Da li možete da uočite neku stvar ili ne zavisi od teorije koju koristite. Teorija je ta koja odlučuje šta može biti uočeno. (Albert Ajnštajn, 1926).

Imperijalizam je nejednaki prenos ekonomske vrednosti kroz prostor, vid supereksploatacije slabijih država, ljudi ili kompanija od strane jačih država i kompanija.¹ S obzirom da je kapitalizam predstavljen kao komodifikacija svega, svuda (Valerštajn, 1983), osnovni vid izvlačenja suficita proizilazi iz proizvodnje i prodaje robe. Kapitalisti teže ka imperijalizmu jer je takav sistem baziran na minimizaciji troškova proizvodnje u cilju maksimizacije profita. Glavna odlika izvlačenja suficita leži u potrebi kapitalista da prošire domet sistema u cilju osiguranja nižih troškova. Najniži troškovi su retko pri ruci, pa komodifikovana proizvodnja stimuliše širenje teritorije. Posledično, svetski prenos vrednosti je glavna sila koja uzrokuje gomilanje bogatstva i moći u centru i stagnaciju na periferiji (Baran, 1957; Frank, 1969; Valerštajn, 1974, 1983; Amin, 1974).

Bez svetskog prenosa vrednosti, ne može postojati svetski kapitalizam. Svetski kapitalistički sistem je „hijerarhija kompleksa centar-periferija, u kojoj se prenosi suficit“ (Frank, 1969, p. 98). Važno je shvatiti da „periferno ne znači marginalizovano u smislu nepotrebnosti: bez periferije, nema ni centra, niti razvoja kapitalizma” (Hopkins,1982, s. 13). Zaista, centar i periferija nisu geografske ili nacionalne kategorije, već odnosi svetskog prenosa vrednosti. „Radi se o odnosu centralnost-periferijalnost. Gubitnička zona je periferija, a dobitnička zona je centar. Sva roba nastaje iz proizvodnih lanaca koji proizvode njene delove. Često postavljeni na teritoriji periferije, potčinjeni proizvođači generišu vrednost koja je ugrađena u robu kojom se trguje, a ta vrednost je značajno viša od troškova proizvodnje i zarada koje su im plaćene. Ovi niski troškovi proizvodnje, naročito na štetu rada, stvaraju visoke nivoe prenosa vrednosti udaljenim kupcima i često superprofite za kapitaliste.² Kroz svetski prenos, stanovnici centra „žive od viška vrednosti koji drugi proizvode“ dok stanovnici periferije ne zadržavaju višak vrednosti koji proizvode.“ Kao rezultat navedenog, većina svetskog viška kapitala se akumuliše u centru, „omogućujući neravnomerne fondove“ koje kapitalisti koriste „za dobijanje dodatne prednosti“ (Valerštajn, 1983,str. 31-32).

Ovaj esej će ispitati četiri konceptualne teme koje će precizirati načine na koje je imperijalizam strukturno usađen u kapitalizam.

1. Eksproprijacija viškova kroz prostor je istorijski i sve veći izvor polarizovanog gomilanja bogatstva u svetu. Takvi svetski prenosi bogatstva preuzimaju više formi, pri čemu njihova ekonomska centralnost varira tokom vremena. Verovatno najosnovnija od ovih formi je različita cena ljudskog rada.
2. Neumorna potraga za nižim troškovima je glavni motor svetskog imperijalizma, zbog čega kapitalisti teže maksimizaciji profita gradeći dugoročne nivoe monopsona koji unižavaju položaj kako radnika, tako i kapitalističke konkurencije.
3. Imperijalizam struktuira skrivene odlive suficita ne samo od niže plaćenog rada, već takođe od neplaćenog rada i eksternalizacije troškova na ekosisteme, zajednice i domaćinstva. Ja konceptualizujem ovaj proces kao eksproprijaciju  prenosa tamne vrednosti.
4. Građani centra obilno su nagrađeni potrošačkim suficitom koji nastaje od prenosa tamne vrednosti sa periferije, zbog čega je malo verovatno da podrže antiimperijalističke pokrete protiv sistema svetskog prenosa vrednosti.

SVETSKI PRENOS VREDNOSTI KROZ RAZLIČITE TROŠKOVE RADA

Karl Marks je insistirao da je celokupna istorija, istorija klasne borbe u kojoj se potčinjene klase odupiru preuzimanju viškova koje proizvode od strane elita (Marks i Engels, 1848). U skladu sa Ajnštajnovim uvodnim citatom, nije moguće uvideti svetski prenos vrednosti bez proširenja Marksovih teorijskih viđenja. U ovom pogledu, neophodno je prepoznati da je kapitalizam prikazao istoriju teritorijalnih sukoba u kojima se potlačene grupe odupiru pokušajima transfera vrednosti od strane spoljnih elita, npr. eksproprijacija suficita kroz prostor. Osim istorijskih pojava pljačke i danka (poreza), svetski prenos vrednosti preuzima više formi, na primer, monopsone proizvodnje, monopoli prodaje, politički manipulisano trgovanje, tarife, pozajmice i kursevi valuta. Ovde se bavimo samo jednim od tih oblika, zasnovanim na različitim troškovima proizvodnje.

Teorijske osnove

Iako je svetski prenos vrednosti nastavak Marksove analize, on predstavlja osnovnu problematiku koje se Marks jedva dotakao u svojim objavljenim radovima. Štaviše, odliv suficita je ideja koja je bila ili odbačena ili ignorisana od većine marksista i većine ekonomskih teoretičara (Amin, 2012.). Dok su se klasični marksistički teoretičari imperijalizma fokusirali na kapitalističke monopole kao na glavnu pogonsku silu nove forme imperijalizma svog doba, uglavnom su zanemarivali eksplicitnu analizu prenosa vrednosti. Hobson (1902), Luksemberg (1951), Lenjin (1964, vol. 1), Buharin (1972), i Hilferding (1981) nisu usmerili pažnju na jeftinu radnu snagu ili na problem povezivanja teorije kapitalističkog monopola sa Marksovom teorijom radne vrednosti. Umesto toga, svoje su argumente temeljili u analizi superprofita koji proističe iz izvoza kapitala i robe na periferiju.

Počevši od 1950-ih, neki neomarksistički teoretičari fokus analize prenose sa izvoza kapitala i roba, na strane direktne investicije i uvoz roba iz (polu)periferije. Nadograđujući Marksovu teoriju viška vrednosti, Pol Baran (1957) uvodi pojam ekonomskog suficita (različitog od viška vrednosti) kao ključ ekonomskog rasta, i tvrdi da gubitak ekonomskog viška blokira razvoj periferije. Frank (1969) nadograđuje ovo, navodeći da je kolonijalizam struktuirao razvoj nerazvijenosti čime se omogućuje prenos vrednosti u centar.

Uprkos tome, Baran i Frank obraćali su malo pažnje na povezanost jeftinog rada i odliva viška, umesto toga naglašavajući odliv suficita kroz međunarodnu trgovinu, poreze i repatrijaciju profita. Ovakvim konceptom, udaljili su se od izvornog marksističkog naglašavanja veze između eksploatacije rada i stvaranja viška. Tek je pojavom Emanuelove teorije nejednake razmene (1972) razlika u međunarodnim platama prepoznata kao jedan od glavnih izvora odliva vrednosti. Naknadno, Amin (1974) uvodi ovaj pojam u svoju analizu „akumulacije na svetskom nivou“. Istovremeno, Valerštajn (1974) je predstavio analizu svet-sistema, viđenje prema kojem se višedržavni kapitalistički sistem pokreće odlivom suficita, posebno vrednosti izvučene neplaćenim radom širom sistema. Noviji prilozi teoriji svetskog prenosa vrednosti uključuju Higinbotoma (2013) i Koupa (2012).

