Analize

Sejmur Herš – Kako je Amerika uništila gasovod Severni tok

Njujork tajms je to nazvao „misterijom“, ali su Sjedinjene Države izvele tajnu pomorsku operaciju koja je držana u tajnosti – do sada

Centar za ronjenje i spasavanje američke mornarice nalazi se na lokaciji koja je nejasna kao i njegovo ime – niz nekadašnju seosku ulicu u ruralnom gradu Panama, sada odmaralištu u procvatu na jugozapadnom delu Floride, 70 milja južno od granice sa Alabamom. Kompleks centra je neupadljiv kao i njegova lokacija – siva betonska struktura sagrađena posle Drugog svetskog rata koja izgleda kao srednja stručna škola na zapadnoj strani Čikaga. Perionica na novčiće i škola plesa nalaze se sa druge strane puta sa četiri trake.

Centar je decenijama obučavao visoko kvalifikovane dubokovodne ronioce koji su, jednom kada se ustupe američkim vojnim jedinicama širom sveta, sposobni da izvedu tehnički zahtevne  zarone u dobre svrhe – koristeći eksploziv C4 da očiste luke i plaže od krhotina i neeksplodiranih ubojitih sredstava – kao i loše, kao što je dizanje u vazduh stranih naftnih platformi, zagađivanje usisnih ventila za podmorske elektrane, uništavanje brana na ključnim brodskim kanalima. Centar grada Panama, koji se može pohvaliti drugim najvećim zatvorenim bazenom u Americi, bio je savršeno mesto za regrutovanje najboljih diplomaca škole ronjenja koji su prošlog leta uspešno uradili ono što im je naređeno 260 stopa ispod površine Baltičkog mora.

Prošlog juna, mornarički ronioci, koji su delovali pod okriljem široko objavljene NATO vežbe sredinom leta, poznate kao BALTOPS 22, postavili su eksploziv na daljinsko aktiviranje koji je, tri meseca kasnije, uništio tri od četiri gasovoda Severni tok, kako tvrdi izvor koji je bio neposredno upoznat sa operativnim planiranjem.

Dva gasovoda, koji su zajedno poznati kao Severni tok 1, snabdevali su Nemačku i veći deo zapadne Evrope jeftinim ruskim prirodnim gasom više od jedne decenije. Drugi par gasovoda, nazvan Severni tok 2, je izgrađen, ali još nije bio u funkciji. Sada, kada se ruske trupe gomilaju na ukrajinskoj granici i kada se nazire najkrvaviji rat u Evropi od 1945. godine, predsednik Džozef Bajden je video gasovode kao sredstvo koje bi Vladimir Putin mogao da koristi za svoje političke i teritorijalne ambicije.

Zamoljena za komentar, Adrijen Votson, portparol Bele kuće, rekla je u mejlu: „Ovo je laž i potpuna fikcija“. Tami Torp, portparol Centralne obaveštajne agencije, slično je napisala: „Ova tvrdnja je potpuno i do kraja lažna.“

Bajdenova odluka da sabotira naftovode došla je nakon više od devet meseci veoma tajne debate unutar vašingtonske nacionalne bezbednosne zajednice o tome kako najbolje postići taj cilj. Veći deo tog vremena nije bilo pitanje da li izvršiti misiju, već kako da je obavite bez jasnog pojma ko je odgovoran.

Postojao je vitalni birokratski razlog za oslanjanje na diplomce ove zahtevne škole ronjenja centra u gradu Panama. Ronioci su bili samo u mornarici, a ne članovi američke komande za specijalne operacije, čije tajne operacije moraju biti prijavljene Kongresu i unapred najavljene rukovodstvu Senata i Predstavničkog doma – takozvanoj Grupi osam. Bajdenova administracija je činila sve što je bilo moguće da izbegne curenje informacija jer se planiranje odvijalo krajem 2021. i u prvim mesecima 2022. godine.

Predsednik Bajden i njegov tim za spoljnu politiku — savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan, državni sekretar Toni Blinken i Viktorija Nuland, državni podsekretar za politiku — bili su glasni i dosledni u svom protivljenju ovom gasovodu, koji su se protezao 750 milja ispod Baltičkog mora od dve različite luke na severoistoku Rusije u blizini granice sa Estonijom, prolazeći blizu danskog ostrva Bornholm a završavao se u severnoj Nemačkoj.

