„Često se događa da ideje zaostaju za stvarnošću; to se dešava zato što je ljudsko saznanje podvrgnuto ograničenjima zbog mnogih društvenih uslova. Mi se borimo protiv konzervativaca u našim revolucionarnim redovima, jer njihove ideje ne idu u korak sa objektivnom situacijom koja se stalno menja, što se u istoriji pokazivalo u vidu desnog oportunizma. Ti ljudi ne vide da je borba suprotnosti već pokrenula objektivni proces napred, a da njihovo saznanje još uvek stoji na ranijem stepenu. Njihove ideje su izvan društvenog zbivanja, oni se ne mogu staviti na čelo pokreta društva i odigrati ulogu njihovog vođe, oni su sposobni samo da se vuku na njegovom repu, da gunđaju zato sto on ide suviše brzo napred i da pokušavaju da ga povuku nazad, da okrenu točak istorije natrag.“ – Mao Ce Tung
U drugoj polovini 19. veka, Marks i Engels su smatrali da će do revolucije doći u zemljama razvijenog kapitalizma (Engleska, Nemačka, SAD). Prema njihovoj teoriji, kapitalizam dolazi u krizu kada se njegove tehnološke sposobnosti i produktivnost dovedu do takvog nivoa da se više ne mogu pomiriti sa zastarelim kapitalističkim društvenim odnosima u kojima se za sve mora platiti i na svemu neko mora da zaradi. Kada tehnologija postane toliko razvijena da siromaštvo, glad i bolest postanu problemi koje postojeća tehnologija može lako rešiti doći će i do socijalističke revolucije. Zaostaci ovog mišljena mogu se videti i u nekim aspektima Lenjinovog rada jer je i on smatrao da je Oktobarska revolucija bila samo među-korak koji mora dovesti do konačne socijalističke revolucije, a ona se mora desiti u Nemačkoj (kasnije je revidirao ovo stanovište oslanjajući se na iskustva iz 1905. i 1917., povezujući revoluciju sa “najslabijom karikom” imperijalizma, i primećujući uticaj imperijalističkih ekstra profita na socijal-šovinizam zapadne levice). Danas vidimo zaostatke ovog mišljenja u programima brojnih “revolucionarnih” organizacija koje još uvek polažu velike nade u tzv. “revolucionarne” pokrete na Zapadu, u poslednje vreme najviše u popularnost Džeremija Korbina i levih frakcija Laburističke partije u Britaniji.
Međutim, polaganje nade u revoluciju na Zapadu je prilično zastarelo viđenje unutar marksističke tradiciji i već od druge polovina 20. veka, autori kao što su Emanuel Argiri, Samir Amin, Če Gevara, i drugi, razrađujući Lenjinovu teoriju “radničke aristokratije” i izučavajući promene u političkim, kulturnim, nacionalnim i svetskim uslovima ekonomske evolucije, zastupaju tezu da se u globalnom kapitalizmu revolucionarne sile moraju tražiti na globalnom nivou. Iz čitavog niza razloga, oni smatraju da revolucija mora započeti na periferiji svetskog kapitalističkog sistema odnosno u kolonijama ili bivšim kolonijama. Na primer, Argiri je smatrao da do pokretanja revolucije dovode samo oni slojevi društva koji imaju istinski interes da sruše postojeći sistem. Prema njegovom viđenju, Zapadna radnička klasa ne samo da nije imala interes u rušenju postojećeg sistema već je usled svog favorizovanog položaja u okviru svetske preraspodele rada i dohotka imala interes u očuvanju svetskog kapitalizma[1]. Sada je već evidentno da se prvobitna teorija o revoluciji na Zapadu nije pokazala istinitom jer iako je u tim zemljama proizvodni kapacitet odavno toliki da je eliminacija siromaštva sasvim realna mogućnost desilo se to da se gotovo polovina proizvedene hrane i odeće baca jer na tržištu nema dovoljno potražnje dok bolnički kreveti stoje prazni a siromašni umiru na ulicama jer nemaju zdravstveno osiguranje. Tolerisanje ovakvih iracionalnosti govori u prilog tome da većina stanovništva na Zapadu nema interes da promeni postojeći sistem pa se onda radije pribegava potpunom zanemarivanju siromašnije (najvećim delom imigrantske ! ) manjine.