Nova svetska podela rada

Klasične teorije imperijalizma (npr., Lenjin, 1964, vol. 1) bile su odgovor na restrukturaciju svetske ekonomije uzrokovanu padom profitnih stopa. Ta restrukturacija uključivala je masivan izvoz kapitala, kroz pozajmice, u Treći svet. U 1970-im, pojavljuje se nova imperijalistička struktura akumulacije, ponovo kao reakcija na smanjenje profitnih stopa. Ekonomski naučnici ovu kontinuiranu svetsku transformaciju analiziraju kao novu svetsku podelu rada (Frobel, Hejnriks i Kreje, 1980) da bi objasnili premeštanje proizvodnje iz centra na poluperiferije. Tumačenje ove epohalne promene dovelo je do proliferacije prethodno nepoznatih pojmova, kao što su deindustrijalizacija, novoindustrijalizovane države, razvoj vođen izvozom, fragmentacije proizvodnje, eksternalizacije, višenacionalne korporacije, robni lanci, svetski lanci vrednosti, lanci nabavke, svetske mreže proizvodnje (Diken, 2011). Ova faza restrukturacije oslikavala je istorijski pomak od izvozno-orijentisanog imperijalizma centra (kapital i proizvodi) do uvozno-orijentisanog imperijalizma (roba sa periferije).

Frobel, Hejnriks i Kreje (1980, str. 41) ukazali su na najimperijalističkiji vid ove restrukturacije: „organizovana svetska raspodela elemenata proizvodnog procesa ka najjeftinijoj dostupnoj radnoj snazi.“ Šire, taj prelaz je ukazao na intenziviranje normalne potrage kapitala za neplaćenim troškovima, koja je uvek osnovni element svetskog prenosa vrednosti, što je drastično promenilo svetski klasni sistem. Kompletnija kapitalistička inkorporacija Kine, Indije i Rusije udvostručila je veličinu svetske radničke klase (Friman, 2008, 687). Novointegrisani radnici postali su jeftina radna snaga i nesrazmerno ženska radna snaga (Pajl i Vord, 2003), pri čemu je većina zarobljena u neformalnom sektoru (Međunarodna kancelarija rada, 2007). Istovremeno, veličina transnacionalne kapitalističke klase se proširila, a uloga kompradorske buržoazije (Amin, 1974) i njenih profesionalnih/menadžerskih kadrova prelazi sa trgovaca na nadzornike proizvodnje (Robinson, 2004). S obzirom da je restrukturacija svetske ekonomije pratila logiku nejednake razmene, integrisala je ogroman broj radnika i centru potčinjenih kapitalista kao nove eksploatisane klase koje obezbeđuju jeftinu radnu snagu i usluge.

Nejednaka razmena i imperijalizam slobodne trgovine

Nejednaka razmena je princip utemeljen u logici nepostojanih diferencijalnih troškova proizvodnje i logici trgovine između konkurentnog kapitala i monopolističkog kapitala³. Razumno je da se teorije fokusiraju na cenu rada i međunarodnu trgovinu, jer su ovo oblasti u kojima je prostorna razlika u troškovima najveća. Teoretičari nejednake razmene tvrde da je primarni mehanizam svetskog prenosa vrednosti imperijalizam slobodne trgovine, naspram monopolskih profita zasnovanih na kontroli ekonomskih sistema kroz vojni imperijalizam.⁴

U suštini, teorije nejednake razmene su pokušaji da se prostorni prenos vrednosti putem jefine radne snage postavi u centar marksističke teorije. Time naglašavaju realnost da slobodna trgovina zahteva razmenu jeftinog, niskoprofitabilnog izvoza sa periferije za skupi, visokoprofitabilni uvoz iz centra. Ovi lanci svetskog prenosa vrednosti neravnomerno gomilaju suficit u centru kroz mehanizme nejednake razmene (Klilend, 2013, 2014).

Imperijalizam slobodne trgovine struktuiran je kroz svetske robne lance u kojima su proizvedene i kombinovane različite komponente, počevši od sirovina. Takvi transnacionalni lanci bili su među osnovnim karakteristikama istorijskog kapitalizma (Hopkins i Valeršajn, 1986).

U poslednjim decenijama, mnoge „vodeće kompanije“ centra premestile su većinu svoje proizvodnje na (polu)periferiju. Obično vodeća kompanija projektuje proizvod, patentira svoje inovacije, razvija norme kvaliteta za komponente, organizuje i upravlja lancima nabavke i kontroliše distribuciju i prodaju završenih proizvoda (Gerefi, Hamfri i Stardžen, 2005).

Robni lanac je najvažniji mehanizam prostornog odliva suficita, a nejednaka razmena je ugrađena u svaki čvor lanca. Odnos koji postoji između čvorova u robnom lancu ima u osnovi isti oblik kao i odnos centar-periferija i, zauzvrat, isti oblik kao i odnosi proizvodnje u svakom čvoru lanca. Ovaj apstraktni model pretpostavlja da svi ovi odnosi uglavnom nisu između ravnopravnih, (kao u apstraktnom modelu neoklasične ekonomije), već između neravnopravnih. Tako na svim nivoima imamo odnos izvlačenja suficita (Klilent,  2012).

Imperijalistički uticaj razlike u platama

Kako je svetska podela rada povećala međunarodne razlike u platama? Veća liberalizacija trgovine povećala je važnost relativne plate nekvalifikovane radne snage koja čini većinu nove industrijske radne snage na Globalnom jugu. Sa jedne strane, došlo je do „trke do dna“ u platama, dok udeo radne snage u BDP-u nastavlja da pada u većini zemalja Globalnog juga (International Labour Organization, 2010). Sa druge strane, preseljenje industrija praćeno je većom razlikom u platama između Severa i Juga, kao i većom razlikom u platama unutar perifernih i poluperifernih država.

Koliki je onda svetski prenos vrednosti koji proizilazi iz ovih razlika u platama? Koristeći prosečnu razliku u platama centar-periferija u odnosu na prilagođenu ukupnu vrednost uvoza u centar iz periferije, Koup (2012.) zaključuje da je vrednost svetskog prenosa vrednosti u proseku 2,8 triliona američkih dolara godišnje, ili jedna trećina više u odnosu na ono što je plaćeno izvozom.⁵ Ovaj prenos predstavlja 6% BDP-a centra. Klilend (2013, 2014) pruža drugačiji metod poredeći posledice na kupovnu moć različitih nivoa plata. Na primer, isplata radniku na periferiji po kilogramu proizvedene kafe je samo 16% cene. Ukoliko bi se trošak slično kvalifikovanog radnika u SAD-u na minimalcu, zamenio za prosečnu platu američkog farmera, troškovi rada bi skoro uduplali cenu potrošačima. Slično, trošak rada na proizvodnji Apple iPad-a na periferiji predstavlja samo 9% od potrošačke cene. Ukoliko bi slično kvalifikovan američki radnik na minimalcu zamenio na različitim nivoima niskoplaćene radnike iz Azije u lancu proizvodnje, cena iPad-a bi se skoro duplirala.

