IstaknutoTeorija

Inicijativa za transnacionalni antisistemski pokret

Ovim tekstom želimo da preispitamo ustaljene oblike borbe za bolje i pravednije društvo, kao i da utvrdimo da li oni odgovaraju postojećim istorijskim uslovima. Formiranje političke partije, učestvovanje u parlamentarnim izborima, masovno organizovanje putem građanskih i drugih organizacija zarad stvaranja podrške partiji u borbi za vlast nad državnim aparatom – sve se to uzima zdravo za gotovo kada se govori o pokušajima da se izvrši revolucionarna promena ka društvu bez izrabljivanja, vlasničkim i proizvodnim odnosima koji su u službi građana, a ne akumulacije kapitala.

Istorija nas uči da je pomenuti pristup imao uspehe i doneo plodove, ali isto tako svedoci smo nestanka niza društava koja u pokušaju transformacije nisu uspela da prilagode borbu novim prilikama koje su iznikle iz razvoja globalnog kapitalizma. Postavlja se pitanje koja iskustva tih društava nam nude pozitivan, a koja negativan primer. Ako se fokusiramo samo na pozitivna, praveći se da negativna ne postoje ili da su pitanje zavere, preti nam ponavljanje istih grešaka i sudbina ne mnogo drugačija od sudbine koju smo i sami doživeli 80-ih i 90-ih godina. Takođe, postavljaju pitanje upotrebljivosti metoda borbe iz jedne epohe u kojoj je društvena, ekonomska i uopšte istorijska situacija bila kvalitativno drugačija od današnje. Da bismo mogli da odgovorimo na postavljena pitanja, moramo početi od upoznavanja sa karakteristikama ekonomskog i političkog uređenja današnjice.

Karakteristike ekonomske osnove modernog kapitalizma

Za naše razmatranje su bitna tri grubo podeljena perioda da bismo razumeli kako se kapitalizam promenio od perioda prve socijalističke revolucije do danas:1

  1. kolonijalni period krunisan sa dva svetska rata za podelu koji je okončan 1945. godine,
  2. neokolonijalni period do sredine 70-ih godina,
  3. neoliberalni period globalnog kapitalizma.

Do kraja Drugog svetskog rata glavni oblik gomilanja bogatstva u imperijalističkim zemljama bio je putem kolonijalizma: vojnom okupacijom teritorija drugih naroda i njihovim potčinjavanjem. Kolonijalizam je pre svega bio oslonjen na silu – teritorije van Evrope su zauzimane vojnim pohodima; narodi zatečeni na osvojenoj zemlji su potčinjeni kolonizatorima, prisilno uvučeni u kapitalističku proizvodnju na nekoliko načina: oduzimanjem zemlje i nalazišta sirovina, pretvaranjem u robove ili prisilnim neplaćenim ili slabo plaćenim radom. Politički, kolonije su bile deo metropole i u potpunosti pod upravom kolonizatora, a ekonomija kolonije je bila podređena potrebama metropole.

Tokom ovog perioda dolazi i do sukoba između imperijalističkih sila oko podele kolonija u vidu dva svetska rata. Njihov politički ishod je kraj direktne uprave nad kolonijama oslonjene na vojnu silu, na čije mesto pristiže formalna politička nezavisnost uz ekonomsku zavisnost, tj. tzv. neokolonijalizam. Dakle, iako bivše kolonije postaju suverene države, one su i dalje vezane za metropolu strukturom ekonomije koja je u potpunosti bila podređena ekonomskim interesima kolonizatora. Uz ekonomsku zavisnost, obično dolazi i vojna zavisnost uz prisustvo trupa metropole uz izgovor saradnje.

