J. V. Staljin - Nacionalno pitanje - Revolucionarna narodna partija

Iz ove teme uzimam dva glavna pitanja: a) postavljanje pitanja, b) oslobodilački pokret ugnjetenih naroda i proleterska revolucija.

Postavljanje pitanja

Za poslednje dve decenije nacionalno pitanje pretrpelo je niz najozbiljnijih promena. Nacionalno pitanje u periodu Internacionalne i nacionalno pitanje u periodu lenjinizma ni izdaleka nisu jedno te isto. Ona se duboko razlikuju jedno od drugog ne samo po opsegu, nego i po svom unutrašnjem karakteru.

Ranije se nacionalno pitanje obično ograničavalo na uzak krug pitanja, koja se uglavnom tiču »kulturnih« nacionalnosti. Irci, Mađari, Poljaci, Finci, Srbi i neke druge nacionalnosti Evrope – to je onaj krug nepunopravnih naroda, čija je sudbila interesovala junake II. Internacionale. Deseci i stotine miliona azijskih i afričkih naroda, koji su bili podvrgnuti najtežem i najsurovijem nacionalnom ugnjetavanju, obično su ostajali van vidokruga. Nije bilo smelosti da se beli i crni »kulturni« i »nekulturni« stave u isti red. Dve tri prazne i kiselo-slatke rezolucije, koje su oprezno zaobilazile pitanje oslobođenja kolonija, – to je sve čime su se rukoodioci II. Internacionalne mogli pohvaliti. Sada ovu dvojakost i polovičnost u nacionalnom pitanju treba smatrati likvidiranom. Lenjinizam je pokazao taj sramni nesklad, porušio zid između belih i crnih, između Evropljana i Azijata, između »kulturnih« i »nekulturnih« robova imperijalizma i, na taj način, povezao nacionalno pitanje sa pitanjem kolonija. Time je nacionalno pitanje od specijalnog i unutrašnje državnog pretvoreno u opšte i međunarodno pitanje, u svetsko pitanje oslobođenja ugnjetenih naroda zavisnih zemalja i kolonija pod jarmom imperijalizma.

Ranije se princip samoopredeljenja nacija obično tumačio nepravilno i često svodio na pravo nacija na autonomiju. Neki lideri II. Internacionalne došli su čak dotle da su pravo na samoopredeljenje pretvorili u pravo na kulturnu autonomiju, tj. u pravo ugnjetenih nacija da imaju svoje kulturne ustanove, a da sva politička vlast ostane u rukama vladajuće nacije. Ta okolnost vodila je tome da je ideja samoopredeljenja došla u opasnost da se pretvori iz sredstva za borbu protiv aneksija u sredstvo za opravdavanje aneksija. Danas ovu zbrku treba smatrati savladanom. Lenjinizam je proširio pojam samoopredeljenja, protumačivši ga kao pravo ugnjetenih naroda zavisih zemalja i kolonija na potpuno odcepljenje, kao pravo nacija na samostalnu državu egzistenciju. Time je bila isključena mogućnost opravdavanja aneksija tumačenjem prava na samoopredeljenje kao prava na autonomiju. Sam princip samoopredeljenja bio je, na taj način, pretvoren iz sredstva za obmanjivanje masa – što je on bez sumnje bio u rukama social-šovinista za vreme imperijalističkih prohteva i šovinističkih mahinacija, u sredstvo političkog prosvećavanja masa u duhu internacionalizma.

Ranije se na pitanje ugnjetenih nacija obično gledalo kao na čisto pravno pitanje. Svečano proglašavanje »nacionalne ravnopravnosti«, bezbrojne deklaracije o »jednakosti nacija« – eto čime su se zadovoljavale partije II. Internacionalne, koje su zataškavale činjenicu da »jednakosti nacija« pod imperijalizmom – kada jedna grupa nacija (manjina) živi na račun eksploatisanja druge grupe nacija – nije ništa drugo do izrugivanje sa ugnjetenim narodima. Sada se ovo buržoasko-pravno gledište u nacionalnom pitanju mora smatrati razgolićenim.

