Imanuel Valerštajn - Kako funkcioniše savremeni svet-sistem - Revolucionarna narodna partija

Svet u kom živimo, savremeni svet-sistem, korene svog porekla počinje da pušta u šesnaestom veku. Ovaj svet-sistem je tada bio smešten samo u jednom delu planete, primarno u oblastima zapadne Evrope i Amerike. Vremenom se proširio i na ostale delove i pokrio čitavu planetu. On je, i uvek je bio, svetska privreda. On je, i uvek bio, kapitalistička svetska privreda. Trebali bismo početi tako što ćemo objasniti šta ova dva izraza, svetska privreda i kapitalizam, označavaju. Nakon toga biće lakše da se shvate istorijske konture savremenog svet-sistema – njegovo poreklo, njegova geografija, vreme razvoja kao i njegova savremena strukturalna kriza.

Ono što podrazumevamo pod svetskom privredom (Braudel-ovom l ’economie-monde) je ogromna geografska zona u okviru koje postoji podela rada i samim tim značajna količina unutrašnje razmene osnovnih ili esencijalnih dobara kao i protok kapitala i rada. Osobina koja definiše svetsku privredu je to da ona nije ograničena unitarnom političkom strukturom. Radije, postoji mnogo političkih jedinica unutar svetske privrede i one su labavo uzajamno povezane u naš savremeni svet-sistem u obliku međudržavnog sistema. Takva svetska privreda sadrži mnoge kulture i grupe – koje praktikuju veliki broj religija, govore veliki broj jezika i razlikuju se po svom svakodnevnom načinu ponašanja. Ovo ne znači da one ne evoluiraju neke zajedničke kulturne osobine, ono što ćemo zvati geokulturom. Ali ono što smo hteli reći je da se ni politička niti kulturna homogenost ne može očekivati niti naći u svetskoj privredi. Ono što najviše ujedinjuje ovakvu strukturu je podela rada koja je ustanovljena u okviru tih entiteta.

Kapitalizam nije puko postojanje osoba ili firmi koje proizvode prodaju na tržištu sa namerom da ostvare profit. Takve osobe ili firme su postojale hiljadama godina svuda po svetu. A, ni postojanje osoba koje rade za nadnice nije dovoljno za definiciju ovog sistema. Rad za nadnicu je, takođe, poznat već nekoliko hiljada godina. Mi se nalazimo u kapitalističkom sistemu tek kada taj sistem pokazuje osobinu da prioritet daje beskonačnoj akumulaciji kapitala. Prema ovoj definiciji, samo je savremeni svet-sistem kapitalistički sistem. Beskonačna akumulacija kapitala je dosta jednostavan koncept: on znači da ljudi i firme akumuliraju kapital s ciljem da akumuliraju još više kapitala, stoga je to proces koji je neprekidan i beskonačan. Ako kažemo da sistem ’daje prioritet’ takvoj beskonačnoj akumulaciji to znači da postoje strukturalni mehanizmi putem kojih oni koji deluju sa drugim motivima bivaju na neki način kažnjeni, i jednog dana eliminisani sa društvene scene, dok oni koji deluju sa odgovarajućim motivima bivaju nagrađeni i, ako su uspešni, postaju bogati.

Savremena svetska privreda i kapitalistički sistem idu zajedno. Pošto svetskim privredama nedostaje cement za povezivanje i stvaranje jedinstvene političke strukture ili homogene kulture, ono što ih drži zajedno je efikasnost podele rada. A, ova efikasnost služi konstantnom uvećavanju bogatstva koje kapitalistički sistem obezbeđuje. Do modernih vremena, već izgrađene svetske privrede su se, ili raspale, ili transformisale manu militari u svetske imperije. Istorijski, savremeni svet-sistem je jedina svetska privreda koja je uspela da opstane tokom dužeg vremenskog perioda, a to je zato što je kapitalistički sistem pustio korenje i postao konsolidovan kao karakteristika koja je definisala sistem. U suprotnom, kapitalistički sistem ne može postojati unutar nijednog drugog sistema osim onoga koji pruža svetska privreda. Videćemo da kapitalistički sistem zahteva veoma poseban odnos između ekonomskih proizvođača i onih koji poseduju političku moć. Ako su zadnjepomenuti isuviše moćni, kao što je slučaj u svetskoj imperiji, njihovi interesi će nadjačati interese ekonomskih proizvođača, i beskonačna akumulacija kapitala će prestati da bude prioritet. Kapitalistima je potrebno veliko tržište (stoga su mini sistemi za njih previše uski), ali njima je potrebno i mnoštvo država, tako da mogu zadobiti prednosti koje im pruža rad sa državama, a takođe mogu zaobići države koje su neprijateljske prema njihovim interesima i sarađivati sa državama koje su prijateljske. Samo postojanje mnoštva država unutar celokupne podele rada osigurava ovu mogućnost.

Kapitalistička svetska privreda je skup raznih institucija, i one su odgovorne za procese koji se odvijaju, a koji su isprepleteni jedni sa drugima. Osnovne institucije su tržište, ili radije tržišta; firme koje se nadmeću na tržištima; mnoštvo država, unutar međudržavnog sistema; domaćinstva; klase; i statusne grupe (da upotrebim Veberov izraz, koji su neki ljudi nedavno preimenovali u ’identitete’). Sve one su institucije koje su stvorene u okviru kapitalističke svetske privrede. Naravno, ovakve institucije imaju sličnosti sa institucijama koje su postojale u prethodnim istorijskim sistemima i kojima smo dali ista ili slična imena. Ali korišćenje istog imena da bi se opisale institucije koje su se nalazile u različitim istorijskim sistemima često zbunjuje umesto da razjasni analizu. Bolji pristup je da se misli o setu institucija savremenog svet-sistema koje su kontekstualno specifične za njega.

Počnimo sa tržištima, pošto se ona uobičajeno smatraju za osnovnu osobinu kapitalističkog sistema. Tržište je ujedno i konkretna lokalna struktura u kojoj individue ili firme prodaju ili kupuju namirnice, kao i virtuelna institucija u vremenu gde se odvija ista ta vrsta razmene. Veličina i rasprostranjenost ovih virtuelnih tržišta zavisi od realnih alternativa koje kupci i prodavci imaju u datom momentu. U principu, u kapitalističkoj svetskoj privredi virtuelno tržište postoji u svetskoj privredi kao celini. Ali, kao što ćemo videti, često se pojavljuju smetnje unutar ovih granica, koje stvaraju i uža i ’zaštićenija’ tržišta. Naravno, postoje i separatna virtuelna tržišta za sve kombinovane faktore proizvodnje, uprkos svim barijerama koje ometaju njihovo slobodno funkcionisanje. O ovom kompletnom virtuelnom tržištu može se misliti kao o magnetu za sve proizvođače i kupce, čija je snaga konstantni politički faktor u donošenju odluka svih elemenata država, firmi, domaćinstava, klasa i statusnih grupa (ili identiteta). Ovo kompletno virtuelno svetsko tržište je realno utoliko jer utiče na donošenje svih odluka, ali nikada ne funkcioniše u potpunosti i slobodno (to jest, bez smetnji). Potpuno slobodno tržište funkcioniše kao ideologija, mit, i ograničavajući uticaj, ali nikada kao stvarnost svakodnevnice.

