Tokom borbe za nacionalno oslobođenje Zimbabvea 1970-ih, rivalski oslobodilački pokreti – Afrički narodni savez (ZAPU) i Afrička nacionalna zajednica Zimbabvea (ZANU) – dobijali su pomoć u naoružanju od socijalističkih zemalja. ZAPU, koji se uglavnom oslanjao na mobilizaciju radništva u gradovima, imao je podršku SSSR. Sa druge strane, ZANU, čije su članstvo mahom činili seljaci, primao je znatnu pomoć od Kine. Međutim, generalni sekretar ZANU-a Robert Mugabe nije prihvatao tadašnju kinesku političku liniju o SSSR kao „imperijalističkoj sili“, i nastavio je da upućuje zahteve za podršku Moskvi, kao i drugim socijalističkim centrima.¹

Moskva je tvrdoglavo odbijala da preinači svoju podršku i prihvati ZANU kao predvodnika oslobodilačke borbe, čak i kada je postalo jasno da gerilci ZANU-a nanose značajne gubitke kolonijalnim snagama, ali je prihvatila stvaranje privremene koalicije između dva pokreta u vidu zajedničkog Patriotskog fronta. ZANU je ipak uspeo da izdejstvuje podršku Jugoslavije (koja je takođe prethodno podržavala ZAPU), pa je Robert Mugabe pozvan na Ministarsku konferenciju nesvrstanih, u Beogradu 1978.²

Iako tada deklarisani marksista, Mugabe je težio da obezbedi podršku iz više pravaca i odagna mogućnost zavisnosti od bilo koje supersile. U tom kontekstu dolazi i do prvih kontakata sa Severnom Korejom (DNRK). Kim Il Sung je pomoć oslobodilačkim pokretima i socijalistički orijentisanim državama u Africi smatrao obavezom, a Mugabe je bio impresioniran njegovom političkom autonomijom unutar socijalističkog kampa. U izveštaju britanskog Ministarstva spoljnih poslova stoji: „Mugabe doživljava Severne Korejce prema kalupu Jugoslovena kao istinski nesvrstane. Iako se ne slažemo u potpunosti sa ovom procenom, smatramo da ipak jesu dobrim delom sopstvene gazde.”³

Počevši od 1976. pripadnici ZANU-a obučavani su u vojnim kampovima Severne Koreje gde su učili kako da barataju eksplozivima.⁴ List Radničke partije DNRK, Rodong Sinmum, objavio je tada prvi put podršku borbi naroda Zimbabvea i „rušenju rasističkog režima“. Mugabe je potom prvi put posetio Pjongjang 1978. godine, gde je zatražio više vojne podrške, što mu nije bilo uskraćeno.⁵

Na domaćem terenu, Patriotski front je retko delovao zajedno ili koordinisano. ZANU je bio stacioniran u Mozambiku, odakle je planirao i sprovodio gerilske napade na vojsku tadašnje Rodezije. S druge strane, vojne baze ZAPU-a nalazile su se u Zambiji, gde su ih obučavali sovjetski vojni savetnici. I pored prednosti u tehnologiji i količini oružja, ZAPU nije uspevao da ostvari značajnije rezultate u praksi, jer konvencionalna strategija i teško naoružanje nisu davali ploda u prašumama. Tako se od dugo planirane konvencionalne vojne operacije „Nulti čas“ odustalo nakon gubitaka koje je snagama ZAPU-a nanelo rodezijsko vazduhoplovstvo.⁶ U izveštaju iz 1983. godine, CIA priznaje da je ZANU na sebe preuzeo teret rata, dok je ZAPU „presedeo rat u Zambiji“.⁷

Vremenom je Patriotski front primorao vladu Ijana Smita na kompromis, što je dovelo do niza sastanaka u Britaniji i „Lankasterskog sporazuma“. Mugabe se pokazao kao tvrd pregovarač, dok je lider ZAPU-a Džošua Nkomo nastojao da se prikaže kao „umerena opcija“, zahvaljujući čemu je rodezijska bela manjina zadržala mnoge političke i ekonomske privilegije. Potpisan je mirovni sporazum i donesen je novi ustav. Patriotski blok se obavezao da će štititi pravo na vlasništvo zemlje belih doseljenika, i da se redistribucija zemlje neće sprovoditi nasilno, nego otkupom na „dobrovoljnoj“ osnovi. Održani su i prvi demokratski izbori 1980. godine: ZANU je dobio 63% glasova, odnosno 57 od 80 mesta u parlamentu dodeljenih crnačkim strankama, ZAPU je dobio 20 mesta, a isto toliko je bilo rezervisano za belu manjinu.⁸ Pravi sukobi između dva rivalska pokreta tek će uslediti.

