IstaknutoTeorija

Kreativni marksizam i lumpenproletarijat

Pisaćemo bez uvoda i objašnjenja kategorije lumpena, uzimajući u obzir da tema kojom se ovde bavimo podrazumeva određeni nivo političke pismenosti i poznavanja osnova marksizma. Radovi Marksa i Engelsa oskudevaju u detaljnijim analizama odnosa prema kapitalističkoj proizvodnji, uslova života i svesti lumpenproletarijata, što se može posmatrati, između ostalog, i kao proizvod težnje da se industrijski proletarijat kao avangarda socijalističke revolucije jasno prepozna i diferencira od „urbane rulje“ kojoj su buržoaski pisci tog vremena pripisivali svaku revolucionarnu akciju. Lumpeni su tako

opasna klasa, društveni talog, ta pasivna masa koja truli zbačena na najniže nivoe društva… koja bi mogla, tu i tamo, biti poneta zamahom proleterske revolucije, njeni životni uslovi, međutim, pripremaju je mnogo pre za ulogu podmićenog alata reakcionarne intrige.“(1)

Usled detaljnijeg istraživanja referenci na lumpene kod Marksa nailazimo na određene nedoslednosti, koje svakako mogu stvoriti zbrku ukoliko se temeljnije ne analiziraju. Koje je klasno poreklo lumpena? Bitno pitanje pošto isto igra ulogu u određivanju aktuelne i potencijalne svesti. U pojedinim pisanjima oni potiču od „obespravljenih elemenata svih klasa“(2), (4) dok u drugim potiču iz „najnižih slojeva društva“(1). U istom pasusu gde Marks tvrdi da „lumpenproletarijat formira masu koja se oštro razlikuje od industrijskog proletarijata“, takođe ukazuje da on potiče iz iste te proleterske klase: „I tako se pariski proletarijat suočio sa vojskom, formiranom iz sopstvenih redova“(3). Ono što dodatno zbunjuje jeste da Marks opisuje lumpene kao „lutalice, raspuštenu vojsku, oslobođene zarobljenike, robove pobegle sa galija, prevarante, šarlatane, džeparoše, boeme, šibicare, kockare, kotlokrpe, prosjake, portire, sakupljače itd…“(4), ali onda i opisuje pauperizaciju proletarijata na sledeći način:

Životni uslovi starog društva već su uništeni u životnim uslovima proletarijata; Proleter nema svojine; njegov odnos prema ženi i deci nema više ništa zajedničko s buržoaskim porodičnim odnosom; Zakoni, moral, religija za njega su samo buržoaske predrasude iza kojih se kriju buržoaski interesi“ a nekoliko paragrafa kasnije „moderni radnik se srozava sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase. Radnik postaje pauper, a pauperizam se razvija još brže nego stanovništvo ili bogatstvo.“(1)

Pitanje koje ovde treba da postavimo je šta se dešava sa pauperizovanim proletarijatom. Kako se on izdržava? Zašto limari, portiri, kotlokrpe, prosjaci, otpušteni vojnici ili zatvorenici pripadaju nekoj drugoj klasi koja se „oštro razlikuje od industrijskog proletarijata“? Očigledno je da nisu u pitanju vrednosti, jer su istinskom proleteru „pravo, moral, religija, samo buržoaske predrasude“. A nije ni lični odnos prema sredstvima za proizvodnju, jer bi u tom slučaju otpušteni i nezaposleni radnici, dakle industrijska rezerva, automatski postali članovi te potklase. Čini se da su Marks i Engels relativno loše definisali tu društvenu klasu, ogorčeni njenom varljivom, često izdajničkom ulogom u pojedinim istorijskim momentima, pa smo tako, u ovom konkretnom slučaju, završili u krilu više sa etičkom presudom nego dijalektičkom analizom njene uloge u kapitalističkom društvu i revolucionarnoj borbi. Pored ovih istorijskih ocena i nekih osuđujućih izjava, nisu provodili mnogo vremena pokušavajući da uspostave naučnu evaluaciju lumpena kao klasne kategorije, koristeći koncept uglavnom u svojoj analizi istorijskih momenata.

Dakle, imamo klasu koja se ne upušta u produktivni rad, koja ne podleže industrijskoj eksploataciji i stvaranju viška vrednosti, čiji je odnos prema društvu inherentno parazitski, i čiji članovi sada gube lojalnost prema matičnim klasama, usled drugačijeg odnosa prema sredstvima za proizvodnju. Istovremeno, to je i klasa koja trpi najteže uslove života u postojećem društvenom sistemu, i može biti poneta zamahom proleterske revolucije, ali navodno u cilju ostvarenja pojedinačnih, ličnih boljitaka, pa istovremeno licitira svojim uslugama. Međutim, ako prihvatimo da je poreklo lumpena višeklasno, onda prihvatamo i prisustvo varijacija formi svesti, a takva heterogenost osporava svaku predvidivost uloge, ili strategije.

Pokazaćemo da sa ove vremenske distance istorija, iako potvrđuje nepouzdanost lumpenproletarijata, odbacuje njegovo, po difoltu, prisvajanje u revolucionarni, ili odbacivanje u reakcionarni tabor.