Jedan od razloga što ovo nije stvarnost svakodnevnice je to što bi potpuno slobodno tržište, ukoliko bi ikada postojalo, onemogućio beskonačnu akumulaciju kapitala. Ovo može izgledati kao paradoks jer je sigurno tačno da kapitalizam ne može funkcionisati bez tržišta, ali je takođe tačno da kapitalisti tvrde da preferiraju slobodna tržišta. Međutim, kapitalistima, u stvari, trebaju ne potpuno slobodna tržišta nego tržišta koja su samo delimično slobodna. Razlog za to je jasan. Pretpostavite da uistinu postoji svetsko tržište na kojem su svi faktori za proizvodnju potpuno slobodni, kao što naši udžbenici iz ekonomije uobičajeno definišu taj pojam, to jest, ono na kome svi faktori protiču bez restrikcija u okviru kojeg postoji veliki broj kupaca i veoma veliki broj prodavača, i na kojem postoje savršene informacije (što znači da svi prodavci i svi ukupci znaju tačno stanje svih troškova proizvodnje). U ovako savršenom tržištu, bilo bi uvek moguće da svi kupci snize cene svih prodavaca do najnižeg nivoa (recimo, peni zarade), i ovako niski nivo profita bi učinio ovakvu kapitalističku igru potpuno neinteresantnu za proizvođače, čime bi se uništile osnove takvog društvenog sistema.

Ono što prodavci preferiraju je monopol, jer tek tada mogu formirati relativno široku marginu između troškova proizvodnje i prodajne cene, i samim tim ostvariti visoke stope profita. Naravno, neverovatno je teško stvoriti savršene monopole, i oni su retki, ali to nije slučaj sa kvazi-monopolima. Postoji mnogo načina da se oni stvore. Jedan od osnovnih je sistem patenata gde proizvođač zadržava pravo nad ’izumom’ na određeni broj godina. U principu, ovo je razlog koji ’nove’ proizvode čini najskupljim za potrošače i najprofitabilnijim za proizvođače tih roba. Naravno, zakoni o patentima se često krše, i u svakom slučaju isteknu nakon izvesnog vremena, ali oni u najvećem delu štite kvazi-monopol na određeno vreme. Uprkos svemu pomenutom, proizvodnja koja je zaštićena patentom je još uvek samo kvazi-monopol, pošto na tržištu mogu postojati drugi slični proizvodi koji nisu zaštićeni patentom. Ovo je razlog zbog kojeg je normalna situacija za takozvane vodeće proizvode (to jest, proizvode koji su u isto vreme novi i imaju značajan udeo u celokupnom svetskom tržištu roba) da budu u oligopoliji radije nego u apsolutnom monopolu. Oligopolije su ipak dovoljno dobre da bi se ostvarile željene stope profita, posebno jer razorazne firme često zajedno rade da bi minimizovale konkurentnost cena.

Patenti nisu jedini način na koji države mogu stvoriti kvazi-monopole. Državna ograničenja na uvoz i izvoz (takozvane protekcionističke mere) su drugi. Državne subvencije i poreske olakšice su treći. Sposobnost jakih država da koriste svoje mišiće u cilju sprečavanja slabijih država da stvore protiv-protekcionističke mere je još jedan od načina. Uloga država kao kupaca na veliko određenih proizvoda za koje su voljni da plate veoma visoke cene je takođe način stvaranja kvazi-monopola. Najzad, zakoni koji nameću dodatni teret na proizvođače mogu lako biti absorbovani od strane velikih proizvođača ali osakatiti manje proizvođače, i ova asimetrija rezultira tim što manji proizvođači bivaju eliminisani sa tržišta i samim tim povećava nivo oligopolije. Modaliteti putem kojih države ometaju virtuelno tržište su toliko ekstenzivni da su osnovni faktor koji određuje cene i profit. Bez ovih uplitanja, kapitalistički sistem ne bi mogao napredovati i samim tim ne bi mogao opstati.

Bilo kako bilo, postoje dve ugrađene anti-monopolističke osobine kapitalističke svetske privrede. Najpre, monopolska prednost jednog proizvođača predstavlja gubitak za drugog proizvođača. Gubitnici će se, naravno, politički boriti da uklone tu prednost za pobednika. Oni ovo mogu postići putem političke borbe unutar država gde se nalaze ovi monopolski proizvođači, pozivajući se na dokrtine slobodnog tržišta i pružajući podršku političkim liderima koji su voljni da ukinu te monopolske prednosti. Ili to postižu tako što ubeđuju druge države da prkose monopolu svetskog tržišta tako što će koristiti snagu sopstvene države da podrže konkurentne proizvođače. Oba metoda se koriste. Vremenom, svaki kvazi-monopol biva ukinut sa pojavom dodatnih proizvođača na tržištu.

Kvazi-monopoli su, dakle, samo-likdvidirajući. Ali ipak traju dovoljno dugo (recimo trideset godina) da osiguraju značajnu akumulaciju kapitala onima koji kontrolišu te kvazi-monopole. Kada kvazi-monopol prestane da postoji, oni koji su akumulirali značajna sredstva jednostavno investiraju svoj kapital u nove vodeće proizvode ili čitave nove vodeće industrijske grane. Rezultat ovoga je ciklus vodećih proizvoda. Vodeći proizvodi imaju relativno kratke ‘živote’, ali ih konstantno zamenjuju druge vodeće industrijske grane. I tako se igra nastavlja. A što više nekada vodeće industrijske grane odmiču od svoje primarne pozicije, to postaju sve više i više ‘konkurentne’, to jest, sve manje i manje profitabilne. Stalno vidimo kako se odvija ovakav scenario.

Firme su glavni akteri na tržištu. Firme su uobičajeno konkurencija drugim firmama koje funkcionišu u istom virtuelnom tržištu. One su takođe u sukobu sa onim firmama od kojih kupuju informacije kao i onim firmama kojima prodaju svoje proizvode. Žestoko interkapitalističko rivalstvo je ime ove igre. I samo najjači i najagilniji opstaju. Mora se imati na umu da je bankrot, ili preuzimanje kontrole od strane snažnije firme, dnevni obrok kapitalističkih preduzeća. Ali ne uspeju svi preduzetnici da akumuliraju kapital. Daleko od toga. Ako bi svi u tome uspeli, svako bi verovatno dobio veoma malo kapitala. Stoga, neprekidni proces ‘propadanja’ firmi ne samo da istrebljuje slabe konkurente nego je condition sine qua non za beskonačnu akumulaciju kapitala. To je ono što objašnjava konstantni proces nagomilavanja kapitala.

Zaista, treba da naznačimo da postoji i loša strana ovog rasta firmi, bilo to horizontalno (uvek istom proizvodu), vertikalno (u različitim stepenima u lancu proizvodnje), ili ono što se može nazvati ortagonalno (u druge proizvode koji nisu povezani sa prethodnim). Količina snižava troškove putem takozvanih ekonomija obima. Ali, količina stvara dodatne troškove za administraciju i koordinaciju, i umnogostručava rizike koje nosi neefikasnost rukovodstva. Kao rezultat ove kontradikcije, stalno se ponavlja cik-cak proces tokom kojeg firme najpre porastu a zatim se smanje. Ali ovo nije samo jednostavni gore-dole ciklus. Radije, širom sveta odvija se trend sekularnog povećanja veličine firmi, čitav istorijski proces koji poprima oblik zupčastog točka, dva stepena napred a onda jedan nazad, neprekidno. Veličina firmi takođe ima i direktne političke implikacije. Veličina daje firmama više političke moći, ali ih takođe čini izloženijim političkom napadu – od strane njihove konkurencije, njihovih zaposlenih, i njihovih mušterija. Ali, i ovde glavna ideja je da zupčasti točak okreće naviše, ka jačanju političkog uticaja.