Krajem kolonijalnog perioda, tačnije nakon tržišnog kraha u SAD 20-ih godina 20. veka, ova država prelazi na ekonomski model Džona Mejnarda Kejnsa koji se zasnivao na državnoj intervenciji, tj. stvaranju potražnje koja stimuliše ekonomiju stvarajući nova radna mesta i podižući primanja – potom povećana primanja povećavaju potrošnju što dodatno stimuliše ekonomiju, rast i razvitak. Ova politika je bila praćena organizovanjem proizvodnje po principima Henrija Forda: radilo se o centralizovanoj proizvodnji u fabrikama sa velikim brojem radnika i standardizovanim proizvodima.2

Fordizam i kejnsijanizam dovode do tzv. klasnog kompromisa na Zapadu, tj. do stvaranja države blagostanja u kojoj se vrši redistribucija profita radnicima kroz visoke plate i razne državne programe poput penzionog, zdravstvenog i obrazovnog fonda. Profita do kojeg se dolazi prenosom vrednosti iz neokolonija koje su proizvodile sirovine za obradu u fabrikama metropole.3

Ovaj model je dominirao sve do 70-ih godina prošlog veka kada je postao smetnja daljoj akumulaciji kapitala. Tada nastupa treći period, period neoliberalizma. Na unutrašnjem planu, zemlje centra počinju sa ukidanjem države blagostanja i ukidanjem radničkih prava, a na međunarodnom planu se vrši transformacija međunarodnih odnosa tako da oni vode ka ukidanju protekcionizma i omogućavanju lakšeg protoka kapitala, tj. ka tzv. slobodnoj trgovini. Sa jedne strane se zemljama koje ne mogu da otplate dugove nameću programi koji ukidaju sve barijere za prodor na njihovo tržište (barijere koje inače štite domaće proizvođače), zahteva se od njih privatizacija, smanjenje državnih rashoda na programe socijalne zaštite, a ujedno se uvode međunarodni zakoni koji bi štitili intelektualna prava i imovinu investitora. Na taj način se omogućava transnacionalnim korporacijama da prebace radna mesta i tehnologiju iz zemalja centra u zemlje periferije i da tu investiciju zaštite.

Iako od početka modernog kapitalističkog sistema možemo govoriti o globalnoj podeli na buržoaziju i proletarijat na svetskoj razini, od početka neoliberalizma možemo govoriti i o stvaranju transnacionalne kapitalističke klase, tj. klase kapitalista čiji je interes uklanjanje svih barijera za protok i prodor kapitala, nasuprot lokalnoj kapitalističkoj klasi čiji je interes da se zaštiti protekcionističkim merama. Ova transnacionalistička kapitalistička klasa ujedno formira i kontroliše transnacionalne organizacije koje institucionalizuju neoliberalni poredak, kao što su Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond, itd.4

Iz ovog kratkog pregleda možemo uvideti glavnu težnju u globalnom kapitalizmu: mogućnost kapitala da se nesmetano kreće po celom svetu. Bilo da se radi o finansijskom ili industrijskom kapitalu, za njega gotovo da ne postoje granice, a tamo gde ih ima, neoliberalizam teži da ih razbije i da asimiluje nove teritorije u svetsko tržište. Međutim, isto se ne može reći za radnike i radničku borbu.5

Osim što je radništvo onemogućeno da radi na tržištu tuđih zemalja, ono ujedno borbu fokusira isključivo na nacionalne prilike. Od samog početka je radništvo zemalja centra bilo u vezi sa radnicima periferije kroz globalne robne lance, a vremenom se ta veza produbljivala. Uprkos toj vezi, radništvo jedne zemlje niti učestvuje niti zna za borbu radništva drugih zemalja.

Globalni robni lanci su proizvodne mreže u kojima svaki čvor proizvodi jednu komponentu konačnog proizvoda, počevši od vađenja sirovina, obrade, proizvodnje polugotovog proizvoda, sklapanja, distribucije, marketinga itd. Čvorovi se mogu nalaziti u geografski različitim područijima (npr. kafa se proizvodi u Latinskoj Americi, a peče se u zemljama u kojima se prodaje), a u sebi takođe sadrže konkretne društvene i proizvodne odnose koji određuju raspodelu stvorene vrednosti. Ako posmatramo robne lance kroz tri navedena perioda, možemo videti da su proizvodni lanci u samom početku bili relativno kratki (sirovina iz kolonija ili neokolonija, i proizvodnja u metropoli), ali su se vremenom sve više razgranali po svetu u meri u kojoj se širilo svetsko kapitalističko tržište (na primer „Dženeral motors“ ima mrežu od preko 20.000 snabdevača delova iz čitavog sveta).6

