Političke podele skrojene da u mirnodopskim vremenima zamagljuju ekonomsku realnost uprošćuju se tokom kriza. Da bismo to jasno i precizno objasnili podsetićemo na osnovu svetske ekonomije, bez čega se ne mogu izvući funkcionalni zaključci. Dakle, svetska ekonomija je jedinstvena, a njeni sektori (centar, poluperiferija i periferija) samo obavljaju različite funkcije.¹ Glavna karakteristika svetske ekonomije je prenos vrednosti iz periferije u centar, dakle iz siromašnih (bolji termin je „osiromašenih“) u bogate (odnosno „obogaćene“) zemlje. Takav model međunarodnog kapitalističkog organizovanja zovemo imperijalističkim. Svetski je kapitalizam od svojih začetaka u 16. veku bio polarizujući (polarizacija je inherentna kapitalizmu), iako je polarizacija postala uočljivija tek sa globalizovanim razvojem.²

Nakon kraha SSSR i značaja Pokreta Nesvrstanih, nestale su sa svetske pozornice objektivne alternative takvom modelu međunarodnog organizovanja. Nastupajuća zapadna hegemonija se, između ostalog, ogledala i u preslikavanju političkih podela iz zemalja imperijalističkog centra na poluperiferiju i periferiju.

Osnovna podela je ona na liberale, konzervativce i socijal-demokrate. Ključna razlika među ovim taborima je ideja modaliteta interne distribucije profita, dakle, kako da se raspolaže akumuliranim kapitalom stečenim povlašćenim položajem u svetskoj strukturi. Ono što je ovim taborima zajedničko je održavanje povlašćenog položaja država centra u svetskoj strukturi. Dok se između Bajdena, Trampa i Sandersa vodi polemika o zdravstvenom osiguranju u SAD ili o visini socijalnih davanja tokom pandemije, ovi su „suparnici“ jednoglasni u osudi Nikolasa Madura kao „diktatora“ i nametanja sankcija Venecueli.³ Sa druge strane Atlantika, njihovi evropski parnjaci pored sličnih, žučnih rasprava u Evropskom parlamentu nemaju problem da zajedničkim snagama izglasaju izgradnju zidova na evropskim granicama i formiranje oružanog krila (FRONTEX) da spreče dotok migranata.⁴

Problem nastaje kada se usled zapadne hegemonije ove političke podele preslikavaju iz centra na sektore poluperiferije i periferije. Naime, poluperiferija i periferija svet-sistema su eksploatisani sektori, u kojima je fond akumulacije kapitala ograničen količinom transfera vrednosti u centar. Borba između liberala, konzervativaca i socijal-demokrata u tim sektorima svodi se na ono što je latinoamerički ekonomista Arturo Giljen nazvao „racionalizacijom preostalog viška vrednosti“.⁵ Uprošćeno, političke opcije u državama ovih sektora (poput naše) takmiče se za kontrolu nad raspolaganjem mrvica koje preostaju nakon odliva suficita u imperijalistički centar, bez dovođenja u pitanje takvih ekonomskog odnosa. Ekonomske teškoće sopstvenih država pripisuju korupciji, kriminalu i „nestručnosti“, a ekonomski prosperitet država centra pripisuju radnim navikama, uređenosti i vladavini prava, dok se širi kontekst svetske strukture izbegava ili skriva.

Kako bi se u tim sektorima svetske kapitalističke ekonomije sprečila artikulacija klasne borbe kroz ideologije otpora, ova politička podela prikazuje se kao sveobuhvatna, a sukobi među ovim političkim taborima od tektonskog, nikako od površinskog značaja. Tako su liberali predstavljeni kao faktor globalne modernosti i napretka, a konzervativci kao glavni faktor otpora globalizaciji. Istina je, međutim, da se konzervativski pozivi na više nacionalne autonomije u okviru svetskog poretka ne kose sa samom strukturom tog poretka, a njihova prosistemska uloga tokom kriza dolazi do potpunog izražaja. Pored već nabrojanih primera sada je najaktuelniji odnos Zapada prema Rusiji, gde svi oni koje nam godinama promovišu kao „antiglobaliste“ pevaju istu pesmu sa onima koje nazivaju „globalistima“. Tako se u redu za sankcije Rusiji guraju i Orban i Janša i Marin Le Pen, dok najveći „antiglobalista“ među njima, Donald Tramp, naziva rusku intervenciju „Holokaustom“.⁶ Kao da nije bilo dovoljno što opcija koju nazivaju „suverenističkom“ gazi i suverenost i suverenitet Kube, Venecuele, Irana, Kine (da ne govorimo o Siriji gde se Tramp otvoreno hvalio time što krade sirijsku naftu), nego je bilo potrebno da zagovara izolaciju Rusije kako bi naši „antiglobalisti“ najzad bili raskrinkani kao ono što zapravo i jesu – zapadne pudlice.

Zapad je decenijama nametao svetu neoliberalni model kroz dvopartijsku spoljnopolitičku strategiju. Zemlje koje su odbijale da se prilagode ovoj strukturi tretirane su kao smetnja gde bi se uspostava klijentelskih režima sprovodila obojenim revolucijama ili vojnim intervencijama. Autocentrični razvoj Rusije i mešoviti model Kine odrazili su se i na njihov uzvodni izmeštaj u okviru svet-sistema (sa periferije na poluperiferiju) i pružile ostatku eksploatisanog sveta alternativne izvore trgovine uz potencijalnu vojnu i diplomatsku podršku. Pod pritiskom takve konkurencije liberalska „slobodna trgovina“ (koja nasuprot imenu nipošto nije „slobodna“) tranformiše se u konzervativski protekcionizam, pod okriljem nekakvog „antiglobalizma“. Međutim, dok se usled nekonkurentnosti štite protekcionizmom, tamo gde su i dalje konkurentni nastavljaju da maksimizuju profit kroz nametanje „slobodne“ trgovine (nama najbliži primer je Trampovo insistiranje na uspostavljanju „Otvorenog Balkana“).⁷

Zbijanje redova svih političkih tabora zemalja centra u ovim, blago rečeno, fašističkim napadima na Rusiju, dodatni su dokaz da je zapadnjački „antiglobalizam“ samo konzervativska forma imperijalizma. Podela koju su izbegavali ili skrivali postaje očigledna i najvećim analfabetima: Prvi svet i njihova klijentela su protiv, a progresivne zemlje Drugog i Trećeg sveta uz Rusiju.

PS. Predsednik Vučić je tokom otvaranja nove železničke linije BG-NS izjavio da Srbija danas zdušno navija za Mađarsku kada komšije igraju neku fudbalsku utakmicu. Istovremeno „naši“ mediji objavljuju istraživanje prema kojem 85% Rusa podržava napad na zemlje EU, uključujući i Mađarsku.⁸Šta mislite kojem od ta dva scenarija su skloniji građani Srbije? Istom onom kojem su skloni vekovima eksploatisani narodi Afrike, Azije i Latinske Amerike.