Osovinska podela rada kapitalističke svetske privrede deli proizvode na centralne proizvode i periferne proizvode. Centar-periferija odnosni koncept. Ono što podrazumevamo pod centar-periferija je nivo profitabilnosti proizvodnih procesa. Pošto je profitabilnost direktno povezana sa nivoom monopolizacije, ono što u principu podrazumevamo pod centralnim proizvodnim procesima su oni procesi koje kontrolišu kvazi-monopoli. Dakle, periferni procesi su oni procesi koji su istinski konkurentni. Kada se dogodi razmena, konkurentni proizvodi su u lošem položaju, a kvazi-monopolski su u dobrom. Rezultat ovakvog stanja je neprekidan protok viška vrednosti od perifernih proizvođača ka proizvođačima iz centra. Ovo je ono što se zove Nejednaka razmena.

Sigurno je da Nejednaka razmena nije jedini način da se stečeni kapital prenese iz politički slabijih regiona u politički jače regione. Tu je takođe pljačka, koja je često upotrebljavana tokom ranih dana uključivanja novih regiona u svetsku privredu (na primer, conquistadores i zlato u Amerikama). Ali pljačka je samo-likvidirajuća. To je primer ubijanja guske koja nosi zlatna jaja. Ipak, pošto su konsekvence srednjoročne, a prednosti kratkoročne, u savremenom svet-sistemu još uvek postoji dosta pljačkanja, iako smo često ‘skandalizovani’ kada za njih doznamo. Kada Enron bankrotira, nakon procedura kojim su ogromne sume prenete u ruke nekolicine rukovodilaca, to je pljačka. Kada ‘privatizacija’ nekadašnje državne imovine dovede do toga da ona padne u ruke biznismenima nalik na mafiju koji brzo odu iz zemlje sa preduzećima koja su uništili, to je pljačka. Samo-likvidirajuća, da, ali samo nakon što je mnogo štete učinjeno svetskom proizvodnom sistemu, kao i zdravlju kapitalističke svetske privrede.

Pošto kvazi-monopoli zavise od patronata snažnih država, oni se u velikoj meri nalaze pravno, fizički, i u smislu vlasništva u okviru takvih država. Postoji, dakle, geografska konsekvenca odnosa centar-periferija. Centralni procesi se uobičajeno grupišu u nekoliko država i čine veliki deo produktivnih aktivnosti u ovim državama. Samim tim, za kratkoročne potrebe, možemo govoriti o centralnim državama i perifernim državama, dokle god držimo na umu da, u principu, govorimo o odnosu između procesa proizvodnje. Neke države imaju približno ujednačen miks centralnih i periferijskih proizvoda. Ovakve države možemo zvati poluperiferne države. One poseduju, kao što ćemo i videti, specifične političke osobine. Ali, sa druge strane, nema smisla govoriti o poluperifernim procesima.

Pošto, kao što smo videli, kvazi-monopoli sami sebe iscrpljuju, ono što je danas centralni proces, sutra će postati periferni proces. Ekonomska istorija savremenog svet-sistema obiluje premeštanjima ili snižavanjem vrednosti proizvoda, najpre u poluperiferne zemlje, a zatim u periferne. Ako je, otprilike, 1800. godine proizvodnja tekstila možda i bila istaknuti primer centralnih proizvodnih procesa, godine 2000. ona je vidno jedna od najneprofitabilnijih perifernih proizvodnih procesa. Godine 1800. ovi tekstili su proizvođeni primarno u tek nekoliko zemalja (Engleska i druge zemlje severozapadne Evrope); 2000. godine tekstili se proizvode u gotovo svakom delu svet-sistema, naročito jeftini tekstili. Ovaj proces je ponovljen sa mnogim drugim proizvodima. Uzmite na primer čelik, ili automobile, ili čak kompjutere. Ova vrsta premeštanja nema uticaja na strukturu samog sistema. Godine 2000. postoje drugi centralni procesi (na primer, proizvodnja aviona ili genetski inženjering) koji su koncentrisani u nekoliko država. Uvek su se pojavljivali novi centralni procesi koji bi zamenili one koji postaju manje profitabilni i zatim bivali izmešteni iz država u kojima su se najpre nalazili.

Uloga svake od država je veoma različita vis-à-vis proizvodnih procesa zavisno od miksa centar-periferija procesa unutar istih. Snažne države, koje sadrže disproporcionalan udeo centralnih procesa, teže da naglase svoju ulogu u zaštiti kvazi-monopola centralnih procesa. Veoma slabe države, koje sadrže disproporcionalan udeo perifernih procesa, uobičajeno nisu u stanju da učine mnogo da utiču na osovinsku podelu rada, i u stvarnosti su, najvećim delom, primorane da prihvate položaj koji im je dodeljen. Poluperiferne države, koje imaju relativno ujednačen miks proizvodnih procesa, nalaze se u najtežoj situaciji. One se nalaze pod pritiskom centralnih država, a pritiskaju ih i periferne države, stoga je njihova glavna briga da ne iskliznu u periferiju i da urade šta god mogu da napreduju ka centru. Ni jedno ni drugo nije lako, a oboje zahtevaju značajan nivo mešanja države sa svetskim tržištem. Ove poluperiferne države su one koje na najagresivniji i najotvoreniji način ističu takozvane protekcionističke mere. One se nadaju da će tim ‘zaštititi’ svoje proizvodne procese od jačih konkurentskih firmi spolja, dok se u isto vreme trude da se bolje takmiče na svetskom tržištu. One rado prihvataju relokaciju nekadašnjih većih proizvoda, što definišu kao postizanje ‘ekonomskog razvoja’. U ovim naporima, njihovi konkurenti nisu centralne države, već ostale poluperiferne države koje podjednako žude da budu primaoci relokacione proizvodnje koja ne može biti podeljena svim pretendentima istovremeno, i u istoj meri. Početkom dvadeset prvog veka, neke od država koje bi se nedvosmisleno mogle opisati kao poluperiferne su Južna Koreja, Brazil i Indija – države sa snažnim preduzećima koje izvoze proizvode (npr. čelik, automobile, lekove) u periferne zone, ali koje takođe redovno sarađuju sa centralnim zonama odakle uvoze ‘najnaprednije’ proizvode.

Normalna evolucija vodećih industrijskih grana – spora dezintegracija kvazi-monopola je ono što objašnjava fenomen cikličnih ritmova svetske privrede. Glavna vodeća industrijska grana biće glavna stimulacija ekspanziji svetske privrede i prouzrokovaće značajnu akumulaciju kapitala. Ali, to uobičajeno vodi ka većem stepenu zaposlenosti, povećanju nadnica, i opštem osećaju relativnog prosperiteta. Kako se sve više i više firmi pojavljuje na nekadašnjem kvazi-monopolu, stvara se ‘prekomerna proizvodnja’ (to jest, previše proizvodnje za stvarnu efektivnu potražnju u tom trenutku) i konsekventno tome povećava se konkurentnost cena (jer se potražnja smanjuje), i sve to utiče na smanjenje količine profita. U jednom momentu, takvo stanje izaziva nagomilavanje neprodatih proizvoda, i samim tim, smanjenje proizvodnje.

