Ako zastupnici slobodne trgovine ne mogu da shvate kako jedna zemlja može da se obogati na račun druge, ne trebamo se čuditi, jer ta ista gospoda odbijaju da shvate kako unutar jedne zemlje, jedna klasa može da se obogati na račun druge. – Karl Marks

Nekoliko stvari je danas svima jasno. Jasno je da živimo u sistemu globalnog kapitalizma; jasno da živimo u svetu nezapamćene nejednakosti u kom 62 najbogatija pojedinca poseduju jednako bogatstva kao 3 500 000 000 najsiromašnijih; poslednih nekoliko decenija dešavaju se najintenzivnije migracije stanovništva od nerazvijenih ka razvijenim zemljama; Zapadni svet potresa kriza u kojoj prosperiraju imperijalistička levica i desnica na uštrb centra. Koplja se lome oko objašnjenja ili društvene teorije kojom će se razumeti ovako komplikovana a mnogima i zastrašujuća slika. Ovde ćemo pokušati da vam približimo jednu društvenu teoriju koja nam se čini da za sada nudi najbolje objašnjenje o samim korenima ovakve situacije. Radi se o teoriji „nejednake razmene“ koju je razvio Emanuel Argiri a koja danas predstavlja temelj čuvene teorije Svetskih sistema (eng. World Systems Theory) izuzetno uticajne i zastupljene u sociologiji.

Da bismo razumeli pojam „nejednake razmene“ moramo prvo početi od osnovne ideje na kojoj je zasnovan. Ta ideja nalazi se u Marksovoj radnoj teoriji vrednosti. Građanski ekonomisti pre Marksa su decenijama debatovali o tome odakle vrednost potiče i postojale su različite ideje. Međutim, za razliku od današnje situacije u kojoj gotovo ni jedan građanski ekonomista ne prihvata radnu teoriju vrednosti, u 18. i 19. veku o njoj su raspravljali brojni najistaknutiji ekonomisti. Adam Smit je zastupao jednu verziju ove teorije a čuveni Dejvid Rikardo je bio možda i najistaknutiji i najtvrđi zastupnik ove teorije.

Na ovom mestu naravno nećemo ulaziti u dublju teorijsku raspravu oko radne teorije vrednosti, ali pošto je ona ključna za razumevanje Argirijeve teorije „nejednake razmene“ pokušaćemo da iznesemo njene osnovne postavke. Prvo, treba odmah razgraničiti između pojma „cene“ i pojma „vrednosti“. Marks cenu naziva još i „razmenskom vrednošću“ jer je to vrednost koju neka roba ima na tržištu. U novčanim privredama ona je jasno izražena u novcu pa tako ukoliko jedan automobil košta 3 000 evra prodajom se on može brzo zameniti za, recimo, šest računara od po 500 evra. Međutim, vrednost u pravom smislu ili „upotrebna vrednost“ je onaj deo vrednosti koji se ne može izraziti novčano. Naime, ljudi u svakodnevnom životu zavise od mnogo stvari koje su ključne za preživljavanje ljudske vrste ali one često imaju nisku cenu. Na primer, svima je jasno da je voda od neprocenjive upotrebne vrednosti ali ona uglavnom ima nisku razmensku vrednost ili cenu. Zlato, sa druge strane, ima ogromnu cenu ali gotovo nikakvu upotrebnu vrednost. Da bi se ova razlika ilustrovala često se postavlja pitanje: „Da li biste u pustinji više voleli da nađete zlatnu polugu ili flašu vode?“. Dakle, na zdravorazumskom nivou ova razlika je potpuno jasna. Međutim, treba reći da je zbog te nemogućnosti da se izrazi u brojkama, upotrebna vrednost noćna mora građanskih ekonomista koji pokušavaju ekonomiju da predstave kao egzaktnu nauku, neku vrstu društvene fizike, koja sve može izraziti u brojkama i jednačinama. Naravno, brojni ekonomisti, koji nisu nužno marksisti, ali ne pripadaju građanskom mejnstrimu i dalje barataju konceptima kao što je upotrebna vrednost iz prostog razloga što im se čini neprihvatljivim da se tako ključni pojam zanemari.

