IstaknutoTeorija

Globalna formacija: strukture svetske ekonomije

Kristofer Čejs-Dan (Christopher Chase-Dunn) razvio je strukturalni pristup analizi Svet-sistema, a njega podupire empiričkim radovima i istraživanjima većeg broja sociologa. Njegov strukturalni pristup objašnjava moderni (kapitalistički) svet-sistem obrascem čiji su elementi:

  1. konstante,
  2. ciklusi i
  3. trendovi.

Konstante sistema

Nepromenljivi elementi sistema koji ujedno čine i njegovu osnovu nazivamo konstantama. Moderni Svet-sistem ima tri konstante:

  1. međudržavni sistem,
  2. hijerarhiju centar-periferija i klase,
  3. kapitalizam.

Međudržavni sistem

Međudržavni sistem se sastoji od zemalja nejednake moći između kojih postoji geopolitičko, vojno i političko nadmetanje za tržišta i resurse. U okviru međudržavnog sistema jedna zemlja centra ne može kontrolisati ceo sistem jer ostale zemlje centra prave savez radi uspostavljanja ravnoteže moći. Sistem u kojem jedna zemlja obuhvata ceo sistem, ili drugim rečima, sistem koji ima jedinstvenu političku strukturu, naziva se Svet-imperija.

Primer prostog međudržavnog sistema bi bio sistem od tri države u kojoj pojedina država nije moćnija od druge dve zajedno. Kada jedna zemlja počne da jača, druge dve prave savez da spreče stvaranja Svet-imperije. Ako jedna od dve države u savezu previše ojača, onda se savez raspada i stvara novi koji se sastoji od druge dve države.

Međudržavni sistem je političko telo kapitalizma i on održava institucije kapitalizma. Međudržavni sistem ima ključnu ulogu u slabljenju klasne borbe i ograničavanju kontrole nad kapitalom: ako se u nekoj zemlji jave uslovi koji ograničavaju akumulaciju kapitala, kapital migrira u zemlju sa povoljnijim uslovima. Klasna borba je ograničena nacionalnim granicama (institucionalizovanje radničkih prava i organizacija kroz domaće zakonodavstvo, kontrolu nad državom…), pa migracija kapitala preko granica može da ima dva efekta: 1. da se izbegnu ograničenja nametnuta klasnom borbom i 2. da se organizovano radništvo ucenjuje ukidanjem radnih mesta. Međudržavni sistem je osnova za mobilnost kapitala i širenje kapitalizma.

Klasa na vlasti koristi državu da obezbedi što veći udeo u tržištu. U skladu sa strukturalnom pozicijom u sistemu (centar, poluperiferija ili periferija), država može regulisati tržišne sile (obično je to slučaj sa poluperifernim državama) ili ih ojačati (države centra ili hegemoni). Tržišne sile (slobodna trgovina) ide u korist zemljama centra čija ekonomska superiornost obezbeđuje monopol u slobodnoj razmeni, dok regulacija u vidu protekcionizma manje konkurentnim državama omogućava da sopstveno tržište zaštite.

Hijerarhija centar-periferija

Struktura podele kapitalističkog Svet-sistema je hijerarhija centar-periferija. Klasna podela i podela rada kapitalističkog svet-sistema vezana je za kapitalističke procese i podeljena na tri logičke zone: periferija, poluperiferija i centar. Procesi periferije se odlikuju: visokim intenzitetom rada i niskim intenzitetom kapitala,[1] (tj. niskim tehnološkim nivoom), pretežno nekvalifikovanom radnom snagom, niskim platama, visokim stepenom prinude i slabom državom. Procesi centra se odlikuju suprotnim karakteristikama: visokim intenzitetom kapitala (tj. visoka stepen automatizacije i mehanizacije u svim oblastima proizvodnje, najmodernijom tehnologijom), pretežno kvalifikovanom radnom snagom, visokim platama, niskim stepenom prinude i snažnim državnim aparatom.

Ove karakteristike su relativne. Ako se kaže da je stepen prinude visok na periferiji, to se odnosi na poređenje sa centrom, te samim tim to ne mora da znači da je u celoj periferiji rad robovski, a da je u centru oslobođen prinude. Iako određeni metodi prinude nestaju na periferiji, direktna prinuda silom se menja za „mekše“ metode, koje, iako predstavljaju napredak u odnosu na pređašnje stanje, i dalje zaostaju za centrom. Suština je razumeti odnos između zona kapitalističkog Svet-sistema kao relativan, a ne apsolutan. Prinuda postoji i u centru ali je manja u odnosu na periferiju.

