Uvod

Donald Klilend je američki sociolog sa preko 30 godina istraživačkog i profesorskog iskustva, ali sa malim brojem izdatih radova na temu analize svet-sistema. Postojeći radovi kao i nacrti izdati tokom poslednje decenije nude povratak radikalnim korenima analize svet-sistema oslanjajući se na nova istraživanja.

Teme kojima se Klilend bavi proističu pre svega iz analize robnih lanaca uz specifičnu feminističku interpretaciju zbog čega robne lance naziva i rodnim robnim lancima. O detaljima feminističke perspektive analize svet-sistema, niže.

Iako se robni lanac naziva lancem radi se zapravo o proizvodnoj mreži u kojoj učestvuje veliki broj geografski distribuiranih proizvođača od kojih svaki pravi samo jednu komponentu konačnog proizvoda. Svaki proizvođač predstavlja jedan čvor u mreži, a po pravilu čvorovi su hijerarhijski raspoređeni u skladu sa hijerarhijom centar-periferija. Na primer, proizvođači sirovina se nalaze najniže u proizvodnoj hijerarhiji, a u kontekstu svet-sistema nalaze se na njegovoj periferiji, potom iznad njih oni koji te sirovine obrađuju, potom oni koji od različitih sirovina prave pojedinu komponentu, te oni koji komponente spajaju itd. da bi na vrhu proizvodne hijerarhije bila korporacija iz neke zemlje centra koja održava monopol nad lancem i ima vlasništvo nad proizvodom koji potom plasira na tržište.

Klilend se fokusira na proces stvaranja vrednosti u svakom od čvorova kao i njegovim prenosom do poslednjeg čvora, pa zato i o robnim lacima govori kao o lancima za izdvajanje suficita (eng. surplus extraction chains). Ovo je pitanje koje je u prvobitnoj analizi robnih lanaca postavio Valerštajn 70-ih godina. Robna razmena između čvorova je nejednaka. Glavni elementi njegove analize su:

• odliv suficita (eng. surplus drain),
• svetla vrednost, i
• tamna vrednost.

Odliv suficita

Ekonomski suficit

Iako je temelj analize svet-sisetma marksistički, veoma se često pribegava kritici, a potom i modifikaciji Marksovog ekonomskog modela. To je slučaj sa Klilendom koji kroz kritiku Marksove teorije radne vrednosti predstavlja teoriju odliva vrednosti.

Marksov model polazi od toga da je izvor viška vrednosti razlika između stvorene vrednosti i vrednosti reprodukcije radne snage. Proizilazi da je početna pretpostavka da nadnica ili plata u potpunosti pokrivaju troškove preživljavanja radnika i njegove porodice^[1], a to ne odgovara postojećoj situaciji na periferiji sistema gde radna snaga nije u potpunosti proletarizovana^[2].

Kao alternativu Marksovom modelu koristi koncept ekonomskog suficita (koji je predstavio Baran), a potom razradio zajedno sa Svizijem. Baranova definicija suficita je ukratko: „Razlika između onoga što društvo proizvede i troška da se to proizvede“. Baranov ekonomski suifict ne treba mešati sa Marksovim viškom vrednosti: ekonomski suficit je deo viška vrednosti koji se akumuliše, te ne uključuje potrošnju kapitalista, državne troškove na administraciju, oružanu silu i represivni aparat, itd. Tako definisan, ovaj koncept je fleksibilniji jer dopušta analizu slučajeva koji se ne uklapaju u klasičan Marksov model kao na primer neplaćen rad, rad plaćen ispod tržišne vrednosti, ekološka degradacija kao izvor vrednosti itd.^[3] Bilo bi pogrešno misliti da Marks nije imao u vidu ove slučajeve, ali ih nije uključio u model jer ih je smatrao pretkapitalističkim karakteristikama.

Stepen monopola

Druga dimenzija kritike Marksovog klasičnog modela se odnosi na pretpostavku o čistoj tržišnoj razmeni. Poput klasičnog Smitovog modela, Marks takođe zasniva svoju teoriju na slobodnim tržišnim odnosima na koje nema spoljašnjeg uticaja kao na primer državne intervencije, niti monopola.