Svetski prenos vrednosti koji nastaje iz razlike u platama ima mnogo veće razmere na ekonomiju periferije nego centra. Zapravo, najgori uticaj ovih „imperijalističkih renti“ je taj što uklanja oko polovine potencijalnih profita Globalnom jugu (Amin, 2012, str.4). Štaviše, ovi prenosi nadmašuju kapital koji se godišnje uloži u razvoj tih društava (Kohler i Tausch, 2002). Uticaji ovih prenosa vrednosti se ne mere samo kratkoročnim nedostacima u životnim potrebama. Dugoročni gubitak (polu)periferije ovim svetskim prenosom je značajan, jer se osnova za ulaganje u širi ekonomski i društveni razvoj smanjuje (Baran, 1957; Frank, 1969).

IMPERIJALIZAM KROZ NIVOE MONOPOLA

Osnovna pretpostavka klasičnog marksizma i neoklasične ekonomije je da je kapitalizam zasnovan na skoro čistoj dugoročnoj konkurenciji, čime daje zakone ili tendencije koji pokreću sistem.⁶ Iz te perspektive, ni razlike u cenama, niti monopol ne mogu opstati dugoročno. U oštroj suprotnosti sa ovom naučnom pretpostavkom, Kalecki (1939, str. 252) tvrdi da je monopol „duboko ukorenjen u prirodu kapitalističkog sistema“ i „da je on normalno stanje kapitalističke ekonomije“. Slično, Braudel (1981, vol. 2, str. 412-22) pravi oštru razliku između tržišnog nadmetanja s kojim se sreće većina kompanija i „antitržišne“ sfere „pravog kapitalizma“, carstva monopolista koji oblikuju i dominiraju kapitalistički svet-sistem.

Ukratko, kapitalistička borba za monopol je istorijski pokretačka sila kapitalizma. Da bi naglasio postepenu prirodu monopola, Kalecki (1954) uvodi pojam stepeni monopola-relativnu sposobnost određivanja cena u procesu raspodele, nasuprot određivanju cene tržišnim nadmetanjem.⁷

Mnoge rasprave o monopolima ukazuju na (a) dosluh među potencijalnim konkurentima pri postavljanju visokih cena, radi uzimanja većih profita i/ili (b) državnu zaštitu odabranih kapitalista. U suprotnosti, logika imperijalizma koja je ugrađena u kapitalizam je potraga za nižim troškovima radi obezbeđenja bolje monopolističke pozicije. Dodatno, stepen monopola se uobičajeno zasniva na ekonomiji širokog obima, povećanjem produktivnosti kroz tehnologiju, uvoznim preprekama, pravima na patente, reklamama i marketingom, kao i stvaranjem jedinstvenih proizvoda ili sistema proizvodnje. Ali najveća od navedenih je prepreka imitaciji kroz održavanje poretka međunarodnom zaštitom intelektualnog vlasništva. Drugim rečima, kapitalista gradi stepen monopola kroz mogućnost sniženja troškova ili dizanja cena više nego što bi bilo moguće u prostoj ekonomiji nadmetanja.

Dominacija nad potčinjenim kapitalistom kroz nivoe monopsonije

Svaka nacionalna ekonomija centra može biti opisana kao oblik monopolističkog kapitalizma (Baran i Svizi, 1966; Hilferding, 1981). Ipak, šira kapitalistička svetska ekonomija je sistem stepena monopsonije u kom nekoliko kupaca dominira u okolnostima u kojima je mnogo prodavaca (Robinson, 1993). Sadašnji imperijalizam zasnovan je manje na pribavljanju superprofita kroz izvoz novca i dobara iz centra, nego na omogućivanju imperijalističkih renti kroz kontrolu cena perifernih uvoza (Amin, 2012). Najmoćniji monopsonisti su kompanije koje su uspostavile visok nivo monopola kroz gorenavedene mehanizme. Zbog njihove veličine i malog broja, ove kompanije uživaju privilegije nejednake moći u pregovorima sa manjim, mnogobrojnim dobavljačima. Zapravo, ovo je neravnopravna trgovina u srži nejednake razmene. Kalecki (1954) definiše stepene monopola kao mogućnost upravljanjem maržama, razlikom između ukupnih troškova i prihoda. Suprotno, sadašnji imperijalizam ja uglavnom mogućnost upravljanjem „podmaržama“, odnosno moći sniženja troškova proizvodnje na periferiji. Od nastanka kapitalizma, poljoprivredna trgovina sa periferije preuzela je formu mnoštva seljaka koji proizvode i koji prodaju maloj grupi trgovaca, potom koji dalje izvoze maloj grupi kupaca iz centra (komisionim trgovcima), koji su izvorna transnacionalna klasa kapitalista (Valerštajn, 1974). Ovi kupci iz centra koriste nadmetanje među prodavcima da prisilno snize troškove proizvodnje, cene i stope profita. I mali proizvođači i kompradorski trgovci neformalno rade za trgovce/veletrgovce monopsonističkog centra koji zadržavaju glavninu profita. Ostavljajući po strani mnoge „bum“ periode inicijalne proizvodnje, ovi profiti se obično nazivaju imperijalističkom rentom (Amin, 2012), u znak priznavanja ograničene energije utrošene u trgovanje, u odnosu na rad neophodan u procesu proizvodnje. Ove rente, nekad nazvane i rente monopola, bile su uglavnom rente monopsonije. Srž sadašnjeg oblika imperijalizma je proširena, organizovanija, promišljenija verzija prvobitnog sistema. Ona je monopsonistički sistem „slobodne trgovine“, projektovan da proširi svetski prenos vrednosti.

Novi kompradori su kapitalisti sa periferije koji prikupljaju sredstva za investiranje, grade fabrike, dobavljaju robu i opremu, zapošljavaju radnike i organizuju proizvodnju. Imajući mali stepen monopola, kapitalista sa periferije se bori da snizi troškove, ali ne dobija uvećanje profita. Da bi ostao prodavac koji se nadmeće kod monopsonističkog kupca, potčinjeni kapitalista mora pretvoriti niže troškove u niže cene. Ovo je imperijalistički sistem u kojem konačni monopsonistički kupac postaje rentijer koji uzima imperijalističku rentu prenoseći proizvodnju na potčinjene kapitaliste koji se nadmeću, i koji moraju prihvatiti niže profite. Vrlo često, ove firme su dvostruki rentijeri, jer su njihovi stepeni monopolističkog profita već zasnovani na tehnološkim ili projektantskim rentama, zaštićenim zakonskim preprekama imitaciji. Danas, takvi kapitalisti drže poziciju sličnu omraženim stanodavcima Rikardovog (1817) vremena. Oni su svoj deo dobiti ostvarili kroz polaganje prava na imovinu, ostavljajući drugima stvarnu proizvodnju.