Kada se to dogodi, počinjemo da uočavamo kako ciklični razvoj svetske privrede kreće u suprotnom pravcu. Tada govorimo o stagnaciji i recesiji svetske privrede. Nivo nezaposlenosti raste svuda u svetu. Proizvođači traže načine da smanje troškove da bi održali svoj udeo na svetskom tržištu. Jedan od tih mehanizama je premeštanje proizvodnih procesa u zone koje istorijski imaju niže nadnice, to jest, u poluperiferne zemlje. Ova relokacija utiče na cenu rada u proizvodnji koja je ostala u centralnim zonama, tako se nadnice najčešće smanjuju u tim delovima sveta. Efektivna potražnja, koja je najpre nedostajala usled prekomerne proizvodnje, sada nedostaje zbog smanjenja zarada kupaca. U ovakvoj situaciji, ipak nije nužno da gube svi proizvođači. Očigledno je da se javlja akutno povećana konkurencija među razređenom oligopolijom koja je sada uključena u ove proizvodne procese. Oni se žestoko bore među sobom, obično uz pomoć mehanizama svojih država. Neke države i neki proizvođači uspevaju da ‘izvezu nezaposlenost’ iz jedne centralne države u drugu. Sistemski, pojavljuje se smanjenje, ali neke centralne države, i naročito neke poluperiferne države, naizgled stoje veoma dobro.

Proces koji smo opisali – ekspanzija u svetskoj privredi, gde postoje kvazi-monopolske vodeće industrijske grane, i kontrakcija svetske privrede kada se smanjuje intenzitet kvazimonopola – može se iscrtati linijom koja se kreće gore-dole, sa fazama A (ekspanzija) i B (stagnacija). Ciklus koji se sastoji od A faze nakon koje sledi B faza je ponekad oslovljen imenom Kondratijev ciklus, po ekonomisti koji je jasno opisao ovaj fenomen početkom dvadesetog veka. Do dana današnjeg, Kondratijevi ciklusi su dugi i traju, manje ili više, pedeset do šezdeset godina. Njihova tačna dužina zavisi od političkih mera koje preduzimaju države da bi sprečile B fazu, naročito mera kojima se teži postići oporavak iz B faze, a koje se zasnivaju na novim vodećim industrijskim granama koje bi mogle stimulisati novu A fazu.¹

Kondratijev ciklus, kada se jednom okonča, se nikada ne vraća u situaciju u kojoj je bio na početku ciklusa. To je zato što ono što je urađeno u toku B faze, s ciljem da se iz nje izađe i vrati nazad u A fazu, znatno menja parametre svet-sistema. Promene koje rešavaju trenutni (ili kratkoročni) problem neadekvatne ekspanzije svetske privrede (što je esencijalni element u održavanju mogućnosti za beskonačnu akumulaciju kapitala), ponovo uspostavlja srednjoročni ekvilibrijum ali, dugoročno, počinje da stvara problem za strukturu. Rezultat svega toga je ono što možemo nazvati sekularni trend. O sekularnom trendu bi trebalo misliti kao o krivulji čija apscisa (ili x osovina) beleži vreme i čija ordinata (ili y osovina) meri fenomen tako što beleži proporciju neke grupe koja pokazuje određene karakteristike. Ako se procenat vremenom povećava na sveobuhvatni linearni način, to po definiciji (postoji ordinata u procentima) znači da u jednom momentu neće moći da nastavi taj trend. Ovo nazivamo doticanje asimptote, ili 100 procenata. Nijednoj karakteristici ne može biti pripisano više od 100 procenata ijedne grupe. To znači da dok budemo rešavali srednjoročne probleme tako što ćemo se podizati na krivulji, mi ćemo u jednom momentu naići na dugoročni problem dostizanja asimptote.

Dozvolite da prikažemo jedan primer kako ovo funkcioniše u kapitalističkoj svetskoj privredi. Jedan od problema koje smo primetili za Konradijeve cikluse je to što, u određenoj tački, glavni proizvodni procesi postaju manje profitabilni, i ti procesi bivaju relocirani s ciljem da se smanje troškovi. Istovremeno, nezaposlenost se povećava u centralnim zonama, i to utiče na globalnu efektivnu potražnju. Individualne firme smanjuju svoje troškove, ali kolektiv firmi uviđa da je sve teže naći dovoljno mušterija. Jedan od načina da se ponovo uspostavi zadovoljavajući nivo svetske efektivne potražnje je da se povećaju nadnice običnih radnika u centralnim zonama, nešto što se često dešavalo na kraju Konradijeve B faze. Ovim se stvara vrsta efektivne potražnje koja je potrebna da bi se stekao dovoljan broj mušterija za nove vodeće proizvode. Ali, naravno, više nadnice mogu značiti manji profit za preduzetnike. Na svetskom nivou ovo može biti nadoknađeno tako što će se proširiti broj najamnih radnika drugde u svetu, radnika koji su voljni da rade za niže nadnice. Ovo može biti postignuto tim što će se više ljudi pridružiti grupi radnika za niže nadnice, ljudi kojima te niže nadnice u stvari predstavljaju povećanje stvarnih prihoda. Ali, naravno, svaki put kada se ‘nove’ osobe pridruže plaćenoj radnoj snazi, smanjuje se broj ljudi koji ostaju van grupe ljudi koji su zaposleni. Doći će vreme kada će ta grupa nezaposlenih biti smanjena do nivoa kada ona više efektivno i ne postoji. Tako se približavamo asimptoti. Kada u zadnjem poglavlju budemo diskutovali strukturalnu krizu dvadesetprvog veka vratićemo se i detaljnije objasniti ovaj fenomen.

Očigledno je da kapitalistički sistem zahteva postojanje radnika koji obezbeđuju rad za proizvodne procese. Često se tvrdi da su ovi radnici proleteri, to jest, najamni radnici koji nemaju alternativnih načina da prežive (jer su bez zemlje i bez monetarnih rezervi ili nekretnina). Ovo nije potpuno tačno. Ako ni zbog čega drugog, ono jer je nerealno da se misli o radnicima kako o izolovanim individuama. Gotovo svi radnici su povezani sa drugim osobama u strukturama domaćinstva koje uobičajeno čine osobe oba pola i različitih uzrasta. Mnoge od ovih, možda i većina, struktura domaćinstava mogu biti nazvane porodicama, ali porodične veze nisu nužno jedini oblik putem kojih se domaćinstva mogu držati na okupu. Domaćinstva često imaju zajedničko boravište, ali mnogo ređe nego što se misli. Tipično domaćinstvo sastoji se od tri do deset osoba koje, tokom dužeg vremenskog perioda (recimo oko trideset godina), pribavljaju više izvora primanja s ciljem da bi zajedno preživeli. Domaćinstva uobičajeno nisu strukture koje su interno organizovane nejednakosti, niti su nepromenjive strukture (osobe se rađaju i umiru, dolaze ili odlaze iz domaćinstva, i u svakom slučaju stare i samim tim menjaju svoju ekonomsku ulogu). Ono što je osnovna karakteristika strukture domaćinstva je neka vrsta obaveze da se pribave primanja za grupu i da se podeli potrošnja dobara koja se mogu kupiti od ovih primanja. Domaćinstva su umnogome drugačija od klanova ili plemena ili drugih velikih i produženih entiteta, koji često dele obaveze u vezi sa zajedničkom sigurnošću i identitetom, ali ne dele, redovno, primanja. Ali, ako i postoje takvi veliki entiteti koji dele zajednička primanja, oni su disfunkcionalni u kapitalističkom sistemu.