Produbljenje i širenje robnih lanaca je ujedno i manifestacija načina na koji kapital neutrališe otpor organizovanog radništva eksploataciji. Borba radnika za veća prava, više plate, bolju zaštitu, redistribuciju zarade itd. dovodi do opadanja profita kapitalista zbog čega oni traže načine da se troškovi smanje zamenjujući radništvo jedne zemlje jeftinijim radništvom druge zemlje. Konkretno, izvozom radnih mesta ili prosto njihovim ukidanjem praćenim stupanjem u partnerski odnos sa firmama na periferiji koje bi uz manje troškove zamenile skupe lokalne radnike. Radna mesta se izvoze u specijalne ekonomske zone u kojima su preduzeća (ali ne i radnici) oslobođena od poreza, sindikalno organizovanje zabranjeno, a lokalni zakoni o zaštiti radnika ne važe. Ovaj proces se ponavlja i u zemljama periferije ako cena radne snage poraste dovoljno da stvori prepreku akumulaciji kapitala.

Može se zaključiti da je lokalizovano radničko organizovanje nedovoljno da bi se efikasno i na duže staze dobila bitka protiv eksploatacije. Ovaj nedostatak organizovane borbe van nacionalnih granica može se upotpuniti i podelama unutar granica.

Internacionalizam ili transnacionalizacija?

Sam Manifest Komunističke partije je ustanovio neophodnost globalne borbe svojom lemom: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“, a posledica toga su bile Prva, Druga i Treća internacionala koje su donele mnoge pobede klasnoj borbi, ali i ukazale na protivrečnosti između borbe u internacionalnim i nacionalnim okvirima. Sama činjenica da je Treća internacionala nastala insistiranjem dela socijaldemokratskih partija Druge internacionale da podrže nacionalnu buržoaziju u imperijalističkom ratu za podelu, dovoljno govori o razmerama tih protivrečnosti.

Koja je razlika između internacionalizma i transnacionalizma? Internacionalizam se odnosi na prioritet nacionalne klasne i političke borbe nad globalnom borbom pri čemu se on izražava prvenstveno kroz solidarnost i saradnju. Transnacionalna borba od samog početka ima za cilj jedinstvenu globalnu borbu.

Navedimo nekoliko primera. U periodu Treće internacionale koja je za cilj imala nacionalno oslobođenje i dekolonizaciju, komunističke partije Engleske i Francuske se nisu suprotstavljale kolonijalizmu svojih zemalja niti podržale pokrete za nacionalno oslobođenje (u nekim slučajevima su ih i aktivno kritikovali) iz straha da ne otuđe radništvo svoje zemlje.7 Za njih su ciljevi svetske revolucije bili od sekundarnog značaja u odnosu na lokalnu političku borbu, čime faktički postaju saučesnik kolonizacije i imperijalizma. Drugi primer su američki sindikati čija klasna borba za zaštitu interesa radništva održava uvozne barijere što ujedno puni državnu kasu, a ide na štetu supereksploatisanih radnika u Aziji.8

U svetu koji je sve tešnje vezan i integrisan, ovakav „nacionalni internacionalizam“ postaje ćorsokak, a istorija nam pokazuje da su svetli primeri internacionalizma vezani upravo za one slučajeve kada su zemlje i pokreti zanemarili lični interes podredivši ga interesima globalne borbe. Iz tog razloga, „transnacionalizam“ smatramo suštinom internacionalističke ideje Manifesta Komunističke partije i jedinim vidom organizovanja principijelne antiimperijalističke borbe.

Antisistemski pokreti

Da bismo objasnili antisistemske pokrete, potrebno je prvo definisati sam sistem. Polazeći od Lenjinovog rada „Imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma“ i novih teoretskih razvoja u okviru teorije zavisnosti i analize svet-sistema, imperijalizam smatramo sistemom koji obuhvata ekonomski i vojno-politički poredak u obliku hijerarhije država, u okviru kojeg se vrši odliv ekonomskog viška (suficita) sa dna ka vrhu te hijerarhije. Kada govorimo o imperijalizmu kao sistemu, ne govorimo samo o pojedinim agresivnim politikama najbogatijih zemalja, jer smatramo da su međunarodni politički odnosi, vojni sukobi i intervencije, kulturna i ideološka dominacija zasnovani na temelju globalnog kapitalizma, koji se na taj način održava, reprodukuje, širi i produbljuje. Drugim rečima, globalni kapitalizam je bolest, a agresivne politike, odnos zavisnosti i dominacije su simptomi – koliko god da se ublaže simptomi, bolest i dalje ostaje.9