Stepeni monopola kroz eksploataciju jeftinog rada

Od svih razlika u troškovima proizvodnje na kojima je izgrađen imperijalistički sistem monopsonije, najvažniji je veoma različit rashod na rad. U klasičnom marksističkom modelu, kapitalista koji zapošljava radnike i organizuje proces rada, pribavlja profit izvlačenjem viška vrednosti od radnika. Kako današnji kapitalisti periferije izvlače višak vrednosti od radnika sa ciljem sniženja troškova? Posmatranje korporacije iz centra koja je premestila proizvodnju u Aziju pruža dobar pregled taktika koje potčinjeni kapitalista koristi da smanji troškove rada. U 2010. i 2011. velika većina kineskih Apple-ovih podizvođača koristio je različite prakse: (a) plate koje su bile niže od zakonskih državnih i lokalnih minimalaca, (b) prekomerni prekovremeni rad, sa stopama zarade nižim od zakonom propisanih, (c) smanjenje plate s ciljem disciplinovanja radnika, (d) rodna diskriminacija u platama, (e) zapošljavanje niže plaćenih maloletnih i stranih radnika, (f) neuspostavljanje mera sigurnosti, (g) ugrađivanje neplaćenog rada u dnevnu rutinu i (h) odbijanje od plate za opremu i uniforme (Fair Labor Association, 2012). Sve ove strategije su pokušaji da se poveća apsolutni i relativni višak vrednosti, većina kojeg ostaje u glavnoj kompaniji centra. Da bi maksimalno povećao strategije smanjenja troškova, potčinjeni periferni kapitalista zapošljava jeftine domaće profesionalne i upravljačke kadrove. Ovi „najamni“ kapitalisti su vešti u (a) zapošljavanju slabo plaćenih radnika, (b) organizacionoj učinkovitosti i upravljanjem vremenom, (c) ubrzavanjem radničke učinkovitosti i (d) eksproprijacijom skrivenog neplaćenog rada radnika. Nadzornici teraju radnike na ubrzavanje, smenske norme i duže radne sedmice nego što su zakonski dozvoljene u centru. Kao i radnici koje eksploatišu, ovi nadzornici su sluge monopola kapitalista.

Prenos vrednosti od potčinjenih prema monopolističnijim kapitalistima je jasan u iskustvenoj analizi izvlačenja vrednosti u iPad robnom lancu (Klilend, 2014). Potčinjeni kapitalisti koji organizuju proizvodnju i lance nabavke su primarne transnacionalne korporacije sa sedištem u Južnoj Koreji i Tajvanu, ali se skoro sva proizvodnja dešava u Kini. Dok ovi poluperiferni kapitalisti zadržavaju oko 15% ukupnog profita od prodaje iPad-a, 76% zadržava Apple. Marža operativnog profita (MOP) za ovu kompaniju centra je oko 25% njenih prihoda, ali je za potčinjenog poluperifernog kapitalistu vrlo uska (samo 7%). Ukazujući na to da može biti više nivoa potčinjenih kapitalista u lancu proizvodnje, najtešnja MOP u iPad lancu je kod manjih azijskih kapitalista koji su podizvođači u lancu nabavke poluperifernim korporacijama. Dok se većina odgovornosti za smanjenje troškova rada i ostalih troškova proizvodnje prebacuje na niže nivoe potčinjenih podizvođača, oni ubiru vrlo mali višak vrednosti i postižu tanke operativne marže, koje ih primoravaju na još veće sniženje troškova rada.

Sličan šablon svetskog prenosa vrednosti javlja se u lancu trgovanja kafom (Klilend, 2013). Sposobnost zadržavanja suficita nije u rukama onih koji organizuju i nadgledaju radnu snagu, već u rukama transnacionalnih korporacija koje poseduju visok stepen monopola. U slučaju kafe, ukupni profiti su oko 17% prodajne cene, ali samo oko 2% cene zadržava periferni kapitalista. Dok periferni kapitalisti organizuju i kontrolišu 86% proizvodnog rada, imaju malo kontrole u zadržavanju suficita koji je stvoren njihovim naporima da drže troškove proizvodnje niskim.

Stepen monopsonije koji poseduje mali broj veletrgovaca pekača kafe i distributera, dozvoljava im da prisvoje većinu viška vrednosti koje stvara veliki broj potčinjenih kapitalista sa periferije.

IMPERIJALIZAM KROZ SVETSKI PRENOS TAMNE VREDNOSTI

Svetski prenos vrednosti odvija se na dva načina odliva viška. Prvi je prenos  svetle vrednosti, odnosno kretanje profita ka centru od prodaje u periferiji. Oni su monetarizovani i mereni transparentnim knjigovodstvenim metodama (Klilend, 2012). ⁸Nasuprot ovih vidljivih svetskih prenosa vrednosti, postoji i drugi tip prenosa vrednosti koji nazivam  prenos tamne vrednosti, odnosno kretanje ka centru perifernih proizvoda koji sadrže velike količine različitih troškova. Prema Marksu (1993, vol. 1) vrednost robe je zasnovana na vremenu utrošenom na njenoj izradi. Ipak, postoje važne komponente vrednosti koje su dublje sakrivene, za kapitalizam to je „ekonomija neplaćenih troškova“ (Valerštajn, 1999, Ch. 5). Uštede od niskoplaćene periferne radne snage i uvoza su takvi neplaćeni troškovi ili tamna vrednost. Kapitalisti centra pokušavaju da pretvore tamnu vrednost u svetlu vrednost (profit) jednostavno održavanjem cena proizvoda uprkos niskim troškovima. Ovaj prenos ničega (neplaćanja) u nešto (naplaćena svetla vrednost) je vid zarobljavanja vrednosti za akumulaciju (prošireno reinvestiranje). Alternativno, troškovi tamne vrednosti mogu biti korišćeni za smanjenje prodajne cena. U ovom slučaju, tamna vrednost je ugrađena u proizvod i zarobljava se kao dodatna vrednost za kupca.

Kako onda nastaje tamna vrednost i kako se zarobljava? Izvori tamne vrednosti mogu se naći u bilo kom delu proizvodnje (kapital, cena rada, zemlja, resursi, energija, životna sredina, znanje) kada kapitalista dođe do dela proizvodnje čija je jena niža od prosečne svetske tržišne cene. Sledeća poglavlja utvrđuju kako je tamna vrednost ugrađena u (a) niskoplaćeni formalni rad, (b) niskoplaćeni neformalni radni sektor, (c) neplaćeni doprinos rada iz domaćinstava i (d) ekološke eksternalije.

Tamna vrednost od niskoplaćenih nadničnih i formalnih radnika

Veći deo osnove za svetski prenos vrednosti leži u eksploataciji jeftine radne snage u (polu)periferiji. Tamna vrednost prenosi se sa ovih radnika jer im kapitalisti plaćaju na nivou znatno nižem od prosečnih zarada u centru. Dobijena tamna vrednost (vrednost za koju se ne plaća radnoj snazi) izvezena sa periferije u centar vredi od 30 do 100% preko tržišne vrednosti (Klilend, 2013, 2014). Ukoliko bi se u obzir uzeli neisplaćene razlike plata u centru i jeftinih inženjera i nadzornika periferije, dodalo bi se još 35% tamne vrednosti visokotehnoloških uvoza iz periferije (Klilend, 2014) i još 13% za niskotehnološki uvoz (Klilend, 2013). U slučaju Apple-ovog iPad-a, ukupna tamna vrednost skrivena u uslugama niskoplaćenih azijskih inženjera i nadzornika je pet puta vrednija nego što se svetla vrednost prikazuje kod glavnih dobavljača (Klilend, 2014).

