Informalizacija je jedan od ključnih procesa epohe neoliberalizma, a odnosi se na čitav niz politika u različitim oblastima koje stvaraju, održavaju i reprodukuju neformalni ekonomski sektor. Neformalni ekonomski sektor se odnosi na sve one privredne aktivnosti koje nisu zakonski regulisane ili su čak protivzakonite.

Neformalnu ekonomiju i proces informalizacije možemo shvatiti kao odnos koji se istorijski razvijao između radništva i kapitalista, a koji je vezan kako za borbu za radnička prava (tj. klasnu borbu) tako i za proizvodne odnose u svetskom lancu podele rada. U prethodnom istorijskom periodu razvoja kapitalizma, grubo grečeno od kraja Drugog svetskog rata do sredine ’70-ih godina prošlog veka, usled istorijskih prilika, radnička klasa Zapada je dostigla klasni kompromis koji se odlikovao državom blagostanja koja je građanima pružala besplatne usluge na osnovu solidarnosti; snažnim sindikalnim organizacijama koje su militantno branile položaj radnika u društvu i time garantovale veći udeo u distribuciji prihoda; kolektivne ugovore koji su regulisali zaposlenje, štiteći radnike i radna mesta od samovolje poslodavaca.

Sa krizom 1975. godine, došlo je do globalnog pada profitne stope i do svetske krize koja je zahtevala promenu u odnosima između radnika i kapitalista. Cilj te promene je bio povećanje profitne stope smanjenjem troškova proizvodnje. Drugim rečima, prebacivanjem troškova na pleća radnika. Jedan od tih metoda je i informalizacija koja se svodila na ukidanje dostignuća klasne borbe deregularizacijom dotadašnjih odnosa. Neoliberalna epoha je otpočela sa uništenjem sindikalnih organizacija (u čemu je autsorsing imao bitnu ulogu) i napuštanjem formalnih radnih odnosa menjajući različitim oblicima neformalnih (neregulisanih) pri čemu bi se troškovi proizvodnje, rizik i odgovornost delimično ili u potpunosti prebacili na radnika. Na taj način, ušteda koja bi se ostvarila eksternalizacijom troškova na radnika, pretvarala bi se u profit preduzeća.

Kakvog oblika može biti neformalizacija? Navedimo nekoliko primera. Preduzeće osim formalno zaposlenog kadra zapošljava privremeni kadar nelegalno ili po daleko lošijim uslovima. Ovaj primer je čest slučaj u tekstilnoj industriji u kojoj se ili zapošljava dodatno radništvo u periodu velike potražnje, ili se proizvedena roba dalje prosleđuje pojedincima van formalnog radnog odnosa na doradu detalja (manžetne, vez, itd.). Takođe se može naći i u poljoprivredi kada se upošljavaju radnici samo u određenom periodu za, obično teške fizičke poslove, kao što je slučaj sa neprijavljenim migrantskim radom. Drugi primer su tzv. specijalne ekonomske zone, tj. oblasti u kojima se ukidaju lokalni zakoni za strana transnacionalna preduzeća. To uključuje zabranu sindikalnog organizovanja, ukidanje regulacija kao što su ograničenja radnog vremena i minimalne plate, ali i oslobađanje poreza samog preduzeća.

Iako Srbija nije deo tog Zapada o kojem mi ovde govorimo, ona jeste bila socijalistička republika sa visokim stepenom radničke zaštite, organizovanosti i regulacije radnih odnosa. Informalizacija je u Srbiji uzela maha u vidu izmena pravnih okvira u korist investitora, a na teret radnika, što pod pritiskom neoliberalnih institucija poput MMF-a, što pod pritiskom tržišta koje Srbiji nameće perifernu ulogu u podeli rada. Uloga srpskog radništva na svetskom tržištu se karakteriše tzv. trkom do dna u kojoj je srpski preduzetnik prisiljen da neprestano obara cenu da bi održao konkurentnost na tržištu, a teret tog procesa prebacuje na radnike.

Trenutna frilens “kriza“ takođe se može posmatrati kroz prizmu informalizacije rada. Procenjuje se da u Srbiji postoji nekoliko desetina hiljada, do preko 100.000 frilensera. U toj cifri nalaze se i frilenseri koji ostvaruju prihode koji u svemu odgovaraju njihovoj ceni radne snage, ali i (većina) frilensera, čiji je položaj sličniji položaju radnika-zaposlenog. Sa stanovišta marksističke analize, ni jedna ni druga vrsta frilensera ne mogu se posmatrati kao radnici, već kao inteligencija. Inteligencija se u neformalnom govoru (ili kako je prepoznata u zakonu) može tretirati kao “radnici u prosveti, zdravstvu, IT-u“ itd. U ovom tekstu osvrnućemo se na to kako se proces informalizacije odražava na onu drugu grupu frilensera koji NE ostvaruju prihode koji u svemu odgovaraju njihovoj ceni radne snage i čiji je status bliži statusu zaposlenog, nego statusu onlajn preduzetnika.

