Prema mišljenju učenih Srba, još jedna loša strana Francuza bila je što su u prve redove, u smrt, gurali one koje su smatrali „nižim“ od sebe. Ovo se prvenstveno odnosi na tamnopute vojnike iz afričkih kolonija, a kada je reč o njima, interesantni su prvi utisci srpskih vojnika, koji nikada ranije nisu videli crnog čoveka. Svi koji su ostavili svedočanstva o tom prvom susretu, zapisali su da je njihovo prvo osećanje bio strah. Jedan vojnik je zabeležio kako je na njega ostavila snažan utisak njihova boja kože, kao i da nije mogao da shvati kako je koža mogla da bude tako crna. U pokušaju da opiše pravu nijansu, srpski vojnik i seljak, znajući samo da je trešnja crnica iz njegove bašte bila tako tamna, uporedio je boju njihove kože sa ovim voćem.

Jedan drugi vojnik, koji je bio upućen u Bizertu na oporavak, sa čovekom tamne kože prvi put se susreo na brodu. Pošto je prvi put putovao brodom, želeo je da vidi kotlarnicu ili, kao što je sam zapisao, „šta lađu goni“. Zakoračivši u prostoriju, ugledao je crnca golog do pojasa kako ubacuje ugalj u kotao. Njegova pojava i jedno „No-o-o!“ koje je izustio u znak upozorenja toliko su uplašili srpskog vojnika da je brzo istrčao iz kotlarnice.

Verovatno najzanimljiviji opis prvog susreta sa vojnicima iz Afrike ostavio je kaplar Jerotije Pavlović, zabeleživši komičnu situaciju o tome kako je njegov prijatelj iz rova i seljački sin Joksa doživeo „crnog čoveka“:

– Jerotije, ajde ‘vamo brzo. Brzo! Da vidiš… Vidi, Jerotije, brate slatki – pokazuje jedinicu francuske armije što u punoj ratnoj opremi maršuje drumom… Kako li postadoše ovako crni?
– Takvi se rodili.
– Gde se rodili?
– Pa tamo, u toj Africi.
– I oni došli da nam pomognu?
– Došli.
– Joj, al’ će Bugari da se prepadnu kad ih vide!
– Da znaš da hoće.

Francuski vojnik primeti da ih gledamo i o njima pričamo, ustade i pođe ka nama.

– Evo ga! Ide pravo ovamo – uspaniči se Joksa.
– Neka. Samo ti stoj i ćuti. Ja ću da pričam.

Kad priđe, vojnik salutira i osmehnu se:

– Bon žur.
– Žur i tebi.

Stoji. Gleda nas. Ćutimo i osmehujemo se: mi njemu, on nama. Izvadim tabakeru i ponudim cigaretom. Prihvati.

– Ž sui Serb – nabadam francuski, a onda prstom pokazujem u njegove grudi.
– Ž sui Moroko […]
– Komansava? – ohrabrio se i Joksa.
– Bjen, bjen – smeje se vojnik.
– Bože, Jerotije, da li se on sad ne čudi što smo mi ovako beli?
– Sigurno da se čudi. Koliko mi crne ljude nismo viđali, valjda ni oni nisu bele. Rat nas sastavio da se razgledamo. Vidiš kako se smeje. Isto kao mi. I oni tamo što su zaseli, i oni sede kao mi. Sve isto, samo oni crni, a mi beli.

Ovaj opis vredno je svedočanstvo o prvom susretu sa vojnicima iz Afrike i verno prikazuje karakter prosečnog srpskog vojnika, koji je neobrazovan i lakoveran i tamnoputom vojniku prilazi sa predrasudama, ali bez nipodaštavanja ili rasizma koji su bili svojstveniji savezničkim vojnicima sa Zapada. I sam autor ovog dnevnika na kraju konstatuje da su svi ljudi isti, koje god vere ili boje kože bili. U liku Jokse može se prepoznati prosečan srpski vojnik, koji je u biti bio vesele prirode i lako je stupao u komunikaciju sa drugim vojnicima, čak i kada nije dovoljno dobro poznavao druge jezike. Prvi susret sa ovim francuskim trupama u Joksi je probudio strah, dok je pokušavao da nasluti kakav će utisak ovi vojnici ostaviti na neprijatelja.

Upravo zato što je strah bio glavno osećanje koje ih je prožimalo, srpski vojnici počeli su da beleže glasine koje su kružile o njihovim tamnoputim kolegama. Najpopularnije su zasigurno bile one da su crnci ljudožderi. Jedan vojnik je zapisao kako su tamnoputi vojnici najčešće ubijali Bugare i to tako što su ih obezglavljivali, dok su glave stavljali u torbe. Iako nije lično prisustvovao nekom takvom događaju, iz „sigurnog izvora“ je čuo da su Senegalci potom „pili mozak“ svojih protivnika. Jedan drugi vojnik osvrnuo se na događaj u selu Konopište, čiji su meštani navodno videli jednog vojnika crnca koji Bugarima seče uši, a da je nisku ušiju nosio oko vrata. Oficir koji je zabeležio ovu priču makedonskih seljaka, nije isključio mogućnost njene verodostojnosti. Osim čestog poređenja sa kanibalima, u dnevnicima su vojnici iz afričkih kolonija okarakterisani kao „snažni“, „izdržljivi“, „hrabri“ i „neustrašivi ratnici“, koje su Srbi cenili zbog njihove hrabrosti i ratnih sposobnosti.

Foto: Šumadijska divizija

Izvod iz: Jasmina Tomašević – „Veliki rat i mali čovek: svedočenja srpskih vojnika“