Moramo najpre razjasniti šta reč ‘dohodak’ podrazumeva. Generički, postoje pet vrsta dohodaka u savremenom svetskom sistemu. Gotovo sva domaćinstva žele i dobavljaju svih pet vrsta, iako u različitim razmerama (što se pokazuje kao nešto veoma značajno).

Jedna od očiglednih vrsta su nadnice, pod čim se podrazumevaju plate (uobičajeno u obliku novca) koje daju osobe van domaćinstva da bi kompenzovale člana domaćinstva za posao koji je obavljen van domaćinstva u nekom proizvodnom procesu. Dohodak od nadnica može biti povremen ili redovan. On može biti za vreme rada ili za obavljeni rad (na komad). Za poslodavca, rad za nadnice ima tu prednost što je fleksibilan (to jest, kontinuirani rad služi poslodavčevom interesu), iako sindikati, drugi oblici sindikalizma radnika, kao i državni zakoni često umnogome limitiraju fleksibilnost poslodavaca. Ipak, poslodavci gotovo nikada nisu obavezni da obezbede doživotno zaposlenje za određene radnike. Nasuprot tome, ovaj sistem stvara hendikep za poslodavca, jer kada je potrebno još radnika, možda nema odmah onih koji su spremni za zaposlenje, naročito ako ekonomija raste. To jest, u sistemu rada za nadnice, poslodavac menja to što ne mora da plaća radnike u periodima kada mu nisu potrebni za garanciju da ima raspoloživih radnika kada su mu potrebni.

Drugi očigledni izvor dohotka za domaćinstva su aktivnosti za opstanak. Mi uobičajeno definišemo ovaj tip rada previše usko, smatrajući da to označava samo napore osoba u ruralnim predelima koji uzgajaju hranu i proizvode potrepštine za sopstvenu upotrebu i ne prodaju te proizvode na tržištu. Ovo je zaista oblik proizvodnje za opstanak, i ovakav način rada je drastično smanjen u savremenom svet-sistemu, zbog čega tvrdimo da proizvodnja proizvoda za opstanak nestaje. Kada koristimo ovako usku definiciju, mi zanemarujemo mnogobrojne načine kojim se aktivnosti za opstanak ustvari umnožavaju u savremenom svetu. Kada neko kući kuva obrok ili pere suđe, to je proizvodnja za opstanak. Kada vlasnik kuće sastavlja nameštaj koji je kupio u prodavnici, to je proizvodnja za opstanak. Kada profesionalac koristi kompjuter da pošalje e-mail, koji bi, u prošlosti, (plaćena) sekretarica otkucala, on ili ona je uključena u proizvodnju za opstanak. Proizvodnja za opstanak danas zauzima veliki deo primanja u domaćinstvima ekonomski najbogatijih zona kapitalističke svetske privrede.

Treću vrstu dohotka za domaćinstvo možemo generički nazvati sitna robna proizvodnja. Sitnu robu ćemo definisati kao proizvod proizveden u okviru domaćinstva ali prodat za novac na širem tržištu. Očigledno je da ovakva vrsta proizvodnje nastavlja da bude veoma rasprostranjena u siromašnijim zonama svetske privrede ali ona nigde nije potpuno odsutna. U bogatijim zonama često je poznata pod imenom free-lancing. Ovakva vrsta aktivnosti uključuje ne samo prodaju proizvedenih dobara (uključujući naravno i intelektualna dobra) nego i prodaju na malo. Kada mali dečak na ulici prodaje cigarete ili šibice na komad onim mušterijama koje ne mogu priuštiti da ih kupe u normalnoj količini u kojoj su pakovane, onda je taj dečak uključen u proizvodnju sitnih roba, gde se pod proizvodnom aktivnošću podrazumeva jednostavno rastavljanje većeg paketa i prenos te robe na ulično tržište.

Četvrta vrsta dohotka je ono što generički možemo nazvati renta. Renta može biti dobijena na osnovu neke velike kapitalne investicije (nuditi urbane stanove pod zakup, ili sobe unutar stanova), ili na osnovu prednosti lokacije (naplaćivati mostarinu na privatnom mostu), ili na osnovu posedovanja kapitala (ubiranje kupona na obveznicama, nagomilavanje kamata na štednim računima). Ono što to čini kirijom je činjenica da je vlasništvo, a ne rad, to što omogućava dohodak.

Konačno, tu je i peta vrsta dohotka, koju u modernom svetu zovemo transferi. Oni ne mogu biti definisani kao dohodak koji individua ostvaruje putem definisane obaveze nekog drugog da obezbedi ovaj dohodak. Transferi mogu doći od osobe koja je bliska domaćinstvu, kao kada se pokloni ili pozajmice daju ili prenose sa jedne generacije na drugu, prilikom rođenja, venčavanja ili smrti. Ovakvi transferi između domaćinstavana mogu biti zasnovani na reciprocitetu (što u teoriji ne osigurava dodatni dohodak tokom života ali može da uglača neke potrebe likvidnosti). Ili se transferi mogu izvršiti uz pomoć napora države (u kom slučaju se nečiji novac jednostavno vraća u nekom drugom momentu), ili putem neke šeme osiguranja (kojom osoba može na kraju dobiti ili izgubiti), ili putem redistribucije iz jedne ekonomske klase u drugu. Čim počnemo misliti o tome, svi se setimo dobro poznatog skupljanja dohodaka koje se odvija u domaćinstvu. Zamislite američku porodicu koja pripada srednjoj klasi, gde je odrasli muškarac zaposlen (i možda planira drugi posao), supruga je ugostitelj koji radi van kuće, sin, tinejdžer, raznosi novine a dvanaestogodišnja ćerka čuva decu. Možda možete dodati i baku koja prima udovačku penziju i koja takođe povremeno čuva decu, a soba iznad garaže je iznajmljena. Ili zamislite meksičko radničko domaćinstvo gde je odrasli muškarac ilegalno migrirao u SAD i kući šalje pare, supruga kući uzgaja baštu, ćerka, tinejdžer radi kao kućna pomoćnica (plaćeno novcima) na imanju bogate meksičke porodice, i mladi dečak koji posle škole (ili umesto škole) prodaje sitne namirnice na gradskoj pijaci. Svako od nas može nabrojati još mnogo ovakvih kombinacija. U stvarnosti, veoma mali broj domaćinstava je bez svih ovih pet vrsta dohodaka. Ali trebalo bi odmah napomenuti da osobe koje, u domaćinstvu, uobičajeno zarađuju ove dohotke mogu da potpadaju pod polne ili starosne kategorije. To jest, mnogi od ovih poslova su polno ili starosno definisani. Rad za nadnice je dugo vremena smatran za dužnost muškaraca između četrnaest ili osamnaest godina pa do šezdeset ili šezdeset pet godina starosti. Proizvodnja za opstanak i sitna robna proizvodnja su u velikoj meri bile definisane kao dužnost odraslih žena, dece i starijih članova domaćinstava. Državni prenos uplata je uobičajeno bio povezan sa zarađivanjem nadnica, osim za određene transfere koji se odnose na odgajanje dece. Dosta političke aktivnosti u zadnjih stotinu godina bilo je preusmereno na prevazilaženje polnih specifičnosti ovih definicija.

