Venecijanska komisija vam se predstavlja kao grupa „nezavisnih“ pravnih stručnjaka koji pomažu „zaostalim“ državama da usklade svoje zakonodavstvo sa evropskim standardima (koja su sinonim za „vladavinu prava“). Marksisti raskrinkavaju takvu tehnokratsku iluziju kao masku za sprovođenje interesa imperijalizma, jer razumeju da pravo nije neutralna nauka, već instrument vladajuće klase za održavanje ekonomske dominacije.
Ustavni okviri koje Komisija odobrava prvenstveno štite pravo na privatnu svojinu i slobodno tržište, a struktura koju Komisija zagovara oduzima državama Globalnog juga kapacitet za radikalne ekonomske reforme, poput eksproprijacije zemljišta ili nacionalizacije resursa (što smatra kršenjem „vladavine prava“). Tako pomaže u održavanju tih država u poziciji ekonomske zavisnosti.
Prema tome, Venecijanska komisija je samo instrument imperijalizma koji nameće zapadnoevropske pravne norme, a čime štiti globalni kapitalistički poredak i odliv vrednosti u Prvi svet. Ona promoviše zapadni model liberalne demokratije i vladavine prava kao univerzalni standard; iako on ignoriše specifične istorijske, ekonomske i kulturne realnosti Globalnog juga i neutrališe lokalne oblike narodne suverenosti.
Evropski standardi koje Komisija nameće krojeni su za obogaćena, visokorazvijena zapadna društva, a kada se prekopiraju u osiromašene, manje razvijene ekonomije, onda nameću komplikovanu birokratiju, stroge ekološke i proceduralne standarde i guše domaću konkurentnost. Lokalna preduzeća (mala i srednja) obično ne mogu finansijski da isprate skupe regulatorne zahteve, što iscrpljuje ionako slabašan domaći kapital i u potpunosti prepušta tržište velikim zapadnim korporacijama.
Da bi (polu)periferna kapitalistička država (poput Srbije) uskladila ustavni okvir sa preporukama Komisije, od nje se traži da oslabi uticaj parlamenta i izvršne vlasti na sudsku vlast, kao i na ključne regulatorne agencije (za energetiku, rudarstvo, zaštitu konkurencije). Autonomija ovih tela stavlja se iznad državne kontrole, čime se upravljanje nacionalnim resursima prepušta centru svet-sistema. To u konačnici olakšava zapadnim firmama da eksploatišu lokalne resurse i iznose profit, a država gubi pravne mehanizme da zaštiti sopstveni ekonomski interes.
Na kraju, spomenimo i pitanje poniženja, odnosno gaženja političkog dostojanstva (polu)perifernih kapitalističkih država. Ono možda i najočiglednije oslikava neokolonijalni odnos, s obzirom da se te države stavljaju u poziciju učenika koji kontinuirano mora da dokazuje svoju zrelost pred učiteljima sa Zapada. Poniženje je i institucionalno, jer se lokalni fakulteti, akademici, tradicija, itd. prikazuju nesposobnim da uređuju sopstveno društvo bez stranog uticaja i nadzora; a poslanici izabrani od naroda moraju da glasaju za zakone servirane od neizabranog stranog tela.
Otpor usaglašavanju sa preporukama Venecijanske komisije u državama Balkana izostaje, između ostalog i zbog toga što se preporuke često nameću sa pozicija moralne i civilizacijske superiornosti Zapada, a što je teza oko koje se gradio konsenzus među nekadašnjim rušiteljima socijalizma. Stoga, danas upravo i samo marksisti šire svest o opasnosti od ovog vida neposredno-pravne i posredno ekonomske aneksije.
Dole Venecijanska komisija!
Dole EU!