Poluperiferija je zona koja se logički svrstava između centra i periferije, a deli se na dva tipa:

  1. države sa jednakim odnosom procesa centra i procesa periferije. Ovde se status poluperiferije ne shvata kao proces u istom smislu kao i druga dva, već kao zona u kojoj nijedan od njih nije dominantan.
  2. Ako se centar-periferija posmatra kao kontinuum,[2] onda se i poluperiferija može posmatrati kao proces koji je po karakteristikama na polovini tog kontinuuma.

Prvi tip ima oligarhiju koja se sastoji od dve grupe kapitalista: jedna grupa pripada perifernim proizvodnim odnosima i procesima, dok druga grupa pripada procesima i odnosima centra. Između njih postoje nepomirljive protivrečnosti jer periferni procesi, koji se oslanjaju na izvoz, a time i zavise o zemljama centra i svetskom tržištu, zahtevaju slobodnu trgovinu. Istovremeno, procesi centra zahtevaju protekcionističke mere i državnu zaštitu, da bi eliminisali konkurenciju država centra (koja bi ih deindustrijalizovala).

Drugi tip, zbog ujednačenosti procesa, ima oligarhiju unutar koje nema ozbiljnih protivrečnosti.

Politička putanja poluperiferije je određena unutrašnjim raslojavanjem. Visoki stepen društvenog raslojavanja može dovesti do socijalističke revolucije protivne kapitalističkoj logici, dok nizak stepen raslojavanja može obezbediti klasnu harmoniju koja omogućava uspon u hijerarhiji sistema (prelaz sa periferije na poluperiferiju, sa poluperiferije na centar).[3]

Kao i u slučaju karakteristika između procesa, sami procesi su relativni. Ono šta je danas proces centra, u budućnosti se pretvara u poluperiferni ili periferni proces. To znači da pojedina oblast proizvodnje ne pripada centru samo po sebi, već je vezana za intenzitet kapitala (tehnologiju). Primera radi, visokomehanizovana poljoprivredna proizvodnja je proces centra, dok je istovremeno poljoprivredna proizvodnja zasnovana na pretežno ljudskom radu proces periferije. Isto tako, kada se nova tehnologija pojavi ona obezbedi tržišnu prednost (monopol) tamo gde se pojavila, ali se potom širi po ostalim zemljama centra i prestaje da bude kompetitivna. U kasnijem razvoju, ta tehnologija se potpuno seli na poluperiferiju kada prestane da bude isplativa, te ustupa mesto višoj tehnologiji u centru.

Hijerarhija centar-periferija nije nepromenljiv već postoji horizontalna pokretljivost, tj. uspon i pad u sistemu. Iako nije učestala pojava, postoje dva slučaja u kojima su zemlje periferije postale zemlje centra: SAD i Japan.[4] Takođe je moguć i pad što je i češći slučaj, kao što je recimo bilo sa Jugoslavijom koja je sa poluperiferije pala na periferiju.[5]

Periferne i poluperiferne zemlje su zavisne o transnacionalnim korporacijama i investicijama. Ove institucije direktno ili indirektno ograničavaju manevarski prostor (polu)perifernih zemalja.

U perifernim zemljama eksploatacija se zasniva na prinudi. Metode prinude menjaju se vremenom, ali u svakom periodu je prinuda intenzivnija nego prinuda u centru. Na primer:

  • robovski rad je gotovo ukinut,
  • prisilni rad se smanjuje, ali
  • broj poluproletera se povećava, dok
  • neformalni sektor raste;
  • formalni sektor takođe raste ali sporije.

Poluproleteri i neformalni sektor obezbeđuju radnu snagu koja je plaćena mnogo niže od radne snage formalnog sektora, a to obezbeđuje najveći deo profita.

Vremenom je hijerarhija centar-periferija prošla kroz tri faze međunarodne podele rada:

  1. klasična zavisnost: izvoz sirovina iz periferije u centar dok se istovremeno vršila deindustrijalizacija sektora koji su bili konkurencija centru;
  2. zavisna industrijalizacija: zemlje periferije prelaze na industrijalizaciju putem zamene uvoza (uspostavljanje domaće industrije koja proizvodi robu koja se uvozi iz centra) čime se zavisnost o uvozu gotovih proizvoda iz centra zamenjuje zavisnosti o uvozu kapitalnih dobara (mašina koje proizvode mašine); većina zemalja koje su sprovele ovu politiku su ostale na periferiji i nisu postigle uspon u sistemu;
  3. globalizacija: na periferiju se izvozi proizvodnja komponenata (outsourcing) ali se prodaja ostvaruje u centru; karakteristika ovog perioda je proliferacija slobodnih trgovinskih zona po periferiji (zone gde se vrši proizvodnja po povoljnim uslovima za investitore, ali po lošim uslovima za radnike).