Kao što smo več spomenuli, relativna važnost raznih izvora dohotka znatno varira u određenim domaćinstvima. Najpre treba da napravimo razliku između dve najvažnije vrste: domaćinstva gde prihod od dohodaka iznosi 50 ili više procenata kompletnog dohotka u životu, i domaćinstvo gde on iznosi manje. Nazovimo prvi model ‘proletersko domaćinstvo’ (jer izgleda da uveliko zavisi od nadnica, na šta bi izraz proleterski trebao da podseća); nazovimo drugi ‘polu-proletersko domaćinstvo’ (jer je nesumnjivo da postoje neke nadnice za većinu članova). Ako uradimo ovo, možemo videti da poslodavac ima prednost ukoliko zaposli najamne radnike koji pripadaju polu-proleterskom domaćinstvu. Kad god nadnice čine značajan deo primanja u domaćinstvu, nužno mora postojati najniži nivo onoga što najamni radnik može biti plaćen. To mora biti suma koja predstavlja u najmanju ruku proporcionalni deo troškova za reprodukciju domaćinstva. Ovo je ono što smatramo apsolutno minimalnom nadnicom. Ako, ipak, najamni radnik dolazi iz domaćinstva koje je samo polu-proletersko, on može biti plaćen nadnicom koja je ispod apsolutnog minimalnog nivoa, a da tim nužno ne ugrozi opstanak domaćinstva. Razlika može biti nadomeštena uz pomoć dodatnih primanja iz drugih izvora i uobičajeno od strane drugih članova domaćinstva. Ono što se u takvim slučajevima događa je to da drugi doprinosioci u domaćinstvu prenose, poslodavcu najamnog radnika, višak vrednosti koji nastaje iznad viška vrednosti koji najamni radnik prenosi, zato jer dozvoljavaju poslodavcu da plati manje od apsolutne minimalne nadnice.

Iz ovoga proizilazi da bi poslodavci u kapitalističkom sistemu, u principu, uvek radije zaposlili najamne radnike koji potiču iz polu-proleterskih domaćinstava. Ali, postoje dva pritiska koja vuku u suprotnom smeru. Jedan je pritisak radnika koji teže da budu ‘proleterizovani’, jer to znači biti bolje plaćen. A drugi je kontradiktorni pritisak koji stvaraju sami poslodavci. Protiv svoje individualne potrebe da snize nadnice, javlja se i kolektivni dugoročni interes da se stvori dovoljno velika efektivna potražnja za proizvodima u svetskoj privredi. Stoga, vremenom kao rezultat ova dva različita pritiska, javlja se sporo povećanje broja proleterizovanih domaćinstava. Pored svega ovoga, ovaj opis dugoročnog trenda je suprotan tradicionalnoj slici društvenih nauka da kapitalizam, kao sistem, primarno zahteva proletere za radnike. Ako je to tako, bilo bi teško objasniti zašto danas, nakon četiri ili pet stotina godina, procenat proleterskih radnika nije veći. Umesto da se misli o proleterizaciji kao kapitalističkoj neophodnosti, bilo bi korisnije da se o tome misli kao o terenu za borbu, čiji ishod je spor, ako ne i ustaljen rast, i sekularni trend kretanja ka asimptoti. Podrazumeva se da klase postoje u kapitalističkom sistemu, jer je jasno da osobe koje su različito pozicionirane u ekonomskom sistemu, i koje imaju različita primanja, imaju i različite interese. Na primer, očigledno je da je u interesu radnika da traže povećanje nadnica, ali je podjednako očigledno da je u interesu poslodavaca da pružaju otpor ovom povećanju, makar u principu.

Ali, kako smo videli, najamni radnici su smešteni u domaćinstvima. Besmisleno je da se o radnicima misli kao članovima jedne klase dok drugi članovi domaćinstva pripadaju drugoj. Očigledno je da domaćinstva, ne individue, određuju pripadnost klasi. Individue koje žele da budu klasno-mobilne često uviđaju da moraju otići iz domaćinstava u kojima se nalaze i ući u druga domaćinstva da bi ostvarili taj cilj. To nije lako, ali ni u kom slučaju nije nemoguće. Klase nisu jedine grupe unutar kojih domaćinstva svrstavaju same sebe. One takođe pripadaju u statusne grupe ili identitete (ako ih zovemo statusnim grupama, onda naglašavamo kako ih drugi vide, što je vrsta objektivnog kriterijuma. Ako ih zovemo identitetima, onda naglašavamo kako vide same sebe, što je vrsta subjektivnog kriterijuma. Ali bez obzira da li ih zovemo jednim ili drugim imenom, one su institucionalna stvarnost savremenog svet-sistema). Statusnim grupama ili identitetima pripisujemo označitelje, jer smo rođeni u njima ili uobičajeno mislimo da smo rođeni u njima. U principu, veoma je teško dobrovoljno pristupiti tim grupama, mada nije nemoguće. Ove statusne grupe ili identiteti su mnogobrojni ‘narodi’ čiji smo i mi članovi – nacije, rase, etničke grupe, religiozne komune ali takođe i rodovi i kategorije seksualnih preferencija. Većina ovih kategorija se često smatraju za ostatke iz pre-modernih vremena. Ovo, kao premisa, je dosta netačno. Članstvo u statusnim grupama ili identitetima je itekako deo moderniteta. Daleko od toga da odumiru, te grupe u stvari postaju sve značajnije kako se logika kapitalističkog sistema sve više odmotava i konzumira nas sve intenzivnije.

Ako tvrdimo da se domaćinstva svrstavaju među klase, i da svi članovi dele taj položaj, da li je to podjednako tačno i za statusne grupe ili identitete? Tačno je da postoji i ogroman pritisak unutar domaćinstava s ciljem očuvanja zajedničkog identiteta, pritisak da se bude deo jedne statusne grupe ili identiteta. Ovaj pritisak prvo osete osobe koje se venčavaju i od kojih se zahteva, ili makar očekuje, da za partnera traže osobu iste statusne grupe ili identiteta. Ali, očigledno je da su konstantna kretanja individua unutar savremenog svet-sistema, plus normativni pritisci da se ignoriše pripadnost statusnoj grupi ili identitetu, te da se prednost da meritokratskim kriterijumima, proizveli znatnu količinu mešanja originalnih identiteta u okviru domaćinstva.

Zašto je toliko važno za domaćinstva da sadrže jedinstvenu klasu ili identitetske statusne grupe, ili da se makar pretvaraju da ih zadržavaju? Takva homogenizacija, naravno, pomaže pri održavanju jedinstva domaćinstva kao jedinice za ujedinjavanje dohotka i prevazilaženju centrifugalnih tendencija koje se mogu pojaviti usled unutrašnjih nejednakosti u distribuciji potrošnje i donošenju odluka. Ipak, bila bi greška da ovu tendenciju vidimo prvenstveno kao interni grupni mehanizam za odbranu. Postoje i važne prednosti za celokupni svet-sistem koje su rezultat homogenizujućih trendova unutar struktura domaćinstva.

