Teorija

Socijalizam i nasilje

Jedan od najčešćih načina pokušaja „diskreditovanja“ socijalizma je ukazivanje na količinu nasilja kojim se on uspostavlja. Ponekad se broj ljudi koje su navodno poubijali socijalistički „režimi“, poput onog u bivšem Sovjetskom Savezu, preuveličava do stepena koji se može okarakterisati samo kao komičan. Neki istoričari tvrde da je Staljin ubio gotovo 100 miliona ljudi u čistkama. Ova tvrdnja pada na testu odmah kada se koristi minimalna osnovna logika. S obzirom na činjenicu da je Sovjetski Savez izgubio oko 27 miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata, a da je brojao oko 100 miliona ljudi nakon Oktobarske revolucije, čini se da je broj ljudi koje je Staljin ubio veći od ukupnog broja ljudi koji su živeli u toj zemlji, što je potpuno apsurdno. Sa druge strane, cifra kojom barataju neki ozbiljniji istoričari takođe je daleko od realne, jer je, osim u Drugom svetskom ratu, stanovništvo Sovjetskog Saveza bilo u stalnom porastu. 1991. godine, neposredno pre raspada Sovjetskog Saveza, stanovništvo te zemlje bilo je najbrojnije ikad. Takođe treba naglasiti da je broj ljudi koji žive u Rusiji značajno opao u deceniji nakon raspada Sovjetskog Saveza i od tada se oporavlja.

Uprkos svemu ovome, nesporno je da je bilo nasilja u Sovjetskom Savezu, pogotovo pod Staljinom, ali je broj ubijenih definitivno mnogo manji od cifara koje nam se danas poturaju kao zvanične. Ipak, neki su skloni da tvrde da je i jedna osoba ubijena previše. Pa, hajde da uzmemo taj argument i uporedimo ga sa istorijom kapitalizma. Na kraju krajeva, u pokušaju diskreditacije socijalizma, ovaj argument važi samo ako je „suparnički“ sistem, kapitalizam, bio mnogo mirniji i manje nasilan od sovjetskog socijalizma. Međutim, kada pogledamo istoriju kapitalizma, pronalazimo da je nasilje koje je bilo upotrebljeno u cilju njegove uspostave daleko veće od onoga što se dešavalo u Sovjetskom Savezu, čak i kada bi se oslanjali na naduvane cifre navedene gore. Od nosećih stubova koji su postavljeni u temelj modernog kapitalističkih sistema, svi su uključivali određeni stepen nasilja, ali ovde bismo želeli da se pozabavim sa samo tri od njih.

Prvo, ni u kom slučaju nije kontroverzno da je proces „ograđivanja“ u Velikoj Britaniji bio preduslov za porast kapitalizma. Taj je proces uključivao nasilno oduzimanje zajedničkog zemljišta koje su seljaci koristili za uzgoj i podizanje stoke. Tokom 18. veka, većinu ovog zemljišta oduzeli su bogatiji farmeri kako bi se stvorili ogromni posedi na kojima bi se uzgajale ovce i proizvodila vuna za rastuću tekstilnu industriju. Ogromni broj seljaka potom je bio prisiljen da se preseli u gradove i postane jeftina radna snaga koja je morala da radi pod nezamislivim uslovima kako bi preživela. Uopšte nije iznenađujuće što je očekivani životni vek ovih ljudi bio ispod 30 godina, u mnogim slučajevima. U suštini, jednostavno su izrabljivani do smrti. Takođe, nije iznenađujuće što su se seljaci bunili protiv ovog nasilnog oduzimanja zemljišta koja su koristili vekovima i veliki broj njih je jednostavno ubijen u pobunama.

Drugo, „otkriće“ Amerike bio je jedan od ključnih motora uspostavljanja i razvoja kapitalizma. Obilje resursa na ovom kontinentu bilo je gorivo koje je dovelo do ogromne eksplozije bogatstva, što je, u znatnoj meri, stvorilo i ojačalo evropsku buržoaziju. Sticanje ovih resursa uopšte nije bio nenasilan proces jer su Severnu Ameriku naselili milioni američkih Indijanaca. Da bi oduzeli ovu zemlju, Evropljani su u mnogim slučajevima morali da se bore do smrti i u tom procesu su praktično zbrisali sa lica zemlje celokupno stanovništvo obe Amerike i počinili neke od najtežih zločina u ljudskoj istoriji. Ni u kom slučaju nije preterano reći da je to bio prvi slučaj genocida ili holokausta u ljudskoj istoriji i to je nešto što se mora uzeti u obzir u svakoj diskusiji o kapitalizmu, socijalizmu i nasilju, ali nažalost to često nije slučaj. Zatim, sama izgradnja Amerike takođe je bila suštinski zavisna od atlantske trgovine robljem, u kojoj je, prema konzervativnim procenama, oko 12.5 miliona Afrikanaca otpremljeno u Amerike da rade na plantažama pamuka, šećerne trske itd. Ovi ljudi tretirani su jednostavno kao prirodni resursi, a ne kao ljudska bića. Mnogi nisu preživeli putovanje iz pakla, a bilo je i mnogo slučajeva kada su robove bacali sa broda da olakšaju teret tokom oluja ili drugih izazova na otvorenom moru. Nema podataka o broju robova koji su ubijeni na ovaj način. Takođe, oni koji su stigli u Amerike često su bili podvrgnuti različitim vrstama mučenja i tretirani su kao stoka koja radi do iznemoglosti nakon čega se ostavi da umre.

