Na današnji dan (15. decembra) 1890. u 59. godini života, ubijen je veliki indijanski lider TatankaIotake. Njegovo ime u originalu znači Bik čiji je zadatak da nadgleda krdo, ali su to američki kolonisti sveli na Bik koji sedi. Ime je dobio kada je, pokazavši veliku hrabrost i visoku disciplinu, već sa 14 godina predvodio grupu Sijuksa tokom upada u kamp plemena Vrane (Crow) zarobivši im konje.

Učestvovao je u ratu Dakota 1860-ih, tokom kojeg su Sijuksi ubili između 300 i 800 američkih vojnika i doseljenika, u nameri da spreče dalja doseljavanja. Od 1866. do 1868. učestvovao je u ratu između vojske SAD i velikog poglavice Sijuksa Crvenog oblaka. Nakon tri godine rata, vlada SAD je bila prinuđena da prihvati zahtev Crvenog oblaka da napusti utvrđenja „Phil Kearny“ i „C.F. Smith“, i sporazumom „Fort Laramie“ je prepustila Sijuksima teritoriju koja uključuje i Crna brda. Naravno, naredne decenije, nakon otkrića zlata u Crnim brdima, vlada SAD je pogazila sporazum.

TatankaIotake nije potpisao sporazum i nastavio je sopstveni rat protiv SAD. Oko 1870. izabran je za poglavicu svih Sijuksa. To inače nije bio običaj među Indijancima, jer su im društva uvek bila decentralizovana, ali su ratni uslovi zahtevali drugačiju organizaciju. Sa više ratnika pod svojom komandom TatankaIotake je postao prava noćna mora za Vašington. Napao je kompaniju „Northern Pacific Railway“ i sprečio izgradnju železnice preko teritorije Sijuksa. Naredne godine američka vlada je poslala trupe da zaštite kompaniju, ali su ih Sijuksi brzo porazili. Zatim je 1873. vlada poslala značajno veći broj trupa, ali opet bez uspeha. To je dovelo do bankrota kapitalista koji su finansirali projekat – poput Džeja Kuka, i skroz zaustavilo dalju izgradnju.

Nakon otkrića zlata u Crnim brdima, vlada SAD se našla pod velikim pritiskom građana da izda dozvolu za eksploataciju ruda na teritoriji Sijuksa. Tada je naređeno svim Sijuksima da se presele u Veliki Sijuks rezervat, a one koji bi to odbili proglasili bi odmetnicima. Međutim, TatankaIotake je stekao ugled i među drugim indijanskim plemenima, naročito nakon što je pomagao Čejene koji su osiromašili usled otimačine zemlje, pa su mnogi slali svoje najbolje ratnike u njegov kamp. Američke trupe pod vođstvom generala Kastera napale su njegov kamp 1. januara, 1876. nakon čega su ih Sijuksi zbrisali s lica zemlje u bici kod „Little Big Horn“-a.

Američka javnost je zahtevala odmazdu, naročito zbog ubistva generala Kastera koje je doživela kao poniženje. Desetine hiljada trupa poslate su u lov na Sijukse. Mnogi Indijanci su se predali, na šta je uticalo i istrebljenje bizona koje su vršili doseljenici. TatankaIotake je odbio da se preda i povukao se sa svojim ratnicima na teritoriju Kanade, gde je ostao četiri godine. Tamo je uspostavio kontakt sa poglavicama plemena koja su bila tradicionalni neprijatelji Sijuksa, radeći na indijanskom ujedinjenju. Međutim, nakon pritisaka SAD na kanadske vlasti i usled nedostatka hrane, TatankaIotake se konačno predao 1881. Dok je predavao pušku u utvrđenju „Buford“ rekao je: „Hoću da ostane upamćeno da sam poslednji pripadnik mog naroda koji je predao pušku“.

Ubrzo nakon oduzimanja slobode oduzeto mu je i dostojanstvo. Poslat je u utvrđenje „Randall“ kao ratni zarobljenik, kako bi ga odvojili od ostatka plemena, da ne bi podsticao pobunu. Nakon dve godine premešten je u rezervat „Standing Rock“, odakle je odveden da nastupa u cirkusu sa Bufalo Bilom i En Oukli (koja ga je zvala: „Moj omiljeni kućni ljubimac“). Istoričar Edvard Lazarus piše da je TatankaIotake, tokom nastupa kojem je prisustvovao i američki predsednik Julisiz Grant, u svom govoru publici na jeziku Sijuksa izgovorio: „Nemate predstavu koliko vas mrzim. Vi ste svi lopovi i lažovi“. Prevodilac je naravno pročitao unapred pripremljen prevod, prema kojem se hvale odnosi između Amerikanaca i Indijanaca, pa su svi, uključujući i predsednika, aplaudirali. Novac koji je zaradio od predstava davao je prosjacima i beskućnicima, a potom se vratio u rezervat.

Usled suša i sve veće gladi u rezervatima, 1889. proširio se verski pokret među Indijancima pod nazivom „Ples duhova“, koji je propovedao vaskrsenje domorodačkih zajednica. Pokret je nastao u rezervatu plemena Pajute, ali se brzo proširio i na ostala plemena. Kada su i Sijuksi počeli da plešu i dozivaju preminule pretke, TatankaIotake im je dozvolio da se okupljaju u njegovom kampu. Vlasti su bile uznemirene i označile su ga kao podstrekača. Ubijen je tokom hapšenja, nakon čega su okupljeni Sijuksi ubili osam policajaca. Plakanje Indijanki čulo se miljama daleko u obližnjim američkim naseljima.

Izvor:  Gary Clayton Anderson:  Sitting Bull and the Paradox of Lakota Nationhood