Antisistemskim pokretom, kao što samo ime navodi, smatramo sve one pokrete, revolucionarne ili ne, čija klasna borba ili otpor menjaju strukturu sistema. Antisistemski pokreti mogu biti revolucionarni pokreti poput onih što su ruskom i kineskom revolucijom transformisali sistem, potom narodnooslobodilački pokreti poput vijetnamskog, kubanskog i niza afričkih koji su doveli do krize sistema, pa sve do domorodačkih pokreta koji se opiru integraciji u neoliberalizam poput onih u Boliviji.10

Važno je naglasiti da pojedini pokreti mogu imati antisistemsku ulogu iako im to nije cilj. Na primer, etnički pokreti domorodaca mogu pružiti otpor integraciji radi očuvanja svog kolektivističkog načina života i kontrole nad resursima. Time što se opiru integraciji u tržišne tokove, blokiraju širenje i produbljivanje sistema; uskraćivanjem resursa poput litijuma u Boliviji, blokiraju mu dalji ekonomski razvitak, onemogućuju inicijative poput Zelenog novog dila koji ima za cilj prevazilaženje krize u centru, a održavajući kolektivističku tradiciju i kulturu stvaraju alternativu sistemu, podrivaju mu legitimitet i ideološku hegemoniju.11

Da bi antisistemska borba bila istinski antisistemska, ona mora biti borba za nekapitalističku proizvodnu osnovu i za raskid sa sistemom – dakle, antikapitalistička i protiv integracije. Socijalistička revolucija u zemlji koja bi ostala deo sistema, ali bi i dalje učestvovala u proizvodnim lancima, bila bi potpuno podređena mehanizmima po kojima taj sistem funkcioniše i, čak da ne bude zavisna od stranog kapitala, morala bi da se podvrgne konkurenciji na tržištu što znači sprovođenje svih eksploatatorskih i diskriminatorskih praksi vezanih za kapitalističku ekonomiju, kako nad sopstvenim, tako i nad radništvom drugih regija u lancu u kojem učestvuje. Dakle, uz integraciju u globalni kapitalizam nije moguće eliminisati izvor nejednakosti i eksploatacije, a bez socijalizma nije moguće graditi ekonomiju van sistema globalnog kapitalizma.

Istorijsko iskustvo revolucija u Trećem svetu nam pokazuje da je za uspeh antisistemskih pokreta neophodan savez među klasama.12 Međutim, prosta podela na kapitalističku i radničku klasu nije dovoljna jer se kroz njih teško vide detalji vezani za njihov sastav u zavisnosti od zona, tj. od položaja pojedine zemlje ili regije u hijerarhiji sistema. Ako pođemo od toga da su pripadnici proletarijata oni koji žive isključivo od plate, a kapitalisti oni koji imaju vlasništvo ili učešće u vlasništvu u sredstvima za proizvodnju, onda možemo doći do zaključka da su podjednako eksploatisani izvršni direktor transnacionalne korporacije sa milionskim bonusom i kineski seljak na radu u Fokskonu, ili pak da je član uprave korporacije Amazon nekako u istoj ravni sa obućarom.

Na nacionalnom nivou možemo razlikovati radnike koji formalno možda nisu vlasnici proizvodnih sredstava, ali njima upravljaju i raspolažu, pri čemu imaju primanja kao da faktički jesu vlasnici. Potom: srednja klasa radnika koja je zaposlena na specijalističkim pozicijama; potpuno proletarizovani radnici u formalnom sektoru – radnici čiji su prihodi u potpunosti od najamnog rada, a taj rad se vrši u legalnim okvirima uspostavljenim kroz klasnu borbu; proletarizovani radnici u neformalnom sektoru – oni čiji radni status nije potpuno regulisan, što omogućava preduzećima da delom smanje troškove prebacujući ih na radništvo (tipičan primer je rad na crno, neprijavljeni imigranti, ali i sitni preduzetnici koji na svoju štetu i radi konkurentnosti ne ispunjavaju zakonske norme koje bi im povećale troškove); konačno, poluproleteri – grupa radnika čija primanja iz formalnog ili neformalnog sektora samo delimično pokrivaju potrebe za preživljavanje, a ostatak se dopunjava radom u vrtu u kojem se uzgajaju namirnice.13

