Afrikanci umeju da misle svojom glavom. Evroamerički levi liberali nam ukazuju na specifične istorijske razvoje Sjedinjenih Američkih Država koji napreduju prema društveno-upravljačkim formama koje oni opisuju „fašističkim“. Rođen iz kapitalističke krize manifestovane imperijalističkim ratom, poznatijim kao Prvi svetski rat, fašizam je pojam sistematizovan i oživljen zahvaljujući Benitu Musoliniji. On je uspostavio definiciju specifičnih ekonomsko-političkih i društvenih odnosa koji oslikavaju optimalni upravljački program njegovog pokreta u Italiji 1920-ih. Daljom replikacijom ovih odnosa i njihovim razvojem, fašizam je postao pojam za belački suprematistički, imperijalistički društveni sistem koji se proširio Evropom praksom ozloglašene nemačke nacističke partije predvođene Adolfom Hitlerom.
Međutim, ne započinjem izlaganje radi udubljivanja u istorijske zamršenosti pojma sistematizovanog u Evropi, već da bih ga decentralizovao i odbacio pretpostavku da je fašizam nešto novo i jedinstveno za Evropu prve polovine 20. veka. Time bih ukazao da je njegova moderna renesansa u Evropi i SAD u stvari deo već prepoznatljivog razvoja. Tvrdim da udaljavanjem od evrocentričnog stanovišta tj. decentralizacijom evropske misli, sa namerom epistemološke dekolonizacije, nalazimo da fašizam u Evropi nije odudarao od totalitarne logike i prakse evropskog kolonijalizma. Ono što je bilo drugačije u 1920-im i 1930-im u Evropi, kao što i navode afrički revolucionari poput Džordža Padmora, Bergarta Dubojsa i najpoznatijeg, Emea Sezera, jeste da je kolonijalna praksa do tada primenjivana u kolonijama, počela da se primenjuje i u Evropi. Tako je bilo tada, a tako je i sada tokom savremenog doba.
Vidite, razumevanje ovoga je od ključne važnosti, jer evrocentrični levičari koji se svrstavaju na stranu desničarskih neoliberalnih kapitalista i demokrata (kao deo konfuzne strategije zvane “svrstavanje prema ispravnom”), su dozvolili da sa malo kredibiliteta kojeg imaju nehotice potkrepljuju legitimitet doseljeničke države SAD i ulazeći u među-buržoaske borbe raznih sektora kapitalističke klase kao “partizani”, pokazuju da ne razumeju niti prepoznaju da su svi sektori buržoazije ujedinjeni u jednoj jedinoj stvari – ovekovečenju buržoaskog poretka – što znači da su njihovi interesi u osnovi kontradiktorni sa našim.
Zato naš zadatak, moji prijatelji, naš zadatak jeste da usmerimo Afrikance tako da ni oni, a ni mi ne budemo zbunjeni, niti zloupotrebljeni kao rekviziti u nekakvoj borbi koja zapravo nema nikakve veze sa našim interesima kao kolonizovanim radnicima i članovima prirodno potlačene nacije, jer nešto što bi moralo da bude jasno čak i tokom ovog kratkog perioda koliko je Bajden na vlasti, jeste da on nastavlja da bude predan osnaživanju SAD-EU-NATO linije dominacije. Vidite, za nas, živa iskustva kolonizovanih nam govore da: kada pogledate Bajdenovu administraciju, kada pogledate EU spoljnu politiku, kada pogledate jačanje evropskih snaga, vidite da ne postoji nikakva razlika između belog suprematističkog, liberalno-imperijalističkog poretka i nečega što evropski aktivisti nazivaju „fašizmom“.
U svom kratkom izlaganju dotaći ću se tri esencijalna pitanja koja se tiču nekih primera modernog fašizma:
- Mogu li liberalna demokratija, fašizam i oblici upravljanja da postoje istovremeno u istoj društvenoj postavci?
- Zašto kontradikcije kolonijalnog kapitalističkog sistema uzrokuju povratak fašizmu u severnim kapitalističkim državama, ali anti-kapitalizam i anti-kapitalističku radikalizaciju i revoluciju na Globalnom Jugu?
- I konačno, kakav je odnos neoliberalizma i fašizma, predstavljaju li one dve distinktivne strukture sa identičnim fundamentalnim klasnim pravilima i predstavljaju li bilo kakvu razliku za Afrikance i kolonizovane ljude i nacije širom planete?