Tamna vrednost niskoplaćenog neformalnog sektora

Nova svetska podela rada ne obuhvata samo najjeftinije plaćene radnike, već takođe sprovodi dublje vidove eksploatacije radne snage van formalnog sektora. Tamna vrednost se kroz neformalni radni sektor odliva na dva načina: (a) podugovaranjem sa kapitalistima u proizvodnji u izvoznim lancima i (b) podržavanjem niskoplaćenih radnika u ovim lancima. Sve više transnacionalni kapitalisti podugovaraju sa potčinjenim perifernim kapitalistima, koji prenose te poslove na više vrsta radnika u neformalnom sektoru za nadnice niže od nadnica ostalih radnika (Dedeoglu, 2013), uključujući industrijska i poljoprivredna podugovaranja sa domaćinstvima (UnitedNations, 2011). Iz ovih razloga, većina novih radnih mesta u svetu se otvara u neformalnom sektoru (International Labour Office, 2007).

Umesto da ukloni ove neformalne oblike, potčinjeni kapitalista ih redovno ugrađuje u proizvodni sistem, kao mehanizam smanjenja troškova rada. Kapitalista koji više snizi troškove proizvodnje ovim metodama stiče veći nivo monopola nad konkurencijom koja ne može dostići isti nivo jeftinog neformalnog rada. Kroz podugovaranje proizvodnje od kuće kod žena u njihovim domaćinstvima, na primer, kapitalista supereksploatiše radnu snagu (a) plaćajući za proizvedenu robu ispod minimalne zarade, (b) integrisanjem neplaćenog dečijeg rada u proces proizvodnje i (c) eksternalizacijom troškova proizvodnje, kao što su struja i oprema, sa kapitaliste na domaćinstvo (Pyle and Ward,2003).

Dodatno, radnici neformalnog sektora subvencionišu niže prihode radnika formalnog sektora. Iza svakog niskoplaćenog formalnog radnika stoji ogromno pomoćno osoblje proizvođača hrane i pružalaca neformalnih usluga koji doprinose reproduktivnom kapacitetu ovih radnika. Time što radnike u formalnom sektoru snabdevaju jeftinim osnovnim potrepštinama, ovi bedno plaćeni radnici subvencionišu niske plate kapitalizma. S obzirom da doprinose u omogućavanju niskih plata izvozne proizvodnje, oni su deo produženog lanca svetskog prenosa vrednosti. Svakodnevni život perifernog radnika u formalnom sektoru podrazumeva nejednaku razmenu njegovog vremena rada za više vremena rada neformalnih proizvođača. Na primer, on/ona može izvući tamnu vrednost od niskoplaćene dadilje, koja mu/njoj omogućava da radi za platu van domaćinstva. Ovaj tok tamne vrednosti snižava troškove reprodukcije rada na periferiji i time nivo plate koji kapitalisti plaćaju. Da su plaćeni minimalcem iz centra i prikazani vidljivim u troškovima proizvodnje, rad neformalnog sektora u svakom iPad-u dodao bi minimum 30% na prodajnu cenu. Iako ih većina teoretičara ne smatra delom lanca proizvodnje, ušteda od ovih niskoplaćenih usluga kineskih podklasa dodaje tamnu vrednost skoro isto koliki je Apple-ova marža profita za svaki iPad (Klilend, 2014).

Tamna vrednost od neplaćenog reproduktivnog rada i rada u domaćinstvu

Plate rada u formalnom sektoru su uključene u cenu proizvoda, ali šta je sa cenama reproduktivnog rada? Kao druge komponente bilo koje robe, rad ima lanac snabdevanja, ali on je neplaćen. Ogromna tamna energija uložena u ovu proizvodnju nije uključena u obične knjigovodstvene troškove i cene. Iako klasični ekonomisti i većina marksista ne vide ovaj neplaćeni rad kao višak proizvodne vrednosti, ovaj rad u domaćinstvu je presudan izvor viška vrednosti jer omogućava kapitalisti osnovu proizvodnje. Dok Marks (1993, vol. 1:176) tvrdi „da tajna proizvodnje profita“ leži u eksploataciji radne snage koja se dešava unutar fabrike, mora se stvarno ući u skrivene troškove reproduktivnog rada, u domaćinstvu, da bi otkrili tajnu. Dok se mnogi drugi troškovi proizvodnje kupuje za cene koje pokrivaju zamenu, rad se dobija bez uključenja reproduktivnih troškova, on se jednostavno „iznajmljuje“.

Izmeštanje posla (outsourcing) za grabljenje tamne vrednosti od jeftine radne snage, takođe crpi vrednost od rada u domaćinstvu. Svetskom prenosu vrednosti doprinose ne samo radnici koji su direktno zaposleni u izvoznoj proizvodnji, već i većina stanovništva periferije daje deo svog domaćinstva i/ili neformalnog rada. Periferna domaćinstva i žene preuzimaju troškove reprodukcije, održavanja, obrazovanja i socijalizacije radne snage (Danavej, 2012). Kapitalisti mogu crpeti skrivene viškove iz domaćinstava jer većina radnika u svetu zarađuje sano deo svojih sredstava za život kroz plaćeni rad. Zaista, ova poluproletarizovana domaćinstva pribavljaju veći deo svojih sredstava iz neplaćenih aktivnosti, čime nehotice ohrabruju kapitalistu da plati „najmanju moguću cenu rada“ (Valerštajn, 1983, p. 91). Sakriven u profitima i jeftinim cenama potrošačkih proizvoda je neplaćeni reproduktivni rad miliona perifernih domaćinstava. Dodatno, neplaćeni članovi porodice značajno doprinose u radu muško-dominantih porodičnih preduzeća (United Nations, 2011; Dedeoglu, 2013). Tamna vrednost neplaćenih radnih sati u domaćinstvima ugrađena je ne samo u konačnu cenu proizvoda, već takođe u svaki nivo proizvodnih i dobavnih lanaca, dok ne dođe do kupaca u centru po ceni koja ne prikazuje vrednost svog uloženog rada (Klilend 2013, 2014). Koliko je ekonomski značajan neplaćeni rad u domaćinstvima? Da je plaćen minimalcem centra i prikazan vidljivim u troškovima proizvodnje, neplaćeni reproduktivni rad ugrađen u svaki iPad dodao bi skoro 25% na prodajnu cenu (Klilend, 2014).

Tamna vrednost iz ekoloških eksternalija

Veliki udeo resursa svetske periferije je ili u vlasništvu multinacionalnih korporacija iz centra ili su ih države centra iznajmile po niskim cenama (Magdof, 2013). Da je vlasništvo u rukama perifernih država, troškovi resursa bili bi znatno viši nego danas, zbog plaćanja „kirije“ vlasnicima. Ovi tokovi nisu samo neprijatni rezultat imperijalizma prošlosti, već se nastavljaju i danas kao „neprestano otimanje“ (Harvi, 2003). Kao dodatak vidljivim, dokumentovanim odlivima ekoloških suficita, postoji i skriveni problem neplaćenih i opljačkanih resursa. Posledice ovakvih odliva istraživane su u aktuelnim istraživanjima o „nejednakoj ekološkoj razmeni“ (Jorgensen i Rajs, 2012).