Domaćinstva služe kao primarne institucije za socijalizaciju u svet-sistemu. Ona teže da nam pruže, a naročito mladima, znanje i poštovanje u vezi društvenih pravila prema kojima bi trebalo da se ophodimo. Njih naravno podržavaju i državne institucije kao što su škole i vojske, kao i religiozne institucije i mediji. Ali nijedna od pomenutih se svojim stvarnim uticajem ne približava domaćinstvima. Ali, šta je onda to što određuje kako će domaćinstva socijalizovati svoje članove? U velikoj meri, način na koji sekundarne institucije domaćinstvima predstave probleme, kao i njihova sposobnost da to urade efektivno, zavisi od relativne homogenosti domaćinstava, to jest, ona imaju, i sebe shvataju kao entitete koji imaju određenu ulogu u istorijskom društvenom sistemu. Domaćinstvo koje dobro zna sopstveni statusno grupni identitet – sopstvenu nacionalnost, rasu, religiju, etnicitet, seksualne običaje – tačno zna kako da socijalizuje svoje članove. Ona domaćinstva koja nisu tako sigurna u svoje identitete, ali koja pokušavaju da stvore homogen, makar i novi identitet, mogu biti podjednako uspešna. Domaćinstvo koje bi otvoreno i iskreno objavilo da je njen identitet permanentno podeljen, shvatila bi da je gotovo nemoguće da obavi svoju funkciju socijalizacije, i možda bi bilo teško da opstane kao grupa.

Podrazumeva se da se oni koji upravljaju društvenim sistemom nadaju da će rezultat socijalizacije biti prihvatanje istih onih hijerarhija koje su proizvod sistema. Oni se takođe nadaju da će socijalizacija rezultirati internacionalizacijom mitova, retorike, i teorija koje sistem stvara. Ovo se zaista često i dogodi, ali samo delom, nikada u potpunosti. Domaćinstva socijalizuju svoje članove i u buntovništvo, povlačenje i devijantnost. Ipak, sigurno je da i takva anti-sistemska socijalizacija može koristiti sistemu tako što će ponuditi način na koji će nemirni duhovi moći isprazniti svoje nezadovoljstvo, pod uslovom da sistem ostane u relativnom ekvilibrijumu. U tom slučaju, može se predvideti da će negativne socijalizacije imati ograničeni uticaj na funkcionisanje sistema.

Do sada, pomenuli smo klasne identifikacije i identifikacije statusne grupe kao dva alternativna oblika kolektivnih izražavanja domaćinstava. Očigledno je da postoje i dodatne vrste statusnih grupa, koje nisu u potpunosti saglasne jedna sa drugom. Ali, kada istorijski sistem zapadne u strukturalnu krizu, takve antisistemske socijalizacije odjednom počinju da igraju ulogu koja je veoma uznemirujuća za sistem. Štaviše, kako je istorijsko vreme odmaklo, tako se i broj vrsta statusnih grupa povećao, a ne smanjio. Pred kraj dvadesetog veka, ljudi su počeli da prisvajaju identitete koji se zasnivaju na seksualnim preferencama koje svoju osnovu nemaju u strukturi domaćinstva iz prethodnog veka. S obzirom da smo svi mi uključeni u nekoliko statusnih grupa ili identiteta, javlja se pitanje da li postoji prioritetni redosled identiteta? U slučaju konflikta, koji bi trebao prevagnuti? Koji uspeva prevagnuti? Može li domaćinstvo biti homogeno u vezi sa jednim, ali ne u vezi sa drugim? Očigledno, odgovor je potvrdan, ali koje su posledice toga? Moramo obratiti pažnju na pritiske koje na domaćinstvo dolaze spolja. Većina statusnih grupa poseduju neku vrstu trans-domaćinskog institucionalnog istraživanja. Ove institucije primenjuju direktan pritisak na domaćinstva, ne samo da se ona povinuju njihovim normama i kolektivnim strategijama, već da pomenutim daju prioritet. Od svih trans-domaćinskih institucija, države ostvaruju najuspešniji uticaj na domaćinstva zato što poseduju najefektivnija oruža za pritisak (zakon, značajne beneficije koje mogu distribuirati, sposobnost da mobilizuje medije). Ali, tamo gde je država manje snažna, religiozne strukture, etničke organizacije i slične grupe mogu postati najjači glasovi koji insistiraju na prioritetima domaćinstava. Čak i kada statusne grupe ili identiteti opišu same sebe kao anti-sistemske, one i dalje mogu biti u rivalstvu sa drugim anti-sistemskim statusnim grupama ili identitetima, zahtevajući da im se u odanosti da pravo prvenstva. Upravo ovaj komplikovani metež identiteta domaćinstava je ono u čemu se zasniva ovaj ringišpil politike borbe unutar savremenog svet-sistema.

Kompleksni odnosi između svetske privrede, firmi, država, domaćinstava i trans-domaćinskih institucija koje povezuju članove klasa i statusnih grupa su prepuni elemenata dve suprotstavljene – ali simbolične – ideološke teme: univerzalizam sa jedne strane, a sa druge rasizam i seksizam. Univerzalizam je tema koja je vidno povezana sa ostalim delovima savremenog svet-sistema. On je na mnogo načina jedan od najvidnijih među njima. U principu, univerzalizam znači da se prednost daje generalnim pravilima koja se pružaju podjednako svim osobama, i samim tim u većini sfera se odbijaju određene povlastice. Jedina pravila koja se smatraju dozvoljenim u okviru univerzalizma su ona koja mogu biti direktno primenjena na preciznu definiciju za odgovarajuće funkcionisanje svets-sistema.

Načini na koji se univerzalizam manifestuje su mnogostruki. Ako univerzalizam primenimo na nivo škole ili firme, to bi značilo da, na primer, određenim osobama dodelimo pozicije na osnovu njihovog iskustva i sposobnosti (praksa koja je inače poznata pod imenom meritokratija). Ako ga primenimo na nivo domaćinstva, on podrazumeva, između ostalog, da bi brak trebao biti sklopljen iz razloga ’ljubavi’ a ne bogatstva ili nacionalnosti ili ijednog drugog partikularizma. Ako ga primenimo na nivo države, to znači da zakoni kao što su pravo glasanja i jednakost pred sudom postaju univerzalna. Svi smo upoznati sa himnama, pošto se one gotovo redovno ponavljaju u javnom diskursu. One bi trebalo da budu jedan od centralnih elemenata naše socijalizacije. Naravno, mi znamo da se ljudi u raznim delovima svet-sistema nejadnako zalažu za ove himne (posle ćemo objasniti razloge zašto), a znamo i da se one, u stvarnosti, ne praktikuju redovno. Ali ipak, uprkos svemu, postale su oficijalna jevanđelja modernosti.

Univerzalizam je pozitivna norma, što znači da ljudi objavljuju da veruju u njega, i gotovo svi tvrde da je on jedna od vrlina. Rasizam i seksizam su upravo suprotno od univerzalizma. Oni su takođe norme, ali su negativne norme, i većina ljudi odbija da veruje u njih. Gotovo svi tvrde da su oni mane, ali su, uprkos svemu, norme. Štaviše, stepen u kom se negativne norme rasizma i seksizma praktikuju je, u najmanju ruku, jednak, često i mnogo veći nego stepen praktikovanja vrle norme univerzalizma. Ovo može izgledati kao anomalija, ali to nije tačno.

