Teorija

Delovanje iza neprijateljskih redova

Korporativni mediji su prošle nedelje javili da grčki „levičari“ i anarhisti stoje iza projekta skućavanja afričkih i azijskih izbeglica u napuštene stambene objekte, što ih dovodi u sukob sa vlasnicima tih zdanja.1 Proverio sam informaciju sa drugovima iz Grčke, ali još nismo utvrdili ko su spomenuti „levičari“ koji učestvuju u ovom projektu. Ono što je sigurno je da su anarhističke grupe definitivno, već duže vreme, uključene u pomoć izbeglicama oko pronalaska smeštaja i drugih potrebština. Takođe, u razgovoru sa imigrantima iz Molenbeka, „ozloglašenog“ briselskog kvarta, saznao sam da, tokom nasilnih rasnih i socijalnih nemira koji sve češće potresaju periferije zapadnoevropskih gradova, solidarnost na delu od strane „levice“ ne postoji, dok su anarhističke grupe jedine spremne da pruže podršku te vrste.

Objasnili smo već da materijalni uslovi koje imperijalizam stvara kod kuće rađaju takvu socijal-šovinističku politike levice, i prepoznali rasne manjine i lumpenproletarijat kao jedini revolucionarni subjekat u zemljama centra.2 Pokazali smo i da klasa lumpena ne može dalje od spontanosti bez organizovanja od strane proletarijata, i u nedostatku objektivnih revolucionarnih političkih snaga u Centru, predložili povezivanje sa maticom (objektivnim revolucionarnim snagama) na periferiji.3

Predviđajući razvoj aktuelnog sukoba Prvog i Trećeg sveta na konto opšte ekonomske i političke mape današnjice, ne smemo ignorisati pitanje izbeglica, pitanje koje je od sve veće važnosti po razvoj borbe protiv imperijalizma u zemljama Centra.

Paralela sa situacijom prvobitne dekolonizacije na tlu periferije je očigledna. Seljaci bezemljaši, napuštali su ruralne krajeve u pravcu gradova gde su oformljavali improvizovana naselja, geta, koja okružuju grad, odakle su pokušavali da penetriraju kolonijalne gradove i luke u potrazi za poslom.4 Pobuna koja je nikla u ruralnim krajevima infiltrirala je gradove kroz taj sloj seoskih doseljenika, stanovnike geta, lumpenproletarijat, koji još nije uspeo da nađe način glodanja kolonijalističke koske.

Glodanje imperijalističke koske podjednako je onemogućeno većini današnjih afričkih i azijskih izbeglica na Zapadu, i upravo tu leži ključ penetracije imperijalističkog tla i mogućnost buduće destabilizacije zemalja ugnjetača.

Ako je „imperijalizam svetski sistem, poslednja faza kapitalizma – i mora biti poražen u svetskoj konfrontaciji; ako „strateški kraj ove borbe mora biti uništenje imperijalizma“, hajde da vidimo šta je naša uloga.5 Če je video našu ulogu kao „odgovornost eksploatisanih i nerazvijenih zemalja sveta da eliminišemo osnove imperijalizma: naše ugnjetene nacije, odakle crpe kapital, sirovine, tehničare i jeftinu radnu snagu, i u koje izvoze novi kapital – instrumente dominacije – oružje i sve vrste proizvoda, tako nas dovodeći u stanje apsolutne zavisnosti“, predloživši recept otvaranja više svetskih frontova, odnosno stvaranja „više Vijetnama“.

Međutim, nije zanemario ni delovanje „iza neprijateljskih redova“ što je, shodno dominantnom mišljenju (čak i na trećesvetaškoj levici) svoje epohe, prepuštao drugovima u Centru na organizaciju. Ovo delovanje ne smemo ni mi zanemariti. Ako analiziramo nedostatak takvog organizovanja u zemljama Centra od vremena Če-a, ili odemo korak dalje i istražimo razloge zašto nijedna zemlja Zapada nije došla do socijalizma i pored više od 150 godina radničkog organizovanja, odgovore ćemo, kao što smo i ranije pisali, pronaći prvenstveno u ekonomskom interesu, upravo proleterske klase.

Socijal-šovinizam i socijal-imperijalizam u zemljama Centra nisu se pokazali, kao što je Lenjin predviđao, samo kao privremeni fenomeni.6 Naprotiv, sa jednog (višeg) sloja radništva – radničke aristokratije, tokom Lenjinove epohe, fenomen je sublimirao u standard već krajem Čeove epohe. U skladu sa tim, naši napori da otvorimo „više Vijetnama“ i ugrozimo superprofite kojima imperijalisti veštački održavaju standard širih masa, najviše što mogu izroditi u zemljama Centra su kratkotrajne reformističke turbulencije, poput ovogodišnjih masovnih protesta protiv Zakona o radu i mera štednji u Francuskoj, koji su već zaboravljeni.

Naša anti-imperijalistička pozicija, čak i ukoliko ostvarimo pojedinačne pobede, nije održiva na duže staze, usled vojne, tehnološke i ekonomske inferiornosti, kao i svake vrste izolacije. Uspon zemalja Drugog sveta, donekle nam ide na ruku, kako zbog razbijanja imperijalističke hegemonije na globalnom, i mogućnosti konkretne pomoći na lokalnom planu, pa iako smo skloni da u tom savezu prepoznamo manje zlo, ovde bi trebalo podići pitanje sprečavanja i zaustavljanja daljeg razvoja ka socijalizmu. Naime, i ta pomoć ne dolazi džaba i bez koncesija, i podrazumeva tolerisanje značajnog privatnog sektora.