Odgovarajući na Marksovu kritiku spontanosti delovanja lumpenproletarijata, Bakunjin, ne sporeći očigledno, dodaje da je takav impuls proizvod transistorijskog instinktivnog besa, „prirodno talasanje burnog mora“, i upravo je taj revolucionarni zanos, prisutan u njihovom identitetu, a ne klasna kompozicija unutar kapitalizma, ono što ih priprema za njihovu političku ulogu:

Marks nepravedno govori sa prezirom o lumpenproletarijatu. U njima, i samo u njima, a ne u buržoaskom sloju radništva, se kristališe celokupna inteligencija i snaga buduće socijalne revolucije. Popularni ustanak je po svojoj prirodi instinktivan, haotičan i destruktivan, i podrazumeva ličnu žrtvu kao i gubitak javnog i privatnog vlasništva. Mase su uvek spremne na žrtvu, što ih pretvara u brutalnu i divljačku hordu, sposobnu za herojske i naizgled nemoguće podvige, a pošto poseduju malo ili ništa, nisu demoralisani odgovornošću imovinskog vlasništva… i razvijaju strast ka destrukciji.(5)

Podvrgnemo li Bakunjinov citat dijalektičkoj analizi, uočićemo kritične tačke njegovog analitičnog pristupa, ali i selektivno validnu argumentaciju vezanu za naše izučavanje. Naime, Bakunjinova formulacija proizlazi iz teorije apstraktnih humanističkih koncepata kao što su sloboda i jednakost, i stoga je podložna istoj kritici kao i utopijski socijalizam, postavljen na transcendentalnoj ideji savršene društvene forme, koji razvija istorijski dekontekstualizovanu ’večnu istinu’ i ’ljudsku prirodu’, umesto da razume fluidno stanje materijalnog života u specifičnim društveno-istorijskim odnosima. Takođe, osim što se ne osvrće na limite spontanosti delovanja, zanemaruje (poput Marksa) heterogenost u smislu pozicija lumpena vezano za proizvodne odnose, kao i u ideološkoj nadgradnji. Gangsteri, mafija, makroi i dileri droge, iako objektivna manjina, morali bi biti isključeni iz takve analize jer njihovo delovanje, uprkos pokušajima da se kriminalno ponašanje opravda pošto je koncept kriminala u kapitalizmu izgrađen na buržoaskom zakonu, nije revolucionarno samim tim što takvo delovanje napreduje kroz parazitizam dobrim delom na račun već postojećih žrtava buržoaskog sistema a ne samog buržoaskog sistema.

Međutim, Bakunjin odlično zapaža dve stvari. Prva je veza između imovinskog statusa i spremnosti na radikalnu akciju, besa i strasti za destrukcijom, što nam govori da lumpeni donekle poseduje neku svest, odnosno razumevanje njihovog ugnjetavanja, marginalizacije i isključenosti, a ta svest je potencijalno revolucionarna. Druga se tiče pitanja korumpiranosti proletarijata najrazvijenijih zemalja i odbacivanja njihovog statusa kao revolucionarnog subjekta, isto što je primetio i Engels (6) a kasnije razradio Lenjin (7), a o čemu smo već pisali ovde (link), ali, za nas trenutno najbitnije, pokazuje da „potkupljivost“ nije isključena ni u slučaju delova, ili čak većine proletarijata (u ovom slučaju imperijalističkih centara), stoga nije isključivo vezana za uslove života lumpena.

Nakon što smo to raščistili, izvukli bismo i zanimljiv pasus iz Marksovog dela „Klasne borbe u Francuskoj“, donekle sličan Bakunjinovom, koji će nam pomoći u daljoj potrazi za revolucionarnim potencijalom lumpena:

U mladalačkom dobu, lumpenproletarijat je čvrstog kova, sposoban za izrazito herojska dela i velike žrtve, kao i za najgrublja razbojništva i najgrđu korupciju.“

Ovde, dakle, vidimo da ni Marks ne spori taj potencijal, čija je kombinacija sa znanjem kako se nositi sa policijom, kao i iskustvom u „podzemnim“ aktivnostima kao načinom života, upravo ona veština koju Lenjin u „Šta da se radi“ smatra neophodnom kod profesionalnih revolucionara.

Važnost Lenjinovog odnosa po ovom pitanju ogleda se i u njegovom pristupu koji usvaja, prilagođava, modifikuje ili odbacuje dogmu u skladu sa specifičnostima vremena i prostora. Ovde bismo napravili digresiju, i pokazali bismo to uporedo na dva konkretna primera:

*

Pitanju socijalizma u jednoj zemlji, i pitanju socijalizma u zaostaloj zemlji.

Odnos Marksa i Engelsa po oba pitanja je izričito negativan. U delu „Nemačka ideologija“ nailazimo na sledeći pasus:

Empirički komunizam je moguć samo kao čin ’vladajućih’ naroda, ’jednim udarcem’ i simultano, što pretpostavlja univerzalni razvoj proizvodnih snaga i globalnu ekonomiju.“ (8) Engels nekoliko godina kasnije dodaje: „Po tome što je stvorila svetsko tržište krupna industrija je spojila narode sveta, naročito ’civilizovane’, toliko da svaki pojedinačan narod ovisi o tome što se dešava sa drugim… Tako komunistička revolucija neće biti čisto nacionalna, već će se odvijati simultano u svim civilizovanim zemljama“ (9), a Marks da se „sva društvena previranja u Francuskoj lome o stenu engleske buržoazije. Radnici su smatrali da će moći kompletirati proletersku revoluciju unutar nacionalnih zidina, u suživotu sa komšijskim buržoaskim nacijama“, što je iluzija jer su „francuski odnosi proizvodnje uslovljeni francuskom spoljnom trgovinom“ pa bez sloma „despota svetskog tržišta, Engleske“ nema komunizma u Francuskoj.(10)

Tu, naravno, ne nailazimo na neke dublje argumente zašto je sila svetskog tržišta toliko jaka da socijalistička zemlja (po njihovoj terminologiji „komunistička“) ne može opstati ukoliko bi se privremeno zatvorila u relativnu autarkiju. Pogledajmo sada i odnos prema drugom pitanju, dakle socijalizmu u zaostaloj zemlji.