Da bi jedan prosečan frilenser iz Srbije bio konkurentan na svetskom tržištu – gde se u snižavanju cene sopstvene radne snage “takmiči“ sa frilenserima koji žive u zemljama gde su životni standard i potrošačka korpa daleko niži nego kod nas, on biva prinuđen da (najčešće) stranom poslodavcu, ponudi konkurentnu cenu da bi uopšte bio izabran za rad na projektu.

Kako se jedan frilenser u Srbiji, koji se bavi prevođenjem, predavanjem engleskog, kopirajtingom i sličnim poslovima koji ne dozvoljavaju, sem u izuzetnim slučajevima, naplaćivanje visoke cene radne snage, bori sa pritiskom tržišta da bude konkurentan? Osnovni način na koji su to frilenseri radili, kao što se tokom navedene “krize“ ispostavilo, bio je taj što su stranom poslodavcu kao cenu svoje radne snage određivali ono što bi trebalo da bude neto prihod frilensera. Dakle, umesto da poslodavcu kao cenu radne snage naplati ono što želi čisto da prihoduje + poreze + doprinose koje je po zakonu Republike Srbije dužan da plaća, frilenser obara svoju cenu svoje radne snage na svetskom tržištu na način što stranom poslodavcu naplaćuje samo prvi element – ono što želi čisto da prihoduje, odnosno neto cenu radne snage.

Na navedeni način, kroz delovanje informalizacije rada, u situaciji u kojoj ne postoji jasna pravna zaštita frilensera na svetskom tržištu, niti postoje garantovana radnička prava – pravo na odmor, porodiljsko odsustvo, bolovanje i druga – frilenser biva putem delovanja informalizacije tržišno uslovljen na protivzakonit oblik rada, odnosno na obračunavanje sopstvene cene radne snage kao neto cene, čime krši (on ili čak njegov online poslodavac – u zavisnosti od pravnog tretmana ovog oblika rada) zakonske odredbe svoje matične države, u ovom slučaju Republike Srbije.

Ovakav oblik informalizacije dovodi do profita na strani poslodavca, koji proizlazi iz plaćanja rada određenog trajanja i kvaliteta i do 50% manje nego što bi zakonski trebalo da ga plati i što je bitnije, dovodi do eksploatacije frilensera, jer usled vektora delovanja odsustva pravnih instrumenata regulacije onlajn tržišta i nemogućnosti regularnog zaposlenja u sopstvenoj državi (koju najčešće karakteriše nerazvijena privreda i kolonizovan monetarno-privredni sistem), frilenser je zarad ostvarivanja bilo kakvih prihoda “primoran“ da snižava svoju cenu radne snage na način koji suštinski nije u skladu sa zakonom. Na taj način, eksploatacijom od strane onlajn poslodavca, frilenser je usled informalizacije rada doveden u situaciju da: 1) nema radnička prava i 2) nije u mogućnosti da ispunjava obaveze prema državi (koje pak imaju delom direktno, a delom indirektno povratno dejstvo na kvalitet života samog frilensera).

Kako vidimo na opisanom slučaju, informalizacija rada dovodi do novih-starih oblika eksploatacije. Tako prosečan frilenser, da bi uopšte ostvarivao sredstva za život, nezakonito “prevaljuje“ deo sopstvene eksploatacije na društvo u celini, time što ne plaća poreze i doprinose, a živi u Republici Srbiji i (često) je korisnik i zdravstvenih usluga, a deo eksploatacije trpi samostalno, nemajući neka od osnovnih radničkih prava: prava na ograničeno rado vreme, odmor, bolovanje, trudničko i porodiljsko odsustvo i slično.

Time je frilenser samo prividno u boljem ekonomskom i pravnom položaju od prosečnog radnika na crno, koji je takođe prinuđen da (možda) radi za neto cenu sopstvene radne snage i dobija pare od svog poslodavca “na ruke“. Borba za poboljšanje položaja frilensera i radnika generalno, morala bi da iz partikularne preraste u opštu, te da adresira oba problema, kako odsustvo regulacije onlajn tržišta rada, tako i zavisan, kolonizovan položaj privrede sopstvene države.