Zajednička objava PRL i RNP-F povodom dvadesete godišnjice stupanja na snagu Zakona o privatizaciji
Na današnji dan pre dvadeset godina Zakon o privatizaciji je stupio na snagu.
Privatizacija je zločin koji je uništio stotine hiljada života, čije posledice danas osećaju kako nepravedno otpušteni radnici, tako i njihova deca i celo naše društvo. Mediji i političari koji danas čine većinu pozicije i opozicije označavali su sve koji su se opirali ovom zločinu kao zaostale kočničare napretka koji iz sebičnih razloga rade protiv boljeg sutra.
Vašingtonski konsenzus, program ekonomskog „oporavka“ u okviru koga nam je privatizacija bila propisana, nije ništa više nego pitko sročen plan porobljavanja zemalja u „tranziciji“. Za kratko vreme rasprodata su ili oterana u stečaj preduzeća u društvenoj i državnoj imovini i domaće banke. Ovako je stranom kapitalu predata u ruke jedna od ključnih poluga koju država mora da ima u rukama ukoliko želi da se bori za svoj narod protivno imperijalističkim diktatima.
Kolikog je opsega pljačka bila, ne možemo zasigurno da znamo jer ni dve decenije kasnije, zbog potkupljenosti naših naučnih ustanova, ne postoje ozbiljna ekonomska istraživanja i naučni radovi o rezultatima privatizacije, ali se u svakom slučaju radi o nekoliko milijardi1, do nekoliko desetina milijardi dolara2.
Sve kompradorske vlasti za poslednje dve decenije, zajedno sa celokupnom akademskom i medijskom „elitom“, ubeđuju nas da je privatizacija u Srbiji sprovedena protivno evropskim načelima, a ne u skladu sa njima. Prave nas budalama pričajući da je koncept privatizacije bio dobar, ali da su ga pogrešno sprovele domaće vlasti nedorasle evropskim „vrednostima“.
Istina je potpuno suprotna. U privatizacionoj pljački učestvovali su Svetska banka, ali i Evropska unija – aktivno i predano i tako finansirala stvaranje domaće i strane oligarhije. Naši političari nisu radili bilo šta mimo znanja EU i Svetske banke, nego tačno ono što su im govorili.
Nacrt samog zakona, koji je trebalo da piše radna grupa čiji članovi i dan danas važe za nekakvu „intelektualnu elitu“, dostavila je već napisan, doteran i zalizan, Svetska banka. Naši stručnjaci su ga bez kritike i protivljenja prihvatili. Jedan od glavnih finansijera Agencije za privatizaciju i konsultanata sa kojima je Agencija sarađivala, bila je upravo Evropska unija kroz Evropsku agenciju za rekonstrukciju, koja je do septembra 2003. godine donirala 5 miliona evra za „specifične projekte u procesu privatizacije“.3
EU je upravo nametnula tenderske procedure, koje su dovodile do toga da za konsultante Agencije za privatizaciju (koji prave procenu poslovanja i vrednosti „neefikasnog“ državnog preduzeća) budu birani oni koji će uvek „grešiti“ u procenama, na štetu naših građana i preduzeća, a u korist Svetske banke, EU i stranog kapitala.
Dakle, konsultanti koje je EU finansirala i čije je angažovanje garantovala između ostalog i kroz uslove za dobijanje grantova od strane Evropske banke za obnovu i razvoj, faktički su donosili sve ključne odluke u privatizaciji i presudno krojili sudbinu preduzećima, radnicima i malim akcionarima.
Dok se u našim medijima govorilo o domaćim tajkunima kao najvećim dobitnicima privatizacije, 70% naše imovine otišlo je u ruke stranaca. Duvanska industrija, cementare, farmaceutske kuće, benzinske pumpe, prehrambeni pogoni, telekomunikacije i banke – sve je budzašto rasprodato strancima.
Kroz proces privatizacije po modelu Vašingtonskog konsenzusa, došli smo do toga da nam u strukturi rasta BDP-a 80% rasta čine sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja. To znači da nam je domaća proizvodnja skoro pa nepostojeća, ali zato uspešno prevozimo, prodajemo i odobravamo kredite za stranu, uvoznu robu.4
Međutim, nije privatizovano sve. Ostala su nam još barem dva velika preduzeća – EPS i Telekom, koja igraju ključnu stratešku ulogu u privrednom i bezbednosnom smislu i čiju privatizaciju ne smemo da dozvolimo uopšte, ni po kojem modelu.
Što se više približavamo Evropskoj uniji, to smo dalje od jedine prave šanse za napredak i razvoj, koji treba da dođe iz naroda i bude za narod, a ne za strani kapital i briselske elite. Makroekonomski model koji nam je nametnut kroz evropske integracije ne služi ničemu osim da uspostavi apsolutnu vlast stranih korporacija i domaće mafije i trajno onemogući samostalan razvoj.
Ne zaboravljamo zločine privatizacije, pamtimo žrtve zločina i saučesnike u zločinu! #NEuEU
Pavlović, Branko, Iskorak u slobodu – izoštravanje slike geopolitičkih procesa, Filip Višnjić, Beograd, 2018, str. 73 ↩
https://www.slobodnaevropa.org/a/hadson-kako-je-iz-srbije-izvuena-51-milijarda-dolara/25126407.html?fbclid=IwAR1KVqudWCGDtnjjVaatSnca1vO-Kfukv0Iw3sjdSdNMMLeEid02yJ7WL-U ↩
https://privatizacija.privreda.gov.rs/Arhiva/1217/48-Miliona-eura-za-podrsku-privatizaciji.shtml?fbclid=IwAR3r_UfirVu8va8qK4Sw5OqJgVeuImMnibM9Dcz6dMTyhLHIcQE17tQtbqk ↩
Dušanić, Jovan B., Ekonomsko troknjižje, knjiga druga, Bećarska ekonomija i Vašingtonski dogovor, Filip Višnjić, Beograd, 2020, str.145 ↩
