Hronologija poslovanja EPSa i uloga imperijalizma u urušavanju srpske elektroprivrede

„Državne jaslice“, „leglo korupcije i nepotizma“, „crna rupa srpskog društva i ekonomije“, „oličenje nestručnosti“… mnogobrojni su epiteti koje liberalni, ali i oni „suverenistički“ mediji, lepe Elektroprivredi Srbije u poslednje dve decenije (a posebno prošlih deset godina). Kad žele državu da predstave kao lošeg i nesposobnog vlasnika, a narod da okarakterišu kao podložnog korupciji i partokratiji, onda je EPS nezaobilazna tema koju eksploatišu do mile volje. Dovoljno je pogledati rezultate pretrage na portalima poput N1 i NovaS, pa uvideti da ključna reč “EPS” ukupno generiše skoro 2000 članaka¹, od kojih je u proseku bar svaki treći, a ko ne i drugi posvećen upravo temi Elektroprivrede Srbije (dok Gugl izbacuje više od 8000 doslovnih rezultata povezanih sa sajtom N1). Tu su dabome i krupni projekti poput “Javna preduzeća – milionski gubici u medijskoj tišini”² koji se realizuje od 2014. godine sredstvima Evropske Unije i Nacionalnog fonda za demokratiju (NED), a pod vođstvom časopisa Nova ekonomija (izdavač Business Info Group – BIG). I ne, ne pogađajte dvaput, časopis je pokrenut uz pomoć donacija USAID i partnera kao što su OEBS i Konrad Adenauer Stiftung, a čijim sredstvima redovno organizuju konferencije u Srbiji³⁴. Business Info Group kao klijente navodi sve najveće korporacije kod nas, od banaka (Erste, Raifaisen, Intesa…), preko mobilnih operatera (Telenor, A1/VIP…) do domaćih kompanija (Imlek, Bambi, Metalac…), a što je posebno zanimljivo, čak i EPS⁵. Članke Nove ekonomije neretko prenosi agencija Tanjug, što dalje prenose ostali mediji u Srbiji koji kao izvor navode samo Tanjug⁶. Ne treba zaboraviti ni druge EU/NED projekte i NVO poput BIRN-a i CINS-a koji bi bez Elektroprivrede Srbije bar pola vremena provodili besposleni, a na to dodajte i pritiske raznih ekoloških i građanskih organizacija kojima su termoelektrane glavna kost u grlu.

Dakle, nesumnjivo je da su imperijalističke organizacije, fondovi i mediji debelo umešani u javnoj demonizaciji EPS-a i kreiranju negativne medijske slike o javnim preduzećima (čega ćemo se kasnije opet dotaći), ali to ne menja činjenicu da je jednom motor domaće privrede, najvrednije preduzeće i nekad stub razvoja zemlje, već 20 godina u ozbiljnom padu, da se danas nalazi na verovatno najklimavijim granama u svojoj dugoj istoriji, a da kritike i nisu u potpunosti bez osnova. Da li je zaista moguće, kako je nedavno izjavio i sam predsednik Aleksandar Vučić prilikom posete Norveškoj u sklopu procesa reformacije EPS-a, da “mi ne znamo da vodimo EPS”⁷, da smo nesposobni postali preko noći, a da je uspešno funkcionisanje elektroprivrede od Drugog svetskog rata, pa gotovo do početka 21. veka, bila samo fatamorgana? Ili je predsednik nonšalantno preuzeo reč iz usta opozicionih medija i NVO i upotrebio identičnu kritiku lišenu socio-ekonomskog, političkog, a naročito imperijalističkog konteksta, kako bi odgovornost prebacio na “nesposobnost” i “nestručnost” srpskog naroda kojem je neophodan “profesionalni” imperijalistički poredak da bi nas doveo u red? Da li je nakon decenija spekulisanja privatizacija EPS-a bliža nego ikad? Ako jeste, zbog čega je to tako i kako smo došli do toga? A ako nije, zašto o ovoj temi neprestano bruji javni prostor? I najbitnije pitanje, kakva je uloga kapitalizma i imperijalizma u urušavanju naše elektroprivrede, a koju NVO/EU/NED zajedno sa predsednikom Vučićem vešto i prećutno izostavljaju iz svake kritike? Ovo su neka od pitanja na koja ćemo odgovoriti u nastavku teksta.