Glavna karakteristika koja reprodukuje hijerarhiju centar-periferija je vojno-politička moć u sprezi sa logikom akumulacije kapitala. Vojno-politička moć centra uz klasni savez kao posledica zajedničkih interesa između oligarhije centra i oligarhije periferije garantuju međusobnu podršku (vojno ili politička intervencija centra u korist kompradorske buržoazije periferije sa jedne strane, a sa druge sprovođenje politike koja održava transfer vrednosti sa periferije u centar) u održavaju međudržavni sistema i hijerarhiju centar-periferija.

Ostali faktori reprodukcije hijerarhije centar-periferija su:

Blok moći je klasna koalicija koja održava i kontroliše državni aparat.

Formacija bloka moći je proces institucionalizacije političko-ekonomskih interesa gorepomenute koalicije.

U odnosu sa hijerarhijom centar-periferija, blok moći kao politički autoritet koji štiti sopstvene interese reprodukuje međunarodnu podelu rada.

Nejednaka razmena je prenos vrednosti sa periferije na centar putem razlike u platama, a koji reprodukuje hijerarhiju centar-periferija.

Klasna borba se sprovodi u nacionalnim okvirima države, dok je klasna formacija u svet-sistemu globalni proces (obuhvata ceo sistem) i prevazilazi nacionalne granice države – sa stanovišta analize svet-sistema, klasna formacija se posmatra kao proces diferencijacije svetskog proletarijata i svetske buržoazije. Iz tog razloga, javlja se protivrečnost među političkim osnovama klasne borbe i klasne formacije. Politički okvir klasne borbe je država: klase se nadmeću oko kontrole državnog aparata, te se time rasparčava klasna formacija jer je internacionalizam među radnicima zemalja centra slab, a međunarodne solidarnosti između radnika centra i radnika periferije nema.

Klasna eksploatacija ima dve dimenzije:

  1. između kapitala i rada, i
  2. između centra i periferije.

U zemljama centra, eksploatacija centar-periferija obezbeđuje nacionalni savez između rada i kapitala putem profita koji se ugrabe od radnika periferije, a kojim se finansiraju visoke plate radnika centra, kao i visoki profiti transnacionalnih korporacija. U zemljama periferije, eksploatacija centar-periferija obezbeđuje savez domaćeg kapitala i rada, iz istih razloga (radi se o progresivnom nacionalizmu sa antikolonijalističkim karakterom). U poluperiferiji ne postoji mogućnost za klasni savez zbog protivrečnih alternativa između unutrašnjih procesa centra i periferije: ili savez za centrom u korist perifernih procesa, ili autocentrični razvoj (samostalan razvoj okrenut sopstvenom tržištu) u korist procesa centra. U drugom tipu poluperiferije, iako nema protivrečnosti između procesa, njihova homogenost omogućava i homogenost proletarijata, te i jačanje solidarnosti u njegovim redovima (u prvom tipu se može očekivati da je solidarnost slaba između proletarijata procesa centra i procesa periferije zbog protivrečnih interesa). Protivrečnosti hijerarhije centar-periferija u centru i periferiji skrivaju klasnu borbu, dok je u poluperiferiji ona otvorena.

Klase

Svetske klase se sastoje od kapitalista, proletera (radnika bez imovine) i rastuće srednje klase. Hijerarhija centar-periferija je ispresecana klasama zbog čega možemo uočiti četiri različite kategorije na koje utiče kapitalistička dinamika:

  1. kapitalistička klasa zemalja centra,
  2. kapitalistička klasa zemalja periferije,
  3. proleterijat centra, i
  4. proletarijat periferije.

Odnos proletarijata centra i periferije se može shvatiti kao kontinuum, od zaštićenog i putem tržišta ostvarenog plaćenog rada (centar) do prinudnog rada (periferija). Zaštita radnika centra, blagostanje (socijalna pomoć), sindikati i politički pristup državi (učešće u političkom životu države) su institucionalizovani. Radnici periferije se eksploatišu vanekonomskim mehanizmima. Radnici centra imaju korist od eksploatacije radnika periferije.

