„Problem za Zapad nije islamski fundamentalizam već sam islam“, napisao je početkom devedesetih Semjuel Hantington, čuveni profesor i vodeći konzervativni politički teoretičar u Americi u to vreme, u eseju koji je umnogome postao savremeni klasik političke teorije – „Sukob civilizacija?“. U tom eseju Hantington odgovara svom učeniku Frensisu Fukujami koji je samo godinu dana ranije pisao o „Kraju istorije“. Fukujama je tvrdio kako je sa propašću komunizma na Istoku pobedio oblik društvene organizacije koji objedinjuje kapitalizam i liberalnu demokratiju. Ceo svet je, kako je smatrao Fukujama, tada shvatio da je liberalni kapitalizam najviše dostignuće ljudske civilizacije i sve što preostaje nerazvijenim zemljama jeste da se potrude da to društveno uređenje što bolje preslikaju od zapadnih zemalja koje su ga iznedrile.

Međutim, ovakav mladalački utopizam, koliko god bio simpatičan moćnicima u SAD, nije naišao ni na kakvu primenu u realnoj politici. On jeste bio koristan da se jednom zasvagda ućutkaju buntovnici protiv kapitalizma u SAD, pa su sada mnogi mladi na univerzitetskim kampusima umesto Marksa, Markuzea, Adorna i drugih odjednom počeli da čitaju konzervativnog utopistu Fukujamu. Političari su mogli ponekad spomenuti Fukujaminu knjigu ili mahnuti njome kako bi ukazali mladima kojim putem treba ići, ali nisu mogli koristiti njene teorijske uvide za stvaranje novih političkih programa jednostavno zato što teza o kraju istorije ne ostavlja prostora za mnogo akcije – ono što preostaje je da se čeka da ostali imitiraju Ameriku.

Realna politička situacija je ipak zahtevala mnogo više akcije nego što bi se moglo predvideti na osnovu Fukujamine knjige. Ranih devedesetih trebalo je osigurati da se sve istočnoevropske do tada socijalističke zemlje „ugledaju na SAD“ i započnu pogubni period tranzicije, trebalo je intervenisati na Bliskom istoku i poraziti neposlušne lokalne lidere i stvoriti politički obrazac na osnovu koga bi se mogla na kraju izvršiti agresija na one zemlje koje nisu pripadale američkoj sferi uticaja i, naposletku, trebalo je osigurati da se Kina prestroji na trasu koja odgovara zapadnim interesima. Naravno, tu je bio i stalni problem gde da se utroši sva ona silna vojna oprema za koju su korporacije koje je proizvode od vojske dobile milijarde a bili su im potrebni novi ugovori. Za takav smer spoljne politike ideja da je došlo do kraja istorije nije baš bila od koristi.

Hantington kao mnogo iskusniji ideolog američke spoljne politike verovatno je zadovoljno posmatrao rad svog učenika, ali je uvideo navedenu boljku njegove ideje. Zbog toga, kako je već nagovešteno, odgovara Fukujami da još nije došlo do kraja istorije jer, ukratko, neće svi prihvatiti da je njihova civilizacija lošija od zapadne i da će nasilno reagovati protiv te ideje. Mnogi narodi će, tvrdio je Hantington, odbiti da se priključe ostatku planete koji uviđa „blagodeti“ kapitalizma i liberalne demokratije. U tom sukobu leži suština njegove teze o „sukobu civilizacija“. Sukob civilizacija je bio mnogo plodotvornija ideja od kraja istorije jer je davao teorijske osnove da se stvori čitav jedan okvir političke naracije u kom bi se mogle pravdati agresije, vojne intervencije i sl. Treba primetiti i to da je ovaj okvir obuhvatao sve probleme koje je američka spoljna politika morala da reši u tom momentu. Problem Bliskog istoka obuhvaćen je unutar sukoba Zapad – islam, problem Istočne Evrope obuhvaćen je sukobom katoličko-protestantski Zapad protiv pretežno pravoslavnog, slovenskog Istoka, i na kraju Kina biva obuhvaćena sukobom Zapad – istočnjačka civilizacija. Naravno, Hantington nedvosmisleno prihvata onaj deo Fukujamine teze o nadmoći Zapada i njegove tekovine liberalne demokratije i kapitalizma.