U kontekstu pitanja nekih ruskih populista da li seoske komune u Rusiji mogu poslužiti kao prečica do socijalizma preskačući kapitalistički razvoj, Marks odgovara da je takav put nemoguć iz razloga što Rusija nije izolovana u svetu, ali se u predgovoru „Manifesta“ 1882. dopunjuje, dodajući da ako bi nekakva ruska revolucija bila signal i podstrek proleterskoj revoluciji na Zapadu, tek tada bi „rusko, seosko, komunalno vlasništvo moglo biti početna tačka socijalističkog razvoja“. (11)

Engels dodatno objašnjava da je bez socijalističkog Zapada dalja kapitalistička dezintegracija ruskih komuna neminovna, ali se nada brzom svrgavanju carizma koji bi služio „da se ubrza pobeda modernog proletarijata (na Zapadu), bez čije pomoći savremena Rusija ne može da izvede socijalističku transformaciju, bilo iz komune ili kapitalizma“.(12)

Zaključak je da bez revolucije na Zapadu ruska komuna neizbežno propada, što dovodi do kapitalističkog razvoja. Takvu teoriju „restoracije“ zastupali su i Lenjin i Trocki 1905, no odnos prema ortodoksnom marksističkom stanovištu, koje tvrdi da u zemlji u kojoj seljaštvo čini većinu i gde industrijska tržišna proizvodnja nije dominantna, socijalizam ne može biti uveden, kod Lenjina počinje da se razvija u drugom pravcu. Menjševičko krilo Socijal-Demokratije ostaje na stanovištu da će u demokratskoj republici, nakon svrgavanja cara, buržoaske partije morati preuzeti primat i da će njihova vladavina postepeno stvoriti preduslove eventualnog socijalističkog preobražaja, dok su Lenjin i boljševici, iako su prihvatali neminovnost kapitalističkih reformi u prvom periodu, imali drugačije viđenje demokratskog razvoja Rusije. Otuda ideja da se demokratska republika može uspostaviti samo kroz privremenu vlast socijalističkih partija, tzv. „demokratska diktatura radništva i seljaštva“, gde bi Socijal-Demokratija bila jedna od vladajućih stranki, a kada je iskrsla realna opasnost od gubitka udela u vlasti nakon izbornog poraza od strane seljačke većine, već krajem 1905. Lenjin predlaže model „neprekidne revolucije“ i brz prelazak na socijalističke reforme. Ovde već uviđamo znatno odstupanje od dogme u smislu tehnoloških i kulturnih kriterijuma kao preduslova socijalizma, ali i genijalan praktični balans između želja i mogućnosti u skladu sa objektivnim okolnostima. Međutim, njegova pozicija po pitanju održivosti socijalizma u Rusiji ostaje ista, smatrajući da proletarijat ne može održati vladavinu

u zemlji sa ogromnim razvojem male proizvodnje jer će se mali proizvođači (naročito seljaštvo) okrenuti protiv proletarijata kada krene od ’slobode’ ka socijalizmu. Da održi pobedu, ruska revolucija treba strane rezerve, pomoć proletarijata na Zapadu.

Dakle, Lenjin misli da Socijal-Demokratija mora staviti socijalizam na dnevni red čim pre, ali i da društveno-ekonomski uslovi za to nisu zreli, i zato će proletarijat doći u sukob sa seljaštvom koje će braniti svoju imovinu. Socijalistička strana će navodno izgubiti, sem ukoliko neka proleterska vlast na Zapadu ne priskoči u pomoć. Tehnološka nazadnost je ovde za Lenjina od sekundarnog značaja naspram opasnosti od seljaštva. Dodajmo da je Trocki, iako tada menjševik, stajao bliže Lenjinu po ovom pitanju nego svojim partijskim drugovima, ali i da je (sem u jednom momentu, o čemu ćemo drugom prilikom) branio ovu tezu doživotno.