Elektroprivreda socijalističke Jugoslavije 1945/6-1991. godine

Industrijalizacija i elektrifikacija su dva neraskidiva i isprepletena stuba na kojima je počivao razvoj socijalističke privrede u SFRJ. Insdustrijalizacija je zavisila od električne energije u enormnoj meri i samim tim se najčešće govorilo o jedinstvenom procesu. Elektrifikacija i razvoj elektroprivrede zauzele su značajno mesto kad su vlasti počele sprovoditi strateški zaokret od lake ka teškoj industriji koji je zahtevao ogromne količine struje. Veliki napredak u elektrifikaciji postignut je već pedesetih godina 20. veka uprkos mnogim izazovima, uključujući rascep sa SSSR (1951). Već 1952. godine započet je veliki proizvodni zamah u proizvodnji uglja kada je otvoren prvi površinski kop u Srbiji, u Kolubari⁸, a 1956. godine počela je sa radom i termoelektrana “Kolubara” u Velikim Crljenima, tada najveći srpski energetski kapacitet. Do kraja 1958. godine u elektroprivredu Jugoslavije investirano je oko 400 milijardi dinara. Sagrađeno je 366 većih i velikih hidrocentrala, 16 termocentrala, preko 4000km dalekovoda visokog napona i 7300 km srednjeg napona. Statistički pokazatelji potvrđuju da je do početka šezdesetih godina između 30 i 40% ukupnih industrijskih investicija odlazilo na energetiku, znatno više od ulaganja u metalurgiju (sa ne-metalima), metaloprerađivačku i ostale grane industrije⁹.

Šezdesete i sedamdesete godine 20. veka donele su potpuni procvat proizvodnih kapaciteta i infrastrukture na kojoj se zasniva celokupna današnja elektroprivreda Srbije. Nadomak Svilajnca, 1969. godine izgrađen je blok TE “Morava” snage 125 MW, dok je prvi pogon najveće termoelektrane na Balkanu i ujedno najvećeg pojedinačnog proizvođača električne energije u energetskom sistemu Srbije, TE “Nikola Tesla”, otvoren 7. marta 1970. godine, samo 33 meseca nakon što je postavljen kamen temeljac jednom od najvećih građevinskih poduhvata SFRJ. Drugi blok je pokrenut već u septembru iste godine.¹⁰ Ubrzo je pušten u rad i najveći proizvođač hidroenergije u Jugoistočnoj Evropi, hidroenergetski i plovidbeni sistem “Đerdap 1” (1972), a HE “Uvac” je počela da radi 1979. godine. Do kraja sedamedesetih, TE “Nikola Tesla” je proširen za blokove 3, 4 i 5 koji su ukupno povećali snagu sa prvobitne 210 MW na 1.650 MW¹¹.

Rast obima proizvodnje i potrošnje struje bio je konstantan kroz čitav socijalistički period. Proizvodnja je u čitavoj zemlji sa 1 150 GWh (1946. godine) narasla na 80 791 GWh (1987. godine). Samo na teritoriji SR Srbije proizvodnja je sa početnih 440 GWh narasla na 38 306 GWh (kasnije ćemo ove brojke staviti u perspektivu sa današnjom proizvodnjom koja je godišnje i manja od 38 000 GWh).¹² Proizvodnja struje po stanovniku porasla je blizu četrdeset puta. Stagnacija u elektroprivredi je zabeležena tek na kraju epohe, pa je prema podacima lančanih indeksa proizvodnje tek 1989. godine po prvi put zabeležen indeks jednak prošlogodišnjem (u prethodnih deceniju i po je uvek bio veći nego u prethodnoj godini, za 3–16%), a 1990. uočen je pad (-3% nego 1989. godine).¹³