Između kapitalističke i radničke klase centra postoji harmonija interesa, tj. klasni savez. Istovremeno, takav savez ne postoji na periferiji. Zbog ovakve situacije, države centra su moćne i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu (a, zemlje periferije slabe). Kao što smo pomenuli ranije, savez kapitalista centra i kapitalista periferije onemogućuje (revolucionarnu) transformaciju jer dolazi do vojne intervencije zemlje centra putem koje štiti interese obe kapitalističke klase.

U kontekstu poluperiferije, situacija je potpuno drugačija. Zbog nedostatka klasnog saveza u prvom tipu poluperiferije, postoji mogućnost stvaranja antiimperijalističkog saveza između kapitalističke koalicije koja predvodi procese centra i radničke klase. Međutim, zbog sukoba interesa između dva sektora zemlje, radnička klasa može biti podeljena u dva konkurentna tabora koji onemogućuje solidarnost. Drugi tip, zbog homogenosti radničke klase može pružiti snažan otpor kapitalistima.

Klasna harmonija u državama centra se oslanja na nacionalizam[6] jer radnička klasa centra deli isti interes sa kapitalistima u vidu eksploatacije periferije. Različiti faktori održavaju nacionalizam: međudržavna konkurencija (tj. nadmetanje različitih država centra na svetskom tržištu), visoke plate, dobri radni uslovi, socijalna davanja i demokratski procesi koji radnicima daju pristup političkoj moći. Ovo omogućava dva faktora koji stvaraju ekonomski višak (profit, zaradu, prenos vrednosti iz periferije u centar):

  1. eksploataciju periferije putem nejednake razmene, i
  2. izvoz kapitala u periferiju.

Autoritarni režim se može pojaviti u centru, ali je daleko češći na periferiji i poluperiferiji (takođe je češći na periferiji od poluperiferije – dakle i to se može shvatiti kao kontinuum). Autoritarizam nije direktno vezan za zavisnost već za, na silu oslonjeno političko odstranjivanje i otuđenje (othering). Isto tako, demokratizacija je vezana za proces industrijalizacije jer proizvodi urbanu radničku klasu koja ima snažne organizacije (sindikati i radničke partije) koje omogućavaju klasnu borbu (ona pruža blagostanje putem pritiska na državu). Veličina radničke klase je proporcionalna industrijalizaciji, a to je i u skladu sa položajem zemlje u hijerarhiji centar-periferija.

Autoritarizam zemlje raste sa unutrašnjom ili spoljnjom pretnjom po državu, a odslikava njenu slabost.

Kapitalizam

Karakteristike kapitalizma:

  • generalizovana robna proizvodnja koja je u robu pretvorila zemlju, radnu snagu i bogatstvo;
  • privatno vlasništvo i kontrola nad sredstvima za proizvodnju kojima upravljaju pojedinci, organizacije ili države, a učestvuju u robnoj proizvodnji;
  • akumulacija kapitala koja se oslanja na kompetitivnu proizvodnju i vojnopolitičku moć;
  • eksploatacija najamnog rada (može biti i neplaćen, pogotovo na periferiji);
  • jedinstvo eksploatacije na klasnoj i na osnovi centar-periferija.

Kapitalizam nije jedina proizvodna formacija. U svakom Svet-sistemu osim kapitalizma postoje i druge formacije, ali je u modernom sistemu on dominantan kao i njegova logika. To znači da u kapitalističkoj državi mogu postojati elementi socijalističkih proizvodnih odnosa i da u socijalističkoj državi mogu postojati kapitalistički proizvodni odnosi paralelno. Balans između ova dva elementa može ili ojačati ili oslabiti kapitalistički sistem.

Osnov proizvodnih odnosa kapitalističkog sistema:

  • odnos pretvaranja u robu između kapitala i radnika centra koji državne centra jačaju,
  • prinudni rad na periferiji, i
  • vanekonomski tip eksploatacije centar-periferija.

Ciklusi

Umesto kapitalističkih faza, strukturalna teorija Svet-sistema koristi koncept ciklusa. Širom kapitalističkog Svet-sistema postoje isti ciklusi koji su na snazi od začetka sistema i imaju oblik talasa. Zajedno sa delovanjem ciklusa, sistemski trendovi (procesi koji tokom vremena pojačavaju svoj intenzitet) vremenom dovode do kvalitativnih promena sistema – ono šta se prethodno smatralo pojedinačnim fazama kapitalizma u kojima jedna nova faza u potpunosti prekida procese prethodne faze.