Kao što je već rečeno, Argiri, Amin i drugi su razvili kompleksne ekonomske modele kako bi objasnili zašto radnici na Zapadu zapravo imaju interes u očuvanju kapitalizma. 60-ih i 70-ih godina 20. veka dok je na Zapadu još postojao snažan sindikalni pokret, štrajkovi radnika bili su gotovo svakodnevna pojava a događaji iz maja 1968. godine činili da javno mnjenje bude duboko uvereno u mogućnost socijalističke revolucije, Argirijeve i Aminove teorije na prvi pogled su delovale potpuno besmisleno. Međutim, i tada kao i danas, pažljivom posmatraču je bilo jasno da uz svo površinsko negodovanje i kratkotrajne pobune, na Zapadu radnici nisu bili zainteresovani za sistemske promene. Ukratko, sve njihove borbe su se svodile na pitanja raspodele imperijalnog kolača i želje da oni dobiju što veći deo.
Danas se, međutim, potvrde teorija koje naglašavaju da revolucija mora početi na periferiji čine sve očiglednijim, a sem pozivanja na konkretna istorijska iskustva 20. veka, pozabavićemo se i današnjom slikom ekonomskih uslova radništva na Zapadu. Na prvi pogled, vidimo sve snažniju podršku radničke klase u Zapadnim društvima političkim figurama kao što je Donald Tramp ili Marin le Pen koje propagiraju otvorenu mržnju ka imigrantima i pripadnicima drugih rasa uz zatvaranje granica i kovanje novog dogovora između rada i kapitala u kome će radnici opet dobiti onakav deo kakav su ranije imali. Levica nema ni približno takav odjek na Zapadu poslednjih godina. Dok većina komentatora proboj ovakve politike vidi kao posledicu iracionalnog rasizma ili izražavanja prkosa prema liberalnom establišmentu, dosledno marksističko tumačenje upozorava da ove desne struje izražavaju itekako stvarne ekonomske interese bele radničke klase na Zapadu.
Da bi se pokazala tačnost ove tvrdnje potrebno je pogledati malo dublje u ekonomske pokazatelje gde se jasno vidi da je Zapadna radnička klasa postala svojevrstan kolektivni kapitalista sa sve većim svojinskim udelom u sistemu svetskog kapitalizma. Kada kažemo kolektivni kapitalista ne uvodimo nikakav novi termin jer su danas gotovo sve najveće kompanije deoničarska društva sa mnoštvom vlasnika. Dakle, ono što želimo reći je da počev od 70-ih godina 20. veka, radnici na Zapadu počinju da profitiraju ne samo od svog povlašćenog položaja u svetskoj raspodeli dohotka i rada, već postaju aktivni učesnici u vlasničkoj strukturi Zapadnih korporacija.
Preuzimanje dela vlasništva nad imperijalističkim korporacijama od strane Zapadnih radnika uzelo je nekoliko oblika, a ono što je zajedničko svima njima je da odražavaju klasni kompromis između Zapadnog rada i kapitala i njihov savez u porobljavanju i eksploataciji naroda neokolonijalnih država. U Nemačkoj je taj klasni savez dostigao svoj najrazvijeniji oblik. On se može sagledati u činjenici da brojne Nemačke korporacije u svom upravnom odboru imaju polovinu članova koji se biraju iz redova radnika a druga polovina dolazi iz redova deoničara[2]. Pored toga, u brojnim firmama sami radnici takođe drže bitan deo deonica.