Autor smatra da je glavna težnja kapitalista ostvarenje stepena monopola (odstupanja od slobodnog tržišta), pre nego povećanje eksploatacije.

Klilend koristi koncept stepena monopola koji definiše kao bilo koji mehanizam koji snižava cenu proizvodnje ili podiže cene prodaje u odnosu na slobodno tržište. Stepen monopola se nalazi na svakom čvoru robnih lanaca, a njegova učinkovitost je u direktnoj vezi sa položajem čvora u hijerarhiji. U svakom čvoru se vrši izdvajanje neplaćene vrednosti koja se pritom prenosi uzvodno uz lanac.

Sa druge strane posmatrano, stepen monopola se može razumeti kao sposobnost preduzeća da prebaci svoje troškove na preduzeća niže u lancu.

Stepen monopola kakav postoji danas u robnim lancima je prvenstveno stepen oligopsonije. Oligopsonija je (tržišna) situacija u kojoj postoji veliki broj proizvođača, a veoma mali broj kupaca, šta dopušta kupcima da spuste nabavnu cenu zahvaljujući visokoj konkurenciji između proizvođača. Stepen oligopsonije omogućava kupcima da kontrolišu cene.

Značaj odliva suficita

Kao koncept, odliv suficita je srodan nejednakoj razmeni, ali se koristi u širem smislu i može se primeniti na pretkapitalističke sisteme.

Odliv suficita se smatra temeljom svakog svet-sistema, pa se i sam odnos centar-periferija definiše kao odnos odliva suficita – zona koja stvara vrednost, a koja ga gubi je periferija, dok je zona koja vrednost ubira centar. Poluperiferiju možemo shvatiti kao posrednika koji ubira vrednost iz periferije, a sam gubi vrednost u odnosu na centar. Dakle, u analizi svet-sistema podela sveta na zone centar-periferija nije geografska niti nacionalna podela, već podela prema toku suficita.

U pretkapitalističkim sistemima odliv suficita se vršio pljačkom, tj. onim što je Marks nazvao prvobitnom akumulacijom. Moderni, kapitalistički svet-sistem ima dve karakteristike:

1. Odliv suficita se vrši kroz robu na taj način što se proizvodnja i distribucija vrše kroz različite zone sistema, i
2. mora da se širi da bi održao rast i opstao, a to čini kroz obaranje troškova tražeći lokacije sa niskim cenama. (Clelland, 2012)

Odliv suficita je jedan od mehanizama koji reprodukuje hijerarhiju centar-periferija, a samim tim i kapitalistički svet-sistem. Istovremeno, odliv suficita ne samo da omogućava uvećanu akumulaciju profita za kapitaliste centra već omogućava i subvencionisanje potrošača time što deo vrednosti spušta konačnu cenu proizvoda.

Dve kategorije vrednosti

Klilend koristi analogiju iz sveta fizike u kojem je 90% materije nevidljiv, a samo manji deo vidljiv, te je primenjuje na vrednost jer smatra da se samo njen manji deo zvanično registruje. Ne radi se o terminu koji se pod ovim imenom često koristi u analizi svet-sistema već o nazivu koji Klilend koristi da pojasni kako se vrši prenos vrednosti.

Stvorenu vrednost deli na svetlu i tamnu u odnosu na to da li se ona registruje u zvaničnom knjigovodstvu. Naime, kapitalisti vode svoje knjigovodstvo u skladu sa informacijama koje su im neophodne za efikasno vođenje poslovanja, pa u skladu sa time ne beleže troškove koji nisu usko vezani za proizvodnju. Drugim rečima, ne beleže se eksternalizovani troškovi – oni troškovi koje snosi neko drugi, a koje bi trebalo da snosi kapitalista. Nezabeleženi troškovi su nevidljiva, tamna vrednost.

Svetla vrednost

Mehanizmi odliva svetle vrednosti su:

1. izvoz kapitala (investicije, FDI) kroz koji se ostvaruje povratak profita u zemlju porekla kapitala (tzv. repatrijacija profita);
2. sistem monopola kao niz mehanizama kroz koje se zaobilazi kompetitivno tržište;
3. monopolistička kontrola kroz patente i intelektualnu svojinu;
4. radnici centra koji na periferiji šalju ušteđevinu u zemlju porekla ili kupuju uvozne luksuzne artikle iz svoje zemlje, i
5. dužničko ropstvo – zajmovi koji se višestruko isplate ali se i dalje vrši zaduživanje zbog neisplaćenih kamata.