U slučaju prirodnih resursa, suficit nije samo ono što je dostupno nakon troškova reprodukcije proizvodnje ekosistema, jer se suficit povećava uništavanjem samog sistema. Prirodni kapital se povlači iz svetske ekološke banke, bez zamene. Posljedično, realni troškovi alokacije doveli bi ili do pada kapitalističke akumulacije ili do povećanja cena. Sa druge strane, svaka roba ima svoj ekološki otisak, na primer, ukupna ekološka osnova potrebna za njenu proizvodnju i distribuciju (Vakernagelet al., 2002). U meri u kojoj ovaj ekološki otisak nije u potpunosti naplaćen, kapitalista upija tamnu vrednost. Sa druge strane, proizvodnja robe ostavlja veliki ekološki otisak u obliku koji ugrožava opstanak lokalnih zajednica i domaćinstava. Periferija upija negativne nuspojave neplaćene ekološke štete kapitaliste, što se prikazuje kroz sanaciju plaćenu iz poreskih sredstava, zdravstvenih rizika po građane i gubitak ekoloških resursa koji su nekad obezbeđivali lokalnu prehranu. Štaviše, šteta svetskom ekosistemu (naročito kroz klimatske promene) nesrazmerno pogađa prostor periferije, što ukazuje na još jedan skriveni oblik odliva tamne vrednosti. Kada bi se ekološki oporavak naplatio na nivou cena u centru i učinio vidljivim, ušteda tamne vrednosti za Apple od prenosa ekoloških eksternalija dodala bi 38% na cenu iPad-a. Takođe, ova nejednaka ekološka razmena je skoro dvostruka Apple-ova profitna marža (Klilend, 2014).

Kako kapitalisti iskorišćavaju tamnu vrednost?

U sistemu čiste konkurencije, svo grabljenje tamne vrednosti konkurencija bi brzo izjednačila, ali to se ne dešava u stvarnom kapitalizmu (Braudel, 1981,vol. 2, str. 413-22). Time, kapitalisti koji ugrabe značajne količine tamne vrednosti, istu mogu iskoristiti na tri načina. Prvo, kapitalisti mogu monetarizovati neki deo tamne vrednosti u cilju povećanja akumulacije, kroz reinvestiranje. Drugo, kapitalista može upotrebiti tamnu vrednost za dobijanje zaštite od konkurencije kroz različite stepene monopola. Treće, mogu primeniti skrivenu vrednost da obore cene proizvoda, s ciljem privlačenja većeg broja kupaca od konkurencije.

POTROŠAČKI SUFICIT ZA ODVRAĆANJE OD ANTIIMPERIJALIZMA

Robni lanac je svetska imperijalistička struktura osmišljena da osigura gomilanje kapitala u centru. Ipak, on je i lanac izvlačenja vrednosti koji je zasnovan na nejednakoj razmeni iz sektora sa manjim platama ka onima sa višim. Tako, kapitalizam nije imperijalistički samo zato što gomila većinu svetske vrednosti u centru, već takođe zato što donosi jeftinu robu većini stanovnika centra eksploatišući tamnu vrednost od radnika periferije. Proširena potrošnja u centru daje priliku za povećan odliv vrednosti zasnovan na nejednakim cenama proizvodnje između centra i periferije. S obzirom da kompanije vođene iz centra imaju veći stepen monopsonije nad kapitalom periferije i tržištem rada, ovi kapitalisti mogu izvući ogromne uštede kroz tamnu vrednost ugrađenu u jeftin rad. Za razliku od radne snage u centru koja ima sindikate, plaćeni radnici periferije nisu bili u mogućnosti da podignu cene rada više nego što je potrebno za preživljavanje. Kao rezultat navedenog, radnici koji obavljaju funkcije sa sličnim veštinama i opremom, zarađuju satnicu koja može biti 15 puta veća u različitim delovima sveta.⁹

Prema Klilendu (2014) može se zaključiti da svetski prenos vrednosti čini približno jednu trećinu BDP-a centra. Kada tamna vrednost dospe do centra, može se podeliti na tri načina: kao profit, kao plate i kao potrošački suficit. Na primer, kapitalisti centra dele ugrađenu tamnu vrednost kilograma kafe na tri načina. Može se pretpostaviti (Klilend, 2013, 84) da se jedna petina tamne vrednosti pretvara u profit dok se dodatnih 15% usmerava na plate (oko polovina radnicima). Ipak, većinu ugrađene tamne vrednosti grabe potrošači, jer ona vredi skoro 50% od tržišne vrednosti kafe.¹⁰ Kao što se vidi iz primera, većina tamne vrednosti koju ubiraju firme iz centra ne prelazi u profit, već u sniženje cena za potrošače (što bi bilo nemoguće da se proizvodnja odvija u centru). Razlika između cene robe kada bi bila proizvedena u centru i stvarne cene izrabljene iz radne snage periferije je potrošački suficit.¹¹ Minimalno, ova vrsta prenosa vrednosti iznosi oko 4000$ po prosečnom domaćinstvu centra. Iznenađujuće, imperijalni projekat koji su izmislili i kojim upravlja transnacionalna kapitalistička klasa, donosi veću dobrobit stanovništvu centra nego kapitalistima. Jeftiniji periferni rad ostaje usađen u kupljeni proizvod. Da se tamna vrednost u potpunosti naplaćuje, profiti bi bili umanjeni i/ili cene robe bi bile veće. Većina građana centra, uključujući i većinu radničke klase, oslanja se na imperijalizam za sticanje bogatstva kroz strukturni prenos vrednosti iz periferije.

SVETSKI PRENOS VREDNOSTI I RADNIČKA ARISTOKRATIJA

Ovo je priča o skrivenim viškovima koje kapitalistički imperijalizam oduzima iz periferije za dobrobit kapitalista i potrošača centra. Od nastanka kapitalizma, srž imperijalizma bila je grabljenje vrednosti i njen prenos kroz prostor. I logika i dokazi ukazuju na dobrobiti nižih troškova koji se prenose sa mesta nastanka na mesto kupovine. Koren ovog suficita je prenos koji je nastao iz neverovatnih razlika u troškovima rada između periferije i centra, a prenešena vrednost je pozamašna.

Većina ovog prenosa se ne bi dešavala da je svetska ekonomija zasnovana na čistoj konkurenciji. U takvom sistemu, kapitalista koji se dokopa nižih cena proizvodnje bi se takođe dokopao dobrobiti u vidu većih profita. U stvarnosti, kupci perifernih proizvoda iz centra pribavljaju dobit od niskih cena rada. Ovaj prenos vrednosti zasnovan je na monopsonističkoj moći koju neke kompanije iz centra imaju da spuštaju cene, plate i profite koje bi mogle dobaviti mnoge periferne kompanije u uslovima konkurencije. U ovom monopsonističkom odnosu, ti periferni kapitalisti deluju kao niskoplaćeni podizvođači koji snižavaju troškove proizvodnje izvoznih dobara, a posebno radne snage.

Centar-periferija struktura svetskog prenosa vrednosti je osnov imperijalizma. Pojam razlike u platama svetskog prenosa vrednosti zasnovan je na ideji da dve klase radne snage, koje rade u sličnim uslovima, proizvode robu jednake tržišne vrednosti. Razlika u višku vrednosti proizvedena od jeftinije radničke klase može se smatrati tamnom vrednošću nastalom nižim plaćanjem. Skrivena u izvozu sa periferije u centar, ova tamna vrednost približno je slična svetloj vrednosti trgovinskih cena. S obzirom da je tamna vrednost višak nastao eksproprijacijom troškova niže plaćene radne snage, većina se prenosi u svetlu vrednost imperijalne rente.

