Razlike između kućnog i poljskog roba!

Dakle, imate dve vrste crnaca. Stari tip i novi tip. Većina vas poznaje stari tip. Kada ste čitali o njemu u istoriji ropstva zvali su ga „čiča Toma“. On je bio kućni crnac, ali za vreme ropstva imali ste ‘kućnog’ (house Negro) i ‘poljskog’ (field Negro) crnca.

Kućni crnac je obično živeo blizu svog gospodara. Oblačio se kao njegov gospodar. Nosio je polovnu odeću svog gospodara. Jeo je hranu koju je njegov gospodar ostavio na stolu. I živeo je u kući svog gospodara – verovatno u podrumu ili na tavanu – ali je i dalje živeo u kući gospodara.

Dakle, kad god se taj kućni crnac identifikovao, on se uvek identifikovao u istom smislu u kojem se identifikovao i njegov gospodar. Kada bi njegov gospodar rekao: „Imamo dobru hranu“, kućni crnac bi rekao: „Da, imamo dosta dobre hrane“. „Mi“ imamo dosta dobre hrane. Kada je gospodar rekao da „imamo dobar dom ovde“, crnac iz kuće je rekao: „Da, imamo dobar dom ovde.“ Kada bi gospodar bio bolestan, kućni crnac se toliko poistovetio sa svojim gazdom da bi rekao: „Šta je, šefe, bolesni smo?“ Bol njegovog gospodara bio je njegov bol. I više ga je bolelo što mu je gospodar bolestan nego što je on sam bolestan. Kada bi kuća počela da gori, taj tip crnca bi se više borio da ugasi gazdinu kuću nego sam gospodar.

Ali onda si imao još jedan tip crnca na polju. Kućni crnac je bio u manjini, a mase, poljski crnci su bile mase. Bili su u većini. Kada se gospodar razboleo, molili su se da umre. Ako bi se njegova kuća zapalila, molili bi se da vetar naiđe i raspiruje povetarac. Ako bi neko došao u kuću crnca i rekao: „Idemo, hajde da se razdvojimo“, naravno da bi čiča Toma rekao: „Jesi lud, gde da idem? Šta bih mogao bez gazde? Gde bih živeo? Kako bih se obukao? Ko bi pazio na mene?“ To je kućni crnac. Ali da odeš u polje i kažeš poljskom crncu: „Idemo, hajde da se razdvojimo“, on te ne bi ni pitao gde i kako. Rekao bi: „Da, idemo!“ I time bi se razgovor završio.

Dakle, sada imate kućne crnce dvadesetog veka. Čiča Tome dvadesetog veka. On je danas čiča Toma isto onoliko koliko je čiča Toma bio pre 100 i 200 godina. Samo što je on moderni čiča Toma. Dok je čiča Tom nosio maramicu oko glave, ovaj čiča Toma nosi cilindar. On je oštar. Oblači se baš kao i ti. Govori istom frazeologijom, istim jezikom. On pokušava da govori bolje od tebe. Govori istim akcentima, istom dikcijom. A kada kažete „vaša vojska“, on kaže „naša vojska“. On nema nikoga da ga brani, ali kad god kažete „mi“, on kaže „mi“. „Naš predsednik“, „naša vlada“, „naš Senat“, „naši kongresmeni“, „naši ovo i naše ono“. A u tom „našem“ ni na kraju reda nije dobio mesto. Dakle, ovo je crnac iz dvadesetog veka. Kad god kažete „vi“, ličnu zamenicu u jednini ili u množini, on je koristi zajedno sa vama. Kada kažete da ste u nevolji, on kaže: „Da, u nevolji smo.“

Ali postoji druga vrsta crnca na sceni. Ako kažete da ste u nevolji, on kaže: „Da, u nevolji ste.“ On se uopšte ne poistovećuje sa vašom nevoljom.

IZVOR: Malkom Eks, „Problem rase.“ Udruženje afričkih studenata i NAAC. Državni univerzitet Mičigen, Istočni Lansing, Mičigen. 23. januara 1963.