Pokušajmo videti šta podrazumevamo pod rasizmom i seksizmom. To su termini koji su se počeli uveliko koristiti tek u drugom delu dvadesetog veka. Rasizam i seksizam su primeri znatno šireg fenomena koji nema odgovarajuće ime, ali o kom se može misliti kao o anti-univerzalizmu, ili aktivnoj institucionalnoj diskriminaciji protiv jedne grupe osoba u svakoj statusnoj grupi ili identitetu. Za svaku vrstu identiteta postoji sistem državne klasifikacije. Taj sistem može biti krut, sa dve kategorije, ili detaljan, sa čitavom lestvicom kategorija. Ali uvek postoji grupa na vrhu sistema klasifikacije, kao i jedna ili više grupa na dnu. Ovi načini klasifikacije su primenjivi kako na celi svet tako i na lokalne uslove, i oba sistema klasifikacije imaju neverovatan uticaj kako na živote ljudi tako i na funkcionisanje kapitalističke svetske privrede. Svi smo upoznati sa klasifikacijama koje se primenjuju širom sveta: muškarci imaju prednost na ženama, belci nad crncima (ili ne-belcima), odrasli nad decom (i starijim osobama), obrazovani nad manje obrazovanim, heteroseksualci nad homoseksualcima i lezbejkama, buržuji i profesionalci nad radnicima, građani nad stanovnicima ruralnih oblasti. Etničke klasifikacije koje dominiraju ostalima. Religiozne klasifikacije variraju svuda po svetu, ali svako ko živi u određenoj zemlji zna koje su to klasifikacije. Nacionalizam često stvara veze između jedne i druge strane antinomija stopljenih kategorija, tako da, na primer, osoba može stvoriti normu da je odrasli beli heteroseksualac određene nacionalnosti i veroispovesti jedini koji bi se mogao smatrati za ’istinskog’ pripadnika nacije.

Ovaj opis postavlja nekoliko pitanja u centar naše pažnje. Šta uopšte postižemo ako simultano propovedamo univerzalizam a sa druge strane praktikujemo anti-univerzalizam? Zašto je potrebno da postoji toliko vrsta anti-univerzalizama? Da li je ova kontradiktorna antinomija potrebni deo savremenog svet-sistema? U principu, i univerzalizam i anti-univerzalizam funkcionišu iz dana u dan, ali funkcionišu u drugačijim poljima. Univerzalizam je najčešće važniji operativni sistem za one koje bi smo nazvali kadrovima svets-sistema, nije za one koji su na samom vrhu, po količini moći i bogatstva, a ni za one koji čine veliku većinu svetskih radnika i običnih ljudi u svim oblastima rada, svuda u svetu, već najviše za one koji se nalaze između i zauzimaju položaje menadžera ili nadzornika u raznim institucijama. To je norma koja objavljuje optimalni nivo regrutovanja za takve tehničke, profesionalne i naučne kadrove. Ova među-grupa može biti veća ili manja zavisno od državnog položaja u svet-sistemu i lokalne političke situacije. Što je jača ekonomska pozicija zemlje, to je grupa veća. Kad god univerzalizam izgubi svoj uticaj čak i među kadrovima samo određenog dela svet-sistema, posmatrači odmah utvrde da uočavaju disfunkcionalnost, i gotovo odmah se pojavljuju politički pritisci (kako unutar zemlje, tako i iz ostatka sveta) da bi se ponovo uspostavio neki stepen univerzalističkih kriterijuma.

Postoje dva dosta različita razloga za ovo. Sa jedne strane, smatra se da univerzalizam obezbeđuje relativno kompetentan rad i samim tim efikasniju svetsku privredu, koja poboljšava mogućnost za akumulaciju kapitala. Stoga je razumljivo što oni koji kontrolišu proizvodne procese propagiraju takve univerzalističke kriterijume. Naravno, univerzalistički kriterijumi izazivaju odbojnost kada počnu funkcionisati tek nakon što se pozovu na neki partikularistički kriterijum. Ako javna služba nije pristupačna osobama određene religije ili nacije, tada je izbor osoba u ovoj kategoriji možda univerzalistički, ali sveukupni izbor istih nije. Ako se na univerzalističke kriterijume pozivamo samo kada pravimo izbor, dok ignorišemo partikularističke kriterijume prema kojima individue imaju pristup potrebnom treningu, koji je nužan, ponovo se javlja odbojnost. Zaista, kada je izbor istinski univerzalistički, odbojnost se opet može javiti jer izbor uključuje i isključivanje, stoga se može javiti ’populistički’ pritisak da se ostvari neprovereni i nerangirani pristup poziciji. Pod ovim mnogobrojnim okolnostima, univerzalistički kriterijumi igraju glavnu društveno-psihološku ulogu u ozakonjavanju meritokratskog dodeljivanja pozicija. Upravo zbog ovih kriterijuma, oni koji su dobili status se osećaju opravdano zbog vrednosti koje su stekli, a ignorišu odluke zbog kojih ti takozvani univerzalistički kriterijumi koji su im omogućili pristup, u stvari nisu bili u potpunosti univerzalistički, ili ignorišu tvrdnje svih ostalih koji tvrde da su materijalne prednosti primarno date kadrovima. Norma univerzalizma pruža ogroman komfor onima koji imaju koristi od sistema. Usled toga, oni osećaju da zaslužuju ono što imaju.

Sa druge strane, rasizam, seksizam, i ostale anti-univerzalističke norme imaju podjednako značajnu ulogu u raspodeljivanju poslova, moći i privilegija u savremenom svet-sistemu. One naizgled podrazumevaju isključivanje iz društvene arene. Ustvari one su oblici uključivanja, ali uključivanja na inferiorne pozicije. Ove norme postoje da bi se opravdalo rangiranje na nižem nivou, da bi osnažile niže rangiranije, i da sve to, na neki perverzan način, učine donekle prijatnim za one koji zauzimaju niže pozicije. Anti-univerzalističke norme su predstavljene kao kodifikacije prirodnih, večnih istina koje ne podležu društvenim modifikacijama. One se predstavljaju ne samo kao kulturne istine već implicitno pa čak i eksplicitno, kao biološki utemeljene nužnosti za funkcionisanje ljudske životinje. One postaju norme za državu, radno mesto, društvenu sferu. Ali, one takođe postaju norme koje obavezuju domaćinstva da prema tim normama socijalizuju svoje članove, i taj napor se pokazao kao veoma uspešan. Ove norme opravdavaju polarizaciju svet-sistema. Pošto je polarizacija vremenom narastala, rasizam, seksizam i ostali oblici anti-univerzalizama su postali još važniji i, iako je politička borba protiv takvih oblika anti-univerzalizama takođe postala još važnija za funkcionisanje svet-sistema.

Osnovna ideja je da je savremeni svet-sistem za svoju centralnu, osnovnu osobinu svoje strukture odredio simultano postojanje, širenje i praktikovanje univerzalizma i anti-univerzalizma. Ovaj antinomski duo je važan za sistem koliko i osovinska, centar-periferija podela rada.

Izvod iz: Wallerstein, I. M., & Nikolaidis, N. (2005). Uvod u analizu svjetskog sistema. Cetinje: OKF.
Prevod: Nikola Nikolaidis