U kapitalističkom Svet-sistemu postoje četiri ciklusa:

  1. Konradtievljev talas: uspon i pad akumuluacije kapitala i ekonomske aktivnosti koji se ponavlja u ciklusima od 40-60 godina.
  2. Hegemoni niz: naizmenična smena multicentrizma (distribucija vojne i političke prednosti zemalja) i hegemonije jedne države.
  3. Ciklus dubina ratnih sukoba: veliki (oružani) sukob među državama centra u borbi za hegemoniju čija se dubina/razornost (po broju žrtava) ciklično menja u skladu sa fazama Kondratijevljevog talasa. Ratovi uspostavljaju ravnotežu među državna centra.
  4. Promena u šablonu kontrole unutar hijerarhije centar-periferija: u skladu sa Kondratijevljevim talasom i ciklus dubine ratnih sukoba menja se i stepen kontrole država centra nad državama periferije i trgovinom sa njima. Taj ciklus se kreće od slobodne trgovine do izolacije periferije od ostalih država centra. U periodu hegemonije kontrolna nad državama periferije i trgovinom je slaba (slobodna trgovina), a u periodu krize pribegava se protekcionističkim merama. 

Kondratievljev talas

Kondratievljev talas traje od 40 do 60 godina i sastoji se od faze: prosperiteta (uzlazni tok ka vrhu), recesije (prelazak na silazni tok), depresije (prelazak na donji nivo ciklusa) i napretka (početak oporavka i novog uzlaznog kretanja).

Hegemoni niz

Hegemonija je komparativna ekonomska superiornost koja se oslanja na vojno-političku moć države koja štiti unutrašnju strukturu u službi akumulacije kapitala i brani od pokušaja blokiranja međunarodnog prometa robom i kapitalom. Vojno-politička moć je neophodna ali nije i dovoljna da obezbedi hegemoniju.

U kapitalističkom Svet-sistemu je do sada bilo tri hegemona: Holandija, Engleska i SAD. Između perioda hegemonije, ekonomska i vojna moć država centra je ujednačena, ali je zato i sukob učestaliji.

Hegemonija otpočinje formiranjem avangardnog sektora procesa proizvodnje centra, a on obezbeđuje političku i ekonomsku moć. Hegemonija nestaje kada i mogućnost da se održi prednost avangardnih sektora.

Dinamika hegemonije: tokom ekonomske ekspanzije centra, radnička klasa traži veći udeo u profitu, a paralelno raste i potražnja za sirovinama iz država periferije. Dok time države periferije poboljšavaju svoju poziciju na tržištu i obezbeđuju sebi veći deo vrednosti od izvoza, klasna borba u centru raste jer jačanje periferije onemogućava povećanje eksploatacije, te kapitalisti centra nisu u mogućnosti da odvoje veći deo profita da potkupe svoje radnike.

Hegemonija ima tri faze:

  1. komparativna ekonomska superiornost,
  2. proširena proizvodnja kapitalnih proizvoda,
  3. izvoz finansijskih usluga.

Neophodni uslovi za hegemoniju:

  • veća moć u poređenju sa drugim zemljama centra,
  • jedinstvo klasne koalicije na vlasti u hegemonoj državi i njena podrška državi,
  • pluralistički politički sistem, i
  • nacionalna formacija (proces stvaranja nacionalizma).

Ciklus dubine rata

Rat se definiše kao veliki sukob između država centra za kontrolu nad oblastima Svet-sistema. Svetski ratovi su sastavni deo sistema koji ga reprodukuju i koji u njemu stvaraju ravnotežu. Ciklus dubine rata, kao što je rečeno, prati Kondratijevljev talas.

Rat ima tri uloge:

  1. sukob za potpunu ili delimičnu hegemoniju ili kontrolu nad međudržavni sistemom,
  2. kao sredstvo uspona u sistemu stvara strukturu koja odražava moć i slabost država centra,
  3. preraspodeljuje odnose centar-periferija.[7]

Nakon vrhunca faze investicija tokom Kondratijevljegov talasa dolazi do vrhunca ciklusa dubine rata.

Karakteristike ciklusa dubine rata:

  • vremenom opada broj ratova (širi se period mira između ratova),
  • svaki naredni rat je kraći od prethodnog,
  • ratovi su sve razorniji (sve je veća smrtnost, tj. broj žrtava), i
  • ciklus dubine rata se produbljuje.

