“Koncept totalitarizma je sam po sebi lažan koncept, izmišljen u savremenoj epohi sa ciljem da ograniči društvenu analizu i kritiku na horizont liberalnog, “demokratskog” i “nepremostivog” kapitalizma.” – Samir Amin 

Ranih 2000-ih godina, sa proširenjem Evropske unije na zemlje bivšeg Istočnog bloka, širom Evrope proširio se narativ o „dva totalitarizma“. Za popularizaciju ovog narativa najzaslužnija je knjiga Žan-Pjera Fajea sa svojom Teorijom potkovice. Prema ovoj teoriji, politički spektar se predstavlja, ne kao linearni kontinuum po kom su radikalna levica ili komunizam na jednom kraju a ekstremna desnica ili fašizam na drugom, već kao potkovica na kojoj se ova dva ekstrema, „dva totalitarizma susreću kao dve strane iste totalitarne tendencije. Tako se ostvaruje potpuno drugačija konceptualizacija političke sfere prema kojoj se na jednoj strani nalazi (neo)liberalni centar sa određenim, ograničenim prostorom za manever (levo ili desno) a na drugoj strani totalitarizam sa svoja dva lica – fašizmom i komunizmom.

Na ovaj način, totalitarizam kao antiteza liberalizmu postaje definišući pojam politike 20. veka jer se na osnovu brutalne demonizacije takozvanih totalitarnih sistema indirektno generiše bezuslovna podrška neoliberalizmu. Simptome ove tektonske promene u političkom razmišljanju susrećemo u svakom kutku javnog života. Kada se podrška Hilari Klinton, kao oličenju američkog imperijalizma i desničarske neoliberalne politike, predstavlja kao moralni imperativ u borbi protiv fašističkog zla Donalda Trampa, iza takve postavke krije se viđenje politike koje se zasniva na opoziciji između liberalizma i totalitarizma. Ista ta postavka se koristi kada je neophodno opravdati američke agresije u Trećem svetu. Kada se zagovara agresivnija politika prema levičarskim vladama u Venecueli, Kubi ili Severnoj Koreji, ona se pravda borbom protiv totalitarizma, a u tu zadatu matricu upadaju i levičari i desničari kako na Zapadu tako i u zemljama koje su meta zapadnog imperijalizma.

Antitotalitarizam zapadnih liberala, levičara i konzervativaca osnovna je podloga njihove antiruske i antikineske histerije. Drugim rečima, gde god ne vlada liberalizam po meri Zapada poteže se antitotalitarna karta koja onda konsoliduje celokupan politički spektar u borbi protiv onoga što je označeno kao totalitarno. Teorija potkovice toliko je duboko usađena u matricu političkog mišljenja na Zapadu da je dovoljno da se meta zapadne agresije i histerije u medijima označi kao totalitarna da levičari i desničari počnu da se utrkuju u tome ko će više demonizovati tu totalitarnu pretnju. Levičarski mediji na Zapadu kao što su Gardijan (Guardian) ili DemokrasiNau (DemoracyNow) češće će emitovati priloge u kojima se kritikuje Severna Koreja ili Kina nego mnogi konzervativni mediji. Dakle, u zemljama imperijalnog centra, pojam „totalitarizam“ i njemu pridružena Teorija potkovice predstavljaju ključnu tačku i mobilizacijsku lozinku koja okuplja sve imperijalne snage i usmerava ih ka spoljnom neprijatelju. U isto vreme, totalitarizam funkcioniše kao glavno opravdanje liberalnog poretka zemalja imperijalnog centra nasuprot kom se one postavljaju kao „manje zlo“.

Moć antitotalitarne ideologije leži i u tome što okuplja autokolonijalne snage u zemljama periferije ili poluperiferije. Rusija i Kina su verovatno glavne mete ove ideologije. Ruska opozicija koristi epitet tiranin ili totalitarni vladar da opiše Vladimira Putina na dnevnoj bazi. Neulazeći sada u to da li je takav opis adekvatan, ono što je ključno jeste da sam taj termin deluje kao određena vrsta moralne ucene koja ostavlja sagovornika bez argumenata. Svaki pokušaj suprotstavljanja takvom nazivu automatski vodi u poraz jer se svako ko se suprotstavi toj karakterizaciji odmah naziva fašistom ili totalitarcem. Moć ove retoričke strategije vrlo dobro je poznata i ljudima u Srbiji gde su mnogi ondašnji političari i intelektualci koji su se suprotstavljali zapadnoj politici prema Jugoslaviji krajem 90ih automatski nazivani fašistima čak i ako su se oni samodeklarisali kao levičari. Biti levičar i suprotstavljati se zapadnoj imperijalnoj politici prema SRJ bio je povod za etiketu „nacional-socijaliste“ ili naciste zbog tobožnjeg spajanja nacionalizma i socijalizma. Politički nepismeni saradnici imperijalizma koji su svoje političko delovanje na terenu sprovodili u najvećoj meri putem saradnje sa otvorenim i direktnim nacistima i fašistima koji su bili spremni na obračun sa policijom, rutinski su levičare koji su se suprotstavljali imperijalističkoj agresiji na SRJ i otvorenom mešanju u političke procese unutar države nazivali nacistima.

