Za nas koji ga pratimo, fudbal ima istinski romantičan kvalitet. Ova lepota proizilazi iz činjenice da ishod nikada nije unapred određen; vaš klub može pobediti giganta, ili vaša nacija, možda relativno mala i nevažna u širem svetu, može proizvesti jednog od najvećih talenata svoje generacije.

Mogućnosti „onog što bi moglo biti“ zapanjujuće lebde pred nama i teraju nas da čeznemo. Moć fudbala proizilazi iz njegove sposobnosti da prevaziđe hladnu racionalnost koja, izgleda, upravlja velikim delom naših života. Na fudbalskom terenu autsajder može da pobedi. Na fudbalskom terenu nijedna država, ma koliko velika ili mala, nema monopol nad talentima. Da, veliki igrači mogu, i došli su iz velikih fudbalskih nacija, ali su takođe došli iz Velsa, Severne Irske, Bugarske i Liberije. Kada je fudbal u pitanju, ceo svet je pozornica i svako od nas, bilo da je navijač, igrač, novinar ili sudija, ima ulogu u ovoj magičnoj sceni. Nešto od ove magije nikada neće izbledeti. Manji timovi će uvek poremetiti veće, fudbalski talenat će uvek nicati na neočekivanim mestima.

Međutim, udaljavajući se od lepog haosa jedne utakmice ili jednog talenta, fudbal postaje sve predodređeniji. Koliko timova je zaista sposobno da osvoji Ligu šampiona, Premijer ligu, ili La Ligu? Ideja da bi Porto, Marsej ili PSV, a kamoli Crvena zvezda ili Steaua Bukurešt, mogli ponovo da osvoje Kup Evrope skoro skreće u domen fantazije. Fudbal, koji za mnoge predstavlja predah od proračunatog, sveobuhvatnog zagrljaja kapitalističkog sistema, sam se transformiše na način koji odjekuje i odražava taj sistem. Daleko od toga da su odvojene od šireg kapitalističkog sistema, nejednakosti koje postoje između mesta i između nacija reprodukuju se unutar fudbalskog sistema.

Ako se nakratko udaljimo od fudbala, novi način razumevanja uloge i funkcije različitih zemalja u ekonomskom domenu je da se svako mesto posmatra kao međusobno povezano u okviru svetskog sistema. U okviru ovog sistema, svako mesto ima svoju ulogu (iako mu ta uloga ne mora uvek biti od koristi). Afričke nacije izvoze primarne resurse, azijske zemlje izvoze jeftine potrošačke proizvode, južnoameričke zemlje izvoze namirnice. S druge strane, SAD izvozi „kulturu“ i finansije, dok Evropa izvozi proizvode veće vrednosti kao što su automobili. Severna Amerika i Evropa takođe usisavaju resurse i ljude iz perifernih područja (Južne Amerike, Afrike i Azije). Ovi procesi nejednake razmene koji zemlje zatvaraju u specifične oblike razvoja izvezeni su u svet fudbala.

Važno je da shvatimo da, kao što ne možemo da razumemo svetsku ekonomiju posmatrajući zemlje izolovano, ne možemo razumeti položaj različitih nacionalnih liga bez razumevanja njihovog odnosa sa drugim ligama. Samir Amin je tvrdio da „kapitalizam nisu Sjedinjene Države i Nemačka, dok su Indija i Etiopija samo „napola“ kapitalističke. Kapitalizam su Sjedinjene Države i Indija, Nemačka i Etiopija, zajedno.” Globalni fudbal nije Premijer liga i Serija A, sa urugvajskom Primerom i egipatskom Premijer ligom „na pola puta“. Globalni fudbal su sve lige zajedno.

U okviru fudbalskog svet-sistema svaka nacionalna liga igra svoju ulogu i funkciju, a on ima upadljive sličnosti sa širim kapitalističkim sistemom. Periferne lige postoje za „resurse“ ili vađenje igrača, poluperiferne nacije za razvoj resursa/igrača, a jezgro, najbogatije lige, gomila te resurse/igrače i iskorišćava njihovu vrednost. Možda ne iznenađuje da ovi trendovi pokazuju podudarnost sa istom neokolonijalnom dinamikom koju vidimo u širem kapitalističkom sistemu.

Najveći izvor izvlačenja igrača je Južna Amerika. Prema CIES-u (Međunarodnom centru za sportske studije), Brazil ima više iseljenika koji igraju u stranim ligama nego bilo koja druga zemlja. Preko tri puta više Brazilaca igra u Primeira diviziji svog bivšeg imperijalnog gospodara nego bilo kojoj drugoj stranoj ligi. Štaviše, najveća evropska destinacija za igrače iz Argentine, Urugvaja i Meksika je Španija. Najveći uvoznik talenata iz frankofone zapadne Afrike i dalje je (pogađate) Francuska, sa duplo više igrača iz Malija, Senegala i Kameruna koji tamo stižu od drugoplasirane destinacije.

Ovo jasno pokazuje stalnu ulogu kolonijalizma u „privlačenju“ igrača iz lošijih liga. Ovaj proces, međutim, nije ograničen samo na bivše kolonije. Veće evropske lige takođe „love“ u manjim i slabijim ligama u Evropi. Nemačka, na primer, monopoliše uvoz igrača iz Poljske, Austrije i Švajcarske, dok Italija to čini sa zemljama Balkana.

Ovo izvlačenje resursa postaje posebno važno kada se uzme u obzir broj igrača rođenih u inostranstvu kao procenat od ukupnog broja lige. Brazilska i argentinska liga imaju veoma nizak nivo igrača rođenih u inostranstvu sa 9.8 i 11.2 odsto. U evropskim „ligama petice“, broj igrača iz inostranstva kreće se od 63.6 odsto ukupnog broja u Seriji A, do 39,7 odsto u Ligi 1. U stvari, „proizvod“ velikih evropskih liga je izgrađen na resursima siromašnijih nacija, što je situacija previše poznata onima koji razumeju nejednake tokove vrednosti između zemalja.