Direktna ruta, koja je zaobišla svaku potrebu za tranzitom kroz Ukrajinu, bila je blagodat za nemačku privredu, koja je uživala u obilju jeftinog ruskog prirodnog gasa — dovoljnog da pokreće svoje fabrike i greje svoje domove, dok je nemačkim distributerima omogućavala da prodaju višak gasa, uz profit, širom Zapadne Evrope. Akcija koja bi se mogla pratiti do administracije bi prekršila obećanja SAD da će minimizirati direktan sukob sa Rusijom. Tajnost je bila neophodna.

Vašington i njegovi antiruski NATO partneri su od prvih dana smatrali Severni tok 1 pretnjom zapadnoj dominaciji. Holding kompanija koja stoji iza toga, Nord Stream AG, osnovana je u Švajcarskoj 2005. godine u partnerstvu sa Gaspromom, ruskom kompanijom kojom se javno trguje i koja proizvodi enormne profite za akcionare u kojoj dominiraju oligarsi za koje se zna da su u ruci Putina. Gasprom je kontrolisao 51 odsto kompanije, a četiri evropske energetske firme — jedna u Francuskoj, jedna u Holandiji i dve u Nemačkoj — koje dele preostalih 49 procenata akcija i imaju pravo da kontrolišu nizvodnu prodaju jeftinog prirodnog gasa lokalnim distributerima u Nemačkoj i zapadnoj Evropi. Gazpromov profit je deljen sa ruskom vladom, a državni prihodi od gasa i nafte procenjuje se da su u nekim godinama iznosili čak 45 odsto godišnjeg budžeta Rusije.

Američki politički strahovi su bili stvarni: Putin bi sada imao dodatni i preko potreban glavni izvor prihoda, a Nemačka i ostatak Zapadne Evrope postali bi zavisni od jeftinog prirodnog gasa koji isporučuje Rusija – dok bi umanjili evropsko oslanjanje na Ameriku. U stvari, upravo se to dogodilo. Mnogi Nemci su Severni tok 1 videli kao deo oslobođenja na osnovu čuvene teorije Ostpolitike bivšeg kancelara Vilija Branta, koja bi omogućila posleratnoj Nemačkoj da rehabilituje sebe i druge evropske nacije uništene u Drugom svetskom ratu, između ostalih inicijativa, korišćenjem jeftinog ruskog gasa za gorivo prosperitetnog zapadnoevropskog tržišta i trgovinske privrede.

Severni tok 1 je bio dovoljno opasan, po mišljenju NATO-a i Vašingtona, ali Severni tok 2, čija je izgradnja završena u septembru 2021. godine, bi, ako bi ga odobrili nemački regulatori, udvostručio količinu jeftinog gasa koja bi bila dostupna Nemačkoj i Zapadnoj Evropi. Drugi gasovod bi takođe obezbedio dovoljno gasa za više od 50 odsto godišnje potrošnje Nemačke. Tenzije su neprestano eskalirale između Rusije i NATO-a, uz podršku agresivne spoljne politike Bajdenove administracije.

Protivljenje Severnom toku 2 rasplamsalo se uoči inauguracije Bajdena u januaru 2021, kada su republikanci u Senatu, predvođeni Tedom Kruzom iz Teksasa, u više navrata istakli političku pretnju jeftinog ruskog prirodnog gasa tokom saslušanja za potvrđivanje Blinkena za državnog sekretara. Do tada je ujedinjeni Senat uspešno usvojio zakon koji je, kako je Kruz rekao Blinkenu, „zaustavio [cevovod] na svom putu“. Postojao bi ogroman politički i ekonomski pritisak nemačke vlade, na čijem je čelu tada bila Angela Merkel, da se drugi gasovod stavi na mrežu.

Da li bi se Bajden suprotstavio Nemcima? Blinken je rekao „da”, ali je dodao da nije razgovarao o pojedinostima stavova budućeg predsednika. „Znam za njegovo snažno uverenje da Severni tok 2 loša ideja“, rekao je on. „Znam da bi on želeo da upotrebimo sva sredstava ubeđivanja koja imamo da ubedimo naše prijatelje i partnere, uključujući Nemačku, da ne nastavljaju sa tim.“

Nekoliko meseci kasnije, kako se izgradnja drugog gasovoda bližila kraju, Bajden je načinio preokret. Tog maja, u zapanjujućem obrtu, administracija je odustala od sankcija protiv Nord Stream AG, a zvaničnik Stejt departmenta je priznao da je pokušaj da se gasovod zaustavi sankcijama i diplomatijom „uvek bio na dugom štapu“. Iza kulisa, zvaničnici administracije su navodno pozvali ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, koji se tada suočio sa pretnjom ruske invazije, da ne kritikuje taj potez.

