Možda će uskoro doći do kineske [buržoaske] revolucije i tada će zaista na Velikom kineskom zidu biti ispisano: Republika Kina – Sloboda, Jednakost, Bratstvo.

Navedeni citat predstavlja ironičnu opasku Karla Marksa, upućenu Fridrihu Engelsu sredinom 19. veka, kojom kritikuje način na koji zapadne buržoaske ideje i forme bivaju nametnute drugim društvima, poput Kine, kroz kolonijalnu ili imperijalističku ekspanziju. Danas istočni gigant nosi ime „Narodna Republika Kina“ i nalazi se pod vlašću Komunističke partije, koja, naizgled, sprovodi upravo one buržoaske ideje koje su imperijalne sile nekada htele da silom nametnu carskoj Kini u 19. veku.

Uzimajući u obzir kolosalnu veličinu Kine, kao i već izrazito integralnu ulogu koju igra u svetskoj ekonomiji i na međunarodnom planu, nemoguće je ne osvrnuti se na nju i ne pokušati rasvetliti gorepomenuti bizaran splet istorije. Kako je ovo poduhvat kojeg su se već mnogi autori i aktivisti različitih levičarskih provenijencija prihvatili, cilj ovog teksta biće da na jednom mestu pruži semantički i teorijsko-praktični pregled nekih od suštinskih teza onih koji bi Kinu trenutno okarakterisali kao socijalističko društvo sa tržišnom ekonomijom i onih koji bi odlučno osporili bilo kakvo poistovećivanje sa socijalizmom. Nakon toga daćemo značajnije uvide u vezi sa pozicijom Kine u budućem razvoju – kako domaćeg, tako i svetskog socijalizma.

Ono što će svaki, iole kvalitetan, materijalista primetiti kao glavnu manjkavost teksta jeste nedovoljan prikaz istorijskog razvitka koji je doveo do sadašnje situacije. Nedostatak tog ključa za razumevanje svake društvene pojave opravdaćemo svrhom, organizovanošću i (donekle) prihvatljivim obimom teksta, u nadi da će priložene reference dati zadovoljavajuće odgovore na dodatna pitanja. Druga očigledna manjkavost jeste dominantan fokus na ekonomsku dimenziju debate. Ni kapitalizam ni socijalizam nisu puki ekonomski sistemi i oni se moraju razumeti u svom totalitetu, koji podrazumeva političke, ekonomske, ekološke, ideološke, kulturne i sve ostale sfere života. Ovaj nedostatak opravdavamo na isti način kao i prvi.

Pristalice i dugi NEP

Pristalice socijalizma sa kineskim karakteristikama mogli bi se pozvati na sledeće argumente:

Primarna faza razvoja socijalizma. Marksističko obrazloženje postojanja tržišta, kapitalista i radničke klase „oslobođene“ od sredstava za proizvodnju – svih onih društvenih fenomena koji (istorijski gledano neopravdano (Elvin, 1973; Pomeranz, 2000; Frank, 1998; Arrighi, 2007)) potpadaju pod rubriku kapitalizma – nužno počinje ovom pretpostavkom. Citiraćemo samog Denga Sjaopinga, predvodnika tržišnih reformi i otvaranja, koji sam nikada nije zauzimao najviše pozicije unutar partije ili države, ali čije je vođstvo bilo neprikosnoveno nakon Maove smrti:

Komunističko društvo je ono u kome nema eksploatacije čoveka od strane čoveka, u kome vlada velika materijalna obilnost i u kome se primenjuje načelo: od svakoga prema njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama. Nemoguće je primeniti to načelo bez ogromnog materijalnog bogatstva. Da bismo ostvarili komunizam, moramo ispuniti zadatke postavljene u socijalističkoj fazi. Ti zadaci su brojni, ali je osnovni razviti proizvodne snage kako bi se pokazala superiornost socijalizma nad kapitalizmom i obezbedila materijalna osnova za komunizam. Dugo vremena smo zapostavljali razvoj proizvodnih snaga socijalističkog društva. (Deng, 1994)