Na ovaj način, Hantington udara teorijske temelje za sve ono što ćemo slušati narednih dvadeset godina. Suština priče, kao što je svima poznato, biće da Zapad neumorno šalje vojsku i troši novac kako bi pomogao zaostalim i primitivnim društvima da stanu na noge i uvide divote kapitalizma i demokratije, a ti isti divljaci im se bez ikakvog smisla uporno suprotstavljaju. Onda bi se zapadni ideolozi, novinari i ostali agenti propagande sa samozadovoljnim osmehom sećali svog velikog učitelja i „intelektualnog džina“ Hantingtona i uzvikivali: „Pa naravno da se protive kad je Hantington predvideo da će iskompleksirani varvari biti nespremni da prihvate realnost da su manje vredni.“

O tome kolika je besmislica ova teza o kulturnoj nadmoći Zapada možda nije potrebno trošiti reči. Barem u Srbiji svi znaju kako se Zapad ophodio prema ovdašnjem narodu kada ga je zasipao kasetnim bombama i ostalim oružjem koje je zabranjeno po međunarodnom pravu jer ima za prvenstvenu svrhu uništenje civila (tu još treba dodati uništavanje infrastrukture što takođe predstavlja napad na civile kao i upotrebu osiromašenog uranijuma koja ima za cilj da ostavi uspomenu na bombardovanje u vidu zračenja koje će trajati vekovima). Tu je, naravno, i neizostavni kolonijalizam, Transatlantska trgovina robljem i viševekovni kontinuirani genocidi nad potčinjenim autohtonim narodima. Mora se, takođe, spomenuti i holokaust, dva svetska rata, atomske bombe i mnoge druge stravične tekovine zapadne civilizacije koje ne nalaze ni približne paralele u drugim civilizacijama. Teško je čak, radi ravnoteže slika, uzeti u obzir pozitivne tekovine kao što su moderna nauka i umetnost, i nategnuto tvrditi da se dobre i loše strane poništavaju, pa najviše što možemo reći je da zapadna civilizacija ni na koji način ne prevazilazi u ukupnoj slici islamsku ili bilo koju drugu. Možda su pojedina gledišta jedne civilizacije bolja nego pojedina gledišta druge, ali nema osnova da se jednoj da prednost nad ostalima.

Onima koji malo bolje poznaju istoriju poznata je ideja o kulturnoj nadmoći zapadne civilizacije. Poznata je zato što je nemilosrdno korišćena u doba kolonijalizma da bi se opravdala kolonijalna osvajanja. Tada se govorilo da je kolonijalno širenje „teret belog čoveka“, odnosno njegova dužnost kako bi „divljake“ podučio hrišćanstvu, nauci, kulturi i sl. Naravno, u dobra stara vremena sve je ipak bilo otvorenije pa su ideolozi onoga doba jasno i nedvosmisleno objašnjavali odakle ta kulturna nadmoć Zapada. Odgovor je bio iskren i jasan – ona potiče od biološke nadmoći belog čoveka. Odnosno, beli čovek je pametniji, jači, osećajniji i odgovorniji i zbog toga mora da predvodi ostale rase ka napretku. Današnji ideolozi kao što je Hantington i njemu slični nemaju taj luksuz da nam objasne odakle ta nadmoć Zapada jer se u međuvremenu dogodio potpuni slom rasizma u Americi i postalo je politički nepoželjno govoriti o biološkoj nadmoći belog čoveka. Iako je rasizam i te kako proširen naročito među poniženim pripadnicima bele radničke klase a i brojnim ustanovama u skrivenim oblicima, gotovo je nemoguće predstaviti se kao otvoreni rasista na televiziji ili u novinama a sačuvati imidž ozbiljnog političara, novinara ili komentatora. Zbog toga ovim ideolozima ne ostaje ništa drugo nego da sležu ramenima kada ih neko pita o uzrocima kulturne nadmoći Zapada, mada će oni najčešće osigurati da se na televiziji ne pojave sagovornici koji bi ih to mogli pitati i nadaće se da običan čovek neće naslutiti to pitanje. Prema tome, ideologija o sukobu civilizacija uzdiže se kao ogromna tvrđava na temelju od peska izbušenom dostignućima same zapadne civilizacije. Drugim rečima, pobeda nad rasizmom koju su progresivne snage izvojevale unutar same zapadne civilizacije sada se pojavljuje kao smetnja za uzdizanje zapadne kulture iznad ostalih. Tako upravo ona progresivna gledišta zbog kojih bi se moglo pomisliti da je Zapad umakao ostalim kulturama sada se javljaju kao problem za one koji bi hteli da lansiraju ideologiju o nadmoći Zapada.