Došlo je do neposrednih posledica. Republikanci u Senatu, predvođeni Kruzom, najavili su trenutnu blokadu svih Bajdenovih kandidata za spoljnu politiku i odlagali usvajanje godišnjeg zakona o odbrani mesecima, duboko u jesen. Politiko je kasnije prikazao Bajdenov zaokret na drugom ruskom gasovodu kao „jedinu odluku haotičniju od vojnog povlačenja iz Avganistana, koja je ugrozila Bajdenovu agendu“.

Administracija je posustajala, uprkos tome što je sredinom novembra dobila odlaganje zbog krize, kada su nemački energetski regulatori suspendovali odobrenje drugog gasovoda Severni tok. Cene prirodnog gasa porasle su za 8% u roku od nekoliko dana, usred sve većeg straha u Nemačkoj i Evropi da će obustava gasovoda i sve veća mogućnost rata između Rusije i Ukrajine dovesti do veoma neželjene hladne zime. Vašingtonu nije bilo jasno šta o svemu tome misli Olaf Šolc, novoimenovani nemački kancelar. Mesecima ranije, nakon pada Avganistana, Šolc je javno podržao poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona na autonomniju evropsku spoljnu politiku u govoru u Pragu – jasno sugerišući manje oslanjanja na Vašington i njegove hitne akcije.

Tokom svega toga, ruske trupe su se stalno i zlokobno gomilale na granicama Ukrajine, a do kraja decembra više od 100.000 vojnika bilo je u poziciji da udari iz Belorusije i Krima. U Vašingtonu je rasla panika, uključujući procenu Blinkena da bi se taj broj trupa mogao „udvostručiti u kratkom roku“.

Pažnja administracije ponovo je bila usmerena na Severni tok. Sve dok je Evropa bila zavisna od gasovoda sa jeftinim prirodnim gasom, Vašington se plašio da će zemlje poput Nemačke nerado snabdevati Ukrajinu novcem i oružjem koje joj je potrebno da porazi Rusiju.

U ovom nesređenom trenutku Bajden je ovlastio Džejka Salivana da okupi međuagencijsku grupu kako bi smislili plan.

Sve opcije su bile otvorene. Ali samo jedan bi se sproveo u delo.

PLANIRANJE

U decembru 2021. godine, dva meseca pre nego što su prvi ruski tenkovi ušli u Ukrajinu, Džejk Salivan je sazvao sastanak novoformirane operativne grupe — muškaraca i žena iz Zajedničkog štaba, CIA-e, državnog i ministarstva finansija — i zatražio preporuke o tome kako da odgovori na predstojeću Putinovu invaziju.

To je bio prvi u nizu strogo poverljivih sastanaka, u bezbednoj prostoriji na poslednjem spratu zgrade Stare izvršne kancelarije, pored Bele kuće, koja je takođe bila dom Savetodavnog odbora za spoljne obaveštajne službe predsednika (PFIAB) . Postojalo je uobičajeno čavrljanje koje je na kraju dovelo do ključnog preliminarnog pitanja: da li bi preporuka koju je grupa prosledila predsedniku bila reverzibilna – kao što je još jedan sloj sankcija i valutnih ograničenja – ili nepovratna – to jest, kinetičke akcije, koje se ne mogu poništiti?

Ono što je učesnicima postalo jasno, prema izvoru sa direktnim saznanjem o procesu, jeste da je Salivan nameravao da grupa smisli plan za uništenje dva gasovoda Severni tok — i da je on ispunjavao naredbe Predsednika.

Tokom narednih nekoliko sastanaka, učesnici su raspravljali o opcijama za napad. Mornarica je predložila korišćenje nove podmornice za direktan napad na gasovod. Vazduhoplovstvo je razgovaralo o bacanju bombi sa odloženim osiguračima koji bi se mogli aktivirati na daljinu. CIA je tvrdila da šta god da se uradi, mora da bude tajno. Svi koji su bili uključeni razumeli su ulog. „Ovo nije dečija stvar“, rekao je izvor. Ako se utvrdi da je napad delo Sjedinjenih Država, „to će biti ratni čin.“

U to vreme, CIA-om je rukovodio Vilijam Berns, blagi bivši ambasador u Rusiji koji je bio zamenik državnog sekretara u Obaminoj administraciji. Berns je brzo ovlastio radnu grupu Agencije čiji su članovi uključivali – sasvim slučajno – nekoga ko je bio upoznat sa mogućnostima mornaričkih dubokomorskih ronilaca u gradu Panama. Tokom narednih nekoliko nedelja, članovi radne grupe CIA-e počeli su da prave plan za tajnu operaciju koja bi koristila dubokomorske ronioce da izazovu eksploziju duž gasovoda.

