikasnosti pod sankcijama i vojnim pritiskom imperijalizma nema alternativu primeni barem nekih socijalističkih politika i internacionalističkijem pristupu međunarodnim odnosima nego prethodnih decenija.

Međutim, kako je naša perspektiva uvek perspektiva najpotlačenijih slojeva, bilo u nacionalnom (proletarijat) ili svetskom okviru (Globalni jug), svaka borba za restrukturacijom naša je šansa za dalje revolucionarne pomake. Borba za uspostavljanje novih kapitalističkih metropola iziskuje i politička sredstva za narušavanje te komplementarnosti koja je značila potčinjenost hegemonijskoj kapitalističkoj moći (Aglietta). Boljševička revolucija, nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Južnih slovena, začeci antikolonijalnih borbi, itd. samo su neki od primera korišćenja ovih protivrečnosti, a nema sumnje da za sada zapadna Afrika i progresivne države Latinske Amerike najefikasnije koriste datu pogodnost. Ispustiti šansu za savez sa blokom zemalja izazivača globalne hijerarhije značilo bi zakucanost u aktuelnoj – komplementarnoj – ulozi u svakoj od kombinacija budućeg svetskog poretka.

Jednom kada smo to raščistili, možemo se nakratko osvrnuti na reakcionarnost korišćenja termina “kolonijalizam” u srpskom kontekstu. Svi elementi su već tu, navedeni, samo ih treba posložiti. Dakle, pošto smo ustanovili da je kapitalizam inherentno polarizujući i imperijalistički od svojih začetaka, proizilazi da su doseljenički kolonijalizam, upravljački kolonijalizam, i načini na koji su bivše kolonije integrisane u globalnu ekonomiju samo faze imperijalizma, tj. imperijalistički režimi akumulacije. Povlačenje paralele između savremene srpske ekonomije i jednog od pokojnih režima akumulacije nije samo nenaučno, nego i maliciozno, jer mistifikuje koren problema.

Uzeću za primer ludog Raduleta (mada nema potrebe da izuzmemo nijednu konzervativnu ili liberalnu struju) i njegove kontinuirane opaske da smo “nemačka kolonija”, dok zapravo “srpski narod nikada nije imao problem sa SAD”. Iz toga proizilazi da:

• nijedna druga država ne izvlači profit kroz izvoz kapitala, zajmove i nejednaku razmenu;
• multinacionalni karakter kapitala nije problem;
• izvoz kapitala, kamata na dug i nejednaka razmena nisu problem – problem je predatorska politika Nemačke;
• izvučeni višak se (ne)transparentnim mehanizmima ne distribuira dalje u centru (ostaje samo u Nemačkoj);
• imperijalizam nije problem ili ne postoji;
• (semi)periferni kapitalizam nije problem ili ne postoji;
• kolektivni interes država centra i imperijalističkih saveza u potčinjavanju perifernih privreda sopstvenim tržišnim zahtevima ne postoji.

S obzirom da je čovek dokazano eksponat republikanske struje američkih imperijalista (nemojte nikada govoriti: američki imperijalizam, francuski imperijalizam, itd, jer imperijalizam je, kao što objasnih, međunarodni način kapitalističkog organizovanja; ali zato možete nacije država centra zvati imperijalistima) jasno je da mu je uloga da naše ekonomske i društvene probleme prezentuje na navedeni način. Međutim, i da kojim slučajem nije tako, „možete li nešto uočiti ili ne zavisi isključivo od teorije koju koristite“ (Einstein).

Abdelraheem Kheirawi