Na 60 godina od prve Konferencije nesvrstanih podsetićemo na jednu od zanimljivijih epizoda u procesu razvoja pokreta, odigranu u Alžiru 1973. Tokom spomenute konferencije došlo je do razdora među državama članicama po broju pitanja, među kojima su bili odnos prema SSSR, rezolucija o korejskom pitanju, itd.
Otvoreni sukob je buknuo između libijskog lidera Muamera Gadafija i kubanskog lidera Fidela Kastra, nakon što je Gadafi izjednačio SAD i SSSR, i pozvao zemlje Globalnog juga da se u potpunosti klone svih razvijenih zemalja. Njemu se pridružio i alžirski lider Huari Bumedijen i dodao kako velike sile sve više „flertuju“ međusobno i podređuju siromašne zemlje sopstvenom razvoju. Tu je ideju podržavao sve veći broj članica.1
Kastro se žustro suprotstavio takvom viđenju sveta i odgovorio je da ideja o „dva imperijalizma“ koju je lansirala Kina zapravo odgovara Amerikancima, i da se sovjetski doprinos borbama za nacionalno-oslobođenje i razvoj Trećeg sveta ne može izbrisati niti zanemariti. Pale su oštre reči, a Gadafi je čak zatražio da se Kuba izbaci iz Pokreta nesvrstanih.
U arhivi Centra Vilson, iz dokumenta mađarske ambasade u Pjongjangu, vidi se koliki je zapravo bio uticaj Tita među državama članicama. Pod uticajem njegovog govora došlo je do jedinstva članica o korejskom pitanju, i usvojena je rezolucija sa zahtevom za uklanjanje američkih trupa sa korejskog poluostrva, što je izuzetno zadovoljilo DNRK.2
Tito je takođe bio mišljenja da ne postoje dva imperijalizma, da je imperijalizam jedan – Zapadni, a da se u slučaju SSSR može govoriti o pokušaju hegemonizma. To je donekle smirilo sukobe dve struje i dovelo do dalje evolucije stavova Libijaca i Kubanaca. Naime, Gadafi je vremenom napustio ideju o SSSR kao „imperijalističkoj“ i dogurao do bliskog sovjetskog saveznika. Sa druge strane, Kastro je, samo tri godine kasnije, ušao u prvi mini-sukob sa SSSR. Kada su Sovjeti odbili da se vojno angažuju u Angoli, Kubanci su samostalno poslali svoje trupe i otoplili svoje veze sa Jugoslavijom (koja je kubansku intervenciju podržala).
Ova će konferencija ostati upamćena i po četiri novine: 1. militantnim antiimperijalističkim banerima širom alžirske prestonice, što je Njujork tajms prokomentarisao kao „atmosferu rata“; 2. pozivu za nacionalizacijom resursa Trećeg sveta i kompenzacijom stranim firmama u visini iznosa koji zemlje Trećeg sveta odrede; 3. zahtevu da se velikim silama izbije iz ruku pravo veta u SB UN; 4. zahtevu za izgradnjom novog međunarodnog ekonomskog poretka.
Ta je radikalna ideja kasnije formulisana od strane Kim Il Sunga ovako: „1. saradnja Jug-Jug; 2. uspostavljanje novog međunarodnog sistema finansija i valuta; 3. uklanjanje starog nepravednog sistema trgovine kroz nejednaku razmenu i uspostavljanje novog. Ako Nesvrstane zemlje povedu snažnu, zajedničku borbu za uspostavljanje novog međunarodnog ekonomskog poretka, razvijene zemlje će biti prisiljene da se dugoročno pridržavaju zahteva naših zemalja, bez obzira dopadalo im se to ili ne.“3
https://www.theguardian.com/world/2015/sep/08/gaddafi-castro-soviet-union-communism-1973 ↩
https://digitalarchive.wilsoncenter.org/topics/kim-il-sung-tito-correspondences-1973-1979 ↩
https://princip.info/2019/08/12/kim-il-sung-saradnja-jug-jug-i-uspostavljanje-novog-medunarodnog-ekonomskog-poretka/ ↩