Ovako nešto je rađeno i ranije. Godine 1971. američka obaveštajna zajednica je saznala iz još uvek neotkrivenih izvora da dve važne jedinice ruske mornarice komuniciraju preko podmorskog kabla zakopanog u Ohotskom moru, na ruskoj dalekoistočnoj obali. Kabl je povezao regionalnu komandu mornarice sa kopnenim štabom u Vladivostoku.

Ručno odabran tim operativaca Centralne obaveštajne agencije i Agencije za nacionalnu bezbednost okupljen je negde u oblasti Vašingtona, pod dubokim zaklonom, i razradio plan, koristeći mornaričke ronioce, modifikovane podmornice i vozilo za spasavanje na dubokim podmornicama, koji je uspeo, nakon mnogo pokušaja i grešaka, da locira ruski kabl. Ronioci su postavili sofisticirani uređaj za prisluškivanje na kabl koji je uspešno presreo ruski saobraćaj i snimio ga na sistem za snimanje.

NSA je saznala da su visoki oficiri ruske mornarice, uvereni u bezbednost svoje komunikacione veze, razgovarali sa svojim kolegama bez šifrovanja. Uređaj za snimanje i njegova traka morali su da se menjaju mesečno, a projekat je bez problema tekao celu deceniju sve dok ga nije ugrozio četrdesetčetvorogodišnji civilni tehničar NSA po imenu Ronald Pelton koji je tečno govorio ruski. Peltona je izdao čovek koji je prešao na rusku stranu 1985 i on je osuđen na kaznu zatvora. Rusi su mu platili samo 5.000 dolara za njegova otkrića o operaciji, zajedno sa 35.000 dolara za druge ruske operativne podatke koje je dao a koji nikada nisu objavljeni.

Taj podvodni uspeh, kodnog naziva Ivi Bells, bio je inovativan i rizičan, i proizveo je neprocenjive obaveštajne podatke o namerama i planiranju ruske mornarice. Ipak, međuagencijska grupa je u početku bila skeptična prema entuzijazmu CIA-e za tajni napad u dubokom moru. Bilo je previše otvorenih pitanja. Ruska mornarica je intenzivno patrolirala vodama Baltičkog mora i nije bilo naftnih platformi koje bi mogle da se koriste kao pokriće za ronilačke operacije. Da li bi ronioci morali da odu u Estoniju, preko granice sa ruskih dokova za utovar prirodnog gasa, da bi se obučili za misiju? „to bi bilo baš zajebano“, rečeno je Agenciji.

Tokom „svih ovih spletki“, rekao je izvor, „neki vredni momci u CIA-i i Stejt departmentu su govorili: ’Nemojte to da radite. To je glupo i biće politička noćna mora ako se dogodi. Ipak, početkom 2022, radna grupa CIA je podnela izveštaj Salivanovoj međuagencijskoj grupi: „Imamo način da dignemo u vazduh gasovode.“

Ono što je usledilo bilo je zapanjujuće. 7. februara, manje od tri nedelje pre naizgled neizbežne ruske invazije na Ukrajinu, Bajden se u svojoj kancelariji u Beloj kući sastao sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, koji je, posle izvesnog kolebanja, sada bio čvrsto na američkoj strani. Na brifingu za štampu koji je usledio, Bajden je prkosno rekao: „Ako Rusija izvrši invaziju. . . Severnog toka 2 više neće biti. Mi ćemo ga zaustaviti.”

Dvadeset dana ranije, podsekretarka Nuland je prenela u suštini istu poruku na brifingu Stejt departmenta, uz malo medijskog izveštavanja. „Želim da budem vrlo jasna danas“, rekla je ona odgovarajući na pitanje. „Ako Rusija napadne Ukrajinu. „Severni tok 2“ se neće pokrenuti šta god to od nas zahtevalo“.

Nekoliko onih koji su uključeni u planiranje misije gasovoda bili su zaprepašteni onim što su videli kao indirektne reference na napad. „Bilo je to kao da stavite atomsku bombu na zemlju u Tokiju i kažete Japancima da ćete je detonirati“, rekao je izvor. „Plan je bio da opcije budu izvršene nakon invazije i da se ne oglašavaju javno. Bajden to jednostavno nije shvatio ili je ignorisao tu činjenicu.“

Bajdenova i Nulandova indiskretnost, ako se može tako okarakterisati, možda je frustrirala neke od planera. Ali to je takođe stvorilo priliku. Prema izvoru, neki od visokih zvaničnika CIA-e su utvrdili da dizanje gasovoda u vazduh „više ne može da se smatra prikrivenom opcijom jer je predsednik upravo najavio da znamo kako to da uradimo“.