Ono što je posebno interesantno u pogledu učešća interesa radništva u interesu kapitala je način na koji su ti interesi ujedinjeni u periodu vladavine takozvanog socijal-demokratskog konsenzusa[3]. Naime, Aleksander Hiks kao i brojni drugi autori izneli su tvrdnju da je socijal-demokratija u drugoj polovini 20. veka, zajedno sa interesima krupnog kapitala dovela do stvaranja i konsolidacije oblika vladavine poznatog kao korporatizam, a koji je bio teorijska osnova svih fašističkih pokreta u prvoj polovini 20. veka[4]. Vodeća korporatistička ili fašistička ideja je bila da se klasne i sve druge nesuglasice u kapitalizmu razreše tako što će se svim bitnijim grupacijama u društvu dozvoliti da zajedničkim snagama odlučuju o pravcu u kom će se društvo dalje razvijati. Radnici, kapitalisti, bankari, zanatlije i ostali moraju da rade zajedno na donošenju bitnih odluka. Međutim, ključno je da se uvek održi društveno jedinstvo i da se prave kompromisi, a najvažnije je da svaku od ovih grupa predstavljaju vrhuške ili elite dok će većina morati nemo da sprovodi odluke donete odozgo. Korporatizam kao vodeća ideologija na Zapadu je prihvaćena kako od krupnog kapitala tako i od socijal-demokratskih partija i velikih sindikata.
Za uspon korporatizma je opet najbolji primer Nemačka. Vrlo malo se piše o tome da od 80-ih godina 20. veka, počinje do tada nezapamćeni talas ekonomskog sjedinjavanja rada i kapitala u Nemačkoj, a isti program se možda još brže odvija u SAD. Do kraja devete decenije prošlog veka, penzioni fondovi postaju najvažniji investitori na berzama u SAD, a nakon ujedinjenja Nemačke ista stvar se dešava i u toj zemlji[5]. Usvajaju se zakoni koji dozvoljavaju penzionim fondovima da ogroman kapital koji su decenijama skupljali od uplata za penzije radnicima ulažu na berzi u deonice velikih korporacija[6]. Argument je bio taj da će brz priliv novca u korporacije omogućiti velike profite i berzanski rast, a zatim će fondovi uvećati svoj kapital putem dividendi odnosno isplata koje svi deoničari dobijaju kada kompanija beleži profit.
Posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, upravo je priliv kapitala iz penzionih fondova stvorio dovoljnu količinu novca u nemačkim korporacijama da se sprovede privatizacija industrijskih giganata iz bivšeg DDR-a da se oni pritom ne unište (kao što je bio slučaj u Srbiji i mnogim drugim tranzicionim zemljama) jer je politički bilo izuzetno važno napraviti glatku tranziciju u Nemačkoj i sprečiti socijalne nemire. Ubrzo zatim, isti kapital se koristi i u privatizaciji industrijskih kompanija širom istočne Evrope posle pada Sovjetskog saveza. Nemačke firme su bile najspremnije da u kratkom vremenskom roku pokupuju sve strateški najvažnije firme. Tako je na primer Folksvagen kupio češku Škodu i integrisao je u svoj automobilski konglomerat u okviru kog i danas vrlo uspešno posluje.
Međutim, najbolji primer ovog novog ekonomskog trenda je nemački telekomunikacioni gigant Dojč Telekom u čijem vlasništvu država učestvuje sa 32% a dobar deo preostalih akcija drže razni penzioni fondovi[7]. Ova firma čija vlasnička struktura predstavlja otelovljenje korporatizma je vlasništvo nemačke države, nemačkog krupnog kapitala i nemačkih penzionih fondova. Pored toga, ona je deo svetskog telekomunikacijskog kartela i ima značajan udeo u vlasništvu Britanskog Telekoma kao i glavnih američkih telekomunikacionih firmi. Za Srbiju i druge zemlje nastale raspadom komunističkih republika operacije Dojč Telekoma su veoma interesantne. Ova firma je pokupovala gotovo u celini ili dobrim delom telekomunikacijske gigante u Slovačkoj, Mađarskoj, Albaniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumuniji i Grčkoj. Grčki OTE (Grčka Telekomunikacijska Organizacija) koji je u većinskom vlasništvu Dojč telekoma je do 2012. godine držao 20% deonica Telekoma Srbija koje je zatim u pripremi za potpunu privatizaciju Telekoma prodao nazad državi Srbiji za 380 miliona evra. Tada se pričalo da bi se srpski Telekom mogao prodati za oko milijardu evra, a Blumberg (jedna od najvažnijih novina u svetu biznisa) je pisao da je upravo Dojč Telekom glavni kandidat za kupovinu[8]. Prostom računicom se vidi da je država Srbija kupila 20% akcija svog Telekoma za 38% od sume za koju je planirala da proda kompaniju. Za sada se ova malverzacija nije obistinila ali smo svesni da je prodaja Telekoma jedna od najvažnijih obaveza Vlade Srbije prema evropskom, u prvom redu nemačkom kapitalu.