Ovakva podela klase ne znači da su svi njeni slojevi podjednako prisutni u svim zonama globalnog kapitalističkog sistema. Globalna proizvodnja iziskuje da se i ovi klasni slojevi posmatraju na globalnom, a ne na nacionalnom nivou. Sasvim sigurno poluproletera nema u imperijalističkim zemljama, a srednja klasa specijalista je najvećim delom koncentrisana van zavisnih zemalja. Povezanošću proizvodnje dolazimo i do direktne veze klasnih odnosa pri čemu je jasno da gro vrednosti stvaraju poluproleteri i njihova domaćinstva, potom proleteri u neformalnom i formalnom sektoru respektivno, a da viši slojevi, pogotovo oni u imperijalističkim zemljama, zapravo mogu čak i da stvaraju nižu vrednost od one koju primaju kao nagradu za svoj rad. U slučaju poluproletera i proletera neformalnog sektora govorimo o supereksploataciji – stope eksploatacije više od prosečne, dok u slučaju specijalista govorimo o superplatama. U prvom slučaju se deo superprofita (visokog profita ostvarenog supereksploatacijom) prenosi na superplate, čime specijalisti imaju materijalni interes u eksploataciji poluproletera i neformalizovanih proletera.14

Zašto se ne pominje seljaštvo? Seljaštvo je ključni element poluproleterskih domaćinstava, samim tim što su ona jednom nogom na polju, a drugom u fabrici. Isto tako, seljaštvo koje je izgubilo zemlju je glavna „rezervna armija“ neformalnog rada. Ujedno, seljaštvo je, poput radništva, uključeno u robne proizvodne lance, pa ih ne razmatramo odvojeno od konteksta globalne klasne borbe.15

Odavde proizlazi zaključak: neophodno je definisati globalni klasni savez onih slojeva čiji je interes antisistemska akcija. To su nesumnjivo poluproleterski i proleterski slojevi, pri čemu težište ide od formalnog proletarijata ka neformalnom. Svakako, u meri u kojoj se širi neformalni sektor i u sebe uvlači sve više radnika, a to je globalni proces, tako će i njegova uloga rasti čak i među višim slojevima koji gube preimućstva superplata.

Transnacionalni antisistemski pokret

Protiv globalnog kapitalizma, globalna borba. To je cilj, a naš metod je transnacionalni antisistemski pokret kao koordinisana borba klasnog saveza onih slojeva na čijem radu počiva svetsko bogatstvo.

Transnacionalni antisistemski pokret treba da predstavlja svetsku mrežu sa minimalnom hijerarhijom (tzv. dijagonalizam) kroz koju bi učesnici, bilo da su u pitanju pokreti, pojedinci, zajednice ili države, delili iskustva i informacije; koordinisali proteste, štrajkove i demonstracije; mobilisali solidarnost i podršku; ukratko, koji bi organizaciono brisao granice između izolovanih borbi i povezivao ih u jednu svetsku borbu.16

Ovaj pristup ima i izazove. Principijelni antiimperijalizam zahteva korake koji mogu biti protivni kratkoročnim interesima lokalne borbe ili čak da podrivaju materijalne interese aktivista pojedinih pokreta. Navedimo primer: špansko brodogradilište Navantia proizvodi brodove za Saudijsku Arabiju koji se upotrebljavaju za agresiju protiv Jemena, zbog čega je javno mnenje tražilo da se dogovor sa Saudijskom Arabijom prekine. Odgovor arapske monarhije je bila pretnja u vidu odmazde koja bi lišila Španiju niza ugovora koji bi ostavili stotine radnike bez posla. Prvi koji su se digli protiv raskida dogovora bili su upravo sindikati i predstavnici „progresivnih“ partija na vlasti u mestu gde se Navantia nalazi, pod izgovorom zaštite radnih mesta.17

Za ovu protivrečnost u imperijalističkim zemljama je uzaludno tražiti rešenje. Ono se zapravo nalazi, kao i uvek, tek kada se problem sagleda globalno i uvidi da antisistemska borba teško da može da potekne iz regiona čije blagostanje zavisi od siromaštva drugih regiona. Dakle, rešenje je u savezu regiona čiji je interes suprotan interesima održanja sistema.