Po dolasku na vlast Mugabe je uspostavio diplomatske odnose sa socijalističkim zemljama, među kojima i SSSR, koji se sada trudio da nadomesti raniji nedostatak podrške ZANU-u. Ipak, Zimbabve i DNRK otpočele su specijalan odnos. U drugoj poseti Pjongjangu 1980. godine, Mugabe je kao počasni gost prisustvovao Šestom kongresu Radničke partije Koreje.⁹ Mugabe je zahvalio Kim Il Sungu i narodu Koreje za nesebičnu pomoć tokom borbe protiv kolonijalizma, rekavši da je „Radnička partija Koreje doživela borbu naroda Zimbabvea kao sopstvenu“.¹⁰

Prilikom te posete stekao je utisak da je model DNRK odgovarajući za razvoj zemalja Trećeg sveta. Kim Il Sung je na Kongresu predstavio varijantu socijalizma „Džuče“, kao način postizanja samoodrživosti u zemljama globalnog juga. Pri povratku u Harare, Mugabe je otvorio prvi Centar za izučavanje Džučea u Africi, na Univerzitetu Zimbabvea.¹¹ Južnoafrički novinar i istoričar R. W. Džonson tvrdi da je Džuče filozofija bila centralna za politiku Mugabea i nakon smrti Kim Il Sunga 1994. godine, kao i da je jedina knjiga u predsednikovom kabinetu bila „Džuče! Govori i pisanja Kim Il Sunga“.¹²

Tokom borbe za nacionalno oslobođenje Zimbabvea 1970-ih, rivalski oslobodilački pokreti – Afrički narodni savez (ZAPU) i Afrička nacionalna zajednica Zimbabvea (ZANU) – dobijali su pomoć u naoružanju od socijalističkih zemalja. ZAPU, koji se uglavnom oslanjao na mobilizaciju radništva u gradovima, imao je podršku SSSR. Sa druge strane, ZANU, čije su članstvo mahom činili seljaci, primao je znatnu pomoć od Kine. Međutim, generalni sekretar ZANU-a Robert Mugabe nije prihvatao tadašnju kinesku političku liniju o SSSR kao „imperijalističkoj sili“, i nastavio je da upućuje zahteve za podršku Moskvi, kao i drugim socijalističkim centrima.¹

Moskva je tvrdoglavo odbijala da preinači svoju podršku i prihvati ZANU kao predvodnika oslobodilačke borbe, čak i kada je postalo jasno da gerilci ZANU-a nanose značajne gubitke kolonijalnim snagama, ali je prihvatila stvaranje privremene koalicije između dva pokreta u vidu zajedničkog Patriotskog fronta. ZANU je ipak uspeo da izdejstvuje podršku Jugoslavije (koja je takođe prethodno podržavala ZAPU), pa je Robert Mugabe pozvan na Ministarsku konferenciju nesvrstanih, u Beogradu 1978.²

Iako tada deklarisani marksista, Mugabe je težio da obezbedi podršku iz više pravaca i odagna mogućnost zavisnosti od bilo koje supersile. U tom kontekstu dolazi i do prvih kontakata sa Severnom Korejom (DNRK). Kim Il Sung je pomoć oslobodilačkim pokretima i socijalistički orijentisanim državama u Africi smatrao obavezom, a Mugabe je bio impresioniran njegovom političkom autonomijom unutar socijalističkog kampa. U izveštaju britanskog Ministarstva spoljnih poslova stoji: „Mugabe doživljava Severne Korejce prema kalupu Jugoslovena kao istinski nesvrstane. Iako se ne slažemo u potpunosti sa ovom procenom, smatramo da ipak jesu dobrim delom sopstvene gazde.”³

