Tokom boravka u Minsku, drug Igor Mitrović dao je intervju za Beloruski antiimperijalistički front, koji ovde prenosimo: 

„Pored svega što su sve drugarice i drugovi, uključujući i mene, ponavljali do besvesti o lepoti beloruske prirode, predivnoj arhitekturi samog Minska, širokim avenijama koje izazivaju divljenje i opštoj uređenosti javnog života i čistoći grada, počeo bih time da odgovorim šta Belorusija nije.

Belorusija nije diktatura u kojoj ljude ubijaju u mračnim ulicama zbog drugačijeg mišljenja, niti je mesto gde ljudi beže od svevidećih očiju orvelovskih kamera, kako bi to zapadni mediji i narativi želeli da verujemo. Belorusija takođe nije socijalistička zemlja u onom strogom smislu u kojem su to bile SSSR ili Jugoslavija, što je svima nama savršeno jasno, ali je značajno da je to zemlja koja ne odbacuje, već prihvata svoje socijalističko nasleđe – simbolički i kulturno, kao i kroz mešovitu javno-privatnu ekonomiju. Njene javne škole, bolnice i prevoz funkcionišu očito bolje nego u mestima gde je (gotovo) potpuna politička i ekonomska integracija u kapitalistički svet-sistem već ostvarena – na primer, u našoj rodnoj zemlji Srbiji. Ljudi u Belorusiji uživaju pristojan životni standard i niko ne strepi kako će preživeti do sutrašnjeg dana. Tokom naše posete, nije se mogao videti nijedan prosjak ili beskućnik koji spava na ulicama Minska. Prihvatanje socijalističke ikonografije vidljivo je svuda – u parkovima, na bilbordima, fasadama zgrada, imenima ulica, pa sve do izuzetno lepih i jeftinih metro stanica.

Neki levičari bi mogli da ovo koriste kao argument da država pokušava da legitimizuje svoju „kapitalističku“ vlast, ali bismo im savetovali da pogledaju druge zemlje istočne Evrope, gde se umesto socijalističkih koriste desničarski nacionalistički, kolaboracionistički pa čak i otvoreno fašistički simboli. Dovoljan je brz pogled na Ukrajinu da bi se shvatio značaj tih simbola.

Najvažnije je da je Belorusija zemlja pod imperijalističkom agresijom, koja se najpre ogleda u pokušaju obojene revolucije 2020. godine i kasnijim sankcijama. Zajedno sa Rusijom, ona je jedan od najvažnijih stubova otpora protiv imperijalističkih sila.

Teorija nas uči da je imperijalizam samo jedan. To je globalni sistem koji deli zemlje na centar i periferiju. Centar ima visok odnos kapitala prema radu, mnogo veću nadoknadu za istu fizičku produktivnost, kao i monopolističke i oligopolističke kompanije koje mogu da kontrolišu one koje se nalaze niže u lancima vrednosti, a koje su uglavnom na periferiji. Taj sistem prenosi vrednost – kroz slabo plaćene sirovine, ekološke eksternalije i repatrirane profite – sa periferije ka centru, gde dolazi do velikog akumuliranja kapitala. Sve to sprečava razvoj perifernih zemalja. Kako je veliki marksista Samir Amin sažeto rekao, to je „kolektivna imperijalistička trijada Zapadne Evrope, SAD (i Kanade) i Japana, pod vođstvom Sjedinjenih Država“. Oružano krilo tog sistema je, naravno, NATO. Sve ostale zemlje mogu ili biti deo tog projekta ili mu se suprotstaviti.

Mi u Belorusiji vidimo, ako ne socijalističku, onda barem zemlju koja je u avangardi borbe protiv tog sistema. Belorusija se tom sistemu ne suprotstavlja samo zbog sebe, već i u ime svih zemalja periferije i potlačenih naroda i klasa.

Pitanje „šta da se radi“ večito progoni komuniste. Odgovor na to pitanje je uvek težak. „Lakši“ deo odgovora je da svaki antiimperijalistički akter (ne nužno socijalistički) mora graditi odnose i saveze sa drugim antiimperijalističkim akterima. To uključuje, između ostalog, mnoge zemlje Trećeg sveta, tzv. zemlje u razvoju koje se bore za sopstveni suverenitet i rast, kao i moćne progresivne poluperiferne zemlje poput Kine i Rusije, čiji su interesi suprotstavljeni onima imperijalističke trijade. Uspon bogatstva i moći, naročito Kine, osim što koristi njihovom narodu, otvara i alternativne mogućnosti za saveze i razvoj koji nisu zavisni od imperijalističkih institucija poput MMF-a ili Svetske banke.

Drugi, teži deo odgovora, jeste ponuditi narodu alternativni društveni sistem i proizvodne odnose. Dok strane sile mogu finansirati i stvarati pokrete koji sprovode Obojene revolucije širom sveta, ti pokreti se ipak oslanjaju na postojeće društvene tenzije. Nastajuća srednja klasa koja vidi svoj interes u potčinjavanju sopstvene zemlje imperijalističkom centru jeste suština problema. Uvođenje kapitalističkih društvenih odnosa u svim postsovjetskim zemljama, uključujući i Belorusiju, negovalo je uspon te klase i njene ideologije (liberalizma i/ili desničarskog nacionalizma) i to se ne može zanemariti.

Naša iskrena nada je da će Belorusija, zajedno sa drugim progresivnim zemljama i snagama, uspeti da izgradi novi sistem proizvodnje i raspodele u kojem klase koje guraju ka potčinjavanju Zapadu ili neće postojati, ili će biti još slabije i nemoćnije nego što su danas.“