Ovih smo dana osvedočili najveću sahranu u istoriji čovečanstva. Između 41 i 43 miliona ljudi prisustvovalo je sahrani verskog vođe Alija Hamneija u Tehranu, Gomu, Nadžafu, Karbali i Mašadu. Slike ceremonije iznenadile su neprijatno ceo zapadni svet – od političkih zvaničnika do običnog naroda. Čak i kod nas, naročito među građanskom klasom koja crpi politički legitimitet iz tačkastog softvera nema reakcije; osim možda nelagode što njene uporne ilustracije moći fotografijama protesta iz drona deluju kao seoce naspram ovog spektakla.
Odakle neprijatnost? Politički gledano, zapadni zvaničnici primorani su na preispitivanje strategije da se nakon agresije na Iran podstaknu masovni protesti i dovrši potčinjavanje diplomatskim sredstvima. Delegacije zemalja Globalnog juga koje su prisustvovale sahrani uprkos pritiscima i pretnjama od strane SAD, još jedan su pokazatelj da se sve manje država boji vuka još. Uporno skandiranje miliona ljudi „Ubijte Trampa“ kao da je istovremeno zaplašilo i osvestilo američku administraciju po pitanju doživljaja njene uloge u sukobu od strane iranskih masa; što se već negde odražava na mirovni proces (a nateralo je Trampa i da napiše politički testament).
Sa druge, sociološke strane, kako kaže replika iz jednog našeg filma: „A, u Londonu muk“. Zapadni narodi – svakoj čorbi mirođija – gledaju u čudu. Pitaju se: Zar nisu mule ugnjetači koje narod prezire? Zar iranske mase ne teže da postanu slobodne poput nas? Zar ne žele da sruše nametnuti im „režim“? I tu dolazimo do suštine, a koja se tiče dispariteta želja i pozdrava, tj. onoga što se babi snilo i objektivne realnosti.
Ne ulazeći sada u originalno značenje termina „režim“, njegova kolokvijalna upotreba potiče iz liberalne politikologije, a uprošćeno predstavlja autokratiju – odrođenu od naroda ili uzurpatora političke moći bez legitimiteta izraženog u podršci naroda. Ako tako postavimo stvari, logično bi bilo pomisliti da je 40 plus miliona ljudi spremnih da doputuju i danima se gužvaju na sahrani „autokrate“ dovoljno da otkloni sumnju u njihovu podršku i ukine dati epitet. Nije. Samo čini stvar neprijatnom, jer se gubi teorijsko objašnjenje; a onda nastupa kognitivna disonanca i ignorisanje, racionalizacija, čak i negiranje onoga što im se ne uklapa u osnovno uverenje. Zato bi pre poverovali Trampu da izađe u javnost sa novim proizvoljnim ciframa i kaže da je otpor Iranaca izostao jer je „režim“ pobio 12 miliona ljudi (otprilike kao što su Korejci bili prisiljeni da plaču na sahrani Kim Džong Ila) nego da čačnu u sopstvene predstave sveta.
Ne pomaže naravno ni to što je iranski sistem možda čak i tehnički najbliži zapadnom (među onima koje klasifikuju kao „režime“), u smislu smenjivosti vlasti, održavanja predsedničkih izbora, parlamentarnog pluralizma, itd – uz razliku što mu kler nameće kulturni okvir; dok npr. zapadni saveznici iz arapskih monarhiija, apsolutno operisani od takve institucionalnosti nisu podvrgnuti takvoj terminologiji. Zašto je to tako? Klasični marksizam može dati deo odgovora.
Naime, marksisti smatraju da ta ideološki obojena etiketa služi za skrivanje ekonomske i klasne strukture društva. Vanklasna i nadklasna, tj. opšta demokratija, za marksiste ne postoji. Površna dihotomija: opšta demokratija Vs autokratija – maskira tu sliku. Višepartizam sam po sebi ne menja tu činjenicu: možete imati dve partije kao u SAD (ili više), a da obe služe imperijalističkom kapitalu u potčinjavanju i eksploataciji proletarijata, a možete imati i samo jednu partiju (kao u socijalističkim zemljama) koja služi interesima potčinjenih klasa. Ključno je pitanje ’kome vlast polaže račune’, a ne koji će tim lidera biti izabran da sprovodi tu politiku.
Razvoj marksističke misli u obliku trećesvetaštva dalje dopunjuje tu kritiku i podiže je na radikalniji, globalni nivo. Data podela je obmanjujuća jer tzv. „demokratska“ kapitalistička vlast i te kako štiti interese bogatih država, kao i autokratske procese potčinjavanja ekonomija Globalnog juga. Ona ne samo što ignoriše klasnu strukturu unutar zemalja, nego i globalnu polarizaciju na sektore svet-sisteme i njihovu ulogu u globalnoj ekonomiji. Pored toga, ona služi kao lingvističko oružje imperijalizma, jer ne radi se samo o ispraznoj terminologiji već i psihološkoj operaciji kojom vlade Zapada pripremaju javnost za potencijalnu vojnu intervenciju; ili čijim usvajanjem zapadna javnost pere savest od strukturne uslovljenosti da te intervencije podrži i ekonomskim dobitima održi svoj parazitski način života. Sa druge strane, upadanje u zamku liberalnog rečnika naziva se „nesvesnim imperijalizmom“.
Pošto je kapitalizam globalni sistem, ako bi se ideja crpljenja legitimiteta iz narodne podrške primenila globalno, videli bismo da upravo zapadne vlasti nemaju podršku većine svetske populacije. Evropska doseljenička ekspanzija na druge kontinente, zatiranje, porobljavanje ili eksploatacija lokalnih i drugih svetskih naroda i akumulacija kapitala u centru-svet sistema u potpunosti su autokratski; pa se moramo zapitati da li se upotrebom termina „režim“ projektuje sopstvena politička istorija na njene žrtve? Forma organizovanja kolonista i kolonijalista, bila ona vertikalna ili horizontalna (da li sede u parlamentu ili po plenumima) ih i dalje ne čini manje kolonistima i kolonijalistima, tj. ne menja njihov klasni karakter i interes. Sa druge strane, u takvim uslovima, forma organizovanja kolonizovanih biće usklađena prvenstveno sa stepenom efikasnosti u borbi za dekolonizaciju.
Kapitalizam je jedini istorijski sistem čija ekspanzija ne trpi koegzistenciju – istrebio je celokupne narode, kulture, religije i običaje koji su mu se našli na putu (da bi danas performativno promovisao „različitost“). Ideologijom rasizma generisao je radne snage, a onda ih ideologijom univerzalizma integrisao u globalnu ekonomiju. Ono što su nekad bila masovna pokrštavanja nekompatibilnih elemenata (čega se sada tobože sekularisti zgražavaju), danas je princip ekonomske modernizacije kroz sociološku vesternizaciju. Zato je kineski princip nemešanja u unutrašnja pitanja drugih država, teško pojmljiv evrocentričnom mozgu, kome je danas reč „režim“ ono što je konkvistadorima bila reč „antihrist“.
Abdelraheem Kheirawi