Plan za dizanje u vazduh Severnog toka 1 i 2 iznenada je degradiran sa tajne operacije koja zahteva da se Kongres obavesti na onu koja se smatrala visoko poverljivom obaveštajnom operacijom uz vojnu podršku SAD. Prema zakonu, izvor je objasnio: „Više nije postojao zakonski zahtev da se operacija prijavi Kongresu. Sve što su sada morali da urade je da to urade – ali to je i dalje moralo biti tajno. Rusi imaju vrhunski nadzor nad Baltičkim morem.“

Članovi radne grupe Agencije nisu imali direktan kontakt sa Belom kućom i bili su željni da saznaju da li je predsednik mislio ono što je rekao – to jest, da li je misija sada završena. Izvor se prisetio:

„Bil Berns se vraća i kaže: ’Uradi to’“.

OPERACIJA

Norveška je bila savršeno mesto za baziranje misije. U poslednjih nekoliko godina krize Istok-Zapad, američka vojska je uveliko proširila svoje prisustvo unutar Norveške, čija zapadna granica se proteže 1400 milja duž severnog Atlantskog okeana i spaja se iznad Arktičkog kruga sa Rusijom. Pentagon je stvorio visoko plaćena radna mesta i ugovore, usred nekih lokalnih kontroverzi, ulažući stotine miliona dolara u nadogradnju i proširenje objekata američke mornarice i vazduhoplovstva u Norveškoj. Novi radovi uključivali su, što je najvažnije, napredni radar sa sintetičkim otvorom daleko na severu koji je bio sposoban da prodre duboko u Rusiju i pojavio se na mreži baš kada je američka obaveštajna zajednica izgubila pristup nizu lokacija za prisluškivanje velikog dometa unutar Kine.

Novouređena američka podmornička baza, koja se godinama gradila, postala je operativna i više američkih podmornica je sada bilo u mogućnosti da blisko sarađuje sa svojim norveškim kolegama na nadgledanju i špijuniranju velikog ruskog nuklearnog reduta 250 milja istočno, na poluostrvu Kola. Amerika je takođe značajno proširila norvešku vazdušnu bazu na severu i isporučila norveškim vazduhoplovnim snagama flotu patrolnih aviona P8 Posejdon koje je napravio Boeing kako bi pojačala svoje dalekometno špijuniranje svega ruskog.

Zauzvrat, norveška vlada je naljutila liberale i neke centriste u svom parlamentu prošlog novembra usvajanjem Dodatnog sporazuma o saradnji u oblasti odbrane (SDCA). Prema novom sporazumu, američki pravni sistem bi u određenim „dogovorenim oblastima“ na severu imao jurisdikciju nad američkim vojnicima optuženim za zločine van baze, kao i nad onim norveškim državljanima koji su optuženi ili osumnjičeni za mešanje u rad u bazi.

Norveška je bila jedna od prvobitnih potpisnica NATO ugovora 1949. godine, u prvim danima Hladnog rata. Danas je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, posvećeni antikomunista, koji je bio premijer Norveške osam godina pre nego što je prešao na svoju visoku funkciju u NATO-u, uz podršku Amerike, 2014. Bio je tvrdolinijaš u svemu što ima veze sa Putinom i Rusijom koji je sarađivao sa američkom obaveštajnom zajednicom od Vijetnamskog rata. Od tada mu se potpuno veruje. „On je rukavica koja odgovara američkoj ruci“, rekao je izvor.

Još u Vašingtonu, planeri su znali da moraju da odu u Norvešku. „Oni su mrzeli Ruse, a norveška mornarica je bila puna vrhunskih mornara i ronilaca koji su imali generacijsko iskustvo u visokoprofitabilnom istraživanju nafte i gasa u dubokom moru“, rekao je izvor. Takođe im se može verovati da čuvaju tajnu misije. (Norvežani su možda imali i druge interese. Uništenje Severnog toka — ako bi Amerikanci mogli da ga izvedu — omogućilo bi Norveškoj da proda mnogo više sopstvenog prirodnog gasa Evropi.)

Negde u martu, nekoliko članova tima odletelo je u Norvešku da se sastane sa norveškom tajnom službom i mornaricom. Jedno od ključnih pitanja bilo je gde je tačno u Baltičkom moru najbolje mesto za postavljanje eksploziva. Severni tok 1 i 2, svaki sa dva kompleta cevovoda, bili su odvojeni veći deo puta za nešto više od jedne milje protežući se do luke Grajfsvald na krajnjem severoistoku Nemačke.

