IstaknutoTeorija

Marks i tri ekonomska problema socijalizma

      RachmaninoffRhapsody

„Water, water everywhere

And all the boards did shrink

Water, water everywhere

Nor any drop to drink“

T. Coleridge

Communism everywhere

Yet all our hopes did sink!

Comunism everywhere

But all we need is think!

 

Marksizam je pre Lenjina uglavnom principijelno odbijao da razmišlja o tome kako bi komunizam trebalo da izgleda. Marksov rad se uglavnom fokusirao na uočavanje kontradikcija kapitalizma i objašnjavanje neizbežnosti njegovog kolapsa i socijalističke revolucije. Glavni razlog zašto je ova Marksova odluka bila principijelna je činjenica da je on kao mislilac bio izuzetno isfrustriran utopizmom francuskih socijalista pa iako je delio njihove želje slagao se sa podsmesima konzervativaca upućenim Sen Simonu koga su oni ismevali tvrdivši da bi se prema Sen Simonu, u socijalizmu, Atlantski okean pretvorio u limunadu! Međutim, Marks, u svojim istorijskim radovima primećuje izuzetno bitnu stvar a to je da je revolucija uvek „babica istorije“ u smislu da se u momentu revolucije ne stvara novi svet ni iz čega nego se društveni odnosi koji su već uveliko razvijeni uzdižu iznad onih koji su u datom momentu dominantni ali se nalaze u stanju krize. Tako on objašnjava francusku revoluciju kao momenat u kom kapitalistička klasa koja je postojala već nekoliko vekova pre same revolucije svrgava monarhiju kao društveno uređenje koje se nalazilo u krizi. U tom smislu, svakako bi bilo opravdano očekivati od Marksa da uoči društvene snage, formacije i tendencije u kapitalizmu koje sadrže elemente socijalizma i od kojih se može očekivati da preovladaju snage buržoazije u momentu revolucije.

Drugi značajni marksitički mislilac Lenjin je u tom smislu nastavio gde je Marks stao. Delom je njegov rad bio motivisan uviđanjem da Marks nije ostavio skicu komunističkog društva koja bi se mogla ponuditi kao platforma za revolucionarnu borbu. Dakle, Marksov anti-utopizam je zapravo bio samo-poražavajući jer nije ostavio jasnu ideju revolucionarnoj partiji u smislu tačnih ciljeva borbe. Lenjinov rad na ovom polju je naravno kasnije bio motivisan i praktičnim potrebama jer je njegova partija uspela da revolucijom dođe na vlast u Rusiji. Da bi slikovito prikazao kako komunističko društvo treba da izlgleda, Lenjin je jednom prilikom rekao da socijalističko društvo treba da funkcioniše kao nemačka pošta. U tom smislu, Lenjin je uvideo jednu postojeću strukturu u kapitalističkom društvu, izdvojio njene ključne odlike i utvrdio sa su principi na kojima je organizovana korisni za buduće komunističko društvo. Ovde će cilj biti da se ukratko opišu nekoliko već postojećih oblika društvenih odnosa u kapitalizmu koji pružaju odgovor na to kako bi se regulisali društveni odnosi u socijalizmu. Naravno, skica koja će se izneti ovde predstavlja tek poziv marksističkim snagama na dalje razmišljanje motivisan shvatanjem da marksizam ne sme potpuno odbaciti svoj utopistički-programatski karakter. Takođe smo, poučeni dosadašnjim iskustvima, svesni da će mnogi marksisti kritikovati ovakav pokušaj kao čist utopizam i ultralevičarstvo. Međutim, prateći Lenjina, moramo shvatiti da bez nekakve okvirne skice ili platforme ne možemo očekivati masovnu podršku narodnih masa i srljanje u nepoznato. Kao revolucionari, radničkoj klasi dugujemo barem nekakvo obećanje o onome šta želimo da stvorimo. Napomenimo još i to da se skica koju ovde iznosimo odnosi na ciljeve koje treba postići i zbog toga neće biti reči o tome na koji način do tih ciljeva treba doći. Sigurno je da se nekim od ovde iznetih rešenja treba dati prednost u toku perioda tranzicije ka socijalizmu, ali za sada nećemo govoriti o tome koja rešenja su primarna a koja sekundarna. Tu problematiku ćemo ostaviti za neku narednu priliku.