Nuklearno naroužanje podupire ovu tendenciju.

Promena u šablonu kontrole unutar hijerarhije centar-periferija

Proizvodna prednost buržoazije hegemona u kapitalističkom Svet-sistemu se širi centrom. Na taj način se stvara multilateralna kontrola i trgovinska struktura, a politička kontrola na relaciji centar-periferija se opušta.

Osipanje kompetitivne prednosti i višecentrična proizvodnja (stanje u kojem nema hegemona u kapitalističkom Svet-sistemu) stvara bilateralnu strukturu na relaciji centar-periferija: svaki kolonijalista sprovodi tesnu kontrolu nad sopstvenim kolonijama i ne dopušta trgovinu sa drugim državama centra.[8]

Trendovi

Trendovi su promene u sistemu koje se produbljuju i dobijaju na intenzitetu, za razliku od konstanti koje su nepromenljive karakteristike sistema i ciklusa koji se određenom frekvencijom ponavljaju kroz uspon i pad. Njih ima osam:

  1. Kapitalistički Svet-sistem se širi na nove teritorije i stanovništvo: u svakom periodu se uključuju nove teritorije u sistem pri čemu one postaju periferija sistema.
  2. Produbljuju se i šire robni odnosi: robni odnosi vremenom obuhvataju sve više aspekata života.
  3. Državna formacija: broj država u sistemu se povećava, a postojeće države povećavaju svoju moć u odnosu sa drugim institucijama. Ovaj proces znači dublja centralizacija.
  4. Povećanje veličine preduzeća: proces koji se može nazvati i koncentracijom kapitala.
  5. Transnacionalizacija kapitala: kapital prevazilazi državne granice.
  6. Povećanje intenziteta kapitala: produktivnost radnika se povećava, kapitalistički odnosi se produbljuju, a povećava se i kontrola nad radnicima.
  7. Proletarizacija: proces klasne formacije koji povećava zavisnost radnika od svetskog tržišta rada.
  8. Rastući jaz: razlika u platama između radnika periferija i centra raste.

Produbljuju se i šire robni odnosi

Proces produbljivanja i širenja robnih odnosa znači posredstvo tržišta u društvenim odnosima.

Državna formacija

Državna formacija je proces povećanja moći države u odnosu na sopstveno stanovništvo i spoljašnje aktere.

Kao posledica procesa hijerarhije centar-periferija, države centra su moćne na unutrašnjem i na vanjskom planu, dok su u oba pogleda države periferije slabe. Međunarodna podela rada obezbeđuje državama centra ekonomsku i vojnu superiornost u odnosu na države periferije.

Državna moć omogućava i akumulaciju kapitala:

  • štiteći domaće kapitaliste od rizika i konkurencije na svetskom tržištu,
  • podržava nove oblike proizvodnje koji povećavaju udeo domaćih kapitalista na svetskom tržištu putem direktne intervencije.

Tip državne formacije je vezan za formaciju bloka moći:

  • industrijsko-trgovinsko-finansijska formacija bloka moći centra stvara snažnu državu,
  • formacija bloka moći periferije okrenut ka izvozu stvara slabu državu.

Za ovo postoje unutrašnji i spoljnji razlozi:

  • spoljnji:
    1. industrijski i finansijski kapital koji ima hegemoniju u državama centra zahteva agresivnu trgovinsku i vojnu politiku da bi obezbedio pristup sirovinama;

      politika izvoza sirovina u perifernim državama ne zahteva snažnu državu jer državna intervencija ne može uticati na potražnju sirovina.

    2. relativna moć države temelji se na težnji da države centra monopolizuju tržište, a da periferne države aktivno oslabljuju radi obezbeđivanja neprestanog dotoka sirovina.
  • unutrašnji
    • regulisanje stimulisanja i zaštite visoko diversifikovane domaće proizvodnje.

Povećanje veličine preduzeća

U svakom periodu veličina preduzeća se povećava (broj radnika, vlasništvo i sl.).

Transnacionalizacija kapitala

Transnacionalizacija kapitala nije nova pojava već otpočinje sa prvim kolonijalističkim monopolima. Ovaj trend je vezan za povećanje intenziteta kapitala i veličine preduzeća. Nova tržišta na koje je ovaj proces ušao, vremenom se integrišu u svetsko tržište: između različitih tržišta se stvara „apstraktni rad“ koji postojeće društvene odnose pretvara u kapitalističke.

