Ovde ćemo govoriti o odnosu prema policijskom nasilju. S obzirom da mnogi od vas lutaju u potrazi za stavom koji bi usvojili, tu smo da pripomognemo sa pozicija marksizma, koji svetsku ekonomiju tretira kao jedinstvenu, a u kojoj svaki od njenih sektora (centar, semiperiferija, periferija) obavlja različite funkcije. U skladu sa tim, u startu škartiramo prvosvetaški pristup koji teži da svako pitanje univerzalizuje, pa ideje poput onih da su „svi panduri kopilad“ (ACAB) i sadisti ili njima oprečne da su policajci „radnička klasa“, nemaju za nas politički značaj.
Policija je represivni aparat države (a koja je institucionalizovani oblik klasnih i identitetskih odnosa), pa je jasno da se ona ne može posmatrati u izolaciji od nje. Iz toga sledi da odnos prema datoj državi određuje i odnos prema njenoj policiji. Njena pozicija u svet-sistemu oblikuje i primarnu funkciju njene policije. Što je država više pozicionirana u hijerarhiji svetske kapitalističke ekonomije, to je više u mogućnosti da ulaže u sopstveno društvo i time obezbedi socijalni mir, pa je i policijska represija manje izražena (u ponekima od njih policija nije ni naoružana). Takvo njeno unutrašnje ustrojstvo više se brani spolja, pa ulogu represije preuzima vojska (ili vojni savezi) koja angažovanjem u inostranstvu obezbeđuje neometan dotok profita u države centra (svi ste čuli za naziv „svetski policajci”); i pogranična policija koja nastoji da spreči mobilnost rada.
Iz ovog šablona odstupaju one države centra sa relativno visokom stopom imigracije; i one izgrađene na doseljeničkom kolonijalizmu (npr. SAD, Izrael, Australija, Južna Afrika, itd) gde je represivni aparat bio u službi održanja kolonijalnog poretka, a gde su interno kolonizovani naknadno integrisani u društvo kao najpotlačenija klasa (sa izuzetkom Kanade, u kojoj su domoroci svedeni na statističku grešku).
Sa druge strane, što je država niže pozicionirana u hijerarhiji svet-sistema policijska brutalnost je izraženija. U državama periferije kompradorske buržoazije vrše upravljačke i nadzorne funkcije u procesu eksploatacije sopstvenih zemalja i transfera vrednosti u države centra. U tome se osim na policiju (u borbi protiv socijalnih nemira ili visoke stope kriminala) neretko oslanjaju i na vojsku, kojom se suzbijaju regionalne pobune ili prosto uspostavljaju vojne diktature kada se civilne vlasti pokažu nedovoljno stabilnim.
Foto: Screengrab
Pre nego što adresiramo i kapitalističku poluperiferiju (čiji smo i sami deo), spomenimo i države real-socijalizma, gde je državna represija uglavnom uperena prema reakcionarnim snagama koje zastupaju restauraciju kapitalizma, separatizam, itd. Mnogima je ostala u pamćenju slika kineskog policajca sa majicom Če Gevare (ilustracija) koji se sa svojim kolegama zauzima za dekolonizaciju Hong-Konga i sprovodi nasilje nad proimperijalističkim demonstrantima. Na to se može nadovezati i odnos prema policiji poluperifernih država, koje mogu biti progresivne ili reakcionarne, što prvenstveno ovisi o njihovom odnosu prema imperijalizmu. Ne treba velika mudrost da se zaključi da policije Venecuele i Haitija nemaju istu političku ulogu.
Na kraju, spomenimo i Srbiju, koja u postsocijalizmu zbog raznoraznih svojih specifičnosti još nije dovedena do stabilnog kursa, pa sadrži gomilu – što progresivnih, što reakcionarnih – političkih izraza. Naravno da je policijsko nasilje upereno protiv komunista, anarhista, radničkih štrajkova, prinudnih iseljenja, itd. reakcionarno, dok je ono upereno protiv fašista, tzv. “alt desnice”, antivaksera i prozapadnih liberala sasvim podnošljivo.
Ovde bismo se mogli nadovezati i na aktuelno pitanje obaveznog vojnog roka. Za razliku od liberala (koji su anti) i konzervativaca (koji su pro) nipošto nećemo izolovati to pitanje od odnosa prema imperijalizmu. Dakle, dok god je Srbija vojno (ali i politički) neutralna, i nije formalno deo imperijalističkih saveza (EU/NATO) kojima se sprovodi strukturalno i vojno nasilje nad potlačenim nacijama, obavezni vojni rok smatramo pozitivnim i korisnim. Ako bi u nekom trenutku pristupila tim savezima, naša bi se pozicija promenila. U skladu sa tim, smatramo da bi npr. drugovi u Hrvatskoj ili Makedoniji trebalo da se suprotstave takvim tendencijama, dok bi u Srbiji trebalo da ih podrže.