Skica koju ćemo ovde izneti insipirisana je odgovorom na tri ključna problema kapitalizma koja se redom analiziraju u tri zasebna toma Marksovog Kapitala. Prvi je problem kapitalističke proizvodnje i eksploatacije radne snage (I tom), drugi je problem kapitalističke distribucije i tržišne ekonomije (II tom) i treći je problem novca, banaka i monetarne ekonomije (III tom). U smislu prvog toma Kapitala i problematike kapitalističke proizvodnje, ključni problem je eksploatacija radne snage odnosno činjenica da se u kapitalitičkom preduzeću mora ostvariti višak vrednosti. Višak vrednosti se ostvaruje tako što se radniku plaća manje od vrednosti koju je za vreme svog rada stvorio. Dakle radi se o eksploataciji. Drugi problem je problem otuđenja, jer radnik nije vlasnik proizvoda koji napravi, ne utiče u odlikama koje se tiču njegovog rada i otuđen je od svojih saradnika koje uglavnom vidi kao konkurenciju za eventualni napredak na bolji položaj. U socijalizmu ovaj problem mora biti rešen eliminacijom eksploatacije i otuđenja. To znači da radnici moraju kolektivno odlučivati o radu preduzeća i moraju biti plaćeni u skladu sa uloženim radom.

Potoje istorijski primeri preduzeća koja su ovako funkcionisala u okviru socijalističkih zemalja kao i primeri firmi koje funkcionišu na približno takav način unutar kapitalističkih ekonomija. Primer radničkog samoupravljanja u bivšoj SFRJ je jedan od primera koji se često spominju. Može se reći kao što je to često isticano što u domaćoj što u inostranoj literaturi da je problem eksploatacije bio veoma zadovoljavajuće rešen u SFRJ. Međutim, SFRJ je imala problem iz aspekta drugog toma Kapitala odnosno problem konkurencije ili restauracije tržišne ekonomije zbog kojeg je došlo do raslojavanja među pojedinim preduzećima i posledično imovinske nejednakosti u različitim regijama federacije. U suštini može se reći da je SFRJ imala kapitalističko tržište a socijalističku organizaciju proizvodnje. Postoje mnoga preduzeća slična onima u SFRJ koja posluju unutar kapitalističkih ekonomija. Najčuveniji i najuspešniji primer je španski Mondragon koji zapošljava blizu 100 000 radnika. Mondragon se već decenijama uspešno takmiči sa kapitalističkim korporacijama i neprestano raste. Naravno, Mondragon nije savršen model za socijalističko preduzeće jer postoje određene nejednakosti u zaradama. Međutim, ono što je vrlo korisno je princip radničkog odlučivanja o politici preduzeća što uglavnom osigurava mnogo veći nivo jednakosti u zaradama nego što je to slučaj u kapitalističkim preduzećima, gotovo potpuna zaštita od gubitka posla (čak i kada to ide na štetu firme), zagarantovano obrazovanje i napredovanje na poslu, kolektivna solidarnost u smislu zdravstvene zaštite zaposlenih i članova njihovih porodica itd. Postoje mnogi primeri ovakvih preduzeća koja se uspešno takmiče sa kapitalističkim firmama ali na tržištu neke od njih propadaju dok druge uspevaju, kao što je slušaj i sa kapitalističkim preduzećima.

Dakle, drugi problem je problem koji je potrebno rešiti je problem tržišta kao mehanizma distribucije. Najveći deo razmene dobara se u kapitalizmu odvija na tržištu gde oni koji imaju novac mogu da kupe praktično šta god žele dok oni koji nemaju novac bivaju uskraćeni i za najosnovnije potrebe uprkos neverovatno širokoj ponudi. Nasuprot liberalnoj doktrini da slobodno tržište prirodno vodi do balansa cena, kvaliteta, ponude i potražnje, kako je Marks to utvrdio, tržište je izuzetno nestabilan sistem koji stalno osciluje i periodično vodi u krize. Potpuno slobodno tržište možemo zamisliti kao saobraćajnicu na kojoj nema saobraćajnih znakova. Takav sistem svakako odgovara onome ko vozi tenk, ali nikako ne odgovara onome ko vozi bicikl. Tako na tržištu prirodno opstaju najveće i najsnažnije firme koje izbacuju manje firme iz tržišne utakmice i uspostavljaju monopole ili kvazi-monopole. Na sreću, saobraćaj nije uređan po principu tržišta već se sprovode detaljne analize planiranja saobraćajnica i definišu se mehanizmi koji smanjuju rizik za sve učesnike omogućujući im tako relativno visok nivo bezbednosti. Komunistička ili socijalistička privreda zato mora sadržati elemente planiranja. Kao što je primer SFRJ pokazao, dobra organizacija unutar preduzeća ne umanjuje rizik od rasta nejednakosti jer jača preduzeća prirodno jačaju dok slabija propadaju bez obzira na unutrašnju organizaciju. Sovjetski savez je za razliku od SFRJ imao snažniju regulativu planske privrede ali mu je nedostajala demokratska organizacija preduzeća. U tom smislu, možemo reći da je SFRJ bolje dogovorila na problematiku prvog toma Kapitala a Sovjetski savez na problematiku iz drugog toma. Međutim, neophodno je razrešiti sve izvore kontradikcija kapitalizma da bi se uspostavila uspešna socijalistička ekonomija.