Ipak, jeftina radna snaga ne bi mogla biti tako jeftina bez dubljih nivoa eksproprijacije tamne vrednosti, koji su izvučeni od još jeftinijih radnika koji stvaraju radnu snagu kroz neplaćeni ili ultra-jeftini rad iz domaćinstava i neformalnog sektora. Ovaj skriveni rad je ugrađen u proizvodnju svih viškova, i skriven je u svoj robi. Kada uzmemo njegovu vrednost u radnim satima u obzir, veličina svetskog prenosa vrednosti sa periferije u jezgro se ugrubo udupla. Iznenađujuće, kapitalisti ne crpe svu tamnu vrednost koju nastaje iz različitih vidova jeftine periferne radne snage uključene u izvoz iz periferije u centar. Većinu tamne vrednosti crpe potrošači iz centra jer je kapitalisti koriste za snižavanje cena. Ovaj potrošački suficit je vrednost iza cene i ona je deo imperijalne rente. Njegova vrednost je veća od one koju grabe kapitalisti iz centra.

Svetski kapitalizam je sistem koji donosi robu stanovništvu iz centra na štetu većine sveta. S obzirom da kapitalisti prenose deo viška tamne vrednosti sopstvenom stanovništvu, većina radničke klase centra postaje potrošačka radnička aristokratija (Communist WorkingGroup, 1986; Brown, 2013).¹² Jeftina roba konzumerizma je pokretačka sila svetske ekonomije današnjice. U centru, što je nekada prema Lenjinu (1964, vol. 23, str. 105-20) bila mala „potkupljena“ sekcija radničke klase, postala je šira radnička aristokratija sastavljena od običnih građana koji imaju malo razloga da se opiru imperijalističkom sistemu od kojeg bivaju nagrađeni. Objektivno, većina stanovništva Globalnog juga trebalo bi da se odupire odlivu viška. Ipak, većina periferne elite, državnika, rastućih profesionalnih i upravljačkih klasa imaju korist od eksproprijacije i izvoza tamne vrednosti u imperijalističkom sistemu prenosa vrednosti. Radnici koji najviše treba da se ujedine su oni na (polu)periferiji. Oni nemaju ništa da izgube osim robnih lanaca svetskog prenosa vrednosti.

Donald A. Klilend. 2015.
U „Palgrave“ enciklopediji imperijalizma i antiimperijalizma, ed. Immanuel Ness i Zak Koup. London; Palgrave Macmillan, str.1028-1040

FUSNOTE

1. Upotrebljavam svetski prenos vrednosti, odliv viška i prenos vrednosti kao sinonime. Slični termini koji se sreću u literaturi uključuju geografski prenos vrednosti, ekonomski odliv, izvlačenje viška, odliv kapitala ili transfer. Nejednaka razmena se često koristi kao sinonim, ali tvorci termina (Emanuel, 1972) i naknadni tumači tog koncepta (Amin, 1974; Rafer, 1987; Koler i Tauč, 2002) predvideli su znatno užu upotrebu pojma.
2. Marks (1993, vol. 3) je nakratko istražio superprofit (dodatni višak vrednosti) kao nadprosečni profit nastao monopolističkom kontrolom resursa ili tehnologija, koji dovode do iznajmljivanja zemlje, rudnika ili tehnologija. Lenjin (1964, vol. 23, str. 105-20) detaljnije istražuje pojam. Za skorije rasprave, pogledati Smit (2011) i Higinbotom (2013). Amin (2010) koristi pojam kao sinonim imperijalnoj renti.
3. Za pregled teorija nejednake razmene, vidjeti Rafer (1987).
4. Galager i Robinson (1954) uvode pojam „imperijalizam slobodne trgovine“, tvrdeći da „je glavni posao imperijalizma“ bio geografsko širenje na nove prostore i produbljivanje mehanizama slobodne trgovine u prostorima koje su već kontrolisali.
5. Za procene svetskog prenosa vrednosti kroz raličite plate u proizvodnji, videti Emanuel (1972), Amin (1974, 2010), Koler i Tauč (2002).
6. Marks (1993, vols. 1 and 3) pretpostavlja čistu konkurenciju u svojoj teoriji vrednosti rada i svom shvatanju smanjenja profitne stope.
7. Kalecki (1954) takođe kao sinonime koristi pojmove stepen nesavršenosti tržišta i stepen oligopola. Marks (1993, vol. 3, Poglavlje 6), Amin (2012) i drugi teoretičari marksizma (npr. Sau, 1982) koriste pojam monopolistička renta, imperijalistička renta i superprofit na način koji odgovara mojoj primeni Kaleckijevog stepena monopola.
8. Za načine i tipove svetle vrednosti, videti Klilend (2012, 199-200).
9. Analiza prosečnih plata po državama videti Bureau of Labor Statistics (2013).
10. Izvedeno iz analiza Klilend (2013, Tabela 4.1) i Klilend (2014, Tabele 1 i 5).
11. Ovaj dokaz je radikalna varijanta neoklasičnog ekonomskog koncepta potrošačkog viška. Ova upotreba koncepta razlikuje se od upotrebe većine teoretičara, koji se fokusiraju na subjektivnu korisnost, razliku između stvarne cene i onoga što je osoba voljna da plati (videti http://www.businessdictionary.com/definition/consumer-surplus.html). Ova metodologija ukazuje na objektivnu realnost skrivene vrednosti neplaćenih troškova potrošača.
12. Ovo je proširenje teorije „radničke aristokratije“
    Lenjin (1964, vol. 23, str. 105-20) koja se može naći kod Amina (1974). Za pregled rasprava o radničkoj aristokratiji, videti Post (2010) i Koup (2013).

LITERATURA

Amin, S. (1974) Accumulation on a World Scale: a Critique of the Theory of Underdevelopment. (New York: Monthly Review Press),2 vols.

Amin,S. (2010) The Law of Worldwide Value (NewYork:MonthlyReviewPress). Amin, S. (2012) ‘The Surplus in Monopoly Capitalism and the Imperialist Rent,’ Monthly Review LXIV (3), 78-85.

Baran, P. (1957) The Political Economy of Growth (New York: Monthly Review Press).Baran, P. and P. Sweezy (1966) Monopoly Capital (New York: Monthly Review Press). Braudel, F. (1981) Civilization and Capitalism, 15th to 18th Century (New York: Harper and Row), 3 vols.

Brown, N. (2013) Third Worldism: Marxist Critique of Imperialist Political Economy. Norman, OK:RedZone.

Bukharin, N. (1972) Imperialism and the Accumulation of Capital (London: Allen Lane). Bureau of Labor Statistics (2013) ‘International Comparisons of Hourly Compensation Costs in Manufacturing, 2012,’ http://www.bls.gov, date accessed, 10 November 2014.

Clelland, D. (2012) ‘Surplus Drain and Dark Value in the Modern World-System’ in S. Babonesand C. Chase-Dunn (eds.) Routledge Handbook of World-Systems Analysis (London: Routledge). Clelland, D. (2013) ‘Unpaid Labor as Dark Value in Global Commodity Chains’ in W. Dunaway (ed.) Gendered Commodity Chains: Seeing Women’s Work and Households in 21^st Century Global Production (Palo Alto: Stanford University Press).