Dodatni mehanizmi uključuju: „prebeg“ kapitala (eng. capital flight) kada kompradori sa periferije prebacuju lično bogatstvo u centar, potom manipulacija deviznim kursem (devalviranje lokalne valute koje umanjuje prihod od uvoza) i tzv. „portfolio investment“ (prenos dividendi sa periferije u centar), između ostalih.

Tamna vrednost

Klilend smatra da se tamna vrednost nalazi u svim faktorima proizvodnje: kapital, rad, zemljište, prirodni resursi, znanje, energija, itd. a ostvaruje se kroz ostvarivanje vlasništva nad svakom komponentom u proizvodnji ispod njene cene na svetskom tržištu.

Tamna vrednost se krije u nekoliko načina subvencije robnih lanaca:

• formalni rad^[4] plaćen ispod tržišne cene;
• robni doprinosi robnom lancu koji su plaćeni ispod tržišne cene, a potiču iz rada domaćinstava u neformalnom sektoru^[5];
• jeftini prirodni resursi, i
• ekološke i ljudske eksternalije koje su besplatne za kapitalistu (neplaćen rad, između ostalog).

Karakteristike tamne vrednosti su:

1. Odliv suficita  je besplatan priliv za kapitaliste, pa pošto nije trošak onda ne ulazi u računovodstvene knjige;
2. neobračunati suficit prelaskom u obračunati (svetla vrednost) može ili preći u profit gde ga uživaju kapitalisti ili kroz niže cene proizvoda gde ga uživaju potrošači; i
3. ekonomski značaj tamne vrednosti raste vremenom zbog čega se i njegov prenos širi vremenom sa porastom obima trgovine. U ovom slučaju, porast potrošnje je okidač za izdvajanje tamne vrednosti iz periferije.

Kada se kaže da izvor tamne vrednosti mogu biti znanje i prirodni resursi odnosi se na sledeća dva primera:

• Kroz transnacionalni tok radne snage i odliv mozgova sa periferije na centar, vrši se i prenos troškova za obuku i reprodukciju radne snage na periferiju.
• Kroz kontrolu ekosistema periferije, centar vrši tzv. nejednaku ekološku razmenu tako što vlasništvom na nalazištima resursa održava njihovu nisku cenu. Efekte neplaćene ekološke štete snose zajednice na periferiji kroz rizik po zdravlje, gubitak pristupa prirodnim resursima za prehranu i kroz poreze za sanaciju.

Oblici rada kao izvor tamne vrednosti

Doprinos rada vrednosti robe se sastoji od ukupnog broja sati rada – kako obračunatog tako i neobračunatog (plaćenog i neplaćenog) – koji se ostvare u proizvodnji, ali i reprodukciji radne snage.

Neplaćeni rad

Rad u domaćinstvu kao i resursi domaćinstva, subvencionišu plate radnika periferije, tako da oni mogu da primaju platu ispod minimalca, a da prežive. Karakteristika je poluproleterskih domaćinstava da prikupljaju resurse za preživljavanje neplaćenim radom, a to im obara cenu rada na lokalnom tržištu radne snage.

Neplaćeni rad poluproleterskih domaćinstava ima četiri oblika:^[6]

1. kapitalisti ne plaćaju za biološku reprodukciju žena ni za uzgoj nove generacije radnika;
2. domaćinstva se upuštaju u niz neplaćenih aktivnosti za preživljavanje koje indirektno subvencionišu kapitaliste, kao npr. prikupljanje neplaćenih resursa;
3. žene i ženska deca pružaju neplaćeni rad podrške muškarcima koji upravljaju robnom proizvodnjom u domaćinstvu, i
4. žene obezbeđuju neplaćeni rad za lociranje i upotrebu kapitalističkih proizvoda.

Sa stanovišta kapitala, domaćinstva su proizvođači robe: radne snage. Kao takvo, ono je osnov kapitalističke proizvodnje.