Uspešan razvoj i funkcionisanje elektroprivrede nije moguće izolovati od uporedne industrijalizacije i strateških socijalističkih planova razvoja celokupne industrije zemlje sprovedenih radi socioekonomske transformacije (poput Prvog petogodišnjeg plana¹⁴ ). Cilj takve transformacije podrazumevao je (re)distribuciju sredstava za proizvodnju kao ključnog elementa pri oblikovanju društveno-političkih odnosa, a u osnovi je marksističke doktrine koja podrazumeva da transformacija ekonomske moći počinje uspostavljanjem kontrole nad ekonomskim procesima, odnosno podržavljenjem privrede.¹⁵ Zato je recimo uporedo za izgradnjom TE “Nikola Tesla” razvijan i sistem železničkog transporta koji je pre stupanja u svoj glavni posao – snabdevanje ugljem – prevozio opremu za montažu proizvodnih sistema termoelektrana. Samim tim, uspešnu elektrifikaciju ne bi bilo moguće zamisliti bez ključnih firmi kao što su fabrika šinskih vozila “Goša” i jedna od naših najvećih i najznačajnijih elektroenergetskih kompanija “Minel”, bez čije opreme ne postoji ni jedna termoelektrana na prostoru SFRJ, a takođe poznata po svojim proizvodima širom sveta.¹⁶¹⁷

Sve industrijske grane su beležile konstantan rast u proizvodnji, a to je posebno bilo upečatljivo u granama teške industrije kojima je elektrifikacija bila nužan preduslov za uspešan razvoj. Indeksi industrijske proizvodnje su samo u SR Srbija porasli sa 36 (1946. godine) na 1243 (1988. godine) bez da se i jedne godine dogodio pad. Uzrok ovakvih uspeha treba tražiti i u socijalističkoj distribuciji viškova vrednosti koji su mahom bili zadržavani unutar zemlje pod direktnom kontrolom države i njenih samoupravnih radničkih organizacija, a raspoređivani prema socijalističkim planovima razvoja, ne samo industrije, već i obrazovanja, kulture i radničkih prava.

Elektroprivreda Savezne Republike Jugoslavije 1991-2000. godine

Priv korak ka privatizaciji društvene svojine bilo je formalnopravno prevođenje mnogih samoupravnih radnih organizacija, naročito velikih sistema u oblasti rudarstva i industrije, energetike, vodoprivrede, šumarstva i javnih usluga, u javna tj. državna preduzeća (što je pripremljeno 1988. godine Zakonom o preduzećima).¹⁸ Ovo nije zaobišlo ni elektroprivredu koja je 1991. godine odlukom državnih organa vlasti formalnopravno preuređena u jedinstveno državno preduzeće pod nazivom JP “Elektroprivreda Srbije”. Uvedene su značajne reorganizacije kako bi se preduzeće i funkcionisanje elektroprivrede stavilo pod zaštitu države. Nažalost, godine koje su usledile bile su najteže za ekonomiju i privredu zemlje od Drugog svetskog rata.

Sankcije i posledice ekonomske krize takođe je trpela elektroprivreda koja je u tom periodu bila osuđena na ilegalnu nabavku delova i opreme, vrlo često zasnovanu na snalažljivosti. Vlast je uključila električnu energiju kao deo socijalne donacije građanima, što je za EPS podrazumevalo maksimalnu eksploataciju tehnoloških i proizvodnih procesa. Samim tim, elektroprivreda je tokom najvećeg dela 90-ih radila praktično punim kapacitetima, pa je 1994. godine u TE “Nikola Tesla” ostvarena najveća dnevna proizvodnja struje u istoriji (68 719 MWh), dok je 1997. godine ostvarena ukupna godišnja proizvodnja od 35 108 GWh, što je za 3 000 GWh niže od ostvarene proizvodnje u SFRJ iz 1987. godine (najveći pad se osetio 1993. godine kada je proizvodnja bila ispod 30 000 GWh).¹⁹ Međutim, u takvim okolnostima je bilo neizvodljivo održavati postojeće kapacitete, a kamoli graditi nove. Planirana i započeta izgradnja TE “Kolubara B” iz 1988. godine obustavljena je već tri godine kasnije, a nastavak njene gradnje je neizvestan i na kraju 2022. godine²⁰. U međuvremenu su kapaciteti stagnirali (uz povremenu relativizaciju postojećih tek nakon 2000-ih) i ostali na gotovo istom onom nivou ostvarenom tokom socijalističkog perioda. Među posebno dotrajalim termoelektranama izdvajala se TE “Kostolac A”.²¹