Krenimo od odgovora na prvo pitanje. Samir Amin tvrdi da su demokratija i fašizam oblici upravljanja buržoaske vladavine. Liberalna demokratija omogućava najbolju formu pružanja legitimiteta buržoaskoj vladavini, pa će samim tim biti prihvatljiva kroz duži vremenski period, naročito jer održava neobuzdanu moć kapitala tj. kapitalističku diktaturu. Mogu li one postojati u istoj postavci? Mi kažemo da mogu, zato što morate na ovo gledati u odgovarajućim uslovima. Kada pogledate evropski kolonijalni projekat, kada iz pozicija kolonija razumete da su evropske kolonijalističke imperije vremenom omogućile oblike demokratskog učešća za radnike i druge klase u Centru, istovremeno namećući fašizam kao oblik upravljanja u periferijama radi generisanja ekonomskog odliva suficita za Centar, onda znate da one mogu da postoje u istoj društvenoj strukturi. Uzmimo SAD za primer, oblici demokratije su bili prošireni van buržoaske klase tokom vremena, uključujući belačku radničku klasu, istovremeno održavajući brutalni rasni aparthejd radi supereksploatacije crnačkih radnika na Globalnom Jugu, pa čak i kroz industrijalizaciju Globalnog Severa u 20. veku1. Tako da, da, ovi oblici mogu da postoje u istoj društvenoj strukturi, kada razumete kako funkcionišu kolonijalistički odnosi.
Što se tiče drugog pitanja, znamo da postoji zaokret ka populizmu u zemljama Globalnog Juga što uzrokuje da neke desničarske vlade dolaze do vlasti, ali kada govorimo o fašizmu na Severu, zdravorazumsko objašnjenje za uzdizanje desnice jeste da je to odgovor na objektivnu regresiju neoliberalnog sistema. Bar na Severu, kada pogledate zaokret prema neoliberalizmu, koji mi zovemo denacionalizacijom procesa proizvodnje, što je popularno poznato i kao „globalizacija“, vidite stvaranje krajnjih kontradikcija između kapitala i radništva na Severu. I ne moramo da objašnjavamo kako je do toga došlo. Međutim, ono što je sad problem jeste što iako je neoliberalizam pokazao svoje lice kroz honorarna zapošljavanja i niske plate, privremene poslove, nestanke beneficija i zdravstvenog osiguranja, kao i uopšte pojačanom eksploatacijom radničke klase, postavlja se pitanje: Zašto se radnička klasa ipak okreće fašizmu umesto radikalizmu? Mi kažemo da se radi o jednom vrlo spečifičnom elementu: belački suprematizam. Ideja da beli ljudi imaju Bogom dano pravo na privilegiju i materijalnu superiornost, kojom pravdaju činjenicu da čine samo 10% svetske populacije, ali da ipak konzumiraju 40% resursa Zemlje, pokazuje da su “Učinite Ameriku velikom”2 i američka liberalna izuzetnost dve strane istog novčića, da prihvataju ideju o doktrini otkrovenja, o “Manifestu sudbine”; “teretu belog čoveka” ili humanitarnog intervecionizma i „odgovornosti za odbranu“. Sve ovo proističe iz ideološke nadstrukture koja održava belu radničku klasu vezanu za svoju buržoaziju. Upravo belački suprematizam objašnjava okretanje fašizmu umesto radikalizmu u severnim zemljama.
I konačno, odgovor na treće pitanje tj. odnos između neoliberalizma i fašizma. Mi kažemo da je fašizam teroristička koordinacija društva koja rezultira konvergencijom ka kapitalističkim finansijama i korporativnoj moći države. Zar ovo ne oslikava precizno neoliberalizam i neoliberalnu državu? Ne možete ih razdvojiti, osim ako ne apstrahujete fašizam, kao što to rade mnogi liberali, od njegove klasne osnove. Ako ga svedete samo na biheviorizam, vaši pogledi se zasnivaju na isuviše pogledanih loših filmova o Hitleru, ali mi nemamo luksuz za takvu vrstu zabune. Mi kažemo da je neoliberalizam oblik kapitala, oblik vladavine kapitala, i da se radi o desničarskoj ideologiji i desničarskoj strukturi države. Samim tim, ideja da neko može da se bori protiv krajnje desnice, takozvanog fašizma, prihvatanjem neoliberalnog fašizma je apsurdna i ideološka mistifikacija. I mi treba to da odbacimo i budemo izričiti po tom pitanju.