Za radnu teoriju vrednosti, ova razlika između upotrebne vrednosti i razmenske vrednosti je važna jer ljudski rad, prema Marksu predstavlja ključni mehanizam koji povezuje ove dve stvari. Naime, Marks uviđa nepostojanje korelacije između razmenske i upotrebne vrednosti, odnosno činjenicu da mnoge stvari čija je upotrebna vrednost velika imaju nisku cenu. Zbog toga, on pokušava da objasni način na koji se upotrebna vrednost oslikava u ceni. Prema Marksu, stvarna vrednost svake robe određena je količinom ljudskog rada koji mora da se uloži kako bi se ta roba proizvela. Taj rad, Marks apstraktno izražava kao prosečan broj radnih sati koji se pod datim tehnološkim, prirodnim i društvenim okolnostima mora uložiti da bi se proizvela određena roba ili da bi se prosto radom do nje došlo. Takođe, tu se ne radi o bilo kakvom radu nego o onome što Marks naziva društveno potrebnim radom. Dakle, šta onda sve određuje pravu vrednost neke robe prema Marksu? Prvo, tu su potrebe društva. Ovo je takozvani neophodni uslov – da bi neka roba uopšte imala vrednost mora postojati barem neko u društvu kome je ta roba potrebna iz bilo kojih razloga. Drugo, ljudski rad. Marks tvrdi da je ovo takođe neophodni uslov što znači da roba ne može imati nikakvu vrednost, niti uopšte može biti roba ukoliko se ne ulaže neki rad da se ona proizvede. Prirodne sirovine, rude, energenti, voće i sve drugo što nije industrijski proizvedeno takođe zahteva rad da bi se dopremilo za ljudsku upotrebu ili dalju preradu. To znači da nema vrednosti bez ljudskog rada. Treće, društvene okolnosti i tehnologija. Ovo je zapravo faktor koji drastično menja vrednost robe jer može menjati količinu rada neophodnu za njeno dobijanje. Na primer, pre industrijske revolucije je za dobijanje količine pamuka potrebne za jedan odevni predmet bilo potrebno nekoliko desetina puta više rada nego nakon industrijske revolucije. Takozvani leteći čunak drastično je ubrzao proces tkanja dok je sve veća mehanizacija u uzgoju pamuka sve više snižavala cenu ove sirovine jer je trebalo sve manje i manje rada da se ona pripremi za dalju preradu. Odmah treba primetiti kako radna teorija vrednosti dobro objašnjava istorijske promene u cenama jer tvrdi da cene padaju zato što je sa tehnološkim inovacijama potrebno manje rada da se dobije neki proizvod.

Sa ovim kratkim objašnjenjem radne teorije vrednosti sada se možemo vratiti diskusiji o nejednakoj razmeni. Kako Argiri tvrdi da se nejednakost u svetu povećava zbog nejednake razmene a oslanja se na Marksovu radnu teoriju vrednosti može se već naslutiti da je koren njegove teorije zapravo u načinu na koji je rad plaćen u različitim delovima sveta. Da pojasnimo, Marks tvrdi da ljudski rad takođe ima svoju upotrebnu i razmensku vrednost kao svaka roba (ne smemo zaboraviti de je ljudski rad u kapitalizmu zapravo roba, jedina roba koju radnici imaju, a koju kapitalisti na tržištu kupuju zajedno sa sirovinama i mašinerijom kako bi sve te elemente upregli u proizvodnju). Ako ljudski rad ima upotrebnu vrednost ona je univerzalna. Radni sat čoveka je svuda isti u upotrebnom smislu – jedan radni sat kao što je jedna flaša vode jedna flaša vode i u sahari i u Srbiji. Ono što jednu flašu vode čini vrednijom u Sahari nego u Srbiji je neuporedivo veća količina rada potreba da se do te flaše dođe što je opet uslovljeno prirodnim okolnostima. Kada je u pitanju ljudski rad, rekli smo da on ima jednaku upotrebnu vrednost, međutim, svi znamo da se cena rada razlikuje drastično u različitim zemljama. Radni sat nemačkog fizičkog radnika košta daleko više od radnog sata čoveka u Bangladešu. Razlog zbog kog radni sat u nemačkoj košta mnogo više delom je istorijski a delom uslovljen trenutnim faktorima. Naime, istorija Nemačke obeležena je krvavom klasnom borbom militantnih sindikata i kapitalista naročito u devetnaestom veku ali i u prvoj četvrtini 20. veka. U tim borbama radnici su izborili razne beneficije između ostalog i bolje zarade. Sa druge strane, cena života u Nemačkoj je viša nego u Bangladešu pa nemački kapitalisti ne bi mogli da plaćaju nemačke radnike isto kao radnike u Bangladešu jednostavno zato što takva zarada nebi mogla da obezbedi ni golo preživaljavanje. Treba takođe zapaziti da ova dva faktora idu ruku pod ruku pa tako život u Nemačkoj ne bi bio koliki je danas da radnici nisu izborili bolje zarade, ali i da vladajuće klase nisu od toga imale direktne koristi u vidu relativnog socijalnog mira i većinske podrške ili ambivalentnosti ka spoljnoj politici imperijalizma (kao što Lenjin objašnjava).

Dakle, ono od čega Argiri polazi je to da postoji jedna kontradikcija u svetskom kapitalizmu a to je da iako je ljudski rad svuda ljudski rad, cena rada je drugačija u različitim zemljama sveta. Kakve su onda ekonomske posledice takve situacije? To se može najbolje ilustrovati na primeru. Uzmimu ponovo kao primer proizvodnju jedne majice. Pretpostavimo da se za tu majicu pamuk bere i prerađuje u Indiji, majica se šije u Kini a prodaje na zapadu. Sada zamislimo da je potrebno 5 sati rada indijskih radnika da uzgoje, uberu i prerade količinu pamuka potrebnu za tu majicu. U Kini je potrebno još 5 sati rada da se ta majica sašije što znači da je u ove dve zemlje uloženo 10 sati rada kako bi se proizvela ova majica. Međutim, ako se ta majica proda na zapadu recimo u Nemačkoj za 10 evra, pošto je minimalna cena rada u Nemačkoj oko 10 evra na sat, 10 sati rada u zemljama periferije svetskog kapitalističkog sistema biće realizovano kao jedan sat rada u centru. Isto tako, proizvod napravljen na Zapadu u koji je uloženo 10 sati rada će u zemljama periferije biti prodat za novac koji tamo predstavlja 100 ili više sati. Ukratko vidimo da Argiri, koristeći Marksovu radnu teoriju vrednosti pokazuje kako se isti rad u trećem svetu vrednuje neuporedivo manje nego rad u razvijenom svetu. Treba napomenuti da se ovaj zaključak može činiti banalnim običnom čitaocu, ali u građanskoj ekonomiji dovode se u pitanje sve premise iz kojih je taj zaključak izveden (i radna teorija vrednosti a posledično i nejednaka razmena) a činjenica da se isti rad plaća manje u Kini nego u Nemačkoj se onda objašnjava „potrebama tržišta“.

Razlog zbog kojeg se Argirijeve premise osporavaju može se tražiti u činjenici da njegova interpretacije globalne nejednakosti ima neverovatno radikalne implikacije. Štaviše, te implikacije ne prihvataju ni brojni „marksisti“ naročito na Zapadu. Ono što bi se takvim „marksistima“ moglo prigovoriti je da Argiri zapravo ne uvodi ni jedan novi koncept. On samo razvija Marksovu radnu teoriju vrednosti do kraja i pomoću nje interpretira situaciju savremenom svetu. Naravno, postoje i „marksisti“ koji ne prihvataju radnu teoriju vrednosti i još mnoge druge Marksove ključne koncepte ali ipak vole sebe tako da nazivaju mada ponekad nije jasno zašto.

Vratimo se sada implikacijama Argirijeve teorije. Naravno, još od Marksa nam je jasno da kapitalisti eksploatišu radnike tako što ih plaćaju manje nego što proizvod njihovog rada stvarno vredi na tržištu i tako ostvaruju profit. Ono što Argirijeva teza implicira je da ne samo da svetski kapital eksploatiše radnike periferije nego i radnici centra uživaju koristi od te eksploatacije periferije. Jednačina je prosta – ukoliko Nemac sa jednim svojim radnim satom kupi ono što Kinezi i Indijci proizvedu za 10 sati onda dodatni radni sati radnika sa periferije svetskog kapitalističkog sistema na izvestan način „dotiraju“ životni standard Nemaca. Sve ovo još znači da radnici u pojedinim zemljama (SAD, Kanada, Australija, Velika Britanija, Nemačka, Švedska, Danska, Holandija, Norveška, itd.) za svoj rad dobijaju više od njegove realne vrednosti sve zbog nejednake razmene. Kako je to moguće? Razmislimo, na primer, o uslovima rada u Nemačkoj – kapitalisti uspevaju da plaćaju radnike u pogonima nekoliko desetina puta više nego radnike u pogonima u zemljama koje proizvode delove, alat, opremu i sve ostalo neophodno za izradu finalnog proizvoda koji se izrađuje u Nemačkoj i pri tom ostvaruju profit. Sasvim je realno pretpostaviti da je takvo stanje stvari moguće jedino zato što su radnici u zemljama periferije plaćeni dovoljno malo da kapitalisti mogu da ostvare profit i da plate radnike prema Nemačkom standardu. Ukoliko bi, iz nekog razloga, bili primorani da radnicima sa periferije plate 20 ili 30 % više morali bi da smanje plate Nemačkim radnicima.

Ovako postavljeno u tom svetskom kapitalističkom sistemu ne nalaze se samo rad i kapital u kontradikciji ili sukobu nego postoji sukob i između radnika iz centra i radnika sa periferije. Ovde naravno treba obratiti pažnju na terminologiju, jer iako radnici centra po svim ekonomskim pokazateljima beneficiraju od eksploatacije radnika periferije, oni u toj eksploataciji ne učestvuju direktno, zato što ne poseduju sredstva za proizvodnju i nemaju direktnog udela u uspostavljanju i održanju monopola koji reprodukuju svetski kapitalizam. Međutim, iz ovoga sledi i da radnici centra nemaju klasni interes u ukidanju sistema kapitalizma-imperijalizma dok god im vladajuće klase obezbeđuju deo kolača od profita stečenog eksploatacijom periferije. Neko će se zapitati, otkud onda protesti radnika u zemljama centra, kojih smo poslednjih dana svedoci? Odgovor je jednostavan – gubitak dela privilegija radničke klase u pojedinim zemljama Zapada dovodi i do socijalnih nemira čiji su ciljevi isključivo reformističkog karaktera sa jasno definisanim ciljevima zaštite i održanja svih vrsta prava i životnog standarda koje su radnici zemalja centra do skora uživali (i dalje uživaju u većini zemalja). Dobro, ali otkuda onda uopšte potreba da se u pojedinim zemljama uvode mere štednje? Ovde ćemo sada podsetiti da „nejednaka razmena“ nije jedini vid eksploatacije svetske periferije od strane zemalja centra, i ukazati na još jednu vrstu eksploatacije, poznatiju većini marksista, u vidu izvoza kapitala. Argiri ne smatra da su nejednake najamnine jedini izvor prelivanja bogatstva u razvijene zemlje, ali smatra da taj uzrok pokreće druge mehanizme prelivanja, omogućujući proširenu reprodukciju nejednakosti razvitka i izrabljivanja.

U skladu sa sve ekstremnijom globalnom polarizacijom logički nastupa i sve intenzivnija deindustrijalizacija Zapada, a sa njom i selidba industrije na svetsku periferiju, gde su uslovi poslovanja po svetske kapitaliste daleko povoljniji i obezbeđuju daleko veći profit. Pojedinačne zemlje centra se prema ovom trendu odnose različito. Deindustrijalizacija Zapada je nesumnjivo profitabilna po vlasnike kapitala ali i mora biti profitabilna i po državu, pa tako i sprovedena postepeno, i sa njom u koordinaciji. Ukoliko se sprovodi bez ove koordinacije, država će se suočiti sa naprasno većom stopom nezaposlenosti i realnim problem nedostatka radnih mesta na duže staze. Tamo gde se sprovodi koordinisano, država postepeno radi na planskoj pripremi nove (mlade) i delimičnoj prekvalifikaciji i transferu stare radne snage u sektore marketinga, komercijale, i menadžmenta, ili druge privredne grane, pa statistički gledano nemamo značajno povećanje stope nezaposlenosti u većinski deindustrijalizovanim zemljama Zapada. Ukoliko pak država želi da zadrži određene industrije na domaćem terenu, onda po ovoj logici mora i da obezbedi razliku u profitu, odnosno da nadoknadi gubitak koji vlasnici kapitala snose pristankom na poslovanje pod nepovoljnijim uslovima (visoke cene rada, socijalna, zdravstvena, ekološka zaštita itd.), što čini subvencijama. Ako država centra u pojedinim fazama nije u mogućnosti, ili nije rada da subvencioniše te industrije, ona pribegava merama štednje, donošenjem novih zakona o radu, delimično obezbeđujući tu razliku u profitu na uštrb domaćih radnika.

Svetski kapitalizam tako može biti izložen pritisku na dva načina: Direktnom vojnom konfrontacijom na periferiji i oduzimanjem jeftinih resursa zemljama centra, i pritiskom od strane radnika periferije za povećanjem zarada (jer ako poveća plate radnicima na periferiji on mora snižavati zarade radnicima u centru). Primer prvog je sve intenzivnije vojno angažovanje Zapadnih sila u Trećem svetu usled ugroženih ekonomskih interesa, a kod drugog treba obratiti pažnju na hiljade štrajkova godišnje u Kini i mere zaštite radništva od strane levičarskih režima Latinske Amerike. Ako je osnovni zaključak koji nam je Argirijeva teorija ponudila to da je životni standard Zapada izgrađen na eksploataciji nerazvijenih zemalja onda je jasno zašto je nejednakost eksplodirala u poslednjih 25 godina od kada je uništen SSSR a čitav svet pao u ruke kapitala. Svetski kapital je uspeo da akumulira nezapamćeno bogatstvo dovevši stanovništvo periferije do neizdržive situacije, a organizovani vojni otpor imperijalizmu je u tom trenutku splasnuo. Naravno, migracije su tada postale jedini odgovor siromašnog stanovništva periferije koje je bežeći od neizdržive bede dolazilo na zapad i time smanjivalo nivo eksploatacije koji je trpelo u svojoj zemlji.

Pokazujući da je zakon polarizacije inherentan zakonu svetske kapitalističke ekspanzije, još jedan marksistički teoretičar Nejednake razmene Samir Amin, ukazuje na 5 monopola koji reprodukuju kapitalizam i obezbeđuju imperijalističku eksploataciju: 1. Monopol tehnologije, 2. Monopol kontrole nad globalnim finansijama i jak položaj u hijerarhiji bilansa tekućih transakcija, 3. Monopol pristupa prirodnim resursima, 4. Monopol nad međunarodnim komunikacijama i medijima, 5. Monopol nad sredstvima za masovno uništenje, a kao odgovor predlaže ideju „Raskida“ sa načinom na koji funkcioniše globalna ekonomija odmah po socijalističkom preobražaju jedne ili više zemalja periferije, iako prilično idealistički gubi iz vida nedostatak objektivnih uslova za primenu takve teorije u praksi bez mogućstva da se izbegne autarkija. Ne mislimo naravno da je autarkija striktno nepoželjan model funkcionisanja socijalističke zemlje u današnjim uslovima, i može biti delimično uspešna u otklanjanju obe vrste imperijalističke eksploatacije, kao i neophodna u nedostatku socijalističke supersile, ali ne adresira probleme 1., 4. i 5. monopola imperijalizma, pa se definitivno moramo pozabaviti i transnacionalnim anti-imperijalističkim frontom, kao odgovorom na svaki monopol reprodukcije svetskog kapitalizma. Ali složićemo se Aminom da je socijalizam na periferiji fundamentalni uslov za nezavisnost i neophodan korak iz čistog interesa, pre nego ideologija ili moralna motivacija koji se mogu slobodno izabrati. 

U zaključku možemo da ustanovimo kako zemlje u kojima su nadnice više, u međunarodnoj nejednakoj razmeni prodaju skuplje a kupuju jeftinije. Ekstraprofit koji se obezbeđuje ovakvom razmenom inicira novi ciklus bržeg tehnološkog i kulturnog razvoja zemalja sa većom potrošnjom, preko daljeg proširenja tržišta, privlačenja stranog kapitala, i povećavanja relativne retkosti radne snage (što je, do nedavno, pre masovnih migracija iz zemalja Trećeg sveta bio slučaj), novog porasta najamnina i organskog sastava kapitala. Sa druge strane, u nerazvijenim zemljama se akumulira siromaštvo, cene rada stagniraju, transfer viška oduzima mogućnost akumulacije neophodne za razvojne investicije, nezaposlenost vrši dodatni pritisak na najamnine i sputava sindikalnu borbu, pa su socijalističke mere jedini spas. Nejednaka razmena implicira da ideološki moramo tragati za revolucionarnim subjektom na periferiji, kao i da postoji korelacija između ugrožavanja i ukidanja eksploatacije periferije sa ukidanjem ili kršenjem prava i povlastica koja radnici na Zapadu uživaju, iz čega sledi da dalje ugrožavanje ili lišavanje eksploatacije rada i resursa periferije može razviti karakter socijalnih pobuna na Zapadu od reformističkih ka revolucionarnim. Tako je „nejednaka razmena“ tabu tema među levičarima zapada, a za mnoge marksiste je i dalje apsolutna nepoznanica jer ne prate dinamiku kapitalizma i ostaju na fiksnim arhaičnim pozicijama. Od mogućnosti da profit može biti manji od viška vrednosti, i da se kapital može razmenjivati profitabilno bez da se realizuje u striktnom smislu, proizilazi da ne samo pojedinačni kapitalisti, već takođe i nacije mogu vršiti razmenu bez jednake ili slične zarade. Tako jedna od nacija može neprekidno prisvajati deo viška rada druge nacije, dajući ništa zauzvrat, iako mera ovde nije kao u razmeni između kapitaliste i radnika.