Ova i pregršt sličnih izjava lako se tumače kao kritika društvenog vlasništva iz Maovog vremena, kao i „voluntarističke“ politike tokom „Velikog skoka napred“ i „Kulturne revolucije“, u kojima je, navodno, superstruktura društva prednjačila, dok je ekonomska baza bila zapostavljena. Nakon Maove smrti započinje period „reformi i otvaranja“ (ka svetskom kapitalizmu), u kojem se sve podređuje činjenici da je Kina na veoma niskom nivou razvoja tehnologije i proizvodnih kapaciteta. Društvo mora biti potpuno mobilisano da bi se ta nazadna situacija ispravila (Ross, 2021), pa makar cena bila – kako je to Deng umeo da kaže – „da se neki (kapitalisti i članovi partije povezani sa njima) obogate pre drugih (svi ostali)“. Sve što je viđeno kao prepreka tom razvoju – komunalno vlasništvo u selima, nepostojanje profitnog podsticaja, neefikasno birokratsko upravljanje preduzećima, kao i napadi na partijske kadrove označene kao „kapitalističke skretničare“ (kako je Mao okarakterisao i samog Denga) – postaje predmet reforme i, po potrebi, može biti odbačeno.

Ostavljajući po strani sve postojeće probleme i veliku cenu koja je plaćena, možemo zaključiti da je Kina tokom poslednjih četrdesetak godina doživela ekonomski rast neviđen u istoriji svetske ekonomije. Danas je druga svetska ekonomija prema dolarskoj protivvrednosti, dok, mereno paritetom kupovne moći, zauzima prvo mesto. Njen udeo u svetskom BDP-u okvirno je jednak udelu kineskog stanovništva u ukupnom broju stanovnika sveta – oko 20%. Prema podacima Svetske banke, između 600 i 700 miliona ljudi izvučeno je iz siromaštva, što predstavlja više od populacije čitave Evrope. Rezultati su drastični.

Plansko robna ekonomija – tj. planirana ekonomija dobara proizvedenih isključivo za razmenu na tržištu (Cheng, 2019); ortodoksni marksisti rekli bi da je ovo oksimoron. Država kontroliše tržište, čak ga i stvara tamo gde uviđa potrebu za njim (Meng i Zhang, 2025); ne dozvoljava monopole i primorava kapitaliste da se zaista takmiče. Za njih vlada „zakon džungle“ (丛林法则 – cónglín fǎzé); termin koji se često koristi u novinskim člancima kao i u svakodnevnom govoru kako bi se opisala surova tržišna utakmica kojoj su kapitalisti izloženi u Kini i koja im ostavljaja sitne profitne marže. Jedan od mnogobrojnih primera koji možemo navesti za ovakve prakse su firme koje se bave proizvodnjom poljoprivrednih repromaterijala. Pet najvećih svetskih proizvođača pesticida (izuzimajući Kinu) drži oko 75% svetskog tržišta. Unutar Kine pet najvećih proizvođača drži tek oko 15% nacionalnog tržišta, dok postoji preko 50.000 malih i srednjih preduzeća koja se bave proizvodnjom veštačkog đubriva (Chen i Xu, 2025).

…upravo se u toj fazi brutalne konkurencije industrija brzo razvija, brojne male firme brzo niču i propadaju, a resursi i tehnologije se ubrzano koncentrišu u rukama vodećih kompanija. Tehnologija i proizvodi se brzo razvijaju. Uzmimo kao primer industriju kućnih aparata: domaći kineski proizvodi su na početku bili jeftini i lošeg kvaliteta, ali su se ubrzano unapredili do nivoa visokog kvaliteta, dok su ostali povoljni, uz pouzdanu uslugu i lep dizajn. U kratkom periodu od oko dve decenije, domaći brendovi su krenuli od nule, ali su uspeli da ovladaju kineskim tržištem. Isto važi i za mnoge druge potrošačke proizvode. (Lan, 2024)

Na mikro-nivou cene dobara i usluga, kao i opstanak i poslovanje preduzeća u potpunosti određuje tržišna utakmica, kao mehanizam distribucije. Na makro-nivou petogodišnji planovi određuju tok tržišne ekonomije i pravac razvoja tehnologije, regiona i čitavog društva. Kroz državne investicione fondove, kao i pravne i administrativne mere, država usmerava privatna ulaganja i društvenu podelu rada u skladu sa odredbama petogodišnjih planova (Cheng, 2019; Lan, 2024; Meng i Zhang, 2025).