Neformalni sektor

Robni lanci uključuju i horizontalne lance sitne robne proizvodnje zasnovane na neformalnom sektoru i radu koji nije zasnovan na nadnici (eng. non-waged work). Oni obezbeđuju jeftinu radnu snagu, usluge i dobra za robne lance ispod tržišne cene rada, a takođe se temelje na poluproleterskim domaćinstvima.

Primer ovog odnosa je žena koja u fabrici (formalni sektor) ali zapošljava „pomoć u kući“ (neformalni sektor), tj. drugu radnicu da joj čuva decu dok ona radi.

Posledice odliva viška

Potrošači u centru i tamna vrednost

Kao što je već pomenuto tamna vrednost se temelji na neplaćenom radu ili radu plaćenom ispod svetske tržišne cene, a da se proizvodnja vrši u zemljama centra bila bi višestruko veća. Potrošači centra uživaju posledice eksploatacije periferije time što tamna vrednost smanjuje krajnju cenu proizvoda.

Društvene posledice su održavanje životnog standarda centra uprkos smanjenju socijalnih davanja i sniženju plata jer potrošnja ne opada. Na taj način, neoliberalne reforme koje obaraju realne plate radnicima kao protivtežu imaju jeftine uvoze.

Centar-periferija i zavisnost

Odliv suficita je supereksploatacija perifernog rada, domaćinstva i ekoloških resursa koja onemogućava ekonomski rast kroz ulaganje i proširenu proizvodnju jer oduzima perifernoj zemlji svetlu vrednost.

Sa druge strane, odliv tamne vrednosti je pretnja ekološkoj održivosti i kvalitetu života radnika periferije, domaćinstava, a naročito žena.

Odliv suficita iz periferije predstavlja veliki deo ekonomije tih zemalja, ali ne i veliki doprinos bogatstvu centra jer se najveći deo razmene odvija unutar njega samog. Ujedno, on predstavlja manju sumu od uloženog kapitala, ali i 1/5 bogatstva periferije.

Analiza robnih lanaca

Preformulišimo gorerečeno u vezi robnih lanaca. Robni lanci su eksploativni strukturni odnosi koji se javljaju u nizovima nejednake razmene između čvorova lanca i preko zona svet-sistema. Moćne kompanije kroz lance vrše odliv suficita putem stepena monopola da bi ugrabili svetlu i tamnu vrednost.

Struktura svakog čvora u robnim lancima je sledeća:

Svaki sledeći čvor u nizu, kao prvu stavku ima cenu komponente iz prethodnog čvora. Sve ovako obračunate vrednosti čine svetlu vrednst. Istovremeno, svaki čvor ima i eksternalije (tamna vrednost). Primer: smanjenjem plata radnika neplaćeni deo se ugrabi (capture) u vidu profita, tj. eksternalizuje se na radnika koji moraju da rade više sati da bi zaradili za preživljavanje.

U kompetitivnom sistemu bi ugrabljivanje tamne vrednosti (preobraćivanje tamne u svetlu vrednost) brzo postalo univerzalno, ali se u monopolističkom kapitalizmu tamna vrednost koristiti na tri načina:

1. sniženje cene proizvoda u poređenju sa konkurencijom na tržištu;
2. širenje akumulacije prebacivanjem tamne u svetlu vrednost (reinvesticija), i
3. kao zaštita od konkurencije stepenom monopola.

Monopol, tj. stepen monopola, preduzeća postižu: velikim razmerama/veličinom (eng. scale), tarifnim ili netarifnim barijerama za pristup tržištu, inovacijom, intelektualnim pravima, marketingom… i monopsonijskim uslovima. Monopsonijom se postiže nejednak odnos učesnika u lancu i samim tim grabljenje suficita kroz nejednaku razmenu.

Klilend do zaključaka dolazi primenom postojeće teorije na Apple-ov robni lanac koji opisuje ovako:

Apple je u kapitalističkom svetu primer preduzeća koje je upravljanje robnim lancem doveo do najvećeg stepena i koje je postalo primer svim ostalim preduzećima. Radi se o proizvodnji bez sopstvene fabrike (eng. fabless) gde je ceo proces izrade proizvoda prebačen na pojedine snabdevače komponenti i preduzeće koje ih sklapa, dok glavna kompanija vrši dizajn proizvoda, upravlja procesom proizvodnje, koordiniše ga, potom kontroliše marketing, logistiku i samu prodaju.