Na ovom mestu potrebno je odgovoriti na rasprostranjen ideološki napad na plansku privredu kao primer „neefikasnosti“. Ovakva kritika je potpuno pogrešna iz dva ključna razloga. Prvo, Sovjetski savez je izvršio industrijalizaciju zemlje i uzdigao se do svetske industrijske sile u nekoliko decenija time pretekavši brojne kapitalističke ekonomije kojima je za takav podvig bilo potrebno nekoliko stotina godina. Pored toga, žrtve radničke klase u Sovjetskom savezu su bile minimalne u odnosu na žrtve razvoja kapitalističkih zemalja. U Sovjetskom savezu je od samog početka postojalo osmočasovno radno vreme, visok stepen zaštite na radu i relativno stabilne plate. U toku industrijske revolucije u kapitalističkim zemljama radilo se po četrnaest sati dnevno, radnici su svakodnevno ginuli na radu a plate su bile mizerne. Takođe, u vreme Drugog svetskog rata jedino je planska sovjetska ekonomija uspela da odgovori na izazove rata i nadjača nemačku fašističku ekonomiju, a vredi spomenuti i to da su i britanska i američka ekonomija za vreme rata bile gotovo preko noći transformisane u planske ekonomije jer je bilo jasno da je takav sistem jedini odgovarajući za date uslove. Prema tome, ideja da je planiranje neefikasno je potpuna ideološka izmišljotina. Treba napomenuti i to da ekonomsko planiranje postoji i u kapitalizmu. Šta više multinacionalne kompanije, čije je bogatstvo i godišnja proizvodnja često veća od ukupnog bogatstva i proizvodnje ogromnog broja država, organizovane su kao planske ekonomije. Na primer, pojedini segmenti Mercedes Benza ne trguju između sebe, već planirano i usaglašeno proizvode delove koji se na kraju sklapaju u gotova vozila. Ukoliko bi Mercedes Benz poslovao po principima tržišta stalno bi dolazilo do viška plastičnih delova ili sedišta i hroničnog manjka kompleksnih elektronskih delova i krupnih delova kao što su karoserije i sl. za koje je potrebno mnogo više rada i resursa. Dakle, organizacija same korporacije nam pokazuje da je planiranje neuporedivo efikasnije od tržišta samo se na to nikada na ukazuje zbog jasnih razloga. Važno je dodati i to da velike korporacije, osim što planiraju unutrašnju razmenu i proizvodnju, planiraju i potražnju, tj. pošto nisu u mogućnosti da kontrolišu tržište a znaju da je planiranje neophodno i da ne smeju proizvoditi uvek punim kapacitetom jer neće moći da prodaju svoje proizvode, korporacije koriste komplikovane statističke metode predviđanja potražnje. U tim procesima se na osnovu podataka o potražnji u prethodnim godinama izvodi komplikovano i često izuzetno neprecizno predviđanje o budućoj potražnji pa se onda prozivodnja prilagođava tim predviđanjima. Nepreciznost u tim predviđanjima potiče od potpunog zanemarivanja tržišnih oscilacija koje su potpuno nepredvidive! Koristeći tehnike planiranja koje su razvijene u kapitalističkim korporacijama, i obogaćujući ih brojnim podacima, koji bi se mogli dodati u takva statistička predviđanja kada ne bi bilo tržišnih oscilacija, u socijalističkoj privredi bi se danas mogla praviti neverovatno precizna predviđanja potreba društva za narednih nekoliko godina. Tako bi se proizvodnja i potrošnja mogle harmonizovati. U tome bi svakako pomogle i moderne kompjuterske tehnologije koje Sovjetski savez nije imao pa bi čitav proces bio neuporedivo lakši. Dakle, već danas imamo sisteme planiranja koji bi se sa minimalnim izmenama mogli koristiti da se optimalizuje i uredi socijalistička ekonomija.