No, pogledajmo dalji razvoj Lenjinove ideje. Početkom velikog rata, među radikalnom Socijal-Demokratijom kružio je slogan „Ujedinjene Države Evrope“ koji je Trocki prihvatio a Lenjin odbio. Glavni razlog je bio taj što je slogan implicirao kako će se revolucija u Evropi nužno odvijati u različitim zemljama simultano, dok je, sagledavajući objektivne okolnosti, Lenjin bio sve manje uveren u tu mogućnost. U avgustu 1915. piše u „Sotsial-Demokratu“ da taj

slogan može dovesti do pogrešnog tumačenja vezano za nemogućnost pobede socijalizma u jednoj zemlji“, i dodaje da je „pobeda socijalizma u nekoliko ili čak jednoj, zasebnoj, kapitalističkoj zemlji moguća. Nakon eksproprijacije kapitalista i organizacije socijalističke proizvodnje, proletarijat te države će se suprotstaviti ostatku kapitalističkog sveta“.(13)

Trocki 1915, u istim novinama, piše direktnu kritiku Lenjinovog članka pod nazivom „Program mira“(15), međutim, Lenjin u septembru 1916. afirmiše novonastalu poziciju: „Socijalizam ne može pobediti simultano u svim zemljama. Prvo će pobediti u nekoliko ili jednoj, koja će se onda suočiti sa naporima imperijalista da je unište, što će rezultirati ratom za socijalizam, za oslobođenje drugih naroda od buržoazije.(14) A u martu 1919. kaže da je „postojanje sovjetske republike pored imperijalističkih država nezamislivo. Niz ozbiljnih sudara je neminovan“. Ali više nije siguran da će Rusija biti pobeđena: „Na kraju jedna ili druga strana pobeđuje.“(19)

Vremenom i stara predviđanja o kapitalističkoj restoraciji i totalnom fijasku ruskog socijalističkog projekta usled odsustva svetske revolucije, počinju da napuštaju Lenjina, i primećuje da seljaštvo u novonastalim okolnostima nema istu ulogu kao ranije, pa u „Pisma o taktici“ tvrdi da sada radništvo i siromašno seljaštvo čine većinu naroda, i da će ta većina podržati socijalističku revoluciju, a pod ’siromašnim seljaštvom’ ovde uključuje i osiromašene vlasnike.(16) Takva predviđanja o postojećoj političkoj većini za socijalizam, kao što znamo, ispostavila su se kao tačna. Kasnije u tzv. „Aprilskoj konferenciji“ Socijal-Demokratije brani svoju tezu od napada drugova koji smatraju da još ne postoje objektivni uslovi za socijalizam u Rusiji, objašnjavajući novonastale uslove usled rata i savez sa seljaštvom koje je osiromašeno(17), i tvrdi da su „dalji koraci ka socijalizmu apsolutno mogući“ i da je usled „pomoći“ zapadnoevropskih radnika „takva tranzicija zagarantovana“(18). Ovde vidimo da se takva „pomoć“ više ne dovodi u vezu sa mogućim kolapsom socijalizma u Rusiji, već pitanjem njegovog kompletiranja, a tu, očekivanu „pomoć“ zapadnog proletarijata, kasnije, 1921. je definisao kao „podršku druge vrste, sporo dolazeću podršku“ u vidu „solidarnosti radničke mase sa nama“, koja je sprečila imperijaliste da organizuju intervenciju širih razmera.(20), (21)

Razumevanje fluidnog stanja materijalnih okolnosti vodi Lenjina od teorije restoracije bez proleterske revolucije na Zapadu, preko mogućnosti ’nekompletnog’ socijalizma bez strane podrške, do prepoznavanja zrelih uslova za ostvarenje ’kompletnog’ socijalizma.

Najzad, januara 1923. u članku „O zadrugama“, gde kritikuje Ovenovo viđenje zadruga kao oruđe za mirnu socijalističku transformaciju modernog društva, piše:

Državna vlast u rukama proletarijata, savez tog proletarijata sa milionima malih i veoma malih seljaka… nije li to sve što nam treba da izgradimo od zadruge… kompletno socijalističko društvo?“, a u poslednjem pasusu „Naši protivnici kažu da smo požurili sa uvođenjem socijalizma u zemlji bez dovoljno kulture. Zbunjuje ih to što smo počeli na drugom kraju od onog prepisanog teorijom (teorijom nekreativnih svih vrsta), zato što je u našoj zemlji politička i društvena revolucija prethodila kulturnoj, sa kojom nas tek sada čeka suočavanje. Ta kulturna revolucija će sada biti dovoljna da kompletira socijalizam u našoj zemlji.“(22)

Od partijskih drugova, na šestom partijskom kongresu, samo Staljin brani tezu o podršci seljaštva socijalističkoj transformaciji i oštro kritikuje Buharinovo insistiranje na teoriji restoracije (23), a odgovor Preobraženskom završava sa „Moramo odbaciti zastareli stav da nam samo Evropa može pokazati put. Postoji dogmatski marksizam i kreativni marksizam. Ja stojim iza drugog.“

*

Vratimo se sada na subjekat našeg primarnog istraživanja, lumpenproletarijat, i adresirajmo aspekte spontanosti delovanja i neorganizovanosti, referencama unutar „kreativnog marksizma“, kako bismo došli do ključnog pomaka u razvoju ideje i odnosa ka potencijalnom revolucionarnom subjektu. Za razliku od većine boljševika koji su svim silama težili da se distanciraju od spontanih i neorganizovanih oružanih akcija protiv države, u svrhu eksproprijacije državne imovine, Lenjin opet kreira drugačiji pristup, ostavljajući nekreativne dogmate u prašini svoje bezidejnosti. „Ali mi nismo anarhisti, lopovi, kriminalci… mi smo superiorni u odnosu na takvo delanje“, uzvikivali su neki drugovi, poistovećujući takvu borbu sa terorizmom, blankizmom, smatrajući da takve individualne akcije izolovane od masa demorališu radnike, odbijaju široke društvene slojeve i dezorganizuju pokret. Lenjin odgovara da nisu te akcije:

ono što dezorganizuje pokret, već slabost partije koja je nesposobna da takve akcije stavi pod njenu kontrolu. Dakle, boljševici moraju organizovati te spontane akcije i „moraju obučavati i pripremati svoje organizacije da budu spremne da delaju kao strana u ratu koja ne propušta nijednu priliku da nanese štetu snagama neprijatelja.“(24)