Drugi problem za ideologe sukoba civilizacija javlja se u pogledu otuđenja delova zapadne kulture od njenih korena. Konzervativci na Zapadu su dugo ukazivali na to da se novi naraštaji jednostavno udaljuju od hrišćanstva kao temelja zapadne kulture i olako prilaze sektama, istočnjačkim religijama ili jednostavno postaju ateisti ili agnostici. U zapadnoevropskim zemljama ateizam se proširio veoma brzo i veliki deo stanovništva je postao nereligiozan. Utemeljiti ideologiju o sukobu civilizacija samo na religiji bilo je suludo jer je bilo očigledno da bi sve veći deo stanovništva sebe video van tog sukoba. Ono što ideolozi slični Hantingtonu čine kao odgovor na ovaj problem je da sukob civilizacija artikulišu ne preko religije nego preko ideje religijske otvorenosti, tolerancije, ljudskih prava i na prvom mestu racionalnosti i nauke kao metoda saznanja i organizovanja ljudskog društva. To su postale centralne vrednosti koje je Zapad prigrabio za sebe i počeo ukazivati na njihov manjak prvenstveno u islamskim državama.

Tako dok su konzervativni krugovi na Zapadu podržavali borbu protiv islama jer su tu videli religijski sukob, liberalni krugovi su počeli da podržavaju isti sukob na osnovu odsustva racionalnosti i „civilizovanosti“ kod muslimana. Na taj način su centri moći u američkom društvu prvi put posle dugo vremena uspeli privući na svoju stranu liberale pa su se deca srednjoklasnih bivših hipika koji su se strastveno protivili ratu u Vijetnamu odjednom našla iza Džordža Buša i Klintona podržavajući rat u Zalivu.

U svetlu Hantingtonove teze sukob Zapada i zemalja Bliskog istoka tumači se kao sukob zapadnih vrednosti i islama kao religije pune nazadnih ideja koje se moraju poraziti. U tom smislu najznačajniju intelektualnu ulogu, ako se to što oni rade i pišu može okarakterisati pridevom „intelektualni“, imaju takozvani novi ateisti – autori kao što su Sem Heris, Ričard Dokins, Kristofer Hičens i drugi. Svi oni su jasni u poruci da je sam islam kao religija izvor opasnosti za Zapad, pri tom zanemarujući činjenicu da većina muslimana ne učestvuje u terorističkim grupama niti ih podržava. Međutim, scene zatvorenika pogubljenih pred kamerama i kamenovanih žena ostaju u površnim umovima američkih masovnih potrošača jeftinih dnevnopolitičkih analiza osiguravajući podršku potpuno neopravdanim američkim spoljnopolitičkim potezima na Bliskom istoku.

Ideja da sama islamska religija na neki način neizbežno vodi ka fundamentalizmu je vrlo bitna i treba o njoj reći nekoliko reči. Naime, pored već navedenog dokaza da ogromna većina muslimanskog stanovništva ne učestvuje u fundamentalističkim pokretima, koji bi sam po sebi već trebalo da bitno dovede u pitanju čitavu tezu, postoji još niz vrlo važnih razloga zbog kojih je ta teza potpuno nesuvisla. Treba reći da je religijsko predanje bilo koje religije na svetu dovoljno raznorodno i široko da se u okviru njega mogu naći osnove za najrazličitije političke ideje. Da parafraziramo Šekspira, u svetim knjigama bi i sam đavo mogao naći osnov i opravdanje za svoje postupke. Zbog toga ne bi trebalo da nas čudi da su kroz istoriju pripadnici raznih religija činili sve od najužasnijih do najplemenitijih stvari u ime svoje religije. Tako imamo vrlo zanimljiv slučaj budizma koji ima imidž religije koja se izrazito protivi nasilju pa se opet u Mjanmaru dešavaju stalni napadi budističkih monaha na lokalno muslimansko stanovništvo. Takođe, u ime katoličanstva je pravdano sve od ustaškog genocida u NDH do teologije oslobođenja kao jednog od najnaprednijih pokreta u Južnoj Americi u 20. veku čije je zastupnike, inače istaknute biskupe i kardinale, na kraju CIA surovo pobila jer su ugrožavali američke imperijalne interese kojima je odgovaralo da stanovništvo Južne Amerike ostane siromašno i neprosvećeno. Prema tome, sve religije, pa samim tim i islam, su gotovo bezgranično široke i elastične ideologije koje mogu da udome najrazličitije vrste političkih vizija. Istaknuti američki sociolog i istoričar religije Reza Aslan govori o religiji kao o simboličkom jeziku koji nam omogućava da izrazimo duhovnost koja je prirodno svojstvo svakog ljudskog bića. Ova metafora religije kao jezika je neverovatno korisna jer nam ukazuje i na to zašto se većina ljudi oseća najprirodnije unutar religijskog diskursa svoje porodice i nacije kao i da najrazličitije političke ideje mogu da se izraze kroz svaku religiju. Kao što fašizam može jednako dobro da se izrazi na srpskom jeziku kao i na engleskom, tako se on može utemeljiti podjednako dobro na srpskom pravoslavlju kao i na anglikanskom protestantizmu.