Treći i možda najkompleksniji problem koji socijalističko društvo mora rešiti je problem stvaranja i distribucije novca. Ovaj problem se pokazao kao jedan od najtežih izazova kako za kapitalističke tako i za socijalističke ekononomije. Tradicionalno kapitalističke ekonomije su se oslanjale na pretpostavku da zlato i plemeniti metali imaju određenu stvarnu i stabilnu vrednost pa je dugo sav novac koji se nalazio u opticaju morao imati svoj ekvivalent u zlatu. Tu je glavni problem bio taj što se kapitalistička proizvodnja i stvaranje vrednosti odvijaju mnogo brže nego što se uvećavaju zalihe zlata, pa su tako cene robe na tržištu i vrednost zarada radnika stalno padale kada su se države držale takozvanog zlatnog standarda. Ovaj proces se naziva deflacijom. Sa druge strane, kada bi došlo do krize takvog sistema, države su počinjale naglo da štampaju novac bez pokrića u zlatu što bi vodilo u inflaciju. Tako da su oscilacije na tržištu stalno preslikavane i u oscilacijama u vrednosti novca i obrnuto. U socijalizmu je problem bio sličan jer su države kao što je SFRJ imale gotovo tržišnu ekonomiju ali se nisu držale zlatnog standarda pa je postojala stalna tendencija ka inflaciji. U Sovjetskom savezu su zalihe novca takođe planirane ali je zbog problema u planiranju same proizvodnje i potrošnje i taj mehanizam često zakazivao.

Današnje kapitalističke velesile odavno su napustile zlatni standard i sada se novac (osim u slučajevima naglog kolapsa kao 2008. godine) stvara tako što centralne banke izdaju zajmove komercijalnim bankama svaki put kada banke pronađu pojedinca koji je spreman da se zaduži u vidu kredita. Dakle, zaduživanjem se stvara novac. Ovaj sistem je efikasan utoliko što garantuje da će pojedinci biti primorani da daju sve od sebe da zajam vrate tako da se garantuje određena stabilnost vrednosti novca. Sa druge strane, novac potreban za isplatu kamata nikad ne ulazi u opticaj što automatski znači da ogroman broj ljudi nikako neće moći da isplati svoje zajmove što naravno vodi do krize. Interesantno je da bez obzira na to ko uzima zajam, novac uvek ima istu vrednost pa tako zajam od 10 000 evra stvara isti novac bez obzira da li je novac pozajmio lekar ili radnik na trafici. Ovaj otklon od zlatnog standarda i ideja stvaranja novca u skladu sa potrebama ljudi, kao i jednakost duga, mogu se primeniti i u socijalističkoj ekonomiji samo na drugačiji način. Neophodno je dug kao garant za vrednost novca zameniti stvarnim garantom vrednosti a to je ljudski rad. Naime, Marks je bio zastupnik radne teorije vrednosti prema kojoj se stvarna vrednost stvara kroz ljudski rad. Činjenica da su različite vrste rada različito plaćene zbog tršišnih mehanizama ponude i potražnje je, prema Marksu, činila stabilnost u vrednosti novca nemogućom. Lekcija koju možemo naučiti od savremenih banaka je da se novac može stvarati ne na osnovu duga koji pojedinac preuzme na sebe, već na osnovu rada koji je pojedinac uložio. Drugim rečima, u socijalizmu bi se zalihe novca u opticaju uvećavale svaki put kad je neophodno isplatiti plate radnicima tačno za onoliko koliko sati su radnici proveli radeći. Time bi se zalihe novca uvek povećavale srazmerno novostvorenoj vrednosti i izbegla bi se jedna od glavnih kontradikcija kapitalizma koja je vezana za nestabilnost novčanih zaliha. Ovakav sistem po definiciji ne bi mogao dovesti ni do inflacije ni do deflacije, nego bi zaliha novca uvek bila tačno onolika kolika je vrednost robe koja postoji na tržištu.

Ovde smo kratko skicirali samo osnovne strukturne mehanizme koji bi morali da postoje u socijalističkoj ekonomiji kako bi se osigurala stabilnost i sigurnost celokupnog društva. Treba napomenuti da ni jedna od ovde navedenih stavki nije utopijska jer se svaka od njih u nekom obliku koristi u današnjem kapitalističkom društvu. Ono što bi socijalizam uradio jeste da već postojeće komponente složi na takav način da se stvori potpuno transformisano društvo koje bi bilo daleko superiornije od današnjeg sistema, koji se evidentno nalazi u fazi dezintegracije. Ovu grubu skicu bi svakako trebalo razraditi mnogo detaljnije ali ona svakako može predstavljati nacrt za program komunističkih organizacija okrenutih ne samo ka kritici kapitalizma već ka realnoj transformaciji društva.

What is your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

More in:Istaknuto