Ovde se čini da smo rešili pitanje „spontanosti“ i „neorganizovanosti“ i prebacili težište kritike na samu avangardu, koja ili ne prepoznaje revolucionarni potencijal van okvira industrijalizovanog proletarijata, ili je nesposobna da te slojeve politički opismeni, usmeri i organizuje. Tu, dakle, opet dolazimo u sukob sa impotentnim dogmatama, koji proletarijat definišu striktno kao „industrijsku radničku klasu“ i izostavljaju iz analize osiromašene kolonizovane ljude, sezonske radnike, seksualne radnice, nezaposlene i sve one koji nisu deo neke platonske industrijske radničke klase. Istovremeno razotkrivamo reakcionarnu pozadinu etičke kritike kao težnju ka sitnoburžoaskom ugledu bez sagledavanja objektivnih okolnosti, a kritiku spontanosti kao kritiku slabosti same partije.

Sve je to vrlo dobro razumeo i Mao Cedung, pa daje analizu lumpena Kine i njihove moguće uloge u revoluciji nadovezujući se na Lenjina:

Pored svih ovih klasa imamo i ogromni lumpenproletarijat, sastavljen od seljaka koji su izgubili svoju zemlju i zanatlija koji ne mogu naći posao. Oni su u najvećoj brizi za opstanak… Jedan od najvećih problema Kine je upravo problem tih ljudi. Hrabri borci ali i veoma destruktivni. Oni mogu postati revolucionarna snaga ukoliko im se pruže prave smernice.“(25), a deceniju kasnije dodaje „Kineski status kolonije i semikolonije doveo je do rasta nezaposlenosti u ruralnim, kao i urbanim krajevima. Uskraćeni za pravi način zarade, oni su prinuđeni da se okrenu ilegalnim aktivnostima, i otuda velik broj pljačkaša, gangstera, prosjaka i prostitutki… Taj društveni sloj je nestabilan; dok neke mogu potkupiti reakcionari, drugi će se priključiti revoluciji. Tim ljudima nedostaje konstruktivni kvalitet i posežu za destrukcijom pre nego za izgradnjom. Nakon što pristupe revoluciji mnogi postanu izvor nediscipline i anarhističke ideologije u revolucionarnim redovima, pa moramo znati kako da ih oblikujemo i zaštitimo od te destrukcije.“(26)

Značaj Maove analize je u tome što, dakle, oslanjajući se na Lenjinovu tezu, pribegava u praksi organizaciji buntovnih elemenata tog društvenog sloja i kontroli spontanih akcija, daje uvid u ponašanje i psihologiju lumpena koji pristupe revoluciji, i poziva na njihovo političko i ideološko opismenjivanje u funkciji discipline.

Sada bismo prešli na, možda i najbitnijeg, marksističkog teoretičara lumpenproletarijata Franca Fanona, koji je direktno osvedočio ulogu i uticaj lumpena u borbama za narodno oslobođenje afričkih kolonija.(27) U delu „Prezreni na svetu“ Fanon primećuje da je lumpenproletarijat većinski sastavljen od seljaka bezemljaša, i širi i razvija Maovu analizu do granica gde tvrdi da je borba za lumpenproletarijat u kolonijama od ključnog značaja po revoluciju.

Zašto? Zato što su najspremniji za borbu, zato što krče put kojim revolucionarne snage iz sela ulaze u grad, i zato što – ako se ne bore na strani revolucije boriće se protiv nje. Fanon nam daje pregršt primera obe vrste, i pokazuje da su upravo lumpeni vrlo često odlučujući faktor po ishod oružane borbe. Takođe pokazuje da kolonijalisti poseduju svest o tome jer pažljivo izučavaju snage otpora, i ne propuštaju priliku da spreče svaki pokušaj jedinstvenog delovanja domorodaca kao i da izazovu interni sukob na revolucionarnoj strani, oslanjajući se na one manje disciplinovane i neorganizovane elemente unutar pokreta.

Kontrarevolucionarna uloga lumpena, kao na primer u Alžiru, Kongu, Angoli itd… gde su kolonijalisti uspeli da angažuju elemente te klase kao vojnike, radnike, agente i kontrarevolucionarne demonstrante, po njemu se ističe tamo gde revolucionarni tabor ignoriše revolucionarni potencijal lumpena, ili u slučaju gde ih mobiliše ali marginalizuje unutar pokreta, ne podučava i ne disciplinuje, pa se shodno tome dešava i da takvi elementi promene strane u toku revolucije, što često zadesi pokret otpora nepripremljen i znatno ga oslabi.