Ne samo da uvoz igrača iz lošijih liga poboljšava poziciju evropskih liga, već i onemogućava razvoj domaćih zemalja i liga. U okviru globalne kapitalističke ekonomije, kretanje nastavnika, medicinskih sestara, doktora i specijalista iz siromašnijih zemalja u Evropu i SAD smanjuje broj ljudi sa tim veštinama u matičnoj zemlji, iako je matična zemlja ta koja je platila da se razviju te veštine. Sličan proces se javlja i u onim nacijama koje izvoze fudbalere, posebno u Latinskoj Americi. U ovim ligama postoji „sredina koja nedostaje“ u kojoj je veliki procenat igrača koji su, ili veoma mladi i nadaju se da će otići, ili stari i vraćaju se nakon što su svoje najbolje godine proveli u inostranstvu.

Broj igrača mlađih od 21 godine je mnogo veći u brazilskoj i argentinskoj ligi (9.4 i 9.3 odsto respektivno) nego u bilo kojoj velikoj evropskoj ligi, kao što je Premijer liga (4.2 odsto) ili La Liga (4.6 odsto) . Uprkos tome, prosečna starost igrača u brazilskoj i argentinskoj ligi je veća od svih velikih evropskih liga (da, čak i od Italijana). To je zato što je preko 30 odsto igrača u obe lige starije od 30 godina, u poređenju sa 21.5 odsto u Bundesligi ili 18.9 odsto u Ligi 1. Ovi igrači su stoga razvijeni u lošijim ligama, uživaju u najboljim godinama u inostranstvu, ne koriste nacionalnoj ligi koja ih je razvila i vraćaju se nakon njihovog vrhunca. Možda bi ovaj sistem mogao biti opravdan ako bi se kapital od prodaje igrača koristio za obogaćivanje liga porekla, ali opet evropski klubovi imaju koristi od ove prodaje.

Poređenje sa širom kapitalističkom ekonomijom pomaže da se ovo bolje osmotri. Nemačka, kao prerađivač kafe, zarađuje više od njene prodaje od svih afričkih zemalja koje proizvode kafu. Sistem je razvijen tako da nije sam resurs, već način na koji se taj resurs obrađuje ono što dodaje vrednost. U fudbalskom kontekstu, evropski klubovi su ti koji su „obrađivali“ igrače u svoju ekonomsku korist, a ne nacija koja ih je razvila. Samo ove godine Kazemiro je prodat za 60 miliona funti, a kupljen je od brazilske lige za otprilike 3.5 miliona funti. Entoni je kupljen od Sao Paula za 13 miliona funti, a sada je prodat za 82 miliona funti. Darvin Nunjez je došao u Evropu za honorar ispod 4 miliona funti, a sada je prodat za 62 miliona funti.

Ovaj sistem eksploatacije može postojati jer postoji jezgro evropskih timova koji mogu da plaćaju visoko naduvane transfere i plate sa kojima nijedan drugi tim ne može da se takmiči. Barselona je u pravu, to je „Mes Que Un Club“ (više od kluba), ali ne u prvobitnom značenju te izjave. Oni nisu klub, oni su giganti koji mogu da izvlače resurse iz globalnih i nacionalnih izvora.

Nigde se nejednakost koja je svojstvena fudbalskom svetskom sistemu ne prikazuje bolje od Premijer lige. Prema Forbsu, 11 od 20 najvrednijih fudbalskih timova u Evropi nalazi se u Premijer ligi. Jasno je da to nije samo zbog sportske „istorije“ ili „junaštva“. Na listi bogatih su Everton, Lester, Vest Hem, Lids, Aston Vila, a uz dužno poštovanje, ne bi bilo teško pronaći pet evropskih timova koji su istorijski ili trenutno uspešniji. Premijer liga je postala magnet resursa koji može da usisava talente kako hoće, čineći „razumno“ ekonomsko planiranje zastarelim. Ako uporedimo Forbsove ocene o najvrednijim fudbalskim timovima u Americi, ova situacija postaje očiglednija. Korintijans, najvredniji tim u Brazilu, vredi nešto više od polovine Evertona. River Plejt, najvredniji klub u Argentini, mogao bi da se kupi tri puta za vrednost Aston Vile.

Umesto da bude igra organizovanog haosa u kojoj timovi mogu da prkose izgledima, gde postoji zdrava konkurencija i gde su talenti raspršeni po ligama, fudbal oponaša širi kapitalistički sistem koji je i visoko organizovan i veoma nejednak. Svaka nacionalna liga igra važnu funkciju unutar ovog sistema, siromašnije lige postoje da se „potpuno izmuzu“. Manje i srednje evropske lige deluju kao posrednici između ovih manjih i većih liga, zarađujući svoj novac od vrednosti drugih. U srcu ovog sistema, koje vodi i predstavlja Premijer liga, postoji jezgro klubova koji izvoze „kulturu“ ili „brend“ i proizvod koji ima svoje korene negde drugde.

Da, Evropska Superliga, koja bi učvrstila ovaj proces na neodređeno vreme, je za sada poražena. Ali sistem koji ova liga oličavala već je izgrađen. Mi koji pratimo Premijer ligu, možda ćemo se osećati kao kralj Mida, jer se sve pretvorilo u zlato, ali poput Mide možemo uskoro otkriti da je ovo zaista prokletstvo koje oduzima ono što zaista volimo u fudbalu, njegovu dušu.

Izvor: Morning Star
Prevod: Miroslav Bašurić/PrincipInfo