Važne karakteristike vezane za transnacionalizaciju kapitala:

  • države pokušavaju da kontrolišu tržišne sile u korist svojih kapitalista (protivno ideje slobodne trgovine koje zastupaju), i
  • ne postoji trajni monopol u kapitalističkom Svet-sistemu jer konkurencija među organizacijama koje podržava država, podređuje monopole logici nadmetanja. Ovaj efekat je vezan za međudržavni sistem jer je svaki monopol delimičan i ne obuhvata ceo sistem.

Izvoz kapitala reprodukuje hijerarhiju centar-periferija.

Povećanje intenziteta kapitala

Povećanje intenziteta kapitala je proces koji procese centra pretvara u procese periferije i olakšava uspon u sistemu.

Proletarizacija

Proces klasne formacije povećava zavisnost radne snage od tržišta rada: (sitni) proizvođači koji nisu integrisani u kapitalističku ekonomiju vremenom budu prisiljeni na integraciju. Ovaj proces je intenzivniji u centru.

Rastući jaz

U kapitalističkom Svet-sistemu apsolutno siromaštvo opada, ali se relativno siromaštvo povećava: siromaštvo na periferiji opada sporije nego siromaštvo u centru zbog čega jaz između ove dve zone raste.

Svet-sistem i kultura

Sile koje reprodukuju Svet-sistem su vojno-politička moć i međuzavisnost kroz tržište (podela rada). Uticaj kulture je sekundaran, ali ona oslikava i podržava strukturu nejednakosti.

Nacionalizam periferije se javlja kao otpor eksploataciji, a istovremeno istupa protiv univerzalnosti nacionalizma centra. Ideološka hegemonija centra legitimiše hijerarhiju i eksploataciju centar-periferija.

 

Analiza i priprema: RNP-F

 

  1. Na prvi pogled može delovati kontradiktorno ako se uzme u obzir argument o jednakoj produktivnosti na Globalnom severu i na Globalnom jugu koji se zasniva na tome da je tehnologija u obe zone (centar i periferija) ista. Međutim ovu tvrdnju treba posmatrati u kontekstu nekoliko slučajeva: 1. tehnologije koje nastanu u centru budu kompetitivne dok se ne prošire, pri čemu im raste intenzitet kapitala u odnosu na radnu snagu, a kada postane opšte dostupna, onda se u potpunosti seli na poluperiferiju; primer za ovo se može naći u industrijama tekstila i čelika koje su lansirale npr. Englesku sa poluperiferije na poziciju hegemona centra, a sada se radi o tehnologijama i procesima karakterističnim za periferiju (tekstil) i poluperiferiju (čelik); 2. stepen intenziteta kapitala i tehnologije u poljoprivredi na periferiji je gotovo uvek veoma nizak, ali se radi o proizvodima koje nije moguće uzgajati u centru zbog klimatskih i geografskih uslova, te u slučaju da se moraju obrađivati, obrađuju se u centru (primer kafe); 3. intenzitet kapitala u smislu koncepta centar-periferija se odnosi na celokupnu ekonomiju određene zemlje koja uključuje poljoprivredu i onaj deo industrije koji nije okrenut ka izvozu, te intenzitet kapitala u ekonomskim zonama za izvoz ne mora da bude najveći deo te ekonomije.

  2. Kontinuum u ovom smislu označava linearnu celinu čije se karakteristike kvalitativno menjaju postepeno sa jednog kraja do drugog.

  3. U vreme kada je završen rukopis za Čejs-Danov rad (1987. godine), socijalizam je još uvek bila realnost, pa se zato o socijalizmu govori u kontekstu jedine alternative kapitalizmu. Danas kada socijalistički blok više ne postoji, ova tvrdnja bi se mogla razumeti u širem smislu: da visoki stepen društvene raslojenosti stvara antisistemski i kontrahegemoni pokret i otpor.