Trenutno se vrlo slična dinamika razvija i u Kini prvenstveno na temu takozvanog progona Ujgura ili muslimanskog stanovništva centralne i jugozapadne Kine. Element etničke netrpeljivosti koji se na taj način pridodaje Kini kojoj je već prikačena etiketa totalitarizma upotpunjuje sliku ovog društva kao dokaza da su komunizam i nacizam u krajnjoj instanci jedno te isto, a sve to daje opravdanje zapadnim centrima moći da sprovode što agresivniju politiku prema Kini.

Svakom iole objektivnom svedoku istorije geopolitičkih dešavanja od pada Berlinskog zida pa do danas sasvim je jasno da je antitotalitarni narativ nepogrešivo išao na ruku zapadne politike kroz ceo ovaj period. Od rušenja Miloševića preko agresije na Irak i napada na niz levičarskih vlada u Latinskoj Americi do ofanziva prema Kini, Rusiji, Severnoj Koreji i Iranu borba protiv totalitarizma bila je ratni poklič koji je okupljao konzervativce, liberale i pro-imperijalne levičare iza NATO intervencija. Međutim, sama činjenica da je taj narativ služio u korist SAD-a i NATO-a ne predstavlja direktan dokaz da se radi o ideološkoj podmetačini. „Šta ako su SAD zaista kroz sve ove procese bile vođene iskrenom borbom protiv totalne državne vlasti?“ zapitaće se oni koji bespogovorno zastupaju imperijalnu politiku. Da bi se dokazalo da su SAD zaista posvećene borbi protiv totalitarizma za početak je neophodno demonstrirati da one stvarno sprovode antitotalitarnu i liberalnu politiku na unutrašnjem i spoljnom planu. Međutim, činjenice pokazuju da unutrašnja politika SAD-a češće odgovara opisu totalitarne države nego mnogi režimi koje one optužuju za totalitarizam, kao i da instalirani režimi u državama koje se podvrgnu zapadnim intervencijama, antitotalitarne kriterijume Zapada ispunjavaju isključivo kroz akomodaciju njihovih ekonomskih interesa, pa kao takve ne predstavljaju opasnost po hijerarhijsku podelu svetske ekonomije.

Ne bismo morali ići dalje od činjenice da su SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland i Izrael evropske doseljeničke kolonije koje su u startu uspostavljene totalitarnim metodama porobljavanja, neretko i genocida nad autohtonim stanovništvom. Međutim, kako se preko te činjenice olako prelazi, jer se kroz perspektivu evrocentrične istorije i međunarodnog pravnog poretka svaka od pomenutih okupacija legalizuje, od kritičara se očekuje da zanemare prošlost i posvete se isključivo sadašnjoj slici pomenutih društava, pa još i odvojeno od ostatka materijalne realnosti i današnjih svetskih uslova. Tako se često zanemaruje da su liberalne i antitotalitarne politike u zemljama centra svet-sistema omogućene što istorijskim, tako i savremenim političkim prilikama koje su direktne posledice totalitarnih, odnosno kolonijalnih i neokolonijalnih politika i odsustva ekonomskih nedaća usled hijerarhijske strukture u svetskoj ekonomiji.