Treće, da bi stigle do statusa industrijske supersile, SAD su, koristeći kapitalistički način proizvodnje, uložile ogroman napor kako bi radnicima zadržale niske plate i osigurale njihovu poslušnost. Sve ovo je deo američke istorije 19. veka, i to je nešto što bi svi trebali učiti u istorijskim udžbenicima, a ipak se često jednostavno preskače. Kako ističe američki istoričar Howard Zinn, SAD su imale jednu od najnasilnijih istorija rada na svetu. Vojska je često bila uposlena da guši radničke štrajkove. U brojnim prilikama, vojska bi otvarala vatru na nenaoružane radnike i ubila na desetine njih. Štaviše, uslovi u kojima su radnici radili bili su toliko nesigurni da su industrijske nesreće poput požara uzimale hiljade, možda desetine hiljada života. U jednoj takvoj nesreći 1911. godine, u fabrici majica u Njujorku, oko 150 mladih devojaka izgubilo je život u vatri zbog nebezbednih radnih uslova. Treba napomenuti da radnici tokom čitavog ovog perioda nisu imali nikakvih prava, vrlo malo školovanja i gotovo nikakve zdravstvene zaštite.

U slučaju Sovjetskog Saveza, važno je naglasiti da je zemlja transformisana iz feudalne poljoprivredne ekonomije sa nepismenošću od oko 95% u naprednu industrijsku državu, za samo nekoliko decenija. Tokom čitavog ovog procesa bilo je mnogo manje žrtava nego tokom industrijalizacije u kapitalizmu na Zapadu. Ne samo da je industrijalizacija bila brža i efikasnija već su radnici imali sva prava da se organizuju i učestvuju u odlukama. Imali su pravo na univerzalno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. Takođe, velika pažnja je posvećena uslovima rada.

Nasilje u Sovjetskom Savezu bilo je u velikoj meri političko i bilo je upereno ka onima koji su želeli da obnove carski režim ili su se suprotstavljali progresivnim reformama. Sa druge strane, nasilje koje je proizveo razvoj kapitalizma na Zapadu bilo je strukturalno, što znači da je ono rezultat samog procesa kapitalističke industrijalizacije. Ono je sprovođeno kroz sve postojeće društvene institucije i usmeravano je direktno ka ogromnoj većini stanovništva – ka kolonizovanim narodima, robovima, seljacima i radnicima. Ovo kapitalističko nasilje, ako nije ubijalo ljude, ostavljalo ih je živim samo da rade koliko god mogu, a onda da umru u krajnjoj bedi.

Argument protiv socijalizma zasnovan na nasilju kojim se on uspostavlja je, dakle, jednostavno slučaj upotrebe dvostrukih standarda. Naravno da je bilo nasilja, ali taj tip i količina nasilja se ne mogu porediti sa zverstvima kojima se uspostavljao kapitalizam.

 

Naš članak možete podeliti i sa engleske verzije sajta:
Communism and violence

 

What is your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

2 Comments

  1. Mozda se moglo malo vise znacaja dati objasnjenju da se radilo o odbrani revolucije, sto ce reci o legitimnom nasilju.

  2. Ne postoji tako nesto kao sto je legitimno nasilje.Radilo se u Sovjetskom slucaju,o drzavnom nasilju a to sto je drzavno ne cini ga legitimnim niti opravdanim vec samo strukturnim gde je normalno bilo da se nestane u mraku,i ne samo normal o nego sto se sistema tice i opravdano.Dakle radilo se o teroristickom nasilju samo na drzVnom nivou za razliku od amerike gde se radilo o nasilju mentaliteta belog coveka koji se uvzkao u sve segmente drustva pa i u ekonomiju.Ne mogu se meriti te dve vrste nasilja jer se radi o dva razlicita sklopa istorijskih dinamika.

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

More in:Teorija