  4. U vezi sa ovim stavom, a kontrasta radi, od koristi bi nam bilo da se osvrnemo na zapažanja Imanuela Valerštajna u vezi sa horizontalnom mobilnošću: “Mogućnost da neka država pređe iz statusa poluperiferne zemlje u status zemlje jezgra oduvek je bila stvar pravog žongliranja mnogih elemenata koji se kreću u različitim pravcima, da bi se na kraju postigla gotovo savršena mešavina. Na primer, mešavina elemenata koju je Engleska postigla u “dugom” šesnaestom veku uključivala je određenu kombinaciju seoske tekstilne industrije (na taj način nije bila izložena visokim troškovima nadnica koje su štitili cehovi u tradicionalnim centrima tekstilne proizvodnje kao što su Flandrija, južna Nemačka i sevena Italija), zatim poboljšanje poljoprivredne proizvodnje na obradivoj zemlji na jedinicama srednje veličine (obezbeđujući time istovremeno jomensku klasu potrošača i prognanu klasu skitnica i migranata koji su davali najveći deo radne snage za tekstilnu industriju), kao i svesnu odluku da se podstakne novo tržište jeftinog tekstila (,,novo sukno”), koje bi se prodavalo novom srednjem sloju zanatlija, manje imućnih trgovaca i bogatijih seljaka, koji su najviše napredovali u ciklusu ekspanzije svetske ekonomije Evrope. Nemačka je u devetnaestom veku takođe koristila prednosti jednog umerenog nivoa nadnica, zasnovanog na istorijskom nasleđu klase zanatlija koja je propadala, kako bi stvorila dovoljno veliko unutrašnje tržište, ali ipak uz takve troškove proizvodnje koji su bili dovoljni da se može konkurisati Britaniji, naročito u područjima na istoku i jugu, gde je imala prednosti u transportu. Ovo, međutim, nije jedina mešavina elemenata koja može uspeti. Postoji takođe pojava “belih doseljenika”, gde visoki nivoi nadnica prethode industrijalizaciji, a udaljeni su od svetskih centara proizvodnje (pružajući prirodnu zaštitu zbog visokih transportnih troškova uvoznih artikala). Još jednom Emmanuel ukazuje na ove stvari da bi razjasnio šta se dešava. On nas, naime, podseća da od pet doseljeničkih kolonija Britanije – Sjedinjene Države, Kanada, Australija, Novi Zeland i Južna Afrika, prve četiri imaju danas najviši dohodak po stanovniku u svetu, dok je Južna Afrika na nivou Grčke ili Argentine. Pa ipak, ona ima iste koloniste, iste veze sa Britanijom. “Samo jedan činilac bio je različit, naime, ono što se desilo sa domorodačkim stanovništvom. Dok je u ostale četiri kolonije bilo preduzeto totalno istrebljenje domorodaca, u Južnoj Africi kolonisti su se ograničili na to da domoroce potisnu u geta aparthejda. Rezultat toga je da su u prve četiri zemlje nadnice dostigle vrlo visoke nivoe, dok je u Južnoj Africi uprkos selektivnim nadnicama koje su uživali beli radnici, prosečni nivo nadnica ostao relativno vrlo nizak, jedva nešto viši nego u nedovoljno razvijenim zemljama, a ispod nivoa Balkana, Portugala i Španije (Emmanuel, 1972, str. 125).” http://www.princip.info/2017/01/24/imanuel-valerstajn-ogranicene-mogucnosti-preobrazaja-unutar-kapitalisticke-svetske-ekonomije/

  5. Istinu govoreći, nije status svih novonastalih država bio jednak. Slovenija nije pala na nivo periferije, a vremenom se i Hrvatska popela na status poluperiferije putem mehanizma koji Valerštajn naziva „razvojem po pozivu“. https://princip.info/2017/01/24/imanuel-valerstajn-ogranicene-mogucnosti-preobrazaja-unutar-kapitalisticke-svetske-ekonomije/

  6. Da bi se izbegla zabuna oko prirode nacionalizma o kojem je ovde reč, treba naglasiti radi o nacionalizmu u smislu nacionalne izgradnje i državne formacije kao proces u kojem se sprovodi etnička homogenizacija i stvara zajednička kultura i politički ciljevi. Istovremeno, vrši se proces isključenja „onih drugih“ iz univerzalnosti (na osnovu drugog etničkog porekla, vere, pola itd.), a dovodi do identifikacije radništva dominantne etničke grupe sa svojom buržoazijom, te dolazi do harmonije interesa.

  7. Intra-evropski i internacionalni konflikti su, dakle, na prvom mestu konflikti za raspodelu kolonijalnog plena imperijalističkog sistema iz 1492. http://www.princip.info/2019/10/28/samir-amin-globalizacija-je-imperijalizam/

  8. Moderna istorija bi mogla da pruži kontraprimere u kojima države centra dele plen, ali se ova tvrdnja odnosi na multipolarni svet u kojem nema hegemona već postoji oštra konkurencija između država centra, a ne savezništvo kada danas.

 

You may also like

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

More in:Istaknuto

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo na dugme.

 

%d bloggers like this: