Više bih voleo da vam odgovorim slikom. Nisam pisac, ali pošto je vrlo teško poslati boje žicom, pokušaću da vam kažem.
Moje članstvo u Komunističkoj partiji je logična posledica mog celokupnog života, mog celokupnog dela. Jer, sa ponosom mogu reći, slikanje nikada nisam smatrao umetnošću proste zabave, rekreacije; Želeo sam da crtežom i bojom, pošto je to moje oružje, prodrem još dublje u razumevanje sveta i ljudi, kako bi nam to razumevanje svakog dana doprinosilo oslobođenju; Pokušao sam da na svoj način iskažem ono što sam smatrao najistinitijim, najtačnijim, najboljim, i to je, naravno, uvek bilo najlepše, kao što najveći umetnici dobro znaju.
Da, svestan sam da sam se uvek borio svojim slikama, kao pravi revolucionar. Ali sada sam shvatio da to samo po sebi nije dovoljno; ove godine užasnog ugnjetavanja pokazale su mi da se moram boriti ne samo svojom umetnošću, nego i celim bićem. I tako sam pristupio Komunističkoj partiji bez oklevanja, jer sam u stvarnosti sve vreme bio uz nju.
Aragon, Eluard, Kase, Fugeron, svi moji prijatelji dobro znaju; to što se nisam zvanično priključio do sada, bilo je iz naivnog uverenja da je dovoljno to što sam svojim radom i srcem uz njih, ali sve vreme bila je to moja partija.
Nije li Partija ona koja se najviše trudi kako bi spoznala i stvorila svet u koji će sutrašnjim ljudima omogućiti da budu trezvenijeg razmišljanja, slobodniji, srećniji? Nisu li komunisti bili najhrabriji u Francuskoj, Sovjetskom Savezu, ili u mojoj Španiji? Kako bih uopšte mogao da oklevam? Iz straha od obaveze? Naprotiv, nikada se nisam osećao slobodnije ili ostvarenije!
Požurio sam ponovno da otkrijem svoju domovinu: oduvek sam bio u izgnanstvu, sada više nisam. Dok me moja Španija ne primi, francuska Komunistička partija raširila je ruke. Tu sam pronašao ono što najviše cenim: najveće naučnike, najveće pesnike i sva ona predivna lica pariških pobunjenika.
Iz intervjua Pola Galjarda sa Pablom Pikasom
Objavljeno u L’Humanite, 29. do 30. oktobra 1944. godine
Prevod: Princip.info