Indikativan primer je razvoj električnih vozila, koja dvehiljaditih ne predstavljaju nikakvu opasnost po tržište vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Potpun preokret se dešava odlukom kineskog državnog saveta 2011. godine da se podrže određene strateške industrije u nastajanju, uključujući upravo električna vozila; posledice čega su danas očigledne – BYD i drugi kineski proizvođači uspešno konkurišu Tesli i evropskim proizvođačima električnih vozila čak i na evropskom tržištu, dok ih na kineskom gotovo potpuno potiskuju.

Ovde nije reč o pukoj kejnzijanskoj ekonomiji gde država ispravlja nedostatke tržišta tako što nadomešćuje nedostatak agregatne potražnje kroz monetarnu i fiskalnu politiku (iako se koriste i te metode), već država aktivno učestvuje i određuje funkcionisanje tržišta u svakoj fazi proizvodnje i distribucije. Generalni sekretar KPK Si Đinping je karakteristike ovog sistema opisao na sledeći način:

Moramo unaprediti novi tip nacionalnog sistema u okviru socijalističke tržišne privrede, u potpunosti iskoristiti ulogu države kao organizatora velikih tehnoloških inovacija, podržati strateške naučne planove i naučne projekte sa dugim ciklusima, visokim rizicima, velikim izazovima i obećavajućim izgledima, fokusirati se na sistematski raspored, organizaciju i međusektorsku integraciju, te spojiti snage vlade, tržišta i društva kako bismo formirali kolektivnu prednost za budućnost. (Xi, navedeno u Meng i Zhang, 2025)

Za one teorijski nastrojene, mogli bismo ponuditi — ne nužno neopravdano — revizionistički marksistički okvir ovakve proizvodnje:

Karakteristike ove kombinacije [plansko robna ekonomija] su da proizvodi rada poprimaju oblik vrednosti [čiji je tržišni izraz cena], dok su društveno-ekonomske aktivnosti regulisane svesnim planiranjem. Konkretan oblik koji ona poprima jeste socijalistička ekonomija u početnoj fazi (Cheng, 2019).

Dominantno državno vlasništvo u strateškim oblastima: energetika, infrastruktura, telekomunikacije, visoke tehnologije (poluprovodnici, veštačka inteligencija), teška industrija, prerada sirovina i avio-industrija (Lan, 2024; Brar, 2020). Iako državni sektor zapošljava oko 20% radne snage, stvara preko 30% BDP-a Kine (po nekim procenama i znatno više). Državne firme se ponašaju etatistički (Močnik, 2025); njihova svrha nije nužno profit, već podupiranje tržišne ekonomije (Meng i Zhang, 2025). Državni savet 2006. godine daje ovakve smernice za upravljanje i reorganizaciju državnih preduzeća:

…(poboljšanje) koordinacije vladinog vođstva i tržišnog prilagođavanja, kao i sprečavanje gubitka državne imovine. Dalje se pozivalo na održavanje državnog vlasništva kao glavnog elementa ekonomije, koncentrisanje državne imovine u važnim sektorima i … ključnim oblastima, te jačanje kontrolne moći i vodeće uloge državne ekonomije“, uz istovremeni poziv na „državno podsticanje i podršku individualnim i privatnim preduzećima i puno razvijanje tržišta kao sredstva za alokaciju resursa. (Brar, 2020)

Kina 2003. godine formira SASAC, iliti „Komisiju za nadzor i upravljanje državnom imovinom“, čija je svrha da ključna državna preduzeća stavi pod direktnu kontrolu centralnih vlasti i Partije:

Mali broj preduzeća koja su pod kontrolom SASAC-a ni približno ne odražava razmere njegovih mnogo obimnijih operacija. Počevši sa oko 200 državnih preduzeća (SOEs), kroz procese spajanja usmerene na stvaranje još većih i snažnijih preduzeća, taj broj je do početka 2014. smanjen na svega 113. Međutim, iako mali, ovaj broj ima veoma veliku ulogu u kineskoj ekonomiji, jer većina SASAC preduzeća poseduje veliki broj filijala, od kojih svaka upravlja brojnim fabrikama.  Dobar primer u tom pogledu jeste China Guodian korporacija. Kao jedna od pet najvećih nacionalnih grupa za proizvodnju električne energije… to je ogromni konglomerat sa preko 100.000 zaposlenih. Poseduje 16 regionalnih i pokrajinskih ogranaka, 13 veoma velikih filijala, 2 istraživačko-razvojna instituta, skoro 200 elektroenergetskih preduzeća raspoređenih u 31 provinciji. (Brar, 2020)