Vidimo da Dojč Telekom u svojoj mreži poseduje najvažnije telekomunikacijske kompanije iz velikog dela Evrope a situacija je slična i sa pomenutim Folksvagenom koji je pored Škode kupio još i Audi, Seat, Porše, Bentli, Bugati i druge manje kompanije. Jasno je da se radi o formiranju dosada neviđenih monopola u ključnim i najprofitabilnijim industrijama, a ceo projekat su omogućili penzioni fondovi sa svojim dodatnim kapitalom. U Nemačkoj, penzioni fondovi danas učestvuju sa preko 200 milijardi evra u investicijama na berzi[9]. Poređenja radi, to je preko četiri puta više od celokupne privredne proizvodnje u Srbiji koja iznosi manje od 50 milijardi evra. Samo jedan penzioni fond, BVK, u svom portfoliju ima 55 milijardi dolara u deonicama raznih korporacija prema tome samo ovaj fond je moćniji od celokupne srpske privrede[10].
Nemački penzioni fondovi se danas nalaze u rukama najkvalifikovanijih investitora a kapital je tako raspoređen u deonice raznovrsnih firmi da ga gubici pojedinačnih kompanija ne mogu značajnije oštetiti. Drugim rečima, kako raste berza raste i kapital ovih fondova a time su interesi radnika čije se penzije nalaze u ovim fondovima strukturno uvezani sa interesima kapitala. Što je bolje kapitalu to bolje penzije radnici mogu da očekuju. Kada se svemu tome doda štednja koja je nezaobilazna stavka gotovo svakog tradicionalno štedljivog nemačkog domaćinstva, a koju su radnici sa izuzetno visokim platama tokom prethodnih decenija itekako mogli da priušte, postavlja se pitanje realnog interesa nemačkih radnika za bilo kakve promene osim onih koje pogoduju kapitalu.
Kada nemačka država, nemački kapital i nemačke banke sede na grbači evropske periferije a nemački radnici od toga imaju debele koristi, ne postavlja se pitanje bilo kakve mogućnosti revolucije u toj zemlji – takva mogućnost ne postoji! Naravno, Nemačka je ovde uzeta samo kao primer dominantne evropske ekonomije, a na svetskom nivou njenu ulogu u velikoj meri igra SAD. U strukturnom smislu, jasno je da se ne može govoriti o internacionalnoj solidarnosti radničke klase iz svih krajeva sveta. Klasna borba se u potpunosti prenela na nivo globalnog konflikta između periferije i centra.
[1] https://rnp-f.org/2016/06/22/teorija-nejednake-razmene-i-konkretan-odgovor-na-imperijalizam/
[2] https://www.jura.uni-frankfurt.de/43029805/paper70.pdf
[3] Hicks, A. (1988). Social democratic corporatism and economic growth. The Journal of Politics, 50(3), 677-704.
[4] Ibid.
[5] Schertler, A. (2003). Dynamic efficiency and path dependencies in venture capital markets (Vol. 327). Springer Science & Business Media.
[6] http://www.oecd.org/finance/private-pensions/42565755.pdf
[7] https://www.telekom.com/en/investor-relations/company/shareholder-structure
[8] https://www.bloomberg.com/news/articles/2015-08-10/deutsche-telekom-eyes-telekom-srbija-serb-politician-says
[9] https://www.statista.com/statistics/419830/germany-pension-funds-investments/
[10] http://citywire.co.uk/wealth-manager/news/germanys-biggest-pension-fund-hunts-for-new-investments/a536093?section=global
