Životni put
Jilmaz Putun je rođen 1937. godine u selu Jenidže, u blizini Adane u Turskoj. Po poreklu je Kurd: „Ja sam asimilovani Kurd. Moja majka je Kurdkinja, a moj otac Zaza Kurd. Govorio sam kurdski do 15. godine, kada sam se rastao sa porodicom. Tada se govorilo da Kurdi ne postoje, da kurdski jezik ne postoji. Međutim ja sam mogao čuti ljude koji govore i pevaju na kurdskom. Video sam Kurde koji žive u krajnjem siromaštvu i pod represijom. Otac mi je iz Sivereka: posetio sam Siverek kad mi je bilo 16 godina. Tek sam tada razumeo uistinu ko sam. Kada sam napunio 34, konačno sam posetio majčino selo, Muš. Film »Stado« je priča o tome šta se desilo plemenu/klanu moje majke”.
Putun je od mladosti gajio strast ka kinematografiji. Igrom slučaja, sa 15 godina je tokom leta (budući da je zimi radio na poljima pamuka) upoznao oca Melike Demira, glumice koja će postati jedna od zvezdi njegovih filmova, koji je u to vreme posedovao preduzeće za distribuciju filmova. Tada odlučuje da se ne vrati u selo već da ostane u Adani i da živi „gradskim životom”. Počinje da piše pesme i kratke priče. Radio kao distributer filmova putujući po turskom Kurdistanu, učeći danju, a radeći noću. Sa prijateljima započinje umetnički časopis Doruk.
„Čitam. Uvek mnogo čitam. Sa 18 godina sam već znao engleski, francuski i novu američku literaturu. Dobar deo zarade sam trošio na knjige. Sa 18 godina sam već imao oko četristo knjiga. Međutim, nešto mi je falilo”, pisao je.
To „nešto” bila je svest koja je rasla u njemu. Svest koja je proizilazila iz njegovog života u dodiru sa najsiromašnijim, zapostavljenim i potlačenim delovima stanovništva. Čitajući se upoznao sa radovima Plavokog diva, kako su zvaili Nazima Hikmeta, velikog turskog pesnika i komuniste. Njevogo stvaralaštvo je Putunu otvorilo novi svet pred očima.
„Dočepao sam se »Plavookog diva« i od tog trenutka počeo da čitam Nazima Hikmeta prijateljima”, pisao je.
Hikmetova poezija je bila zabranjena, a mladi komunisti bi se sastajali tajno, na skrovitim mestima. Sa 18 godina, 1955. godine, napisao je kratku priču koju je policija konfiskovala, a njega uhapsila. Optužen je za širenje komunističke propagande. U ovoj se fazi razvila njegova svest kao umetnika, intelektualca, pisca i levičara koji ne podnosi zlostavljanje i tlačenje.
Nakon srednje škole, Putun je nastavio da radi ali je već gajio ideju da postane pisac. Smatrao je: „Da bi pisao priče, ne možeš ostati u Adani. Moraš ići u Istanbul. Ne toliko da bi ih pisao, već da bi dostigao znanje koje će ti doneti uspeh”.
U Istanbulu je učio, radio i pokušvao da upozna pisce koji bi mu mogli pomoći u karijeri. Opet je i ovde dospeo u kontakt sa komunizmom. Postao je asistent Atifu Jilmazu na izradi scenarija. Radili su na adaptaciji kratke priče kurdskog pisca Jašara Kemala, a pošto nije bilo dovoljno novaca za produkciju, Kemal je igrao glavnu ulogu. Tada je Jilmaz Putun rešio da promeni prezima i od tada se zvao Jilmaz Gunej. Gunej znači jug.
Od 1961. do 1963. godine boravi u zatvoru gde se odao putu koji je sebi zacrtao: da napiše roman, izuči komunizam i da stvori ideju o životu nakon robije. Ovaj period izučavanja ga je u potpunosti pripremio da uđe u svet filma i umestnosti. Napisao je roman o kojem je sanjao: „Umrli su sagnutih glava”.
