22. februar, 1948:

Danas sam po prvi put smetnuo s uma vesti iz SSSR. Nisam mogao zaspati pa sam otišao u šetnju Kalkutom. Kakva noćna mora! Makedonija, Egipat, ništa su naspram ovoga. Ovo je desetostruko nazadnije i gore. Bukvalno sam morao da gazim preko muškaraca, žena i dece, koji su sebi od trotoara napravili krevete. Neki su ga prekrili lišćem, a neki su samo legli na trotoar. I dok oni spavaju život teče dalje, automobili i rikše prolaze, neonska svetla trepere. Čak ni među tim jadnicima nisu svi jednaki. Debeli čovek bronzane puti ima slamnatu prostirku, a sluga ga masira. Debeli dahće, a sluga se znoji. Malo niže niz ulicu, kulak među tom sirotinjom poseduje krevet i dušek, koji drži između nogara kreveta. Ako bi iko nameravao da ga ukrade morao bi podići krevet i vlasnik bi se probudio.

23. februar, 1948:

Kakva bogata, raznovrsna, neupoznata zemlja, a opet tako siromašna i bedna. Kako je grozno doći u ovu zemlju na samo dva/tri dana i nemati mogućnost da je bolje upoznate, njenu kulturu, literaturu… U Jugoslaviji smo još bili divljaci kada su ovi ljudi stvorili prvu kolevku civilizacije. A, opet, vreme je došlo da mi, sa našim iskustvima, možemo pomoći ljudima ove zemlje da se brže oslobode nazadnosti u koju ih je britanski kolonijalizam okovao. Boli! Prolaziću pored mnogih stvari zatvorenih očiju, i kasnije ću zažaliti što ih nisam video. Teško da bih se ponovo vraćao ovde, ali šta mogu kada ovi drugovi žele da im prenesem naša iskustva, i ispričam im kako smo se iščupali iz kandži imperijalizma. To je moj glavni zadatak. Sve mora biti žrtvovano tome.

Izvor: Arhiv Jugoslavije/Milorad Lazić