Vrlo je bitno još jednom potcrtati da teza o sukobu civilizacija bilo u svom konzervativno-hrišćanskom ili racionalističko-sekularnom obliku ne nastaje bez ikakve potpore u stvarnosti. Drugim rečima, jasno je da stvarno postoji čitav niz sukoba koje ovi teoretičari pokušavaju da objasne. Međutim, objašnjenje koje oni daju je motivisano prvenstveno ideološkim ubeđenjima i željom da se opravdaju određeni ciljevi američke spoljne politike a ne željom da se postigne viši nivo razumevanja stvarnosti u okviru društvene nauke. Kako je već pokazano da je objašnjenje koje se nudi u okviru ovih teorija nesuvislo, može se reći da one pre imaju za cilj da zamagle stvarnost nego da je rasvetle. Intelektualci koji svojim imenima staju iza ovakvih narativa koriste svoj naučni kredibilitet kako bi popularisali u osnovi nesuvisle i krajnje reakcionarne ideje.

Od ratova na Balkanu devedesetih, sadašnjeg sukoba u Ukrajini i gorućeg sukoba na Bliskom istoku koji je sada obeležen usponom Islamske Države, sukobi na linijama koje je Hantington izdvojio neumitno postoje. Međutim, možemo li tumačiti današnje sukobe na drugačiji način? Naravno da možemo, ali, način razmišljanja koji bi ponudio mnogo smislenije i korisnije odgovore sistematski je gurnut u stranu u poslednje dve decenije. U okviru marksističkog razmišljanja o ovim problemima postoji vrlo jasno objašnjenje – radi se o eksplozijama protivrečnosti unutar svetskog imperijalnog poretka koji predvode SAD. Naime, zemlje na periferiji i poluperiferiji imperijalnog sistema Zapada pogođene su izuzetno teškim ekonomskim uslovima koji idu naruku imperijalnim silama. Nejednaka razmena kojom se isisava suficit i onemogućava akumulacija kapitala neophodna za razvoj domaćih privreda odvodi ove države do sve dublje ekonomske zavisnosti. Takođe, zapadne korporacije na surov način vrše otimačinu prirodnih resursa i eksploataciju radne snage kroz manipulacije tržištem i sistematskim uništavanjem konkurencije na lokalnim tržištima. Kada se ove ekonomske sile prevedu u životni standard ljudi, kao što je u Srbiji svima poznato, dolazi do drastičnog pada životnog standarda i padanja miliona ljudi u puko siromaštvo.

Marksizam nas takođe uči da tolerancija obespravljenih klasa na loše životne uslove ima granice i da se ona neumitno prenosi u političku organizaciju koja za cilj ima eliminaciju sila koje proizvode ekonomske teškoće. Ako imperijalizam uzmemo kao glavni skup sila koje dovode do svih tih problema onda je jasno da će antiimperijalistički pokreti nicati u svim zemljama koje se suočavaju sa posledicama imperijalne politike. Nije uvek lako predvideti koje će oblike antiimperijalistički impuls uzeti u svom političkom izražaju. Kroz istoriju smo mogli videti razne oblike antiimperijalne organizacije, među kojima, kao što je na ovim prostorima poznato, i radikalno levi oblik otpora imperijalizmu koji je podrazumevao ne samo sticanje političke nezavisnosti u odnosu na imperijalne sile nego i ukidanje samih kapitalističkih proizvodnih odnosa koji su omogućavali eksploataciju lokalnog stanovništva i koji su u zemljama kao što je Indija i učinili da politička nezavisnost nema dovoljno velikog efekta na poboljšanje života građana jer su ključni resursi i proizvodne snage i dalje ostali u rukama svetskog kapitala.