Počevši od 1976. pripadnici ZANU-a obučavani su u vojnim kampovima Severne Koreje gde su učili kako da barataju eksplozivima.⁴ List Radničke partije DNRK, Rodong Sinmum, objavio je tada prvi put podršku borbi naroda Zimbabvea i „rušenju rasističkog režima“. Mugabe je potom prvi put posetio Pjongjang 1978. godine, gde je zatražio više vojne podrške, što mu nije bilo uskraćeno.⁵

Na domaćem terenu, Patriotski front je retko delovao zajedno ili koordinisano. ZANU je bio stacioniran u Mozambiku, odakle je planirao i sprovodio gerilske napade na vojsku tadašnje Rodezije. S druge strane, vojne baze ZAPU-a nalazile su se u Zambiji, gde su ih obučavali sovjetski vojni savetnici. I pored prednosti u tehnologiji i količini oružja, ZAPU nije uspevao da ostvari značajnije rezultate u praksi, jer konvencionalna strategija i teško naoružanje nisu davali ploda u prašumama. Tako se od dugo planirane konvencionalne vojne operacije „Nulti čas“ odustalo nakon gubitaka koje je snagama ZAPU-a nanelo rodezijsko vazduhoplovstvo.⁶ U izveštaju iz 1983. godine, CIA priznaje da je ZANU na sebe preuzeo teret rata, dok je ZAPU „presedeo rat u Zambiji“.⁷

Vremenom je Patriotski front primorao vladu Ijana Smita na kompromis, što je dovelo do niza sastanaka u Britaniji i „Lankasterskog sporazuma“. Mugabe se pokazao kao tvrd pregovarač, dok je lider ZAPU-a Džošua Nkomo nastojao da se prikaže kao „umerena opcija“, zahvaljujući čemu je rodezijska bela manjina zadržala mnoge političke i ekonomske privilegije. Potpisan je mirovni sporazum i donesen je novi ustav. Patriotski blok se obavezao da će štititi pravo na vlasništvo zemlje belih doseljenika, i da se redistribucija zemlje neće sprovoditi nasilno, nego otkupom na „dobrovoljnoj“ osnovi. Održani su i prvi demokratski izbori 1980. godine: ZANU je dobio 63% glasova, odnosno 57 od 80 mesta u parlamentu dodeljenih crnačkim strankama, ZAPU je dobio 20 mesta, a isto toliko je bilo rezervisano za belu manjinu.⁸ Pravi sukobi između dva rivalska pokreta tek će uslediti.

Po dolasku na vlast Mugabe je uspostavio diplomatske odnose sa socijalističkim zemljama, među kojima i SSSR, koji se sada trudio da nadomesti raniji nedostatak podrške ZANU-u. Ipak, Zimbabve i DNRK otpočele su specijalan odnos. U drugoj poseti Pjongjangu 1980. godine, Mugabe je kao počasni gost prisustvovao Šestom kongresu Radničke partije Koreje.⁹ Mugabe je zahvalio Kim Il Sungu i narodu Koreje za nesebičnu pomoć tokom borbe protiv kolonijalizma, rekavši da je „Radnička partija Koreje doživela borbu naroda Zimbabvea kao sopstvenu“.¹⁰

Prilikom te posete stekao je utisak da je model DNRK odgovarajući za razvoj zemalja Trećeg sveta. Kim Il Sung je na Kongresu predstavio varijantu socijalizma „Džuče“, kao način postizanja samoodrživosti u zemljama globalnog juga. Pri povratku u Harare, Mugabe je otvorio prvi Centar za izučavanje Džučea u Africi, na Univerzitetu Zimbabvea.¹¹ Južnoafrički novinar i istoričar R. W. Džonson tvrdi da je Džuče filozofija bila centralna za politiku Mugabea i nakon smrti Kim Il Sunga 1994. godine, kao i da je jedina knjiga u predsednikovom kabinetu bila „Džuče! Govori i pisanja Kim Il Sunga“.¹²

Princip.info