Lenjinizam je skinuo nacionalno pitanje sa visine gromoglasnih deklaracija na zemlju, izjavivši da su deklaracije o »jednakosti nacija«, ako ih proleterske partije ne potkrepljuju direktnom podrškom oslobodilačke borbe ugnjetenih naroda, šuplje i licemerne deklaracije.

Time je pitanje ugnjetenih nacija postalo pitanje podrške, pomoći, stvarne i stalne pomoći ugnjetenim nacijama u njihovoj borbi protiv imperijalizma za stvarnu jednakost nacija, za njihovu samostalnu državnu egzistenciju.

Ranije se na nacionalno pitanje gledalo reformistički, kao na odvojeno i samostalno pitanje, bez veze sa opštim pitanjem o pitanje vlasti kapitala, o obaranju imperijalizma, o proleterskoj revoluciji. Prećutno se pretpostavljalo da je pobeda proletarijata u Evropi moguća bez neposrednog saveza sa oslobodilačkim pokretom u kolonijama, da se nacionalno-kolonijalno pitanje može rešiti u tišini, »samotokom«, po strani od širokog druma proleterske revolucije, bez revolucionarne borbe protiv imperijalizma. Sada se ovo antirevolucionarno gledište mora smatrati razgolićenim. Lenjinizam je dokazao, a imperijalistički rat i revolucija u Rusiji su potvrdili, da se nacionalno pitanje moze rešiti samo u vezi i na podlozi proleterske revolucije, da put pobede revolucije na Zapadu vodi preko revolucionarnog saveza sa oslobodilačkim pokretom kolonija i zavisnih zemalja protiv imperijalizma. Nacionalno pitanje je deo opšteg pitanja proleterske revolucije, deo pitanja diktature proletarijata.

Pitanje se postavlja ovako: da li su već iscrpene revolucionarne mogućnosti koje postoje u revolucionarno-oslobodilačkom pokretu ugnjetenih zemalja ili nisu, i ako nisu iscrpene, – ima li nade, ima li razloga da se te mogućnosti iskoriste za proletersku revoluciju, da se zavisne i kolonijalne zemlje pretvore iz rezerve imperijalističke buržoazije u rezervu revolucionarnog proletarijata, u njegovog saveznika?

Lenjinizam odgovara na ovo pitanje pozitivno, tj. priznaje da u nacionalo-oslobodilačkom pokretu ugnjetenih zemalja postoje revolucionarne sposobnosti i da se one mogu iskoristiti za obaranje zajedničkog neprijatelja, za obaranje imperijalizma. Mehanizam razvitka imperijalizma, imperijalistički rat i revolucija u Rusiji potpuno potvrđuju zaključke lenjinizma u tom pogledu.

Otuda preka potreba da proletarijat potpomaže, odlučno i aktivno potpomaže nacionalno-oslobodilački pokret ugnjetenih i zavisnih naroda.

To, naravno, ne znači da proletarijat mora potpomagati svaki nacionalni pokret, svuda i uvek, u svim pojedinim konkrentnim slučajevima. Reč je o potpomaganju takvih nacionalnih pokreta koji su usmereni na slabljenje, na obaranje imperijalizma, a ne na njegovo jačanje i održanje. Ima slučajeva kada nacionalni pokreti pojedinih ugnjetenih zemalja dolaze u sukob interesima razvitka proleterskog pokreta. Samo se po sebi razume da u takvim slučajevima ne može biti ni reči o potpomaganju. Pitanje prava nacija nije izolovano i samostalno pitanje, nego deo opšteg pitanja proleterske revolucije potčinjeno celini, koje zahteva da bude posmatrano sa gledišta celine. Marks je 40-tih godina prošlog veka bio za nacionalni pokret Poljaka i Mađara, a protiv nacionalnog pokreta Čeha i Južnih Slovena. Zašto? Zato što su Česi i Južni Sloveni tada bili »reakcionarni narodi«, »ruske predstraže« u Evropi, predstraže apsolutizma, dok su Poljaci i Mađari bili »revolucionarni narodi« koji su se borili protiv apsolutizma. Zato što je tada potpomaganje nacionalnog pokreta Čeha i Južnih Slovena značilo indirektno pomaganje carizma, najopasnijeg neprijatelja revolucionarnog pokreta u Evropi.