I u takozvanom arapskom svetu je bilo raznih oblika otpora imperijalizmu od pretežno sekularno-levičarskih, kakav je bio Naserov pokret u Egiptu, do islamističkog u Iranu. Marksistička analiza nam daje mogućnost da sve ove pokrete otpora i sukobe tumačimo kao različite vidove političke reakcije protiv imperijalizma. Može se još reći i da jak uticaj islama na sva društva na Bliskom istoku predstavlja kulturnu branu razvoju naglašeno sekularnih, marksističko-lenjinističkih ideja i da se otpor imperijalizmu artikuliše uglavnom kao islamističko-nacionalistički pokret. Nema sumnje i da rasprostranjenost teze o „kraju istorije“ ili kraju ideologije, koja je zaživela sa slomom komunizma u Evropi, sada sprečava da sekularno-levičarske ideje uzmu maha. Prema tome, na određen paradoksalan način teza o „kraju istorije“ generiše uslove za razvoj one vrste sukoba koji bi se mogli okarakterisati kao „sukobi civilizacija“ jer jedini vid političke organizacije protiv imperijalizma ostaje nacionalizam i vrlo često verski fanatizam. Na taj način, čitav ovaj narativ o „sukobu civilizacija“ sam utiče na jačanje istih onih fundamentalističkih pokreta čije uništenje zagovara jer provocira nasilnu reakciju onih kultura koje se predstavljaju kao nazadne a takođe i time što sistematskim zanemarivanjem alternativnog marksističkog pristupa i imperijalizma kao realnog društvenog faktora potpuno eliminiše mogućnost razvoja sekularnih oblika političkog organizovanja obespravljenih masa na periferiji svetskog imperijalističkog sistema.

Naravno, razvoj pokreta verskih fanatika za Zapad je mnogo praktičniji nego bujica radikalno levih političkih partija jednostavno zato što bi ovi drugi prouzrokovali debatu o imperijalizmu, kapitalizmu i svim drugim, na Zapadu neželjenim, temama o kojima čak i u zapadnim zemljama tradicionalni, mada retki, protivnici vojnih intervencija imaju šta reći. Ovako, protivnici NATO intervencionizma vrlo često bivaju primorani da se slože sa zagovornicima vojnih intervencija na Bliskom istoku u osudi radikalne islamističke ideologije i da onda svoje argumente protiv intervencija fokusiraju na druge stvari. Prema tome, narativ o „sudaru civilizacija“ je svakako jedna od onih pojava koje se hrane efektima koje same proizvode u svetu – vrlo slično rasizmu ili drugim oblicima tlačenja gde se određene grupe prvo obesprave i osiromaše pod izgovorom inferiornosti, a onda kada počnu da se bave kriminalom i svim drugim oblicima društvene patologije, isti oni koji su ih prethodno ponizili i obespravili počnu da trijumfalno upiru prstom i govore kako su sve vreme bili u pravu.

Ideja „sukoba civilizacija“ neverovatno je opasna i u suštini duboko konzervativna i potrebno ju je razumeti kao kamen temeljac celokupne ideologije u kojoj se opravdava američka aktivnost na Bliskom istoku. Ona takođe vrlo perfidno odbacuje sve socioekonomske analize tog sukoba koje bi u prvi plan stavile globalnu ekonomsku strukturu kojom se produbljuje polarizacija između Prvog i Trećeg sveta, zatim dodatne profite kroz ratnu ekonomiju i spregu između vlada i korporacija koje proizvode vojnu opremu, kao i imperativi ideološke hegemonije, odnosno podređivanje svih drugih zemalja globalnoj podeli rada, kapitalističkom društvenom uređenju i liberalnoj demokratiji. Povrh svega toga, ova ideologija je duboko u svojoj suštini rasistička jer je njena direktna implikacija ideja da je Zapad razvijeniji i kulturno napredniji zbog biološke nadmoći belih ljudi iako se ova implikacija ne može javno izneti zbog političkih problema koje sobom nosi. Radi se, dakle, o reformulaciji klasične rasističke kolonijalne ideologije koja je opravdavala kolonijalnu ekspanziju, a vidimo da su efekti ovog novog brenda iste politike gotovo identični.

Kraj istorije ili Sukob civilizacija? Obe su teorije podjednako nenaučne i neprimenjive na realnost istorijskog razvoja ljudskog društva.

Predrag Kovačević/RNP-F