Uprkos tome, interesantno je da Fanon podrobno izučavajući materijalne okolnosti, poput Lenjina, svako reakcionarno delovanje lumpena pripisuje isključivo idejnoj i organizacionoj slabosti partije (u ovom slučaju nacionalno-oslobodilačkog pokreta). On vidi seljaštvo kolonija kao jedini revolucionarni subjekt, dok tvrdi da je gradski proletarijat, koji jedva da predstavlja 1% stanovništva kolonija, u relativno privilegovanoj poziciji. U kapitalističkim zemljama radnička klasa nema šta da izgubi, dok u kolonijama i te kako ima; u realnosti, ona predstavlja onaj deo kolonizovane nacije koji je neophodan i nezamenjiv da bi kolonijalna mašina radila glatko: ona uključuje rudare, dokere, taksiste, konduktere, prevodioce, medicinsko osoblje itd… Ti elementi su i najvernije pristalice nacionalističkih partija i, zbog najprivilegovanijeg položaja unutar kolonijalnog sistema, iz njih se rađa i buržoaska frakcija kolonizovanih. Tu se javlja liberalizam, i tu vladaju „moderne ideje“. Gradsko stanovništvo i velika većina nacionalističkih partija pokazuju duboko nepoverenje prema ruralnom stanovništvu i njihovim opskurantnim tradicijama i starim običajima. U kolonijama upravo unutar samog jezgra embrionske radničke klase nailazimo na individualističko ponašanje.

Seljaci bezemljaši, koji čine lumpenproletarijat, napuštaju ruralne krajeve i hitaju ka gradovima gde oformljuju improvizovana naselja, geta, koja okružuju grad, odakle pokušavaju da penetriraju gradove i luke osnovane kolonijalnom dominacijom, u potrazi za poslom. Oni seljaci koji ostanu u provinciji sučeljavaju se sa ekonomskim teškoćama, kolonijalnim eksproprijacijama, nedostatkom medicinskih usluga i zaostalom tehnologijom, no ono što je bitno, brane svoju tradiciju tvrdoglavo, i važe za disciplinovani element čiji interes, u početku leži u o održavanju prekolonijalne društvene strukture. Sumnjičavi su prema gradskom stanovništvu. Građani se oblače kao Evropljani; govore ’evropski’ jezik, rade sa njima, ponekad čak žive u istim naseljima tako da ih seljaci smatraju otpadnicima koji su izdali sve što čini nacionalno nasleđe, izdajnicima koji se dobro slažu sa okupacionim snagama i snalaze se u okvirima kolonijalnog sistema. Otuda i mišljenje da gradski stanovnici nemaju moral. Tu nije u pitanju stari antagonizam selo-grad, već antagonizam između domorodaca koji su isključeni i onih koji su uključeni u „prednosti“ kolonijalizma.

Liberalne nacionalističke partije ne dopiru do seoskog stanovništva, jer umesto da koriste postojeće strukture i daju im progresivni ili nacionalistički karakter, one pokušavaju da unište živu tradiciju u kolonijalnom okviru. Teoretičari partija se zgražavaju nad svakom militantnom spontanom akcijom seoskog stanovništva, koje bivaju lako ugušene u krvi od strane kolonijalnog režima. Radikalniji (mahom levičarski) elementi tih partija brojčano su u manjini, bivaju nadglasani i nadjačani u unutarpartijskim frakcijskim sukobima i ne nalaze podršku za militantne akcije. Vremenom bivaju odstranjeni iz života partije i lak plen kolonijalnom režimu, pa da bi izbegli moguće zatvorske kazne, ili egzekucije, napuštaju gradove i traže utočište u ruralnim krajevima. To je zapravo momenat magije, gde dolaze u dodir sa seljaštvom, momentalno spremnim za žrtvu, koje sada treba obrazovati i indoktrinirati kako bi transformisali seljačke ustanke u revolucionarni rat. Otkrivaju da uspeh borbe pretpostavlja jasne ciljeve, određenu metodologiju i iznad svega, da mase shvate kako njihovi raniji neorganizovani napori nose samo privremenu dinamiku. Vojska i centralno rukovodstvo se rađaju. Ovde je, dakle, potraga za revolucionarnim subjektom završena spletom okolnosti, nezavisno od postojeće teorije, koja najzad prerasta u teoriju prakse.

Pobuna koja je počela u seoskim okruzima filtriraće gradove kroz taj sloj seoskih doseljenika, stanovnike geta, lumpenproletarijat, koji još nije uspeo da nađe način glodanja kolonijalističke koske. Oni neće postati reformisani članovi kolonijalnog društva, uklapajući se u buržoaski moral; baš suprotno, oni ne prihvataju mogućnost ulaska u grad bez pušaka i ručnih bombi. Kroz nasilje se rehabilituju u sopstvenim očima i očima istorije. I prostitutke kao i spremačice koje rade za hranu, i sitni kriminalci, i sav beznadežni talog društva koji cirkuliše između samoubistva i ludila, vraća balans i korača napred u povorci probuđenog naroda.

Pod takvim okolnostima kolonijalizam pribegava koncesijama i potkupljivanju. Tada je političko obrazovanje masa istorijska nužnost, i upravo tada treba pokazati da je narod taj koji je ostvario koncesije, kao da i same koncesije nemaju ništa sa suštinom kolonijalizma, niti utiču na pravu prirodu kolonijalnog režima.