»Pojedini zahtevi demokratije, – kaže Lenjin, – među kojima i samoopredeljenje, nisu nešto apsolutno, nego su delić opštedemokratskog (danas: opštesocijalističkog) svetskog poretka. Moguće je da u pojedinim konkretnim slučajevima delić protivreči celini, tada ga treba odbaciti.«

Tako stoji stvar sa pitanjem pojedinih nacionalnih pokreta, eventualnog reakcionarnog karaktera tih pokreta, ako ih posmatramo, razume se, ne sa formalnog gledišta, ne sa gledišta apstraktnih prava, nego konkretno, sa gledišta interesa revolucionarnog pokreta.

To isto treba reći o revolucionarnom karakteru nacionalnih pokreta uopšte. Nesumnjiva revolucionarnost ogromne većine nacionalnih pokreta isto je tolika relativna i specifična, koliko je relativna i specifična eventualna reakcionarnost nekih pojedinih nacionalnih pokreta. Revolucionarni karakter nacionalnog pokreta u uslovima imperijalističkog ugnjetavanja ni u kom slučaju ne pretpostavlja obavezno postojanje proleterskih elemenata u pokretu, postojanje revolucionarnog ili republikanskog programa pokreta, postojanje demokratske osnove pokreta. Borba avganistanskog emira za nezavisnost Avganistana objektivno je revolucionarna borba, uprkos tome što su pogledi emira i njegovih saboraca monarhistički, jer ona slabi, razjeda i podgriza imperijalizam, dok je borba takvih »opasnih« demokrata i »socijalista«, »revolucionara« i republikanaca kao što su, recimo, Kerenski i Cereteli, Renodel i Šajdeman, Černov i Dan, Henderson i Klajns, za vreme imperijalističkog rata bila reakcionarna borba, jer je njen rezultat bio ulepšavanje, učvršćivanje, pobeda imperijalizma. Iz istih razloga je borba egipatskih trgovaca i buržoaskih intelektualaca za nezavisnost Egipta objektivno revolucionarna borba, uprkos buržoaskom poreklu i buržoaskoj pripadnosti vođa egipatskog nacionalnog pokreta, uprkos tome što su oni protiv socijalizma, dok je, iz istih razloga, borba engleske radničke vlade za održanje Egipta u zavisnom položaju reakcionarna borba, uprkos proleterskom poreklu i proleterskoj pripadnosti članova te vlade, uprkos tome što su oni »za« socijalizam. Da i ne govorim o nacionalnom pokretu drugih, većih, kolonijalnih i zavisnih zemalja, kao Indije i Kine, čiji svaki korak na putu ka oslobođenju, čak kada se sukobljava sa zahtevima formalne demokratije, jeste udarac parnog čekića po imperijalizmu, tj. korak nesumnjivo revolucionaran.

Lenjin je u pravu kada kaže da nacionalni pokret ugnjetenih zemalja ne treba ocenjivati sa gledišta formalne demokratije, već sa gledišta stvarnih rezultata u opštem bilansu borbe protiv imperijalizma, tj. »ne izolovano, nego u svetskim razmerama«

Oslobodilački pokret ugnjetenih naroda i proleterska revolucija

Pri rešavanju nacionalnog pitanja lenjinizam polazi od sledećih postavki:

Svet je podeljen na dva tabora: na tabor šačice civilizovanih nacija, u čijim je rukama finansijski kapital i koje eksploatišu ogromnu većinu stanovništva zemaljske kugle, i na tabor ugnjetenih i eksploatisanih naroda kolonija i zavisnih zemalja koji čine tu većinu;
Kolonije i zavisne zemlje koje ugnjetava i eksploatiše finansijski kapital, čine ogromnu rezervu i vrlo ozbiljan izvor snaga imperijalizma;
Revolucionarna borba ugnjetenih naroda zavisnih i kolonijalnih zemalja protiv imperijalizma je jedini put njihovog oslobođenja od ugnjetavanja i eksploatacije;
Najvažnije kolonijalne i zavisne zemlje već su stupile na put nacionalno-oslobodilačkog pokreta, koji mora dovesti do krize svetskog kapitalizma;
Interesi proleterskog pokreta u razvijenijim zemljama i nacionalno-oslobodilačkog pokreta u kolonijama zahtevaju da se ova dva oblika revolucionarnog pokreta ujedine u zajednički front protiv zajedničkog neprijatelja, protiv imperijalizma;
Pobeda radničke klase u razvijenim zemljama i oslobođenje ugnjetenih naroda ispod imperijalističkog jarma nisu mogući bez stvaranja i učvršćivanja zajedničkog revolucionarnog fronta;
Stvaranje zajedničkog revolucionarnog fronta nije moguće ako proletarijat ugnjetenih nacija ne pomaže direktno i odlučno oslobodilački pokret ugnjetenih nacija protiv »domaćeg« imperijalizma, jer »ne može biti slobodan narod koji ugnjetava druge narode« (Marks);
Ova pomoć znači zastupanje, zaštitu i sprovođenje u život parole: pravo nacija na otcepljenje, na samostalnu državnu egzistenciju;
Bez ostvarenja te parole nije moguće organizovati ujedinjenje i saradnju nacija u jedinstvenoj svetskoj privredi, koja čini materijalnu bazu pobede socijalizma;
Ovo ujedinjenje može biti samo dobrovoljno, poniklo na osnovi uzajamnog poverenja i bratskih odnosa među narodima.

Otuda dve strane, dve tendencije u nacionalnom pitanju: tendencija ka političkom oslobođenju od imperijalističkih okova i stvaranje samostalne nacionalne države, ponikla na osnovi imperijalističkog ugnjetavanja i kolonijalne eksploatacije, i tendencija ka privrednom zbližavanju nacija, ponikla u vezi sa formiranjem svetskog tržišta i svetske privrede.

»Kapitalizam u svom razvitku, – kaže Lenjin, – zna za dve istorijske tendencije u nacionalnom pitanju. Prva: buđenje nacionalnog života i nacionalnih pokreta, borba protiv svakog nacionalnog ugnjetavanja, stvaranje nacionalnih država. Druga: razvijanje i umnožavanje svih mogućih veza između nacija, rušenje nacionalnih pregrada, stvaranje internacionalnog jedinstva kapitala, ekonomskog života uopšte, politike, nauke, itd. Obe tendencije su svetski zakon kapitalizma. Prva preovlađuje u početku njegovog razvitka, druga karakterizuje zreli kapitalizam, koji se približava svom pretvaranju u socijalističko društvo.«

Za imperijalizam te dve tendencije predstavljaju nepomirljive protivrečnosti, jer imperijalizam ne može živeti bez eksploatisanja i nasilnog održavanja kolonija u okviru »jedinstvene celine« , jer imperijalizam može zbližavati nacije samo putem aneksija i kolonijalnih osvajanja, bez kojih se on, uopšte govoreći, ne može ni zamisliti.

Za komunizam, naprotiv, te tendencije predstavljaju samo dve strane iste stvari, stvari oslobođenja ugnjetenih naroda ispod jarma imperijalizma, jer komunizam zna da je ujedinjenje naroda u jedinstvenoj svetskoj privredi moguće samo na načelima uzajamnog poverenja i dobrovoljnog sporazuma, da put ka stvaranju dobrovoljnog ujedinjenja naroda vodi kroz otcepljenje kolonija od »jedinstvene« imperijalističke »celine«, kroz njihovo pretvaranje u samostalne države.

Otuda neophodna potreba uporne, neprekidne, odlučne borbe protiv velikodržavnog šovinizm »socijalista«, vladajućih nacija (Engleska, Francuska, Amerika, Italija, Japan i dr.) koji neće da se bore protiv svojih imperijalističkih vlada, koji neće da potpomažu borbu ugnjetenih naroda »svojih« kolonija za oslobođenje od ugnjetavanja, za državno otcepljenje.

Bez takve borbe ne može se zamisliti odgajanje radničke klase vladajućih nacija u duhu istinskog internacionalizma, u duhu zbližavanja sa radnim masama zavisnih zemalja i kolonija, u duhu istinskog pripremanja proleterske revolucije. Revolucija u Rusiji ne bi pobedila i Kolčak i Denjikin ne bi bili potučeni da ruski proletarijat nije imao simpatije i podršku ugnjetenih naroda bivše ruske imperije. Ali da bi zadobio simpatije i podršku tih naroda, on je pre svega morao da raskine okove ruskog imperijalizma i oslobodi te narode od nacionalnog ugnjetavanja. Bez toga ne bi bilo moguće učvrstiti sovjetsku vlast, ukoreniti stvarni internacionalizam i stvoriti onu sjajnu organizaciju saradnje naroda koja nosi ime Savez Socijalističkih Republika i koja je živi primer budućeg ujedinjenja naroda u jedinstvenoj svetskoj privredi.

Otuda neophodna potreba borbe protiv nacionalne učaurenosti, uskogrudnosti i izolacije socijalista ugnjetenih zemalja, koji neće da se uzdignu iznad svog nacionalnog zvornika i koji ne shvataju vezu između oslobodilačkog pokreta svoje zemlje i proleterskog pokreta vladajućih zemalja. Bez takve borbe ne može se zamisliti odbrana samostalne politike proletarijata ugnjetenih nacija ni njegove klasne solidarnosti sa proletarijatnom vladajućih zemalja u borbi za obaranje imperijalizma; bez takve borbe internacionalizam ne bi bio moguć.

To je put odgajanja radnih masa vladajućih i ugnjetenih nacija u duhu revolucionarnog internacionalizma.

Evo šta kaže Lenjin o ovom dvostranom radu komunizma na odgajanju radnika u duhu internacionalizma:

»Može li to odgajanje… biti konkretno jednako kod velikih i ugnjetačkih i kod malih, ugnjetenih nacija? Kod onih nacija koje vrše aneksije i kod onih koje bivaju anektirane?

Očigledno, ne može. Kretanje jednom cilju: ka potpunoj ravnopravnostti, najtešnjem zbliženju i daljem stapanju svih nacija vrši se ovde očigledno različitim konkretnim putevima, – kao što, recimo, put prema tački u sredini oves stranice ide levo do jedne njene ivice i desno od suprotne ivice. Ako socijalist velike, ugnjetačke, aneksionističke nacije, propovedajući stapanje nacija uopšte, makar i za jedan trenutak zaboravi da je »njegov« Nikola II »njegov« Vilhelm Đorđe, Poenkare i dr. takođe za stapanje sa malim nacijama (putem aneksija) -Nikola II, za »stapanje« sa Galicijom, Vilhelm II za »stapanje« sa Belgijom i dr. – onda je takav socijalista smešan doktrinar u teoriji, pomagač imperijalizma u praksi.

Težište internacionalističkog odgajanja radnika u ugnjetačkim zemljama mora neminovno biti u propovedanju i odbrani prava ugnjetenih zemalja na otcepljenje. Bez toga nema internacionalizma. Naše je pravo i dužnost da tretiramo svakog socijalistu ugnjetačke nacije koji ne vodi takvu propagandu kao imperijalistu i kao nitkova. Ovo je bezuslovni zahtev, pa makar slučaj otcepljenja pre ostvarenja socijalizma bio moguć i »ostvarljiv« samo u 1 od 1000 slučajeva.

Obrnuto, socijalista male nacije mora stavljati težište svoje agitacije na drugu reč naše opšte formule: »dobrovoljno ujedinjenje« nacija. On može da bude, a da ne krši svoje obaveze kao internacionalista, i za političku nezavisnost svoje nacije, i za njeno uključivanje u susednu državu X,Y,Z i dr. Ali u ovim slučajevima on se mora boriti protiv uskogrudosti male nacije, protiv učaurenosti, izolacije, a za vođenje računa o celini i o onome što je opšte, za podređivanje interesa onoga što je posebno interesima onoga što je opšte.

Ljudi koji se u pitanje nisu udubili nalaze »protivrečnost« u tome kada socijalisti ugnjetačkih nacija insistiraju na »slobodi otcepljenja«, a socijalisti ugnjetenih nacija na slobodi »ujedinjenja«. Ali već malo razmišljanja pokazuje da drugog puta ka internacionalizmu i spajanju nacija, drugog puta iz date situacije ka tome cilju nema niti može biti«.

Izvod iz: Staljin, J. (1946). Pitanja lenjinizma. Zagreb: Kultura.
Prevod: Zvonko Tkalec i Radovan Lalić
Adaptacija i priprema: Princip.info ¹