Uistinu, pogrešno bi bilo pričati o “stagnaciji” kapaciteta elektroprivrede u tom periodu, jer su zapravo mnoga postrojenja bila nasilno razorena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. NATO je konvencionalnim bombama gađao i uništio razvodne i sabirne centre energetskog sistema, pogađajući najznačajnije kapacitete za prenos struje što je iz pogona izbacilo i najveće proizvodne kapacitete u Srbiji poput HE “Đerdap”, TE “Nikola Tesla” i blok A u Kolubari²². Raketirano je i postrojenje “Novi Sad 3” ključno za snabdevanje strujom cele Vojvodine jer je reč o glavnom čvorištu i glavnoj vezi ovog dela energetskog sistema sa Obrenovcem. U prvoj fazi, kada je NATO gađao postrojenja EPS-a samo grafitnim bombama, domaćinstva u Srbiji ostajala su bez struje privremeno. “Naši momci su se izveštili da te grafitne bombe čiste emulzijama i drugim sredstvima i da vraćaju ceo sistem u red vrlo brzo“, izjavio je Jovan Mandić, jedan od vrhunskih stručnjaka EPS-a. „Ali otkad je NATO počeo da koristi klasične bombe uništeni su visokonaponski dalekovodi od 400 i 220 hiljada volti. Svaki od delova za popravku je užasno skup, a naša industrija neće moći da proizvede sve što nam treba.“²³

Kao što je naveo Mandić, prethodno je EPS uspešno odolevao NATO napadima koji su uključivali bombe sa elektroprovodljivim vlaknima. Elektroprovodljiva vlakna su namenjena uništavanju energetskog sistema države, tako da se cela nađe u mraku, bez struje, a prvi put su upotrebljena u agresiji nad Irakom, ali su po hemijskoj strukturi to bila grafitna vlakna (otud i popularni naziv “grafitne bombe”). Tim bombama je NATO je uspevao da onesposobi više od 70 odsto električne energije u našoj nacionalnoj mreži, ali za manje od 24 sata stručnjaci iz Srbije su uspevali da obnove kapacitete elektrosistema tako da bombe sa elektroprovodljivim vlaknima nisu dale očekivane rezultate.

Havarije izazvane grafitnim bombama bile su neke od najtežih u istoriji EPS-a. Kako je masa vlakana bila mala, vetar je nosio provodljiva vlakna sa neočišćenih postrojenja na očišćene delove elektrosistema zbog čega je dolazilo do ponovnih kratkih spojeva i nestanka struje. Inženjeri iz Vojnotehničkog instituta sa saradnicima sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu uspešno su rešili ovaj problem određenim postupkom kojim su tanke niti lepljene za zemlju i nije bilo mogućnosti za njihovo ponovno dizanje. Kad je NATO agresor shvatio da srpski radnici uspešno saniraju štete od provodljivih vlakana i da praktično nema štete po elektroenergetski sistem, počeli su da gađaju elektroenergetska postrojenja i trafo-stanice razornim bombama. To je rezultiralo naknadnim zagađenjem tla, jer je iz pogođenih i zapaljenih stanica isticalo transformatorsko ulje i odlazilo u vodu i u zemljište.²⁴

Elektroprivreda Srbije nakon 2000. godine

Rudari Kolubare i deo radnika srpske elektroprivrede kao nosici privrednog sistema i srpskog suvereniteta odigrali su krajnje nezavidnu i reakcionarnu ulogu u prevratničkom puču i kontrarevoluciji koja se dogodila 5. oktobra. Da cela “Kolubara” nije stala 29. septembra, a da im se nisu pridružili u protestu i radnici TE “Nikola Tesla” sa pretnjom da će cela Srbija ostati bez struje ukoliko ne dođe do promene vlasti, od petooktobarskog puča najverovatnije ne bi bilo apsolutno ništa.²⁵²⁶ Čak i u reakcionarnim potezima, bio je to objektivni pokazatelj političkog uticaja i moći koju srpska elektroprivreda drži u svojim rukama. Jednom kada su se oni okrenuli protiv države, to je bio momenat bez povratka. Dan-danas čim se pojavi i najmanja, potencijalna mogućnost da se rudari i radnici mogu okrenuti protiv vodeće strukture EPS-a, opozicioni mediji nanovo mantraju o novom 5. oktobru.²⁷ Iako, tada, 2000. godine, radnici elektroprivrede nisu mogli znati da podrškom takvim promenama saučestvuju u kreiranju sopstvene nesreće i širom otvaraju vrata pravim neprijateljima koji će ih naredne dve decenija ganjati, ugrožavati im poslove i opstanak (elektro)privrede, neki od sindikalnih vođa su svoje pozicije u međuvremenu promenili i odigrali progresivniju ulogu (o čemu će biti reči vrlo brzo).

Promene koje su u zemlji usledile podrazumevale su dovršavanje restauracije kapitalističkih odnosa i konačan prelazak na liberalnu tržišnu ekonomiju. Iako je tokom prvih devet meseci 2000. godine bilo naglašeno forsiranje javnih radova za obnovu zemlje od bombardovanja, ubrzo su zamah uzele privatizacije po svaku cenu, liberalizacija i monetarna stabilizacija, što se odrazilo na nagli pad lančanog indeksa industrijske proizvodnje 2001. i stagnaciju sve do 2004. godine. Do 2007. godine, industrijska proizvodnja je bila niža u odnosu na industrijsku proizvodnju 1990. godine. Samo godinu dana nakon ekonomske krize 2008. godine, industrijska proizvodnja je pala za –12% 2009. tako da se u toj godini vratila na nivo od samo 45% industrijske proizvodnje iz 1990. godine. Prosečni nivo zaposlenosti je u istom periodu takođe pao sa 2543000 1990. na 1999000 2007. godine. Već 2010. godine, prosečni nivo zaposlenosti od 1796000, bio je na nivou od 71% zaposlenih u predratnoj 1990. godini, ili na nivou od 83% zaposlenih u 1998. godini pred bombardovanje.²⁸ Rezultati kompradorske politike “prodaj, pozajmi, potroši” bili su pogubni za srpsku industriju i privredu, a ukupan prihod od privatizacije 2.402 preduzeća od 2002. do početka 2011. godine iznosio je u Srbiji 2,7 milijardi evra, koliko vrede dve srednje kompanije na zapadu. Jedno preduzeće je prodano po prosečnoj ceni od 1,1 miliona evra. Dodatno je inkasirano 1,2 milijardi evra od investicija i 277 miliona na osnovu ugovorenih socijalnih programa. Ukupno ostvareni prihodi od prodaje su niži od ukupne knjigovodstvene imovine koja je bila ponuđena na prodaju. U privatizacijama su nastradale i mnoge ključne elektro kompanije iz SFRJ i snabdevači EPS-a, poput giganta “Minela” kojem je nakon 2008. godine proizvodnja počela drastično da opada, da bi do 2012. godine 6 fabrika bilo u stečaju²⁹.

Prve godine 21. veka nisu bile na zavidnom nivou za elektroprivredu Srbije. Prve značajnije restrikcije struje dogodile su se već na zimu 2001. godine kada je zbog povećane potrošnje električne energije i kvarova na dva bloka termoelektrane u Obrenovcu, EPS odlučio da uvede isključenja struje.³⁰ Tada su potpisani i prvi nepovoljni poslovi sa londonskim kompanijama za distribuciju električne energije, EFT i Financing Times³¹, zbog kojih je EPS izgubio oko dva miliona evra, a NIS od četiri do deset miliona evra. U narednim godinama je energetski sistem stabilizovan, a ulagana su i sredstva u revitalizaciju mnogobrojnih blokova (najčešće iz EU “donacija”), te je proizvodnja rasla iz godine u godine. Do 2011. godine ostvaren je rekord u proizvodnji sa 41 284 GWh³².³³ Međutim, u međuvremenu su u javnosti počeli isplivavati prvi veći problemi, poput enormne krađe struje. Već 2002. godine su izašle prve procene da su gubici od krađe struje viši od 30 miliona dolara. Postavljeni su prvi ciljevi da se smanjenje gubitaka na mreži mora svesti sa tadašnjih 12% na 8,7% godišnje, tj. na nivo iz 1986. godine³⁴. Nasuprot zacrtanim ciljevima, gubici su postajali sve veći, da bi do 2010. godine dostigli vrednost od 61³⁵, a 2014. 80 miliona evra³⁶. Nije teško dovesti u vezu krađu struje sa sve većim siromaštvom i urušavanjem privrede koje je za posledicu imalo da je od 2000. do 2010. godine 900000 ljudi izgubilo posao. Stopa apsolutnog siromaštva povećana je na 6,9 odsto u 2009, a zatim čak na 9,2 odsto u 2010. godini, što je značilo da je ispod linije siromaštva bilo više od 680.000 lica.³⁷

U isto vreme, spoljno-politička orijentacija kompradorske vlasti takođe je uticala na upravljanje EPS-om. Ključan korak za elektroprivredu u EU integracijama bio je Sporazum o energetskoj zajednici za jugoistočnu Evropu. Ugovor o formiranju Energetske zajednice zemalja jugoistočne Evrope potpisale su, 25. oktobra 2005. godine u Atini, predstavnici Srbije i Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Albanije i privremena misija UN za Kosovo³⁸. Potpisivanjem ovog EU sporazuma, kao i Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine, Srbija je prihvatila mnogobrojne EU odredbe, poput usklađivanja sa tržišnom politikom EU i njihovom “zelenom” transformacijom, a što je sa sobom povuklo mnogobrojna zaduživanja kod glavnih zapadnih finansijskih struktura i njihovo neposredno učestvovanje u transformaciji EPS-a. Srbija je recimo 2006. godine obezbedila državnu pomoć RB Kolubara i TE “Kolubara B” prepisujući im zemljište i objekte, ali i tako što je dala garancije za bankarske kredite u ukupnoj vrednosti od 154 miliona evra. Državna pomoć u sektoru energetike se smatra kršenjem EU propisa u kontekstu regulative EU koja zabranjuje koncentraciju i monopolizaciju. Međutim, kako je Srbija je u više navrata od 2006. do 2011. godine garantovala kredite Evropske banke za razvoj (EBRD) i nemačke Razvojne banke KfW za “pomoć” elektroprivredi Srbije, takvi poslovi su u dobroj meri ostali ispod oka javnosti i kritike Evropske Unije. Posebno jer su krediti bili podignuti za projekte poput “Unapređenje životne sredine u kolubarskom ugljenom basenu” radi usklađivanja sa EU politikom energetske tranzicije. Za taj projekat samo je EBRD izdvojio 80 miliona evra, a KfW preko 60 miliona evra³⁹⁴⁰.

Tek 2009. godine pojavile su se prve naznake proširenja kapaciteta elektroprivrede koji su ostali isti od socijalističkog perioda. Sa nemačkom kompanijom RWE potpisan je memorandum o razumevanju vezan za izgradnju hidrocentrala u Srbiji, a 2012. godine je naredna vlast i obnovila taj sporazum i najavila ulaganja u TE “Nikola Tesla-B3” i izgradnju “Moravskih hidroelektrana”, sve ukupno u vrednosti od 2 milijarde evra⁴¹⁴²⁴³, čime je najavljeno da Srbija ide u susret ciljevima EU u oblasti obnovljivih izvora energije⁴⁴. Sa italijanskom kompanijom SECI Energia je 2010. potpisan ugovor o izgradnji 10 hidroelektrana na Ibru⁴⁵, a naredne godine je sa italijanskom korporacijom Edison potpisan preliminarni ugovor o nastavku izgradnje TE “Kolubara B” koja je obustavljena 1991. godine⁴⁶⁴⁷. EBRD je takođe razmatrala da odobri 400 miliona evra za taj projekat⁴⁸, ali su sredstva ubrzo obustavljena jer projekat nije bio u skladu sa ekološkim standardima Evropske Unije koji su predviđali sve manju upotrebu uglja u proizvodnji energije⁴⁹, što je dovelo do odustajanja Edisona i neuspešne realizacije. Očekivano, nemački RWE je iz sličnih razloga odustao i od izgradnje TENT-B3⁵⁰, ali su zapadni investitori stagnirali i sa “zelenim” vidovima energije, poput pomenutih Ibarskih i Moravskih hidroelektrana, tako da ovi projekti do danas nisu realizovani⁵¹.

U nedostatku alternativa i neuspelih poslova sklopljenih sa zapadnim investitorima (u krajnjem slučaju jer su ulaganja u “zagađivačku” elektroprivredu Srbije još uvek neisplativa za njihovo tržište), EPS se postepeno počeo okretati kineskim investitorima, posebno nakon uspešne revitalizacije nekadašnjih giganata socijalističke privrede i industrije poput RTB Bora i Železare Smederevo. Tako su u saradnji sa kineskom kompanijom CMEC 2014. godine revitalizovali oba bloka u TE “Kostolac B”⁵² i ugovorili izgradnju trećeg bloka i proširenje kopa “Drmno”.⁵³ Očekuje se da Kostolac B3 snage 350MW bude na mreži 2023. godine⁵⁴, i to ispunjavajući najviše ekološke standarde⁵⁵⁵⁶. Biće to konačno prvi kapacitet izgrađen nakon socijalističkog perioda. Takođe je 2020. godine potpisan i ugovor sa kineskom firmom Power Construction Corp. of China (PowerChina) o nastavku izgradnje Kolubara B, postrojenja koje čeka gotovo 4 decenije, a koje bi se na mreži našlo 2024. godine⁵⁷. Izgradnja ovog kapaciteta je proizvela veliku buru u javnosti i razotkrila otvorene sukobe između tadašnjeg v.d. direktora EPS-a Milorada Grčića i tadašnje ministarske energetike i EU lobistkinje Zorane Mihajlović koja se oštro protivila tom projektu⁵⁸⁵⁹. Kada je Ministarstvo rudarstva i energetike donelo odluku o prekidu svih aktivnosti na izgradnji TE “Kolubara B”, preko 2.500 radnika Kolubare je protestovalo jer su počeli da osećaju višedecenijske posledice EU politike vladajućih kompradora⁶⁰. Tada su rudari najavili i marš na Beograd ukoliko ne dobiju garancije od države da će biti zaštićeni i da termoelektrane neće biti pozatvarane usled tržišne i ekološke politike EU⁶¹. Miodrag Ranković, nekadašnji vođa sindikalnih protesta pred 5. oktobar 2000. godine, ovog puta je predvodio rudare (uz eto “nesposobnog pekara” Grčića) protiv ministarke Mihajlović i otvorenog EU lobija⁶² (RNP-F je jedina među levičarskim partijama tada otvoreno stala uz rudare). Nastavak izgradnje Kolubare B još uvek je neizvestan.

Uprkos značajnim ekonomskim saradnjama sa Kinom u oblastima energetike i infrastrukture, promena vlasti nakon 2012. godine nije donela i suštinski značajniju promenu u spoljnim političko-finansijskim faktorima koji direktno utiču na organizaciju i rad EPS-a. Recimo, Vlada je 2016. godine usvojila ciljeve dogovorene sa MMF-om⁶³, koji od tada sve otvorenije diktira i utiče na uređenje elektroprivrede Srbije (samo te godine su se obavezali da 2.000 zaposlenih otpuste iz EPS-a⁶⁴ ), a tome se 2018. godine priključila i Svetska Banka koja je odobrila kredit od 160 miliona evra radi približavanja cene struje tržišnoj ceni⁶⁵. Ove dve organizacije do danas agresivno pokušavaju da utiču na rad i restruktuiranje EPS-a prema privatizacionim interesima⁶⁶⁶⁷⁶⁸, u toj meri da su ubacivali i svoje predstavnike u menadžment EPS-a⁶⁹ nakon obnovljenih sporazuma, a realizacija reformi postala je više nego izvesna u 2022. godini⁷⁰⁷¹, što je posledica mnogobrojnih upozorenja od strane MMF-a, Svetske Banke i EBRD-a da Srbija kasni sa sprovođenjem najavljene reorganizacije.⁷² Zašto baš sada? Zato što je vlast u Srbiji na pragu da se kod MMF-a zaduži za novih 2,4 milijarde evra⁷³.

Poslednja decenija je istovremeno donela neverovatan rast medijskih, NVO i građanskih pritisaka na elektroprivredu Srbije (neke od primera smo naveli na početku teksta). Rast njihovih uticaja i fondova koji su usmereni u demonizaciji elektroprivrede kao preduzeća i njenog (ne)ekološkog uticaja direktno je proporcionalan jačanju EPS-a kroz infrastrukturalna proširenja ostvarenih pomoću ne-zapadnih (kineskih) investitora, a i uopštenom jačanju u oblastima teške industrije i energetike koju su petooktobarske promene svele na najniže grane. Interesantno je da neoliberalni mediji uvek izostave činjenice poput te da nam EPS i dalje obezbeđuje gotovo najjeftiniju struju u Evropi⁷⁴, da je takvu cenu moguće održati jedino pod državnim vlasništvom⁷⁵, a da bi privatizacijom jedini prioritet bila maksimizacija profita, čime bi se stvorio sličan pogubni efekat osiromašenja građana Srbije kao što je stvorila EU tranzicija nakon 2000-ih. Takođe je interesantno i da su uvek baš “najnesposobniji” ljudi elektroprivrede, poput Grčića, pružali dašak anti-EU pozicije, i da su samim tim bili pod najvećim udarima ekoloških pokreta i raznih organizacija u koje ubrajamo CINS, BIRN, RERI⁷⁶. Uklanjanjem takvih “nesposobnjakovića” otvoreni su putevi za dalje neometano ostvarivanje EU interesa. Recimo, zaustavljanje izgradnje Kolubare B bez ikakvog otpora, dobijanje novih EU grantova za ekološku transformaciju postojećih postrojenja⁷⁷⁷⁸, zaduživanje kod zapadnih banaka i finansijera koji zahtevaju strukturne reforme u organizaciji, otpuštanje radnika i podizanje cena struje… Čemu ovakvi javni pritisci služe? Pod jedan, da se država predstavi kao nesposoban vlasnik, između ostalog kao i svako ko ne radi u imperijalističkim interesima pljačkaške privatizacije. Pod dva, da nas ubede da je prodaja EPS-a neophodna pre svega zbog “dobrobiti” Srbije, odnosno da se javnost pripremi kada za privatizaciju dođe vreme. Pod tri, da se ostvare spoljni uticaji na EPS da radi još više, brže i jače prema reformama koje nameću EU, MMF, EBRD i Svetska Banka, a kako bi se isplativost preduzeća i elektroprivrede za zapadne privatnike podigla i time se stvori pogodan teren za privatizaciju.