Sankara nije krio razočarenje zbog nedostatka materijalne pomoći Burkini Faso od strane mnogih socijalističkih zemalja koje je video kao prirodne saveznike, smatrajući da je uzrok tome njegova težnja ka nesvrstanosti i potpunoj samoodrživosti. Ogorčenost takvim odnosom dovela je do toga da je 1984. godine, nakon što je Burkinu Faso zadesila velika suša, a zemlja bila u nedostatku 150.000 tona hrane, vlada Burkine Faso odbila pomoć SSSR-a od 5.000 tona hrane smatrajući je “nedostojanstvenom”. Pomoć i trgovinu pod povoljnim uslovima za Burkinu Faso sprovele su Kuba, Libija i Gana (pod predsednikom Džerijem Rolinsom) sa kojom su održavane i zajedničke vojne vežbe.
“S obzirom na rizike koje preuzimamo – jer ovde vodimo pravu revoluciju – i možda nam nedostaje skromnosti, ali s obzirom na ono što predstavljamo u Africi, ne razumemo ovu politiku čekanja i gledanja, ovaj nedostatak interesovanja, ovaj nedostatak hitnosti da nam pomognu oni koji bi to najlogičnije trebalo da urade. Mi koji sprovodimo našu revoluciju moramo prihvatiti posledice. Na kraju krajeva, niko nas nije terao da krenemo tim pravcem. Mogli smo staviti našu državu pod hipoteku i dati je pod kiriju – neko bi platio. Mi smo ti koji su odlučili da se odbace svi oblici spoljne kontrole. Mi smo ti koji sada treba da plate cenu.”
Pomoć pri izgradnji zemlje zatražio je od naroda. Kada je upitan da li se plaši pobune ukoliko mase osete da se od njih zahteva prevelika žrtva, odgovorio je:
“Ne, ukoliko im date primer i počnete od sebe”.
Stoga je njegov prvi potez u vladi bio da smanji sopstvene privilegije kao predsednika, uključujući privilegije ministara i drugih javnih službenika. Sankara je tokom cele političke karijere kao predsednik zarađivao ekvivalent od 100 dolara nedeljno. Dao je tome i ekonomsku primenu:
„Smanjenjem plata, usvajanjem skromnijeg načina života, boljim upravljanjem sredstvima koja imamo i sprečavanjem njihove zloupotrebe, uspeli smo da generišemo višak koji nam omogućava skromna ulaganja.”
Usvajanje „skromnog načina života“ značilo je, takođe, prodaju svih luksuznih Mercedes-Benz i Ševrolet vozila koje koriste visoki vladini zvaničnici. Sredstva od prodaje usmeravana su u državni budžet. Predsednik, njegovi ministri i visoki zvaničnici putovali su polovnim vozilima, dovoljno funkcionalnim da olakšaju mobilnost. Putovanje prvom klasom je takođe bilo zabranjeno i svaki državni službenik, uključujući i samog Sankaru, putovao je ekonomskom klasom. Svi državni službenici su bili obavezni da kucaju ili pišu na obe strane papira, a ne samo na jednoj. Takođe su bili podstaknuti da nose odeću koju su dizajneri iz Burkine tkali od domaćeg platna (poznatog kao Faso Dan Fani) u svrhu podrške lokalnoj industriji kojom su upravljale žene.
Na jednom sastanku OAU u Etiopiji, podsticao je svoje kolege predsednike da učine isto u svojim zemljama kao način da obeshrabre skupi uvoz. Tada je rekao:
„Morate se usuditi da pogledate stvarnosti u lice i da razbijete čekićem dugogodišnje privilegije – toliko dugotrajne da su u stvari postale normalne, neupitne baš zato što su sastavni deo kulture ukorenjene u neokolonijalizmu, a koja otvara put našem kontinuiranom potčinjavanju.“
Novi stil života doveden je do veoma zabavnog ekstrema kada je, vrsni gitarista kakav je bio, Sankara rešio da iskomponuje i napiše tekst za novu državnu himnu (Ditanye) umesto da se novac troši na profesionalnog kompozitora i tekstopisca.
Sankara je živeo u dvosobnoj kućici, a u trenutku smrti je na bankovnom računu imao 350 dolara. Ostavio je iza sebe dve gitare, bicikl, jedan ispravan i jedan neispravan frižider.
Izvori:
A Political Biography of Thomas Sankara; Amber Murrey
Thomas Sankara: A Revolutionary in Cold War Africa; Brian J. Peterson
The Political Thought of Thomas Sankara and its Contemporary Relevance; Levison M. Kabwato