Clelland, D. (2014) ‘The Core of the Apple: Dark Value and Degrees of Monopoly in Global Commodity Chains,’ Journal of World-Systems Research XX,

http://www.jwsr.org/wp-content/uploads/2014/03/Clelland_vol20_no1.pdf, date accessed, 10 November 2014.

Communist Working Group (1986) Unequal Exchange and the Prospects of Socialism

(Copenhagen: Manifest Press).

Cope, Z. (2012) Divided World, Divided Class: Global Political Economy and the Stratification of Labor under Capitalism (Montreal: Kersplebedeb).

Cope, Z. (2013) ‘Global Wage Scaling and Left Ideology: A Critique of Charles Post on the Labour Aristocracy’ in P. Zarembka (ed.) Contradictions: Finance, Greed, and Labor UnequallyPaid (London: Emerald Group).

Dedeoglu, S. (2014) ‘Patriarchy Reconsolidated: Women’s Work in Three Global Commodity Chains of Turkey’s Garment Industry,’ in W. Dunaway (ed.), Gendered Commodity Chains: Seeing Women’s Work and Households in 21^st Century Global Production (Stanford, CA:StanfordUniversity Press).

Dicken, P. (2011) Global Shift: Mapping the Changing Contours of the World Economy (NewYork: Guilford Press).

Dunaway, W. A. (2012) ‘The Poluproletarian Household over the Longue Duree of the World-System’ in R. Lee (ed), The Longue Duree of the Modern World-System (Albany, NY: SUNY Press).

Einstein, A. (1926) „Die Ursache der Mäanderbildung der Flußläufe und des sogenannten Baerschen Gesetzes“ [On Baer’s law and meanders in the courses of rivers], Die Naturwissenschaften 14 (11): 223–224.

Emmanuel, A. (1972) Unequal Exchange: A Study of the Imperialism of Trade (London: NewLeft Books).

Fair Labor Association (2012) ‘Independent Investigation of Apple Supplier, Foxconn,’http://www.fairlabor.org/report/foxconn-investigation-report, date accessed 8 December 2014. Frank, A. G. (1969) Latin America: Underdevelopment or Revolution? (New York: Monthly Review Press).

Frank, A. G. (1979) Dependent Accumulation and Underdevelopment (London: Macmillan). Freeman, R. (2008) ‘Globalisation and Labour,’ in S. Durlauf and L. Blume (eds.), The New Palgrave Dictionary of Economics (London: Palgrave Macmillan).

Frobel, F., J. Heinrichs and O. Kreye (1980) The New International Division of Labour: Structural Unemployment in Industrialised Countries and Industrialisation in Developing Countries (London: Cambridge University Press).

Gallagher, J. and R. Robinson (1954) ‘The Imperialism of Free Trade,’ Economic HistoryReviewVI, 1-15.

Gereffi,G., J. Humphrey and T. Sturgeon (2005) ‘The Governance of Global Value Chains,’

Review ofInternational Political EconomyXII, 78-104.

Harvey, D. (2003) The New Imperialism (New York:Oxford University Press).

Higginbottom, A. (2013) ‘Structure and Essence in Capital I: Extra Surplus Value and the Stages of Capitalism,’ Australian Journal of PoliticalEconomyLXX, 250-71.

Hilferding, R. (1981) Finance Capital: a Study of the Latest Phase of Capitalist Development

(London: Routledge).

Hobson,J. A. (1902) Imperialism: A Study (London: Allen and Unwin).

Hopkins, T. (1982) ‘The Study of the Capitalist World-Economy: Some Introductory Considerations’ in T. Hopkins and I. Wallerstein (eds.) World-Systems Analysis: Theory andMethodology (BeverlyHills: Sage).

Hopkins, T. and I. Wallerstein (1986) ‘Commodity Chains in the World-Economy Prior to1800,’ ReviewX, 157-70.

International Labour Office (2007) Globalization and Informal Jobs in Developing Countries, http://www.ilo.org/global/resources/WCMS_115087/lang–en/index.htm,date accessed4

December2014.

International Labour Organization (2010) Global Wage Report, http://ilo.org/global/publications/WCMS_100786/lang–en/index.htm, date accessed 10December2014.

Jorgensen, A. and J. Rice (2012) ‘The Sociology of Ecologically Unequal Exchange inComparative Perspective’ in S. Babones and C. Chase-Dunn (eds.) Routledge Handbook ofWorld-Systems Analysis(London: Routledge).

Kalecki, M. (1939) Essays in the Theory of Economic Fluctuations (London: Farrar andRinehart).

Kalecki, M. (1954) Theory of Economic Dynamics: An Essay on Cyclical and Long-run Changesin theCapitalist Economy (London: Allen and Unwin).

Kohler, G. and A. Tausch (2002) Global Keynesianism: Unequal Exchange and GlobalExploitation (New York: Nova Science).

Lenin, V. (1964) Collected Works (Moscow: Progress Publishers), 23 vols.Luxemburg,R. (1951) The Accumulationof Capital(London: Routledge).

Magdoff, Fred (2013) ‘Twenty-First-Century Land Grabs: Accumulation by Agricultural Dispossession,”Monthly ReviewLXV, 6,1-18.

Marx,K. (1993) Capital (New York: Penguin), 3 vols.

Marx, K. and F. Engels (1848) Manifesto of the Communist Party,http://www.marxists.org/archive/marx/works/download/pdf/Manifesto.pdf, date accessed 10 December 2014.

Post, C. (2010) ‘Exploring Working-Class Consciousness: A Critique of the Theory of theLabour-Aristocracy,’HistoricalMaterialismXVIII, 3–38.

Pyle, J., and K. Ward (2003) ‘Recasting Our Understanding of Gender and Work during GlobalRestructuring,’ International Sociology XVIII, 461-89.

Raffer, K. (1987) Unequal Exchange and the Evolution of the World System (New York: St.Martin’s).

Ricardo, D. (1817) On the Principles of Political Economy and Taxation (London: JohnMurray).

Robinson, J. (1993) The Economics of Imperfect Competition (London: Macmillan). Robinson, William I. (2004) A Theory of Global Capitalism: Production, Class and State in aTransnationalWorld (Baltimore: Johns Hopkins University Press).

Sau, R. (1982) Trade, Capital, and Underdevelopment: Towards a Marxist Theory (New Delhi:OxfordUniversity Press).

Smith, J. (2011) ‘Imperialism and the Law of Value,’ Global Discourse II,http://globaldiscourse.files.wordpress.com/2011/05/john-smith.pdf, date accessed 10 December2014.

United Nations (2011) The World’s Women 2010: Trends and Statistics, http://unstats.un.org/unsd/demographic/products/Worldswomen/WW_full%20report_color.pdf,dateaccessed 8 December 2014.

Wackernagel,M.et al. (2002) ‘Trackingthe EcologicalOvershoot ofthe HumanEconomy,’

ProceedingsoftheNationalScienceAcademy,XCIX,14-22.

Wallerstein, I. (1974) The Modern World-System I: Capitalist Agriculture and the Origins of theEuropeanWorld-Economy in the Sixteenth Century (New York: Academic Press).

Wallerstein,I. (1983) Historical Capitalism(London: Verso).

Wallerstein,I. (1999) The End ofthe World as We Know It:Social Science for the Twenty-First Century (Minneapolis: University of Minnesota Press).