Američki filozof politike ŠeldonVolin, koji se identifikuje kao dosledni liberalni demokrata (dakle, ne radi se ni o kakvom komunisti ili anarhisti), razotkriva totalitarnu prirodu američkog korporativnog kapitalizma. Volin je skovao termin „inverzni totalitarizam“ kako bi okarakterisao politički režim SAD-a. Prema njegovoj dijagnozi, taj politički sistem ima sve praktične i suštinske karakteristike totalitarizma iako zadržava formalni okvir demokratije. Za razliku od klasičnog totalitarizma koji se ogleda u apsolutnoj vlasti pojedinca koja vlada zahvaljujući svojoj harizmi i sposobnošću za manipulaciju masom, inverzni totalitarizam osigurava totalnu vlast korporativnih mreža i potpunu nemoć pojedinca da utiče na odluke vlasti iako postoji formalna mogućnost političkog organizovanja. Volin uočava da SAD ne ispunjavaju nijedan kriterijum liberalnog sistema na kom formalno počivaju. Ubistva Afroamerikanca od strane policije su samo najsvežiji pojavni oblik policijske države koja se u siromašnim četvrtima odavno ponaša kao okupaciona sila a ne kao organ reda i mira. S tim u vezi je i najviši procenat zatvorenika u odnosu na ukupno stanovništvo na svetu. SAD ima čak 5 puta više zatvorenika po glavi stanovnika nego Kina. Naravno, ogromna većina zatvorenika pripada kolonizovanim populacijama tako da u američom totalitarizmu itekako postoji i etnička i rasna dimenzija.

Otkrića Edvarda Snoudena i Čelsi Mening pokazuju da ova totalitarna vlast poseduje takav aparat unutrašnje špijunaže na kom bi joj pozavideli i naširoko prokazani i demonizovani režimi kao što je Istočna Nemačka sa svojom čuvenom tajnom policijom. Dalje, odavno je pokazano da se Vlada SAD-a ne pridržava svog Ustava kada je reč o pravima zatvorenika i pravu na pravično suđenje u razumnom roku. U zatvoru Gvantanamo se nalaze mnogi politički zatvorenici kojima su uskraćena gotovo sva ljudska prava a da protiv njih nikada nije podignuta optužnica. Postoje i konkretni i neoborivi dokazi da su vlasti SAD-a sprovodile ubistva sopstvenih građana što predstavlja najgrublje kršenje Ustava. Anvar al-Avlaki je možda najpoznatiji primer američkog državljanina koji je ubijen dronom u okviru rata protiv terora. Na kraju, studije pokazuju da politički potezi američkih vlasti nisu ni u kakvoj korelaciji sa željama i uverenjima gotovo dve trećine državljana te zemlje dok su gotovo stoprocentno usklađene sa željama i političkim ubeđenjima najbogatijih jedan odsto. Drugim rečima, kao što to objašnjava Volin, SAD imaju sve elemente totalitarnog režima iako zadržavaju formalno demokratski okvir.

Inverzni totalitarizam je na vrlo izvestan način opasniji od klasičnog totalitarizma baš zbog činjenice da je u ovakvom obliku vladavine moć manje koncentrisana. U klasičnom totalitarizmu nacističkog ili fašističkog tipa, vođa u svojim rukama drži svu moć a njegovi saradnici su samo delovi piramide na čijem se vrhu on nalazi. U inverznom totalitarizmu, predsednik ili šef države je suštinski marioneta ili glavni menadžer korporacije koja ima nešto veći upravni odbor u kom sede vlasnici glavnih korporacija iz vojno-industrijskog kompleksa, finansijske industrije, energetskog sektora, medija, farmaceutske industrije, itd. Zbog ovakve raspodele moći, klasični totalitarni sistemi su se često raspadali nakon smrti diktatora ili su režimi padali nakon što se vođa skloni sa svoje funkcije vojnim pučem, ili ponekad čak i nakon poraza na izborima. Ono što totalitarnu vlast u SAD čini posebno zastrašujućom za građane koji uviđaju njenu suštinu jeste činjenica da nije moguće zamisliti scenario po kome bi korporativna država mogla da se reformiše. Sa druge strane, Putinova opozicija u Rusiji, na primer, ima samo jedan cilj a to je da smeni Putina što njen narativ čini mnogo moćnijim i opasnijim.

Neke apologete imperijalizma će možda reći da je i takav oblik vladavine kakav ima SAD bolji od svih ostalih oblika vlasti na svetu. Međutim, mnogi od onih režima koje SAD i njihovi saveznici nazivaju totalitarnim imaju mnogo manje elemenata totalitarizma od samih SAD. Uzmimo samo primer Bolivije čiji je prethodni predsednik Evo Morales optuživan za autokratu i neretko za totalitarnog vođu iako su za vreme celokupne njegove vladavine redovno održavani izbori na kojima je on ubedljivo pobeđivao i iako je medijska i finansijska moć opozicije bila makar u rangu sa njegovom partijom a vrlo verovatno i veća. Sam Morales je smenjen sa mesta predsednika uz ogroman napor propagandne mašinerije SAD-a uprkos tome što je pobedio na izborima a na njegovo mesto je dovedena dokazana rasistikinja i hrišćanska fundamentalistkinja. Spomenimo i da su socijalistički režimi koje Zapad ubraja u totalitarne organizovani na principu participativne demokratije, što znači da je udeo radnih ljudi u upravljanju sopstvenim radnim mestom ili izboru svojih lokalnih i centralnih političkih predstavnika daleko veći nego što je to slučaj u parlamentarnoj demokratiji, gde se biračima nudi izbor da jednom u pet godina izaberu kojoj će podgrupi vladajuće klase dati odrešene ruke da samovoljno vodi državnu politiku.

Najzad, ono što tobožnjim kritičarima nezapadnih totalitarizma nikako ne polazi za rukom je proširenje vidika na globalnu perspektivu. U tom bi slučaju postalo više nego očigledno da je sam način organizacije globalne ekonomije – koji počiva na transferu vrednosti iz osiromašenih u obogaćene zemlje, a koji nazivamo imperijalizmom – uspostavljen i održava se totalitarnim metodama (od monopola na telekomunikacije i tehnologiju, preko pristupa resursima i globalnim finansijama, do sredstava za masovono uništenje). Takva bi perspektiva vrlo lako razotkrila totalitarnu prirodu upravo onih zemalja koje predstavljaju demokratskim, dok bi od etikete totalitarizma amnestirala čak i one koje na uštrb formalne demokratije izgrađuju sistem potencijalno otporan na imperijalističku dominaciju i eksploataciju. Takođe, kroz takvu bi perspektivu postao lako uočljiv hendikep preslikavanje formalne demokratije zapadnog modela na ugnjetene, periferne zemlje, i restrikcije koje nameće u pogledu pretenzija na nezavisniji razvoj.

Videli smo do sada kako antitotalitarni narativ ima funkciju da pravda imperijalizam širom sveta bez obzira na to što SAD i druge zapadne zemlje imaju daleko više odlika totalitarnog sistema nego brojne zemlje koje one tom etiketom nastoje da demonizuju. Sa druge strane, videli smo i da samo insistiranje na pojmu totalitarizma proizvodi vrlo moćnu liniju kritike politike SAD-a. Pošto je Zapad, kao što smo pokazali, svoj celokupan ideološki narativ oblikovao oko pojma totalitarizma, ljudi koji taj pojam zaista shvataju i dosledno upotrebljavaju uočavaju totalitarnu suštinu samog Zapada. Dakle, ako se vratimo na ekonomiju i klasnu borbu i potkovicu ponovo izravnamo, dokazujemo da jedan deo spektra (fašizam) ne zauziima krajnju poziciju ove linije, nego središnju – on (ekonomski gledano) nije digresija nego nužna progresija od liberalizma koji postaje nekonkurentan ili se nalazi pod pritiskom drugih svetskih (antikolonijalnih) snaga. Tu naravno ne mora doći do opšteg konsenzusa, pa možemo imati kao u SAD podeljenost društva na one koji smatraju da se još uvek mogu liberalizmom ostvariti isti ekonomski ciljevi globalne dominacije kao i fašizmom, ali u nekom momentu se može očekivati dvopartijska nacionalna strategija i prihvatanje fašizma ili liberalizma kao nacionalnog modela, u zavisnosti od svetskih gibanja.

Sa naše strane, što reče Engels (a mi bismo to morali primeniti na periferiju i interno kolonizovane u doseljeničkim kolonijama) revolucija (ili, u ovom slučaju nacionalno/ekonomsko oslobođenje) je najautoritarniji čin koji postoji, jer se radi o nametanju političke volje većine (u ovom slučaju svetske većine) manjini. Mi, dakle, ne smemo zaboraviti da je razvoj po fazama ključan za marksističku misao i, shodno tome, ne treba da bežimo od autoritarizma, nego ga prihvatimo kao jedno od oruđa koja su nam na raspolaganju, a koja (kao što istorija dokazuje) rađaju progresivnije društvene odnose sposobnije da iznedre antiautoritarne mehanizme. Takođe, važno je i da u potpunosti obustavimo praksu adresiranja imperijalnih i proimperijalinih kritičara, i počnemo sa obraćanjem sopstvenim narodima, statusnim grupama i klasama sa interesom za antisistemsku i antitotalitarnu akciju u pravom smislu značenja te reči.