Neoliberalizam se izrodio iz kontrarevolucionarnog perioda 1970-ih. Bio je to deo kontrapobune i kontrarevolucionarog odgovora iz uspona 1960-ih i 1970-ih. Ne treba da čudi što je bio prisilno nametnut u Čileu 1973. godine. U unutrašnjosti, bila je to zapravo pobuna kapitala protiv dominacije kejnzijanizma. Želeli su da ukinu socijalnu državu i nametnu disciplinu radničkoj klasi u SAD pojavom Ronalda Regana 1980-ih, pa smo dobili konsolidaciju ovog političkog pokreta koji smo kasnije shvatili da je u stvari neoliberalna kapitalistička globalizacija.
Danas pričamo o fašizmu. Hajde da prođemo kroz neke njegove moderne manifestacije i prakse. Pružanje podrške desničarskom puču u Hondurasu, “Akt o odobrenju nacionalne odbrane” (NDAA) koji daje zakonska ovlašćenja da bez suđenja (ili “habeas corpusa”) zatvorite svakog čoveka kojeg smatrate pretnjom po nacionalnu bezbednost, ubistva američkih građana bez ikakvog pravnog postupka, proizvoljne invazije na druge nacije direktno ili indirektno putem posrednika, nebezbednost građana koje ubijaju policijske snage, “Akt o špijunaži” radi zatvaranja političkih protivnika, odobrenja za masovni nadzor javnosti, širenje ratova bespilotnim letelicama, uključujući one sa dvostrukim cevima, itd, izazivaju prve kontrareakcije, ali samo da bi vas onda mogli opet udariti. Podrška desničarskom puču u Ukrajini, Egiptu, napad i destrukcija Libije, 2400% proširenja programa 1033, ekspanzija AFRICOM-a za 1900% čime se povećava nagrada za glavu Asate Šakur, sve su to primeri fašizma pod vašim prvim crnim predsednikom. Dakle, moramo biti načisto sa čime se suočavamo i šta nam je potrebno da bismo krenuli napred.
Prijatelji, već je do sada bilo rečeno, ali ukazali smo još jednom. Ako ne govorimo o pokretu koji vodi ka potpunoj transformaciji, revolucionarnoj transformaciji i porazu ove kapitalističke, kolonijalističke države, onda zamajavamo ljude i unižavamo sopstvenu istorijsku misiju. Moramo izgraditi efikasne organizacije zasnovane na našem najdubljem razumevanju socijalne strukture kojoj pripadamo i na koju želimo da utičemo. Dakle, kako se približavam zaključku sada postavljam pitanje: koje vrste organizacija moramo izgraditi kako bismo rešili ovaj izazov? To je moje glavno pitanje. Moramo imati, tvrdim, jasnu nedvosmislenu socijalističku politiku. Moramo shvatiti našu vezu sa svetskom revolucijom, da smo mi Afrikanci, da smo u ratu i da moramo izgraditi strukture koje će nam omogućiti da ovaj jednosmerni rat u koji smo uvučeni, preokrenemo. I ovo učinimo takmičenjem u kojem ćemo osigurati da ćemo u jednom momentu, zapravo, izaći kao pobednici. Zato prijatelji, razmislimo o ovim postavljenim, i o onim pitanjima koja ćemo tek postaviti. Posvetimo se borbi iznova i podsetimo se da smo deo celokupnog čovečanstva, da smo u većini i da ćemo, jednom kada se organizujemo i budemo načisto sa našom istorijskom misijom, zapravo pobediti!
Adžamu Baraka3
Preuzeto sa Princip Info4
pod „globalnim Severom“ misli se na zemlje EU, SAD, Kanadu, Australiju, Novi Zeland, Izrael i J. Koreju ↩
https://rnp-f.org/2022/12/14/poreklo-slogana-prvo-amerika/ ↩
https://www.blackagendareport.com/black-alliance-peace-fascism-born-colonies-not-europe ↩
https://princip.info/2021/04/11/adzamu-baraka-fasizam-je-roden-u-kolonijama-ne-u-evropi/ ↩