Norveška mornarica je brzo pronašla pravo mesto, u plitkim vodama Baltičkog mora nekoliko milja od danskog ostrva Bornholm. Cevovodi su bili udaljeni više od jedne milje duž morskog dna koje je bilo duboko samo 260 stopa. To bi bilo u dometu ronilaca, koji bi radili pomoću norveškog lovac na mine klase Alta, ronili bi koristeći mešavinu kiseonika, azota i helijuma koji je strujao iz njihovih rezervoara, i postavili  punjenja eksploziva C4 u obliku biljke na četiri cevovoda sa betonskim zaštitnim poklopcima. Bio bi to naporan, dugotrajan i opasan posao, ali vode kod Bornholma su imale još jednu prednost: nije bilo velikih plimnih struja, što bi znatno otežalo zadatak ronjenja. 

Nakon malo istraživanja, Amerikanci su rekli da je sve u redu. U ovom trenutku, opskurna ronilačka grupa mornarice u gradu Panama ponovo je došla u igru. Dubokomorske škole u Panama Sitiju, čiji su polaznici učestvovali u Ivi Bells-u, elitni diplomci Pomorske akademije u Anapolisu vide kao nepoželjnu zabit, dok obično vide svoj cilj u tome da budu raspoređeni kao foke, borbeni piloti ili podmorničari. Ako neko mora da postane „crna cipela“ – to jest, član manje poželjne komande površinskih brodova – uvek postoji barem dužnost na razaraču, krstarici ili amfibijskom brodu. Najmanje privlačno od svega je minsko ratovanje. Njegovi ronioci se nikada ne pojavljuju u holivudskim filmovima, niti na naslovnicama popularnih časopisa.

„Najbolji ronioci sa kvalifikacijama za duboko ronjenje su uska zajednica, a samo najbolji se regrutuju za operaciju i kaže im se da budu spremni za poziv u CIA u Vašingtonu“, rekao je izvor.

Norvežani i Amerikanci su imali lokaciju i operativce, ali je postojala još jedna komplikacija: svaka neobična podvodna aktivnost u vodama kod Bornholma mogla bi privući pažnju švedske ili danske mornarice, koje bi to mogle prijaviti.

Danska je takođe bila jedna od prvobitnih potpisnica NATO-a i bila je poznata u obaveštajnoj zajednici po svojim posebnim vezama sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

Švedska je podnela zahtev za članstvo u NATO-u i pokazala svoju veliku veštinu u upravljanju svojim podvodnim zvučnim i magnetnim senzorskim sistemima koji su uspešno pratili ruske podmornice koje bi se povremeno pojavile u udaljenim vodama švedskog arhipelaga i bile prisiljene na površinu.

Norvežani su se pridružili Amerikancima u insistiranju da neki visoki zvaničnici u Danskoj i Švedskoj moraju da budu upoznati sa mogućim ronilačkim aktivnostima u toj oblasti. Na taj način bi neko više mogao da interveniše i da izveštaj zadrži van komandnog lanca i tako izoluje rad gasovoda. „Ono što im je rečeno i ono što su znali bilo je namerno drugačije“, rekao mi je izvor. (Norveška ambasada, zamoljena da prokomentariše ovu priču, nije odgovorila.)

Norvežani su bili ključni za rešavanje drugih prepreka. Poznato je da ruska mornarica poseduje tehnologiju za nadzor sposobnu da uoči i aktivira podvodne mine. Američke eksplozivne naprave trebale su da budu kamuflirane na način da se ruskom sistemu čine kao deo prirodne pozadine – nešto što je zahtevalo prilagođavanje specifičnom salinitetu vode. Norvežani su imali popravku.

Norvežani su imali rešenje i za ključno pitanje kada bi operacija trebalo da se odigra. Svakog juna, tokom protekle 21 godine, američka Šesta flota, čiji je vodeći brod baziran u Gaeti, u Italiji, južno od Rima, sponzorisala je veliku vežbu NATO-a u Baltičkom moru u kojoj su učestvovali brojni saveznički brodovi širom regiona. Trenutna vežba, održana u junu, bila bi poznata kao Baltičke operacije 22 ili BALTOPS 22. Norvežani su predložili da bi ovo bilo idealno pokriće za postavljanje mina.