Isto tako možemo reći i da se u zavisnim zemljama može javiti sukob interesa (formalnih) proletera koji svoj relativno viši status u odnosu na neformalne i poluproletarizovane radnike zasnivaju upravo na integraciji u imperijalistički sistem, dok bi borba protiv sistema dovela tu situaciju u pitanje. Potkrepimo ovo skorašnjim primerom iz Južne Amerike u kojoj smo bili svedoci da su sindikalne organizacije (legalni formalni radnici) dale slab ako i ikakav odziv u masovnim mobilizacijama predvođenim diskriminisanim domorodačkim zajednicama koje imaju društveni status poluproletera.

Sasvim sigurno, izazovi i protivrečnosti će se pojavljivati, ali se oni mogu rešavati upravo kroz samu mrežu transnacionalnog antisistemskog pokreta, kao što je već pomenuto, razmenom iskustava i koordinisanjem zajedničke akcije.

Svesni smo da je u pitanju veoma apstraktna ideja sa malo uporišta u praksi osim lekcija koje nam nudi istorija proleterske borbe. Isto tako smo svesni bilo kakve borbe koja nacionalnu i lokalnu borbu stavlja na prvo mesto u odnosu na međunarodnu borbu. Proces je dug i mučan, ali je neophodan prvi korak.


  1. Za karakterizaciju modernog kapitalističkog svet-sistema pogledajte na primer „Global Formations“ i „Social Change“ Christophera Chase-Dunna  

  2. O karakteristikama fordizma u kontekstu robnih lanaca možete pogledati „Global Commdity Chains“ Garyja Gereffija, i „A Theory of Global Capitalism“ Williama Robinsona  

  3. Literatura na ovu temu je obilata, naročito u okviru teorije zavisnosti. Pogledati npr.: „Lumpenbourgeoisie and Lumpendevelopment“ i „Development of Underdevelopment“ Andreasa Gundera Franka  

  4. Za dublju raspravu pogledati: William Robinson „A Theory of Global Capitalism“  

  5. O društvenim posledicama ove podele pogledati: Arghiri Emmanuel „Unequal Exchange“, Samir Amin „Unequal Development“, Communist Working Group „Unequal Exchange and the Prospects of Socialism“…  

  6. Za detaljniji opis robnih lanaca pogledati Immanuel Wallerstein „Commodity Chains in the World-Economy Prior to 1800“  

  7. Cope, Zak. „Divided World, Divided Class“, „The Wealth of Some Nations“  

  8. Smith, John. „Imperialism in the Twenty-First Century“  

  9. Detaljnija rasprava o karakterizaciji imperijalizma se može naći u našem tekstu: Donald Klilend i radikalna interpretacija analize svet-sistema  

  10. Za raspravu na ovu temu pogledati: Wallerstein et al „Anti-Systemic Movements“  

  11. O nekim razmatranjima antisistemskog karaktera etničkih pokreta pogledati Wilma Dunaway „Ethnic Conflict in the Modern World-System: The Dialectics of Counter-Hegemonic Resistance in an Age of Transition“  

  12. John Foran daje analizu 36 revolucija u Trećem svetu u delu „Taking Power“  

  13. Zak Cope u „The Wealth of (Some) Nations“ i „Divided World, Divided Class“ daje detaljno obrazloženje ovih pojava  

  14. Za poluproleterizovane i neformalne radnike u kontekstu eksploatacije, pogledati naš gorenavedeni tekst o radovima Donalda Klilenda  

  15. O vezi poluproletera i seljaštva pogledati John Smith „Imperialism in the 21st Century“  

  16. O dijagonalizmu pogledati Chase-Dunn „Forging a diagonal instrument for the global left: the vessel“  

  17. https://www.larazon.es/espana/trabajadores-de-navantia-no-nos-avergonzamos-de-nuestro-trabajo-es-un-mundo-competitivo-IB20304491/  

You may also like

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

More in:Istaknuto

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo na dugme.

 

%d bloggers like this: