1. Nova aristokratija Kaljuge

Za najbogatiju klasu Zolinog univerzuma, izgradnja socijalnog kapitala je od prioritetnog značaja za opstanak na vrhu lestvice u hijerarhiji ljudskih odnosa. U Kaljuzi (La Curée, 1872) ne postoji briga o novcu, već samo manipulacija novcem i kapitalom. Novac nije pitanje pustog opstanka, već opstanka na vrhu klasnog društva. Bogatstvo prikazano u romanu posebno dolazi do izražaja kada se uporedi sa nemaštinom Žerminala.

Međuljudski odnosi su do krajnosti instrumentalizovani, svaki ljudski kontakt služi za dodatno učvršćivanje klasnog položaja. Cilj povezivanja je korist. Neopisivo bogatstvo čini da se junaci Kaljuge ne plaše siromaštva, njihovo delovanje je već pitanje zabave, nadmudrivanja, uživanja. Aristid Sakar (Aristide Saccard) i Rene Sakar (Renée Saccard) nisu muž i žena, već poslovni partneri. Sidoni Rugon (Sidonie Rougon) nije provodadžijka, već biznismen. Ne postoji ljubav ni koncepcija ljubavi, sve je podređeno – bogatstvu. Zbog toga se javlja sužena svest bogate klase, koja u svakom razgovoru ili dešavanju vidi način da stekne još. Ipak, mora im se odati priznanje da u njihovom grabljivom oku ipak leži talenat da uoče ono što drugi ne mogu. Ta sposobnost uslovljena je okruženjem u kojem se formiraju kao ličnosti i kao pripadnici najvišeg sloja za vladavine Napoleona III (Luja Napoleona Bonaparte). Izobilje koje je uživao najbogatiji sloj Drugog francuskog carstva zasnivalo se na toliko nejednakoj raspodeli bogatstva, da se šest meseci nakon pada Luja Napoleona uspostavlja Pariska komuna, čuvena protorevolucija za sve naredne pobune protiv bogatih u Francuskoj i van njenih granica.¹ U ovom poglavlju videćemo kako se izgradnja ličnosti, a time i klasne svesti, odvija u najbolje materijalno obezbeđenom sloju Drugog carstva, gde ne postoji glad kao vodeći faktor u društvenom delovanju.

1.1. Aristid Sakar – arhetip biznismena

Aristid Rugon, kasnije Sakar, proizvod je vremena opšte grabeži, ali se ne sme zanemariti uticaj njegovog starijeg brata Ežena Rugona (Eugène Rougon), koji se duže kreće u svetu bogatih i bolje je upućen šta Aristidu treba. Sakar „zanat” uči od Ežena. Ukoliko je Aristidov nagon za grabljenjem momenat nasleđa, klasni momenat je njegovo sitnoburžoasko okruženje i veza sa bratom. Naglašeno je da je proveo nekoliko godina u službi, kaleći se za budući posao među sebi jednakima. Tih nekoliko godina pružilo mu je priliku da uvežba svoje ponašanje u društvu do savršenstva, a znanje i iskustvo koje mu je stariji brat preneo dopustili su mu da „preskoči” nekoliko stepenika na putu ka vrhu. Finalni proizvod, Aristid Sakar, našao se na vrhu lestvice.

Bitan momenat je promena prezimena iz Rugon u Sakar, jer, kako Aristid razmišlja, „ima novca u tom imenu”² (Zola 1962b: 58). Aristid je harizmatična i druželjubiva osoba, te zna da i najmanji detalji utiču da tuću percepciju njegove ličnosti. Za nouveaux riches Drugog carstva, prezentacija je ključ uspeha. Zbog toga je bitno da njegova supruga nosi skupocen nakit u javnosti: „Ako vas sutra ne bi videli s tim nakitom na balu u ministarstvu, nastala bi ogovaranja u vezi s mojim položajem…”³ (Zola 1962b: 171). On vremenom uči šta je sve ključno da bi se bogatstvo ne samo steklo, već i održalo.

Pre nego što se Aristid obogatio, stariji i iskusniji Ežen Rugon proklamuje: „Ti i tebi slični, ako bi vas pustili da radite po svojoj volji, ispraznili biste kase pre nego što bi bile pune. […] Gledaj kako ja živim, i potrudi se bar da se sagneš da pokupiš bogatstvo.”⁴ (Zola 1962b: 56). Ova izjava indikativna je iz dva razloga: Ežen je u pravu kada tvrdi da bi davanje bogatstva sirotinji na raspolaganje učinilo da to bogatstvo nestane brže nego što je i stvoreno, jer upravljanje resursima je „zanat” koji se stiče isključivo iskustvom. Sakar je ovu pouku usvojio vrlo rano u svom životu, te se nikada nije zadovoljavao sitnim bogatstvima koje je redovno sticao. „Najpre je igrao nasigurno […]. Ali to je bio tek početak njegovog znanja.”⁵ (Zola 1962b: 115) Počeo je od najmanjeg i nije prezao da se „sagne” da pokupi bogatstvo. Potom, implicirano je i da se obrasci ponašanja uče posmatranjem i oponašanjem. Aristid svoj zanat uči zato što se nalazi u odgovarajućem okruženju, i progres bi bio mnogo sporiji da se rodio, recimo, u radničkoj koloniji Žerminala, ukoliko bi uopšte i postojao. Njegova klasna svest se razvija u svakom mogućem trenutku, zato što je uticaj sredine konstantan i ne može ga umanjiti ili pauzirati svojevoljno. Okruženje je ključ, ono je sveuticajno i Aristid se ne opire tom uticaju, već kroz čitav tok romana pliva onamo gde ga voda nosi. Greške koje pravi su minimalne i poučne, a dobit je ogromna.

„Sakar beše, međutim, odredio svojoj sestri Sidoni, […] da sedi između dva preduzimača, […] na poverljivom mestu, gde je trebalo pobediti.⁶ (Zola 1962b: 52). Sakar je ugledao priliku za bogaćenje i u njemu se stvorio nagon za osvajanjem, „nagon izgladnele zveri”⁷ (Zola 1962b: 55) koji ga tera da grabi lak plen. Sve što mu se nađe na putu je smetnja: „Aristid je želeo da ima slobodne ruke; njemu se činilo da su žena i dete težak teret za čoveka koji se odlučio da preskoči sve prepreke […].”⁸ (Zola 1962b: 52). „Slobodne ruke” znače slobodu od porodičnih veza i obaveza, i potrebne su mu da bi mogao da grabi: „[…] nije mu bilo odvratno da se uporedi sa veštim obijačem, koji će, prevarom ili silom, uzeti svoj deo opšteg bogatstva koje mu je bilo do sada zlobno uskraćeno.”⁹ (Zola 1962b: 53). Sakar ne vidi ništa loše u tome da uzme samo deo bogatstva koje već kruži Parizom. Ne zanima ga poreklo tog bogatstva, već raspodela. Njegova pohlepa srozava ga na nivo životinje grabljivice, predatora, zveri koja ne haje za ljude. On je toliko ravnodušan prema činjenici da njegova nova žena spava sa njegovim sinom, da na trenutke deluje sociopatski. Njega zanima kapital, novac, brojevi – i samo time se i bavi. Ova pomerena svest stvara od njega jednodimenzionalnog, predvidljivog čoveka. Ljudski odnosi ga zanimaju isključivo ukoliko od njih ima koristi. Zbog toga pristaje da oženi trudnu Rene – uz obećanje o mirazu. Njihovo venčanje je transakcija, gde on dobija novac, a ona je zbrinuta od sramote nevenčane trudnice. Stoga, Aristid je savršen primerak poslovnog čoveka, koga lako možemo pogrdno nazvati „špekulantom”, mećutim ta uvreda zanemaruje pozitivne osobine njegove ličnosti, da je izuzetno sposoban čovek. Njegovo znanje, izolovano od okruženja u kome ga primenjuje, ne može se odbaciti kao štetno za društvo: u drugačijim okolnostima, on bi možda bio kvalitetan kadar za sprovođenje revolucionarnih akcija, ne vođa, ali svakako neko ko je snalažljiv i ko izvršava zadatak. Njegova amoralnost može poslužiti kao olakšavajuća okolnost u situacijama kada treba pronaći najefikasnije rešenje problema. Nedostatak emotivnosti omogućuje mu da racionalno posmatra stvari, pa je ženidba iz koristi, a ne ljubavi, očekivani potez za nekoga ko pokušava da izgradi prvobitni kapital.

1.2. Sidoni Rugon – biznismen u privatnom životu

Sidoni Rugon, Aristidova i Eženova sestra, sličnog je kova kao braća. Špekulant i poslovni čovek, i u njoj postoji „glad za novcem” i „potreba za spletkom”¹⁰ (Zola 1962b: 67). To, naravno, podrazumeva da je izuzetno sposobna: Aristid joj poverava velike poslove vezane za politiku i trgovinu, a ona ih uspešno obavlja. Sidoni ugovara brak između Aristida i Rene. Ona i Aristid zapravo imaju istu ulogu, samo deluju (u skladu sa rodnom pripadnošću) u različitim rejonima života: Aristid u poslovnom, Sidoni u privatnom. On je stručnjak za sklapanje poslovnih dogovora, a ona za sklapanje porodičnih. Kod buržoazije, gubi se linija demarkacije između ova dva sveta i poslovno i javno se izjednačavaju sa ličnim: „Pojam porodice je kod njih bio zamenjen nekom vrstom ortačkog društva, gde se zarada deli na jednake delove.”¹¹ (Zola 1962b: 127). Brak je poslovni ugovor, čista korist: Aristid sa Sidoni „pregovara o venčanju kao o poslu”¹² (Zola 1962b: 124). Pri ugovaranju braka, svaki od aktera izvlači korist.

Kao što Aristid zanat uči od Ežena, tako Sidoni uči od iskusnije gospođe de Lorens (Mme de Lauwerens), „veoma ugledne i iz najboljeg društva”¹³ (Zola 1962b: 125). Okruženje je, još jednom, ključno za formiranje njene ličnosti. Akcenat je na klasnom okruženju, budući da polazimo od postavke da su klasne strukture glavni faktor u formiranju čovekove svesti. Zolino stvaralaštvo to ne negira. I Sidoni i gospođa de Lorens efektivno trguju mlađim ženama; Sidoni se ljuti na sebe kada shvata da gospođa de Lorens ima bolji mehanizam za sklapanje brakova: „Kada je gospođa Sidoni shvatila mehanizam ovog novog pronalaska, bila je očajna. Žena u staroj crnoj haljini koja nosi ljubavna pisma u svojoj kotarici predstavljala je klasičnu školu u poređenju sa modernom školom ove visoke dame koja prodaje svoje prijateljice u svom salonu uz šoljicu šaja.”¹⁴ (Zola 1962b: 125). Sidoni prilagođava svoju taktiku kako bi privukla mušterije, i u tome uspeva.

Zanimljivo je da ni Aristid ni Sidoni ne ispoljavaju seksualnu želju. Toliko su preokupirani sklapanjem poslova da nemaju vremena da razmišljaju o tome. Što se Aristida tiče, umanjeni libido može se objasniti preusmeravanjem nagona na poslovne pohode (tzv. sublimacija: psihološki proces preusmeravanja seksualne energije ka neseksualnom cilju¹⁵. Aseksualnost Sidoni Rugon, pak, ima smisla kada se uzme u obzir njena muška uloga u ženskom svetu. Ona je glas razuma odnosno super-ego francuskog građanstva, te ni u jednom trenutku ne ispoljava „životinjske” nagone. Njoj samoj brak ne bi bio od koristi, muž bi joj čak predstavljao smetnju.

1.3. Rene Sakar – dokona aristokratija

Aristid Sakar i Sidoni Rugon su dve strane istog novčića – Sidoni je ženska verzija Aristida. Rene, sa druge strane, predstavlja suprotnost hladnokrvnom mužu i proračunatoj zaovi. Ona je oslobođen seksualni nagon, id, iako sputana društvenim normama.

Rene vapi za pravim ljudskim kontaktom, ali ne uspeva da zadovolji svoje nagone jer naspram nje nema nikoga ko bi joj odgovorio. Međuljudski odnosi su pervertovani, ljudi su otuđeni, u svetu bogatih prava ljudska konekcija ne postoji.

Rene je Sakarova supruga, ali njena prava uloga je zapravo da bude poslovni partner. Aristid je koristi kao ulog, kao robu, za sklapanje poslovnih prilika: „I Rene […] vide kako je nju Sakar bacio na kockarski sto kao ulog, kao svoj udeo, i kako se Maksim našao tu da podigne svoj zlatnik koji je ispao iz džepa špekulantovog. Predstavljala je određenu vrednost u novčaniku svoga muža.”¹⁶ (Zola 1962b: 294). Žena je instrumentalizovana, ona vredi onoliko koliko može materijalno da doprinese. Ženu buržoaskog porekla ovakva objektifikacija i instrumentalizacija ne bi uzbunila, jer bi od malih nogu učila svoju rodnu ulogu unutar klase kojoj pripada. Takve su Reneine poznanice. Ipak, Rene ima problem sa tim da bude šahovska figura u društvenoj igri, a njena pobuna objašnjava se njenim radničkim poreklom: detinjstvo je provela u radničkom kraju (Zola 1962b: 322). Ona se nikada nije do kraja navikla da bude zlatnik u igri obrtanja profita, da njena vrednost bude izjednačena sa količinom novca koju donosi. To je u kontrastu sa sitnoburžoaskim poreklom njenog muža, koji nema problem sa tim da koristi i bude iskorišćen, iz razloga što njegova odanost pripada hijerarhiji (zbog čega pri susretu s carem planski uzvikuje: „Živeo car!”¹⁷ (Zola 1962b: 319)). Rene želi ljudsku konekciju, ali je ne nalazi.

U krajnjem, Rene je sputana buržoaskim moralom i obrazscima ponašanja, ali i nedostatkom istinskog ljudskog dodira. Ona želi slobodu, a pronalazi je, suprotno Aristidu i Sidoni, u potpunom prepuštanju nagonima, u seksualnoj avanturi sa svojim posinkom. Ne pribegava ni sublimaciji, ni represiji nagona, već zadovoljenju. Međutim, osuda ove seksualne devijacije (budući da je u pitanju incest drugog reda, može se nazvati devijacijom) izostaje, jer viša klasa ne gubi vreme baveći se javnim moralom. Rene ostaje zaglavljena na zadovoljavanju primarne ljudske potrebe u Maslovljevoj hijerarhiji: seksualne potrebe. Za nju se čak može reći da je prepuštanje seksualnim nagonima kompenzacija za nedostatak koji oseća u emotivnom životu (na primer manjak ljubavi ili nepripadanje grupi, što se nalazi na višem nivou u Maslovljevoj hijerarhiji). Ipak, ovakvo praktikovanje slobode je zatvor svoje vrste. Ekscesivno prepuštanje nagonima, odnosno dozvoljavanje da id upravlja ličnošću, dovodi do disipacije ličnosti.

Kao što Rene služi za uznapređenje Aristidovih poslovnih planova, on njoj služi kao „uslužni bankar”¹⁸ (Zola 1962b: 121), te mu ne može zameriti što je i njihovo venčanje posao: „Ona je bila njegov savetnik i ortak a da to nije ni znala.”¹⁹ (Zola 1962b: 121). Ovakve klasne i rodne uloge dovode do toga da Rene počinje da se gadi čitavog društva kome pripada: „ […] došao je trenutak kada je Rene volela još samo svoju sobaricu. […] Možda je jednostavno bila dirnuta vernošću ove služavke, ovom poštenom dušom, čije spokojno staranje ništa nije moglo da uzdrma.”²⁰ (Zola 1962b: 310). Njena ljubav prema služavki takođe može da se objasni Reneinim radničkim poreklom. Nikada joj nije bilo prijatno u koži bogatašice, zbog čega se nije povezala sa ženama svoje klase i usamljenost je pokušavala da kompenzuje seksualnim avanturizmom. Služavka Selesta (Céleste) je, takođe, jedino neukaljano sa čime Rene ima kontakt. Rene prezire svet u kome se kreće, i nema prijateljice među sebi jednakima. Poštena služavka je obris malog sveta, čistog i dalekog od pokvarenosti i proračunatosti bogatih, poslednja nada za realnu ljudsku konekciju. Rene u njoj pokušava da nađe prijatelja, ali njihove klasne razlike to ne dozvoljavaju. Nakon što je Selesta napušta, ona postaje potpuno prazna i nedugo potom umire.

Ipak, iako se Rene može smatrati predstavnikom ženskog principa suprotstavljenog muškom principu Aristida i Sidoni, ne može se reći da je ona pasivno žensko. Ona je podjednaki predator kao njih dvoje, samo se njeno predatorstvo ispoljava na planu seksualnog života. Njen ulov je Maksim Rugon (Maxime Rougon), Aristidov sin iz prvog braka, dosta mlaći od Rene. Njena zabranjena seksualna avantura takođe je i pokušaj da uspostavi kontrolu u svom braku, da poruči da je ona ta koja iskorišćava, a ne koja biva iskorišćena (budući da je žena najčešće podređena muškarcu unutar klase kojoj pripada, što Rene oseća na svojoj koži kada je Aristid iskorišđava kao da je ona kapital za pokretanje posla), pa tako vidimo da namerno dozvoljava mužu da je pronađe u zagrljaju sina. Ovaj pokušaj vraćanja kontrole nad svojim životom je autodestruktivan po Rene, budući da ju je doveo u depresivno stanje:

„Et, quand le train fut parti, désespérée, elle ne sut plus que faire ; ses journées lui semblaient s’étendre devant elle, vides comme cette grande salle, où elle était demeurée seule. Elle remonta dans son coupé, elle dit au cocher de retourner à l’hôtel. Mais, en chemin, elle se ravisa ; elle eut peur de sa chambre, de l’ennui qui l’attendait ; elle ne se sentait pas même le courage de rentrer changer de toilette, pour son tour de lac habituel. Elle avait un besoin de soleil, un besoin de foule.“ (Zola 1984: 328)

„A kad je voz otišao, očajna, nije više znala šta da radi; činilo joj se da se njeni dani nižu pred njom prazni kao ova velika čekaonica u kojoj je ostala sama. Pope se u kola i reče kočijašu da vozi u palatu. Ali se putem predomisli; plašila se svoje sobe i dosade koja ju je tamo očekivala; nije čak imala hrabrosti ni da svrati da promeni haljinu za svoju uobičajenu šetlju oko jezera. Osećala je potrebu za sunce, potrebu za ljudima.“ (Zola 1962b: 313)

Pojava da potlačena osoba koristi oružje svog tlačenja kao instrument oslobođenja zapravo nije retka; u psihološkom životu individue, prinuda (eng.coercion) i agensnost (eng. agency)²¹ mogu da koegzistiraju unutar istog čina. Rene pokušava da povrati agensnost time što će delovati reaktivno na sopstvenu objektifikaciju. Međutim, njeno osciliranje između seksualnog oslobođenja i puritanske religioznosti pokazuje da ona zapravo ne veruje u ono što radi (ili bar ne može do kraja da iznese svoju pobunu), te time svaka mogućnost istinske agensnosti izostaje. Ono što je ključno za praktikovanje agensnosti je namera, a Rene nema jasno definisanu nameru svoje pobune; ona zna da je nesrećna usled svojih životnih okolnosti te se intuitivno buni, ali ne vidi nikakvu alternativu svom položaju, te je njen protest čisto reaktivan bez ikakve realne mogućnosti oslobođenja.

Izvod iz: Šipetić, J. (2020). Klasna svest u Zolinim romanima Kaljuga, U ključalom loncu, Trbuh Pariza i Žerminal. Univerzitet U Kragujevcu.

1. „Pariska komuna, koju na rečima slave svi oni koji žele da ih smatraju socijalistima, jer dobro znaju da radničke mase vatreno i iskreno saosećaju sa njom, pokazala je naročito očigledno istorijsku uslovljenost i ograničenu vrednost buržoaskog parlamentarizma i buržoaske demokratije – ustanova vrlo progresivnih u poređenju sa srednjevekovljem, ali koje u epohi proleterske revolucije neizbežno zahtevaju korenite promene. I upravo je Marks, koji je najbolje ocenio istorijski značaj komune, analizirajući je, pokazao eksploatatorski karakter buržoaske demokratije i buržoaskog parlamentarizma, koji ugnjetenim klasama daju pravo da jednom u nekoliko godina odluče koji će predstavnik imućnih klasa „predstavljati i ugnjetavati” narod u parlamentu. I baš sada, kad sovjetski pokret, obuhvatajući ceo svet, na očigled sviju nastavlja delo Komune, izdajnici socijalizma zaboravljaju konkretno iskustvo i konkretne pouke Pariske komune, ponavljajući stare buržoaske fraze o „demokratiji uopšte”. Komuna nije bila parlamentarna ustanova.

   Značaj Komune je, dalje, u tome što je pokušala da razbije, do temelja poruši, buržoaski društveni aparat – činovnički, sudski, vojni, policijski – zamenivši ga samoupravnom organizacijom radnika, u kojoj nija bilo podele između zakonodavne i izvršne vlasti. Sve savremene buržoasko-demokratske republike, među njima i Nemačka, koju izdajice socijalizma, terajući šegu sa istinom, nazivaju proleterskom, zadržavaju taj aparat. Na taj se način još i još jednom sasvim očigledno potvrđuje da dreka o zaštiti „demokratije uopšte” u suštini znači zaštitu buržoazije i njenih eksploatatorskih privilegija.” (Lenjin 2015) Ovaj citat ogoljuje građanske težnje ka očuvanju eksploatatorskog poretka isključivo iz lične koristi; klasni interes ostvaruje se prostim očuvanjem statusa kvo, stoga se svaka revolucionarna aktivnost mora ugušiti, ako ne silom, onda kulturnom hegemonijom i nametanjem buržoaskog sistema vrednosti. O ovome više u trećem poglavlju.  ↩

2. ”[…] il y a de l’argent dans ce nom-là.” (Zola 1984: 65)  ↩

3. ”Si l’on ne vous voyait pas ces bijoux demain au bal du ministère, on ferait des cancans sur ma situation…” (Zola 1984: 182)  ↩

4. ”Toi et tes pareils, si nous vous laissions faire, vous videriez les coffres avant même qu’ils fussent pleins. […] Vois comme je vis, et prends au moins la peine de te baisser pour ramasser une fortune.” (Zola 1984: 63)  ↩

5. ”D’abord, il joua à coup sûr […]. Mais c’était là l’enfance de l’art.” (Zola 1984: 124–125)  ↩

6. ”Saccard avait cependant réservé sa sœur Sidonie, […] entre les deux entrepreneurs, […] comme à un poste de confiance où il s’agissait de vaincre.” (Zola 1984: 38 (Zola 1962b: 32) – ovaj citat upućuje da Sakar svesno koristi svoju sestru u cilju razvitka socijalnog kapitala, koji služi isključivo kao sredstvo za akumulaciju profita. Tema pomenute večeri je izgradnja Pariza, koja Sakara zanima ne zato što je neimar, već zato što je gradnja jedan od osnovnih načina za sticanje prvobitnog kapitala. Tekst Sakarovo delovanje neretko otvoreno naziva špekulacijom, međutim Zola u nekoliko ključnih rečenica zalazi dublje u Sakarovu psihu: „Aristid Rugon se obori na Pariz […] sa nagonom grabljivica koje još izdaleka osete bojna polja.” (( ”Aristide Rougon s’abattit sur Paris […] avec ce flair des oiseaux de proie qui sentent de loin les champs de bataille.” (Zola 1984: 59)  ↩

7. ”instinct de bête affamée” (Zola 1984: 63)  ↩

8. ”Aristide voulait avoir les mains libres ; une femme et une enfant lui semblaient déjà un poids écrasant pour un homme décidé à franchir tous les fossés […].” (Zola 1984: 60)  ↩

9. ”[…] il ne lui répugnait pas de se comparer à un habile crocheteur de serrures qui, par ruse ou par violence, va prendre sa part de la richesse commune qu’on lui a méchamment refusée jusque-là.” (Zola 1984: 60)  ↩

10. 13 ”cet appétit de l’argent, ce besoin de l’intrigue” (Zola 1984: 75)  ↩

11. ”L’idée de famille était remplacée chez eux par celle d’une sorte de commandite où les bénéfices sont partagés à parts égales.” (Zola 1984: 137)  ↩

12. ”Il traita le mariage comme une affaire […].” (Zola 1984: 84) (Zola 1962b: 76), ravnodušan prema činjenici da njegova prva žena u toku pregovora umire u susednoj prostoriji. Sidoni upravlja ljudskim sudbinama iz sopstvenog interesa i dobiti: „Dok je udešavala venčanje, nadala se da će bar malo da priveže Rene za sebe, da je napravi svojom mušterijom, da izvuče iz nje mnogo koristi.” (( ”Tout en maquignonnant le mariage, elle espérait épouser un peu Renée, elle aussi, en faire une de ses clientes, tirer d’elle une foule de bénéfices.” (Zola 1984: 134)  ↩

13. ”[…] très respectueux d’ailleurs, et du meilleur monde.” (Zola 1984: 135)  ↩

14. ”Lorsque Mme Sidonie se fut expliqué le mécanisme de l’invention nouvelle, elle fut navrée. C’était l’école classique, la femme en vieille robe noire portant des billets doux ou fond de son cabas, mise en face de l’école moderne, de la grande dame qui vend ses amies dans son boudoir en buvant une tasse de thé.” (Zola 1984: 135)  ↩

15. ”Sublimation, n.f. 2. PSYCHAN. Processus par lequel l’énergie d’une pulsion sexuelle ou agressive est déplacée vers des buts non sexuels.” (Le Petit Larousse Illustré 2010: 971)  ↩

16. ”Et Renée […] vit que Saccard l’avait jetée comme un enjeu, comme une mise de fonds, et que Maxime s’était trouvé là, pour ramasser ce louis tombé de la poche du spéculateur. Elle restait une valeur dans le portefeuille de son mari.” (Zola 1984: 308)  ↩

17. ”Vive l’empereur !” (Zola 1984: 333)  ↩

18.  ”banquier obligeant” (Zola 1984: 130)  ↩

19. 23 ”Elle était une associée, une complice sans le savoir.” (Zola 1984: 131)  ↩

20. ”[…] il vint un moment où Renée n’eut plus que sa femme de chambre à aimer. […] Peut-être se trouvait-elle simplement touchée par la fidélité de cette servante, de ce brave cœur dont rien ne semblait ébranler la tranquille sollicitude.” (Zola 1984: 325)  ↩

21. „Agensnost: neologizam skovan prema engleskom izrazu agency, s ciljem da izrazi kapacitet (sposobnost i moć) osobe ili društvene grupe da deluje kao pokretačka snaga koja proizvodi određenu promenu. U sociologiji, odnosi se na kapacitet za samoopredeljenje, iskazivanje sopstvene volje, samostalno delovanje i donošenje odluka i u tom smislu najčešće se shvata kao opozit socijalnim strukturama koje determinišuće ili ograničavajuće utiču na pojedince i društvene grupe. Ova opozicija, po uverenju brojnih sociologa, čini važnu dijalektičku osovinu društvenog razvoja. (Prim. S. Milosavljević)” (Tiler 2015: 26)  ↩