Za vreme predsednika Hua Đintaoa uloga državnih firmi u razvoju tehnologija postaju sve značajniji. Kineski Državni savet iste 2006. godine donosi srednjoročni i dugoročni plan za jačanje osnovnih istraživanja i smanjenje zavisnosti od stranih tehnologija. Državne firme – nosioci ovih istraživanja – trebalo bi da postanu novi „nacionalni šampioni“.

Iako dominantnu ulogu u usmeravanju ekonomije ima državno vlasništvo, ekonomija se suštinski sastoji od „mešovitog vlasništva“ nad sredstvima za proizvodnju. Pored privatnih firmi, koje su najbrojnije i najviše doprinose kreiranju novih poslova, postoji i veliki broj državnih preduzeća i kooperativa, odnosno samoupravnih preduzeća.

Vekovi ekonomske prakse u zemlji i inostranstvu pokazali su da, kada javna i državna svojina zauzimaju dominantan položaj, finansijske, ekonomske i fiskalne krize, kao i polarizacija bogatstva između bogatih i siromašnih, neće se javljati tako često kao pod raznim kapitalističkim modelima. Ključna razlika između socijalizma i kapitalizma kao osnovnih ekonomskih sistema ogleda se u društvenoj strukturi svojine nad sredstvima za proizvodnju, odnosno u tome da li je u mešovitoj svojini dominantan javni kapital ili privatni kapital. (Cheng, 2019)

Potpuna državna kontrola banaka i kreiranja novca — privatne banke čine manje od 5 procenata ukupnog vlasništva bankarskog sektora. Ovo predstavlja izrazito značajnu polugu moći koju država poseduje (Amin, 2018; Lan, 2024), i ostavlja Kinu znatno manje integrisanom i izloženom globalnom finansijskom sistemu.

Kineske nacionalne banke su uspešno finansirale nastanak stotina hiljada malih konkurentnih preduzeća, privatnih i javnih (tzv. opštinskih i seoskih preduzeća). Strane gigantske banke, osnovane drugde na [Globalnom] Jugu, nikada nisu donele takvu odluku; one su ograničile svoju podršku na multinacionalne kompanije, čime su na kraju pomogle stvaranje mreža potčinjenih lokalnih malih i srednjih preduzeća-podizvođača, izvlačeći višak vrednosti u korist finansijskih monopolskih renti… što se tiče deviznih kurseva između dominantnih valuta (dolar, funta sterlinga, jen, evro) i valuta gotovo svih zemalja Juga, novi sistem je proizveo stalne devalvacije. Takvi rezultati su bili ciljano postavljeni kao sredstvo da finansijski monopolistički kapital „kupi” realnu imovinu na Jugu po veoma niskim cenama (fabrike, rudnike, šume, zemljište, banke, osiguravajuća društva itd.). On stoga nije podstakao rast, već pojačao pljačku. (Amin, 2018)

Upravljanje juanom i dalje je stvar suverene odluke Kine. Juan nije podložan hirovima fleksibilnih kurseva koje nameće finansijska globalizacija. Peking može reći Vašingtonu: „Juan je naš novac i vaš problem“, baš kao što je Vašington 1971. rekao Evropljanima: „Dolar je naš novac i vaš problem.“ (Amin, 2013) 

Kineske banke odobravaju kredite za ulaganja u materijalnu proizvodnju, poput brzih pruga, puteva, škola, saobraćajnih sistema i istraživačkih laboratorija, kako bi smanjila troškove poslovanja. Upravo činjenica da Kina svoj bankarski sektor i kreiranje novca posmatra kao javnu uslugu, te ne dozvoljava formiranje parazitskog finansijerskog sloja, nosi veliki deo zasluga za fantastični privredni rast u poslednjih par decenija. Na taj način „socijalistička vlada Kine nastoji da ostvari tradicionalni ekonomski cilj povezan s demokratijom: da spreči rentijersku oligarhiju da polarizuje i zadužuje društvo izvlačeći ekonomsku rentu koja nema nikakvu proizvodnu ulogu“ (Hudson, 2022).