Amerikanci su obezbedili jedan vitalni element: ubedili su planere Šeste flote da dodaju vežbu istraživanja i razvoja u program. U vežbi je, kako je objavila mornarica, učestvovala Šesta flota u saradnji sa „centrima za istraživanje i ratovanje“ mornarice. Događaj na moru bi se održao kod obale ostrva Bornholm i uključivao bi NATO timove ronilaca koji postavljaju mine, a takmičarski timovi koriste najnoviju podvodnu tehnologiju da ih pronađu i unište.

Bila je to i korisna vežba i genijalna maska. Momci iz Panama Citija bi uradili svoje, a eksploziv C4 bi bio na mestu do kraja BALTOPS22, sa priključenim tajmerom od 48 sati. Svi Amerikanci i Norvežani bi već odavno nestali do prve eksplozije.

Dani su se odbrojavali. „Sat je otkucavao, a mi smo se približili izvršenju misije“, rekao je izvor. A onda: Vašington se predomislio. Bombe bi i dalje bile postavljene tokom BALTOPS-a, ali Bela kuća se zabrinula da bi dvodnevni rok za njihovu detonaciju bio suviše blizu kraja vežbe i da bi bilo očigledno da je Amerika umešana. Umesto toga, Bela kuća je imala novi zahtev: „Mogu li momci na terenu da smisle neki način da raznesu gasovode kasnije po komandi?“

Neki članovi tima za planiranje bili su ljuti i frustrirani zbog predsednikove očigledne neodlučnosti. Ronioci iz grada Panama su u više navrata vežbali postavljanje C4 na cevovode, kao što bi to činili tokom BALTOPS-a, ali je sada tim u Norveškoj morao da smisli način da Bajdenu da ono što je želeo – mogućnost da izda uspešan nalog za izvršenje u realnom vremenu i po njegovom izboru.

Dobiti zaduženje za proizvoljnu promenu u poslednjem trenutku bilo je nešto na šta je CIA navikla. Ali to je takođe obnovilo zabrinutost koju su neki delili oko neophodnosti i zakonitosti cele operacije.

Predsednikova tajna naređenja takođe su izazvala dilemu CIA-e u danima rata u Vijetnamu, kada je predsednik Džonson, suočen sa rastućim raspoloženjem protiv rata u Vijetnamu, naredio Agenciji da prekrši svoju povelju — koja joj je izričito zabranjivala delovanje unutar Amerike — špijuniranjem antiratnih lidera kako bi utvrdila da li ih kontroliše komunistička Rusija.

Agencija je na kraju pristala i tokom 1970-ih postalo je jasno koliko daleko je bila spremna da ide. Nakon skandala oko Votergejta, došlo je do naknadnih novinskih otkrića o špijuniranju američkih građana od strane Agencije, njenoj umešanosti u ubistvo stranih lidera i potkopavanju socijalističke vlade Salvadora Aljendea. Ta otkrića su dovela do dramatične serije saslušanja sredinom 1970-ih u Senatu, koje je vodio Frenk Čerč iz Ajdaha, na kojima je jasno da je Ričard Helms, tadašnji direktor Agencije, prihvatio da ima obavezu da uradi ono što je Predsednik hteo, makar to značilo i kršenje zakona.

U neobjavljenom svedočenju iza zatvorenih vrata, Helms je sa žaljenjem objasnio da  „kada nešto uradite po tajnom naređenju predsednika to vam je skoro kao Bezgrešno začeće”. „Bilo da je to što ga imate ispravno ili pogrešno, [CIA] radi po drugačijim osnovnim pravilima nego bilo koji drugi deo vlade. On je u suštini govorio senatorima da je on, kao šef CIA-e, shvatio da je radio za krunu, a ne za Ustav.

Amerikanci na radu u Norveškoj radili su istom dinamikom i poslušno su počeli da rade na novom problemu – kako daljinski detonirati eksploziv C4 po Bajdenovom nalogu. Bio je to mnogo zahtevniji zadatak nego što su oni u Vašingtonu razumeli. Nije bilo načina da tim u Norveškoj zna kada bi predsednik mogao da pritisne dugme. Da li bi to bilo za nekoliko nedelja, za mnogo meseci ili za pola godine ili duže?

C4 pričvršćen za cevovode bi bio pokrenut sonarnom bovom koju bi avion ispustio u kratkom roku, ali je postupak uključivao najnapredniju tehnologiju obrade signala. Jednom postavljeni, uređaji za odloženo merenje vremena priključeni na bilo koji od četiri cevovoda mogu se slučajno pokrenuti složenom mešavinom pozadinske buke vode širom Baltičkog mora sa velikim prometom – sa bliskih i udaljenih brodova, podvodnog bušenja, seizmičkih događaja, talasa, pa čak i morskih životinja. Da bi se ovo izbeglo, sonarna bova, kada se postavi na svoje mesto, emitovala bi niz jedinstvenih niskofrekventnih tonskih zvukova – slično onima koje emituje flauta ili klavir – koje bi prepoznao uređaj za merenje vremena i, nakon unapred podešenih sati odlaganja, aktivirao bi se eksploziv. („Želite signal koji je dovoljno snažan tako da nijedan drugi signal ne bi mogao slučajno da pošalje impuls koji bi detonirao eksploziv“, rekao mi je dr Teodor Postol, profesor emeritus nauke, tehnologije i politike nacionalne bezbednosti na MIT-u. Postol, koji je služio kao naučni savetnik šefa pomorskih operacija Pentagona, rekao je da je problem sa kojim se grupa u Norveškoj suočavala zbog Bajdenovog odlaganja bio stvar slučajnosti: „Što je eksploziv duže u vodi, to bi bio veći rizik od slučajnog signala koji bi lansirao bombe.“)

Dana 26. septembra 2022. godine, osmatrački avion norveške mornarice P8 izvršio je naizgled rutinski let i ispustio sonarnu bovu. Signal se proširio pod vodom, prvo do Severnog toka 2, a zatim do Severnog toka 1. Nekoliko sati kasnije, aktiviran je eksploziv C4 velike snage i tri od četiri cevovoda su stavljena van funkcije. U roku od nekoliko minuta, bazeni metana koji su ostali u zatvorenim cevovodima mogli su se videti kako se šire po površini vode i svet je saznao da se dogodilo nešto nepovratno.

POSLEDICE

Neposredno nakon bombardovanja gasovoda, američki mediji su ga tretirali kao nerešenu misteriju. Rusija je više puta pominjana kao verovatni krivac, podstaknuta proračunatim curenjem informacija iz Bele kuće – ali bez utvrđivanja jasnog motiva za takav čin samosabotaže, izvan obične odmazde. Nekoliko meseci kasnije, kada se ispostavilo da su ruske vlasti u tišini dobijale procene troškova za popravku gasovoda, Njujork tajms je tu vest opisao kao „komplikovane teorije o tome ko stoji iza” napada. Nijedna veća američka novina nije iskopala ranije pretnje prema ovim gasovodima koje su uputili Bajden i državni podsekretar Nuland.

Iako nikada nije bilo jasno zašto bi Rusija nastojala da uništi sopstveni unosni gasovod, još jasnije obrazloženje za predsednikov postupak došao je od državnog sekretara Blinkena.

Upitan na konferenciji za novinare prošlog septembra o posledicama pogoršanja energetske krize u zapadnoj Evropi, Blinken je opisao ovaj trenutak kao potencijalno dobar:

„To je ogromna prilika da jednom i za svagda otkloniti zavisnost od ruske energije i tako oduzme Vladimiru Putinu zloupotreba energije kao sredstva za unapređenje njegovih imperijalnih planova. To je veoma značajno i nudi ogromnu stratešku priliku za godine koje dolaze, ali u međuvremenu smo odlučni da učinimo sve što je u našoj moći da posledice svega ovoga ne snose građani naših zemalja ili, u tom slučaju, oko sveta.“

Nedavno je Viktorija Nuland izrazila zadovoljstvo zbog gašenja najnovijeg gasovoda. Svedočeći na saslušanju Senatskog odbora za spoljne poslove krajem januara, rekla je senatoru Tedu Kruzu:

„​Kao i vi, ja sam, a mislim i da je administracija veoma zadovoljna što zna da je Severni tok 2 sada, kako se to kaže, gomila metala na dnu mora.”

Izvor je imao mnogo više ulični pogled na Bajdenovu odluku da sabotira više od 1500 milja Gaspromovog gasovoda kako se približavala zima. „Pa“, rekao je, govoreći o predsedniku, „moram da priznam da čovek ima muda. Rekao je da će to učiniti, i učinio je. Upitan zašto misli da Rusi nisu odgovorili, on je cinično rekao: „Možda žele sposobnost da rade iste stvari koje su radile SAD. „Bila je to prelepa priča za naslovne strane“, nastavio je.

„Iza toga je bila tajna operacija koja je postavila stručnjake na terenu i opremu koja je delovala na tajni signal.“

Jedina mana je bila odluka da se to uradi.

Priprema i prevod – RNP-F
Originalni tekst – „How America took out the Nord Stream pipeline1

  1. https://mronline.org/2023/02/10/how-america-took-out-the-nord-stream-pipeline/  

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

0 %

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo kliknite na dugme.