*

Pitanje koje sada treba da postavimo je kako predstaviti revolucionarnu politiku kao bitnu nekome čiji su uslovi života takvi da je opstanak često jedina tačka dnevnog reda, upravo zato što je naš revolucionarni rad oblikovan dugoročnom politikom. Ako je poreklo uslova života lumpena proizvod kolonijalnog ugnjetavanja i isključenja iz „benefita“ kolonijalizma, onda je razumevanje takvih okolnosti preduslov revolucionarne svesti. FLN – Narodnooslobodilački pokret Alžira, koji je Fanon podržavao, pokazao je taktičku zrelost po tom pitanju, a kasnije i po pitanju discipline i iskorenjivanja kriminalnog ponašanja u redovima revolucionara, jer iako nije kontrarevolucionarno pljačkati i prevariti kolonizatora, takvo delanje nije automatski revolucionarno, a definitivno je kontrarevolucionarno ako je upereno protiv drugih kolonizovanih.

Želimo li doprineti rešavanju tog konkretnog problema, moramo pogledati i neke konkretne slučajeve uspešnih indoktrinacija. Ali La Pointe, možda i najpoznatiji lider alžirske gerile, regrutovan je od strane FLN tokom služenja dvogodišnje zatvorske kazne zbog sitnog kriminala. Političkom edukacijom u zatvoru shvatio je da je glavni razlog njegove robije upravo status kolonizovanog i vremenom, uz datu šansu, napustio je kriminalno ponašanje. Malkolm Eks, Eldridž Kliver, kao i mnogi lideri Crnih pantera politički su opismenjeni u zatvoru, potom zauvek raskrstili sa kriminalom i oberučke prihvatili revolucionarno angažovanje. Tu se, dakle, radi o „otpuštenim zatvorenicima“ koje Marks vidi kao lumpenproletarijat. Primetićemo tri bitna uslova takvog preobražaja. Klasno poreklo subjekta, rad partije, i materijalne okolnosti. Treći bismo ovde izdvojili kao ključni.

Dakle, bez određenih materijalnih preduslova, kao što je u ovom slučaju zatvorsko uređenje sa tri garantovana obroka dnevno i krovom nad glavom, ne možemo kompletirati proces sublimacije potencijala u svest. Jednom kada eliminišemo, odnosno ublažimo strahovit ekonomski pritisak i puku borbu za preživljavanje kojoj je pojedinac te klase svakodnevno izložen, tek tada možemo računati na progres u pogledu političkog, disciplinskog i taktičkog opismenjavanja. Bez te ključne tačke politički rad partije, bez obzira na revolucionarni potencijal subjekta, neće uroditi plodom i ostaćemo zaglavljeni sa spontanošću i dezorganizacijom, impulsom pukog besa ili političkog idealizma. Dakle, i Kineska revolucija na koju smo se ranije u tekstu pozivali, kao i nacionalno-oslobodilački pokreti Trećeg sveta, uprkos teškoćama raznih vrsta, neretko su obezbeđivali sva tri pomenuta uslova.

U prilog tome dodali bismo i slučaj Crnih pantera, čije su organizacije kampanja „Protiv gladi“ i „Besplatan školski doručak“ bile uperene upravo ka eliminaciji tih ometajućih okolnosti ka revolucionarnom delovanju u najsiromašnijim kvartovima. Istovremeno su organizovali kurseve političkog obrazovanja, bazirane na intenzivnim studijama Mao Cedunga, naglašavajući primenu neposrednog iskustva uslova života naroda. Tako su mnogi njihovi regruti, upravo iz redova sitnih kriminalaca, naučili da služe narodu sa kompletnom posvećenošću.(28) Iako su počeli sa bazom, skoro kompletno, od lumpenproletarijata, štiteći ljude od policijske brutalnosti, Crni panteri sada imaju jaku bazu među crnim radnicima, a zahvaljujući besplatnim obrocima za najsiromašnije, imaju je i među velikim delom zajednice. No, uspeh duguju i tome što se, poput nekih oportunista, nisu organizovali isključivo oko lumpena, ali shvatajući borbu protiv lumpenproletarizacije crne nacije kao bitnu komponentu uspeha političke edukacije i akcije.

Problem sa kojim smo danas suočeni, što se imperijalističkih zemalja tiče, je upravo taj što lumpenproletarijat, iako poseduje revolucionarni potencijal, nije u stanju da bez pomoći i organizacije od strane proletarijata izvede i kompletira revoluciju, dok je većina proletarijata „potkupljena“ ekstra profitima od eksploatacije rada i resursa Trećeg sveta i tako ima materijalni, klasni interes u održanju kapitalizma-imperijalizma. Spontane i neorganizovane akcije lumpenproletarijata, ma koliko destruktivne, ne ostvaruju značajnije rezultate, i kompletno su nezavisne od proleterske organizacije, učestvovanja, pa čak i solidarnosti. Zanimljivo je da ta podrška i solidarnost uglavnom pristiže od studenata, što nije slučajnost, već je direktan rezultat lumpenproletarizacije dela studenata. Studenti (pogotovo oni iz unutrašnjosti) u tom studentskom međuperiodu, bez mogućstva da rade, proizvode ili poseduju nekretnine, još su „zavisni“ a time i privremeno društveni paraziti, pa imaju neku svest o tome kakve su okolnosti koje okružuju lumpene.