No, ono što svakako nemamo je „delovanje iza neprijateljskih redova“, i bitno je razumeti zašto ne možemo polagati nade u takvu pomoć zapadnog proletarijata, sve dok im superprofiti imperijalizma omogućavaju pristojan život. Do sada smo, kada je sukob Trećeg i Prvog sveta u pitanju, u istoriji Zapadne marksističke levice, solidarnost na delu i koordinaciju akcija doživeli samo 1970-ih sa danskom grupom Trećesvetaša – Blekingegade. Ne želim da potcenjujem njihov doprinos socijalističkim i narodnooslobodilačkim pokretima periferije, koji svakako nije bio mali, ali objektivno, radi se o samo jednoj grupi. Danas, u anarhističkim organizacijama (ovde mislim isključivo na anarho-sindikaliste) u zemljama centra možemo steći nove saveznike, kada je ovaj segment borbe u pitanju.

Kao i kod spomenute danske marksističke grupe, tako i kod današnjih anarhista zemalja Centra, proletarijat čini zanemarljiv deo članstva. To su uglavnom revolucionari iz redova sitne buržoazije (osim što kod anarhista imamo i zastupljenost lumpenproletarijata). Radi se, dakle, o klasnim izdajicama, prvenstveno motivisanim ideološkim, ne materijalnim motivima. Sitna buržoazija u našim redovima na periferiji (u postkolonijalizmu) predstavlja opasnost od oportunizma, upravo usled sukoba interesa, dok u Centru apsolutno nije tako. Sukob interesa podjednako je zastupljen među svim klasama Centra, osim onih koje smo označili kao revolucionarni potencijal, ali za razliku od proletarijata koji reaguje i vodi se isključivo interesom, sitna buržoazija, kao što vidimo iz prakse, u manjem broju i pod određenim okolnostima, iz ideoloških razloga može da radi protiv svoje klase.

Izbeglice (ili migranti, kako ih odlučno zovu mediji) većim delom ne mogu izbeći proces lumpenproletarizacije i društvene marginalizacije, usled niza faktora poput nekvalifikovanosti, jezičke barijere i, naravno, rasizma. Sa druge strane, zapadni proletarijat je nedavno pokazao da u vremenima krize naginje ka fašizmu, pa radikalizacija izbeglica, kao i već ranije prisutnih rasnih manjina, nije čak ni upitna.

Predlažem li ja to da anarhisti organizuju afričke i azijske izbeglice u zemljama Centra? Da donekle. Takav scenario nije ni poželjan ni moguć u potpunosti. Nije poželjan iz dobro poznatih ideoloških razloga i neophodnosti marksističke edukacije revolucionarnog subjekta, reakcionarnog idealizma i anti-materijalizma kod većine anarhista, prednosti ideji „antitotalitarizma“ nad antiimperijalizmom, opasnosti od spontanosti i nekontrolisanog terorizma. Nije moguć iz političkih razloga dominacije liberalnog anti-teizma, nerazumevanja neophodnosti partikularnosti u fazi dekolonizacije kao i samog faznog razvoja društva, pasivnog odnosa prema anti-kolonijalnim i narodnooslobodilačkim pokretima periferije itd.

Kao što vidimo, radi se ipak o prvosvetaškoj ideologiji, zasnovanoj, u krajnjoj instanci, na ideji kuturne superiornosti Zapada, ali ipak nekoherentno, bez podrške kolonijalnoj politici; dok kod ostatka levičara Prvog sveta ta podrška svakako ne manjka, bilo direktno ili indirektno.

Međutim, imajmo u vidu par bitnih momenata. Među svim levim organizacijama tzv. „oštrice čovečanstva“, odnosno Zapadne civilizacije, samo su oni nanjušili revolucionarni subjekat u zemljama Centra. Operisani od rasizma i podstaknuti humanizmom samo su oni odigrali progresivnu ulogu u odnosu sa izbeglicama, pružili konkretnu pomoć, pokrenuli akcije solidarnosti, u par slučajeva, ohrabrili uplašene ljude da se suprotstave policijskom teroru u Francuskoj i Grčkoj i otvoreno podsticali na radikalizaciju. Uostalom, samo su oni izašli na crtu policiji, i desničarima, kada je bilo potrebno.

Ovde, dakle, iznosim mišljenje da problem „delovanja iza neprijateljskih redova“, moramo dobrim delom preuzeti i mi, prepoznati i organizovati revolucionarni subjekat u zemljama Centra. Taj posao nam je već olakšan kulturnim, rasnim, nacionalnim vezama sa masama na obodima kolonijalnih gradova, ali tome mora prethoditi ujedinjenje u Anti-imperijalistički front, centralizacija organizacije, primena doktrine više Vijetnama na periferiji; kao i da u kapitalističkom centru, pod postojećim uslovima imperijalističkih superprofita, klasni karakter sve manje određuje političke stavova pojedinca, a progresivizam i radikalizam postaju stvar idiosinkrezije. Očekujem od drugarica i drugova iz RNP, RAIM i LLCO da razviju ovu temu dalje.

 


  1.  http://time.com/4501017/greek-anarchists-are-finding-space-for-refugees-in-abandoned-hotels/  

  2.  https://rnp-f.org/2016/06/22/teorija-nejednake-razmene-i-konkretan-odgovor-na-imperijalizam/  

  3.  https://rnp-f.org/2015/12/11/sirijski-sukob-evropski-strah-i-iluzija-korbin/  

  4.  https://rnp-f.org/2015/04/24/kreativni-marksizam-i-lumpenproletarijat/  

  5.  https://rnp-f.org/2015/11/10/ce-gevara-poruka-trikontinentalu/  

  6.  https://rnp-f.org/2015/01/11/radnicka-aristokratija-i-imperijalizam/  

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

0 %

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo kliknite na dugme.