„Radio sam 17 meseci”, pisao je tada, „danju i noću u krilu za političke zatvorenike nevšehirskog zatvora. Sanjao sam o ljudima o kojima sam pisao. Bilo je to kao da sam živeo uz njih. Kada su me pustili iz zatvora, pokušao sam da objavim knjigu, ali uzalud”.
Počinje da radi kao glumac 1963. godine i tako postaje priznat. Iako ti filmovi nisu politički, imali su jednu zajedničku osobinu: govorili su o ljudskoj patnji. Kao glumac dobija nadimak Ružni kralj, a 1971. godine se konačno objavljuje njegov roman za koji, godinu dana kasnije, dobija prestižnu nagradu Orhan Kemal. Njegov roman priča priču o životu u Čukurkovi ’50-ih godina. Osim po poetičnom izražavanju, knjiga se ističe Jilmazovim kvalitetom da realizmom opiše junake, čvrsto se držeći stvarnosti u kojoj žive. Knjiga postaje jedna od cenjenijih svog vremena zbog osećajnosti, nežnosti i poetičnosti kojom je pisana.
Marta 1970. godine dolazi do vojnog udara usled kojeg hiljade intelektualaca i umetnika završava u zatvoru. U tom periodu Gunej dostiže svoj glumački vrhunac i flertuje sa idejom da napiše scenario za film koji će samostalno režirati. To je ujedno i period najveće političke aktivnosti Jilmaza Guneja.
Početkom ’70-ih godina u Turskoj se razvija borba za ljudska prava, a studentski protesti u Evropi i SAD-u šire svoj uticaj i na turske univerzitete, naročito u Ankari i Istanbulu. Među studentskim vođama se ističu Deniz Gezmiš i Mahir Čajan, budući začetnici novog borbernog i antirevizionističkog komunističkog pokreta. Ujedno levica jača zajedno sa radničkim pokretom. Preko 30% uzima učešće u sindikalnom organizovanju, a uz njih jača i seljački pokret.
Deniz Gezmiš i drugovi 4. marta 1970. godine kidnapuju 4 američka vojnika u Balgatu u Ankari. Nakon puštanja taoca, Gezmiš i njegovii drugovi bivaju uhapšeni. Jula 1971. otpočinje suđenje na kojem Gezmiša osuđuju na smrt zbog pokušaja narušavanja ustavnog poretka. Nakon što je parlament potvrdio smrtnu kaznu, maja iste godine predsednik Turske Dževdet Sunaj, nakon konsultacija sa premijerom Nihatom Erimom odbija pomilovanje. U zatvoru u Ankari 6. maja 1972. godine obešeni su Deniz Gezmiš, Husejin Inan i Jusuf Aslan.
Pre nego što je kazna sprovedena, Turska narodnoosloodilačka partija-front (THKP-C) predvođena Mahirom Čajanom, bliskim prijateljem Deniza Gezmiša, sprovodi niz akcija radi puštanja na slobodu Gezmiša i drugova. Dva meseca pre vojnog udara 1971. godine kidnapuju izraelskog konzula u Istanbula, Efraima Elroma i traže razmenu za revolucionarne zatvorenike. Nakon što je turska vlada odbila zahteve, taoci su streljani. U ovoj akciji je uz Mahira učestvovao i Ulaš Bardakči.
Jilmaz Gunej je krio u kući Mahira Čajana i Ulaša Bardakčija kojima pomaže da izbegnu policijsko hapšenje. Na pitanje sudije da li je Čajana krio u svojoj kući, odgovorio je: „Jesam. Da sada dođu, opet bih ih sakrio. Moja kuća je otvorena za sve revolucionare”.
Mahir i Ulaš gube život u akciji u selu Kizildere gde su se sklonili sa tri engleska oficira koje su držali kao taoce. Policija je izvršila napad bombama pri čemu su život izgubili i taoci. I ova akcija kidnapovanja je imala za cilj da se traži pomilovanje za tri turska revolucionara.1
„Društvene promene obrazuju ljude i razvijaju klasnu svest. Bio sam daleko od borbe. Nisam učestvovao u borbama radničke klase i seljaka. Bio sam daleko od stvarnosti života. Gotovo da sam se izgubio u prljavštini buržoaskog sveta. Onda je došao vojni udar 2. marta [1971]. To je doprinelo mojoj svesti. Znao sam na čijoj sam strani–na strani radničke klase i mog naroda. Verujem u naučni socijalizam. Ja sam umetnik, učenik socijalizma. Ne mogu reći da sam dobar socijalista jer još uvek učim i još uvek moram da se poboljšam. Podržaću borbu savim raspoloživim sredstvima. Spreman sam da se suočim sa poteškoćama koje se predamnom pojave”.
Zahvaljujući opštoj amnestiji 1974. godine biva pušten na slobodu. Nekoliko meseci kasnije dolazi do incidenta u baru prilikom kojeg mu jedan sudija govori: „Ako je on komunista, žena mora da mu je kurva”, na šta Gunej odgovara hicem iz pištolja. Još uvek nisu jasne tačne okolnosti niti da li je pištolj slučajno opalio, ali je ishod u svakom slučaju još 9 godina robije. Ubrzo se 9 godina pretvorili u 100 godine kao posledica članka koji je napisao.
Zatvorsku kaznu je služio u zatvoru maksimalne bezbednosti na ostrvu Imrali, na istom mestu gde je sada zatočen Abdulah Odžalan, vođa kurdske nacionalističke organizacije PKK. Gunej nije bio spreman da provede život u zatvoru i polazi mu za rukom da iz njega pobegne i dođe u Francusku gde provodi poslednje godine života.
„Pobegao sam iz zatvora, ali ne i iz Turske”, rekao je u intervijuu neposredno pre smrti. Ove reči oslikavaju čežnju za domovinom za koju je video samo jedno rešenje: revoluciju. Umro je od posledica raka zadobijenog u zatvoru, a koji nije tretiran.
Filmsko stvaralaštvo
Gunejev politički i umetnički razoj se pokapaju i idu rame uz rame. Film „Nada” se prikazuje premijerno 1970. godine. Ovaj film za Tursku predstavlja veliku inovaciju jer po prvi put ekonomski i društveni jaz između unutrašnjih migranata sa sela i gradskog stanovništva dolazi na veliko platno. Pod uticajem realizma i neorealizma (tj. upotrebe neprofesionalnih glumaca) ovaj film je alegorija od prve scene. Uz prve jutarnje zrake sunca, vozilo gradske čistoće čisti ulice napuštenog grada i simboliše čišćenje „niže klase” iz društva, a upravo njoj pripada i glavni lik, Džabar, kojeg glumi Gunej lično. Džabar je dobar radnik ali je neobrazovan i nepismen, pa ne pripada modernom gradu. Njegova jedina nada je lutrija. Iako nije film koji se direktno tiče kurdskog pitanja, jasno je da su Džabar i njegovi prijatelji Kurdi. Džabarova borba za preživljavanje se završava neuspehom. Ovo se ilustruje perspektivom kamere koja snima iz daljine dok Džabar hoda oko rupe koju je iskopao.
„Nada” je prekretnica za Guneja kao glumca: više nije heroj koji može da samostalno deli pravdu, već usamljeni čovek koji ne može ništa da postigne sam. Postavljajući pitanje neravnoteže između države i naroda, deluje da režiser ukazuje da je zajednično delovanje jedina mogućnost za društvenu promenu.
Tamo gde je „Nada” samo grub nacrt, postaje eksplicinto u filmu „Stado” iz 1978. godine. Ovaj film oslikava uslove i duboke društvene i političke podele unutar ruralnih i kurdskih zajednica u gradskom okruženju. Scenario za „Stado” je pisan u zatvoru, a režija je poverena Zekiju Oktenu. Film je veoma kompleksan i istražuje raspadanje tradicionalnog načina nomadskog i seoskog života u Turskoj kao posledice zemljišne reforme ’50-ih i ’60-ih godina. No, film je pre svega moćna priča o procesu istorijskih promena među kurdskim seljacima koji su u turskoj svesti oduvek bili vezani za stereotipe neznanja, nasilja, sujeverja i nazadnosti. U ovom filmu se takođe bavi protivrečnosti Kurda da se mogu modernizovati samo ako napuste svoj identitet i postanu asimilovani Turci. Indirektno Gunej takođe pita da li je moguće zamisliti postojanje modernih Kurda, tj. da li u Turskoj ima prostora za postojanje kurdskog identiteta. Ova će pitanja pratiti režisera kroz njegov intenzivan umetnički rad i kratak život. U „Stadu” se javlja mogućnost za glavne likove da stvore promene u stvarnosti koja im nameće ograničenja. Ova ideja o Turskoj kao o zatvoru je tema koja će se ponovo pojaviti u dubljoj formi u filmu „Put” i u poslednjem Gunejevom ostvarenju „Zid”.
Ako je u „Nadi” postojao problem zajedničkog delovanja da se proizvede promena, u „Stadu” je položaj Kurda u modernoj Turskoj obrađen kroz četiri glavna lika u filmu koji doživljavaju promenu kao posledicu njihovog puta kroz Kurdistan. U „Stadu” se obrađuje i položaj žene kao potlačene žrtve feudalne organizacije klana. Poput „Nade”, „Stado” je takođe zabranila država koja očigledno nije mogla da prihvati tako oštru kritiku i osudu otuđenog dela njenog stanovništva.
Boravivši u zatvoru, Gunej radi na scenariju za „Put”. Ovaj film mu donosu Zlatnu palmu u Kanu 1982. godine. U intervijuu vezanom za film on objašnjava da je „zatvor najprikladnija tema koja opisuje današnju Tursku” nakon vojnog udara 12. septembra 1980. godine. „Put” je mesto prinude i nadgledanja gde deluje da nema prostora za bilo kakav politički stav. To je mesto vojnog prisustva, kućnih racija, kontrolnih punktova, policijskog časa i vansudskih egzekucija. Međutim, Gunej se ne zaustavlja na osudi represivnog vojnog režima nakon državnog udara. Takođe osuđuje društvene uslove u ruralnim oblastima zemlje u kojima dominantnu ulogu imaju patrijarhalne strukture. Obiluju paralele između državnog progona i „lokalnih” oblika tlačenja. Zemlja koja vodi borbu ka modernizaciji čije je društvo vezano za tradiciju i predrasude, gde se državna kontrola i represija oslikava u patrijarhalnoj dominaciji, a uređenje izgrađeno na časti koja garantuje da će svačije ponašanje biti pod kontrolom države–to je zatvor na dva nivoa koji zarobljava i mušlarce i žene, ali na drugačiji način i sa drugačijim odgovorima. Sa jedne strane, muškarci ostaju nemoćni bez mogućnosti da se pobune protiv tlačenja. Sa druge strane, žene koje koje prekrše pravila plate visoku cenu.
„Zid” je veoma težak film, opet o zatvoru–Turskoj. Ovog puta, žrtve zlostavljanja su deca. Na mnogo načina se „Zid” može uporediti sa „Salo–120 dana Sodome” od Pazolinija (premijerno prikazanog 1975. godine, 9 godina pre „Zida”). Naizgled bez nade, film priča priču o zatvorskoj pobuni koju predvode deca inspirisana pobunom političkih zatvorenika u istom zatvoru. Radni naslov filma je bio „Razbijanje prozora de bi ptice mogle odleteti”, a ukazuje da se u stvarnosti nada može naći u razgolićenju brutalnog režima i zajedničkom delovanju u pobuni.