Na ozbiljnije političke aktivnosti samog proletarijata u razvijenom svetu nailazimo u zemljama koje su već ekonomski na putu ka semiperiferiji, poput Grčke, Španije ili Portugala, no takve aktivnosti, u ovoj fazi još uvek su obojene reformizmom i borbom protiv ukidanja benefita koje su radnička klasa i sitna buržoazija uživale tokom prethodnog perioda, bez radikalnih društvenih promena, što i objašnjava porast popularnosti „umerene“ levice poput Sirize.

Međusobno prepoznavanje i identifikacija lumpenproletarijata sa narodima Trećeg sveta, kao i neučestvovanje u proizvodnim odnosima, akumulaciji kapitala i profitu Prvog sveta, postaje sve više pitanje od značaja. Amedy Coulibaly, Francuz afričkog porekla, koji je u januaru ove godine, tokom krize talaca u pariskoj radnji snimljen kamerom u raspravi sa taocima, pozvao se na osvetu za francuske intervencije u Maliju i Siriji i optužio taoce, obične građane, da učestvuju u tome plaćajući porez.(29) Taj podatak je od izuzetnog značaja za buduću raspravu o saučesništvu proletarijata imperijalističkih centara u eksploataciji Trećeg sveta, naspram ideje da proletarijat centara ne učestvuje u toj eksploataciji iako uživa benefite iste. Kako rasne manjine (crnci, latinosi, Indijanci i veliki broj skoropridošlih migranata iz Azije i Afrike) dominiraju među lumpenima na Zapadu, osim životnih uslova, etničke i kulturne veze dodatno ojačavaju tu povezanost sa Trećim svetom. Stoga nije nemoguće da će revolucionarne i antiimperijalističke snage na svetskoj periferiji uticati na proces političke i ideološke edukacije dela lumpena na Zapadu.

Dodali bismo još i da u Trećem svetu postoji manje razgraničenje između lumpena i radničke klase nego u prvom. Crni radnici se uvek poslednji zapošljavaju i prvi otpuštaju, pa veliki deo njih zna šta znači biti nezaposlen. Nesuglasice i razmirice između lumpena i radničke klase su retke, pa nacionalno ugnjetavanje, sve veća kriza imperijalizma i revolucionarno rukovodstvo mogu izgraditi revolucionarno jedinstvo.

 

  1. Marx, Karl, Friedrich Engels, and Frederic L. Bender. The Communist manifesto: annotated text. New York: W.W. Norton, 1988
  2. Engels’ „Prefatory Note to The Peasant War in Germany“
  3. The Class Struggles in France, 1848-1850
  4. The Eighteenth Brumaire of Louis Napoleon
  5. Bakunin, M. (1973) Bakunin on Anarchy: Selected Works by the Activist-Founder of World Anarchism, trans. S. Dolgoff, London: Allen and Unwin
  6. Engels, Friedrich. The condition of the working-class in England in 1844. London: Allen and Unwin, 1950. Print
  7. Lenin, V. I.. „The Second Congress of the Communist International.“ marxists.com. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014
  8. German Ideology – Marx and Engels
  9. Karl Marx, Friedrich Engels, Works, Dietz Verlag, Berlin, 1965-74
  10. Hal Draper, Karl Marx’ Theory of Revolution, vol. 2, The Politics of Social Classes, Monthly Review Press, New York-London, 1978
  11. Teodor Shanin (ed.), Late Marx and the Russian Road. Marx and „the peripheries of capitalism,“ Routledge & Kegan, London-Melbourne-Henley, 1983
  12. L. Trotsky, The Communist International after Lenin. The great orgapiser of defeats, Spartakovets-Printima, Moscow, 1993
  13. Lenin, PSS, vol. 26, pp. 353-55
  14. Ibid. vol. 30, p. 133
  15. Trotskij, Kommunisticheskij lnternatsional, p. 116
  16. Lenin, April Theses (PSS, vol. 31)
  17. Petrogradskaj a obshchegorodskaj a konferentsij a RSDRP. Aprel’ 1917 goda. Moscow, 1958, pp. 76, 107, 112, 235-36
  18. Lenin, PSS, vol. 32, p. 374
  19. Ibid vol. 38, p. 139
  20. Ibid., vol. 44, p. 36
  21. Ibid., p. 293
  22. Lenin, Vladimir. „On Cooperation.“ Lenin’s Collected Works. Moscow: Pravda, 1923. Print
  23. Stalin and Bukharins’s remarks: Shestoj s“ezd RSDRP(bol’shevikov). Avgust 1917 goda. Protokoly, Moscow, 1958, pp. 142-143
  24. Lenin, V. I. „Guerrilla Warfare.“ Collected Works. Vol. 11. Moscow: Proletary, No. 5, 1906. Print
  25. Tse-tung, Mao. „ANALYSIS OF THE CLASSES IN CHINESE SOCIETY.“ Selected Works of Mao Tse-tung. Print
  26. Tse-tung, Mao. „THE CHINESE REVOLUTION AND THE CHINESE COMMUNIST PARTY.“ Selected Works of Mao Tse-tung. Print
  27. Fanon, Frantz. The wretched of the earth. New York: Grove Press, Inc., 1963
  28. Potorti, Mary. „The Black Panther Party and the Politics of Food.“ Feeding Revolution. 2014. Print
  29. „’Leave Muslims Alone’: Paris Hostage Taker’s Attempt to Justify Attacks ‘taped’ by Media.“ – RT News. Web. 21 Apr. 2015

You may also like

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

More in:Istaknuto

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo na dugme.

 

%d bloggers like this: