Nakon pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu postalo je neukusno i neprihvatljivo pozivati se na biologiju kako bi se objasnile razlike u bogatstvu i moći određenih nacija, rasa i etničkih grupa. Klasični rasizam koji se formirao u 19. veku objašnjavao je siromaštvo afričkih naroda i pravdao porobljavanje crnaca na osnovu njihove biološke inferiornosti u odnosu na Evropljane, ali budući da je nacizam u potpunosti iskompromitovao ideju o biološkoj inferiornosti određenih populacija ova ideologija je morala biti napuštena širom Zapadnog sveta.

Međutim, potreba vladajuće klase i imperijalnih centara da pravdaju svoj povlašćen položaj nije nestala, zato je kao odgovor nastala ideja kulture siromaštva koja je prvo primenjivana na američke crnce. Konzervativni krugovi u SAD počeli su da objašnjavaju ogromne razlike u bogatstvu između belaca i crnaca idejom da se kod crnaca razvila kultura koja se zasniva na lenjosti, rasipništvu, hedonizmu, seksualnom promiskuitetu i zavisnosti. Prema ovoj ideji, deca koja odrastaju u ovoj kulturi jednostavno usvajaju pogrešne životne ciljeve i zbog toga ne mogu da napreduju u obrazovanju i u poslovnom svetu.

Budući da se teza o kulturi siromaštva pojavljuje u istorijskom momentu kada postaje nemoguće koristiti se teorijom biološkog rasizma moguće je pretpostaviti da je u pitanju samo zamena za biološko tumačenje nejednakosti. Međutim, sam istorijski sled događaja ne dokazuje da se radi o suštinski rasističkoj ideologiji. Ipak, ako malo bolje razmislimo o premisama i implikacijama ove ideje postaje sasvim jasno da je ona ništa drugo do ušećerena verzija klasičnog rasizma. Samim tim što ne postoji dublje objašnjenje zašto toliki procenat crnaca pati od tzv. kulture siromaštva implicira se da oni imaju nekakvu inherentnu ili urođenu sklonost ka takvoj kulturi, što nas opet vodi u klasični rasizam. Dakle, ideja o kulturi siromaštva sadrži klasični rasizam kao svoju neophodnu ali neizrečenu komponentu.

Postoji još jedna bitna implikacija teorije o kulturi siromaštva, a to je da je kultura koja se zasniva na ekstremnom individualizmu, težnji za svakim oblikom iskorišćavanja i eksploatacije drugog u cilju sopstvenog bogaćenja „ispravna“ kultura. Drugim rečima, patologizuju se svi oni obrasci ponašanja koji nisu u skladu sa kapitalističkim i imperijalnim sistemom. Zdrav i ispravan postaje onaj koji nema osećaja za solidarnost i zajednicu, a bolestan je onaj kome nedostaje ambicije da se bogati na račun drugog.

Vrlo brzo se ideja kulture siromaštva proširila i na druge siromašne grupe unutar SAD-a pa je tako pretežno belačko stanovništvo ruralnih krajeva ove države koje živi relativnom siromaštvu u poređenju sa populacijama u priobalnim regijama postalo meta raznih stereotipa koji imaju sve karakteristike ove nove rasne ideologije. Njihovo siromaštvo i loš životni standard objašnjavani su kao posledica nedostatka radnih navika i sklonosti ka alkoholizmu i bolestima zavisnosti. Na taj način je formirana ideologija koju možemo nazvati ideologijom univerzalnog rasizma prema kojoj siromaštvo postaje posledica pogrešne kulturalizacije odnosno odrastanja u pogrešnoj kulturnoj sredini i u pogrešnom porodičnom okruženju. Još gore, činjenica da se ovakvo rasističko objašnjenje sada proširilo i na belce daje mu određenu vrstu perverznog kredibiliteta jer ukazuje da se ne radi o objašnjenju koje je suštinski diskriminatorno prema jednoj određenoj rasnoj grupi.

Zaista, teza o kulturi siromaštva predstavlja univerzalizaciju rasizma na taj način što se pravdanje inferiornosti određenih pojedinaca i grupa ne zasniva na konkretnim fizičkim, biološkim karakteristikama te grupe već se ona pripisuje inferiornom sistemu vrednosti, navikama i ponašanju koje su ti pojedinci i grupe razvili kao posledicu odrastanja unutar pogrešne zajednice. Sledeći zadatak ove univerzalno rasističke ideologije postaje da pokaže na koji to način kulture kojima pripadaju određene grupe siromašnih i potlačenih ispoljavaju ove univerzalne karakteristike slabih i neprilagođenih kao što su lenjost, manjak ambicije i sklonost ka kriminalu i zavisnosti.

U Evropi, Sloveni su ti koji na svojoj koži najbolje osećaju posledice rasističke ideologije kulture siromaštva. U bogatijim zemljama EU, čak ni u obrazovanijim krugovima ne predstavlja nikakav tabu reći da su Srbi ili Rusi siromašni zato što su previše kolektivistički orijentisani, agresivni, lenji, skloni kriminalu i alkoholizmu. Ovi „uzroci“ se gotovo uvek uzimaju kao važniji u poređenju sa političkim ili ekonomskim uslovima kao što su razaranje socijalističkih sistema u ovim državama i neokolonizacija Istočne i Jugoistočne Evrope od strane Zapada. Činjenica da su narodi koji dolaze sa ovih područja beli omogućuje da se o njima govori na rasistički način a da se takav govor ne smatra rasizmom.

Unutar naše države, samozvani „kulturni autoriteti“ i razni privilegovani intelektualci koji su zdušno zagovarali rušenje socijalizma i „otvaranje“ ka Zapadu zarad nekakvog slobodnijeg života i kulturnog napretka već 30 godina se neprestano iščuđuju nad nekakvom „propašću sistema vrednosti“ kao objašnjenjem za opšti ekonomski, kulturni i politički sunovrat. Ovim pametnim glavama ni jednom za tih 30 godina nije palo na pamet da se zapitaju kako je to do te propasti sistema vrednosti došlo tek nakon što se prešlo sa socijalizma na kapitalizam i zašto je taj sunovrat dostigao svoj ponor u godinama nakon konačnog otvaranja ka Zapadu nakon 5. oktobra koji su toliko priželjkivali i za koji su se svim snagama borili. Ovi autoriteti i „intelektualne i umetničke veličine“, među kojima se mnogi svrstavaju u levičare i antifašiste, ne samo da ispoljavaju neviđeno licemerstvo ignorišući svoj direktan doprinos sunovratu društva u kom živimo već nam na mala vrata prodaju ekstremno desnu, rasističku ideologiju kulture siromaštva prema kojoj smo svi mi siromašni, „gubitnici tranzicije“ to i zaslužili, jer, eto, to je priroda.