Apple osigurava stepen monopola kroz: inovaciju, intelektualna prava, upravljanjem robnim lancem kroz oligopolijske odnose sa proizvođačima i eksternalizacijom troškova na njih. Inovacija nije samo u proizvodima već i u kontroli proizvodnog procesa, odabiraju snabdevača komponenti i sl. Međutim, sama inovacija nije dovoljna, već je neophodna i pravna zaštita (intelektualna prava i patenti) da bi se obezbedio monopol, dok striktna kontrola nad procesom proizvodnje i kontrole kvaliteta osigurava SM.

Kupac, tj. Apple, promoviše konkurenciju između proizvođača time što zapošljava više snabdevača za istu komponentu, a neprestano traga za novim koji bi mogli da je isporuče po nižoj ceni. Time se iz lanca eliminišu „nekompetitivni“ snabdevači, a vrši se pritisak kroz konkurenciju koja sprečava rast cena komponenti. Time se ujedno prisiljavaju snabdevači da troškove prebacuju (eksternalizuju) na svoje snabdevače u nižim instancama lanca (npr. snabdevače materijala, sirovina, neformalni sektor, domaćinstva itd.)

Ujedno, Apple daje kredite snabdevačima koji su praćeni dugoročnim obavezama, a to mu omogućava: nabavku sirovina ispod tržišne cene, prebacivanje rizika na snabdevače i dugoročnu upotrebu radne snage.

Reference:

Amin, Samir, 1974. „Accumulation on a World Scale: A Critique of the Theory of Underdevelopment“
Baran, Paul, 1957. „The Political Economy of Growth“
Baran, Paul and Sweezy, Paul, 1966. „Monopoly Capital: An Essay on the American Economic and Social Order“
Clelland, Donald, „Surplus Drain versus the Labor Theory of Value“
—, 2012.“Surplus Drain and Dark Value in the Modern World-System“
—, 2014. „Unpaid Labor as Dark Value in Global Commodity Chains“
—, 2015. „The Core of the Apple:
Dark Value and Degrees of Monopoly in Global Commodity Chains“
Emmanuel, Arghiri, 1972. „Unequal Exchange: A Study of the Imperialism of Trade“
Wallerstein, immanuel, 1974. „The Modern World-System I“

Fusnote:

1. Na to se odnosi reprodukcija radne snage, tj. njeno obnavljanje iz dana u dan pokrivanjem osnovnih materijalnih potreba, kao i uzgajanjem nove generacije radnika. ↑
2. Proletarizacija se odnosi na proces u kojem radnici postaju potpuno integrisani u tržište rada i od njega zavise, tj. nemaju drugih prihoda osim prodaje sopstvenog rada na tržištu. Nasuprot potpunoj proletarizaciji postoji klasa poluproletera koji samo deo sredstava za preživljavanje dobijaju od najamnog rada, a ostatak od, npr. rada u polju za ličnu upotrebu. ↑
3. Bitna je napomena da je koncept nejednake razmene u obliku kako su ga definisali Emanuel i Amin, u potpunosti zasnovan na klasičnom marksističkom modelu i ne odstupa od Marksovih postavki. ↑
4. Formalni rad se odnosi na potpuno legalni rad radnika za poslodavca sa ugovorom. ↑
5. Neformalni rad se odnosi na proizvodnju bez uređenih poslovnih i radnih odnosa. ↑

6. Primeri za ove slučajeve. U Ugandi familije preživljavaju prvenstveno od namirnica koje uzgajaju u vrtovima, ali im je novac potreban za školovanje dece i druge troškove zbog čega uzgajaju kafu. Uzgoj kafe vrše uglavnom žene, ali i deca učestvuju u berbi. Prodaju vrši muškarac koji je vlasnik, a pare zadržava za sebe. Takođe, višak hrane koji se proizvede u poluproleterskim domaćinstvima se može plasirati na tržište i prodavati radnicima. Tako proizvedene namirnice imaju cenu nižu od tržišne, te samim tim obara cenu radne snage koja tu hranu kupuje, a samu radnu snagu prodaje nekom od proizvođača koji učestvuje u robnom lancu neke korporacije. ↑