Značajno je pomenuti i postojanje razvijenog sektora „bankarstva u senci“, koji obuhvata razne privatne fondove i izvore finansijskih sredstava, a koji ili ne podležu državnim regulacijama ili su te regulacije minimalne, od početka dvehiljaditih pa do danas. Njihov značaj oscilira — od perioda kada su činili gotovo trećinu svih agregatnih finansija 2013. godine (Brar, 2020), do danas, kada se nalaze pod „napadom“ reformi tržišta kapitala (Lan, 2024). Tokom čitavog tog perioda igraju podređenu ulogu u odnosu na državno finansiranje.        

Većinu poslova u okviru ‘bankarstva u senci’ u Kini dominiraju (državne) banke i oni u suštini predstavljaju produžetak bankarskih aktivnosti, zbog čega se ponekad naziva i ‘senkom bankarstva’. Ovo se razlikuje od zapadnog sveta, gde ‘bankarstvo u senci’ uglavnom pokreću nebankarske finansijske firme. (Lan, 2024)

Poljoprivredno zemljište je formalno u vlasništvu seoskih komuna, ali se parcele daju individualnim seljačkim domaćinstvima na upotrebu na period od 30 godina. Promena zakona koja dolazi 2007. godine seljacima dozvoljava da daju zemlju koju im je dodelila komuna u podzakup. Mora se priznati da time „upotreba zemljišta“ jako podseća na privatnu svojinu. Kako mnogi propadaju u tržišnoj utakmici i ne mogu da žive od dodeljenih parcela, zemlja se često izdaje u podzakup. Taj proces neretko dovodi do toga da se male parcele agregiraju u velike, kao i za vreme komuna, samo sada bez kolektivne kontrole i vlasništva.

Ipak, pravo seljaka na korišćenje zemlje jeste zaštićeno i zemlja im ne može biti oduzeta kroz hipoteku ili bilo koju drugu naplatu dugova jer ona formalno ne pripada njima, već seoskoj komuni. Značaj komunalnog vlasništva zemlje i zaštite seljaka postaje još očigledniji pogledamo li „preko ograde“, ka Indiji. Tu zatičemo jedan mizeran prizor u kome stotine miliona „bezemljaša“, koji čine oko 50 posto seoskog stanovništva, žive u gotovo neopisivoj ruralnoj bedi kao nadničari i migrantski radnici.

Nagoveštavamo ulogu državnog i kolektivnog vlasništva i kontrole nad zemljom i, pogotovo, novcem kao dva dobra, pored radne snage, koje je krupni kapital istorijski prve podjarmio u svojoj nezasitoj težnji ka „beskrajnoj akumulaciji“ (Moore i Patel, 2017).                                                                                    

Svi planovi i pogledi na budućnost u ekonomskom sistemu utiču na [tržište novca], na sve uslove nacionalnog života, na sve političke, ekonomske i prirodne događaje… Tržište novca je uvek, moglo bi se reći, glavni štab kapitalističkog sistema iz kojeg se šalju naredbe njegovim pojedinačnim odeljenjima, a ono što se tamo razmatra i odlučuje u suštini je uvek određivanje planova za budući razvoj. (Schumpeter, navedeno u Arrighi, 2007)

Političko-ideološka dominacija Komunističke partije bez odbacivanja većine Maovog nasleđa. Nema parlamentarne višestranačke buržoaske demokratije. Vlada jedna vrsta meritokratskog političkog sistema u kome partija sama bira ko napreduje ka centru odlučivanja. Svako napreduje postepeno, po zaslugama, unutar partije i države: od sela, grada i provincije do najvišeg nivoa.

Partija sama po sebi nije monolit. U njoj postoji značajan broj ideoloških i interesnih frakcija (Cheng, 2019). Važno je da se, pored toga, ne dozvoljava da partijom zavlada „ideološki nihilizam“ (Milanović, 2023) oportunističkih elita, koji Si Đinping prepoznaje kao jedan od glavnih faktora raspada Komunističke partije Sovjetskog Saveza, kao i samog Sovjetskog Saveza.

Potpuno odbacivanje istorijskog iskustva Sovjetskog Saveza, odbacivanje istorije KPSS-a, odbacivanje Lenjina, odbacivanje Staljina — značilo je unošenje haosa u sovjetsku ideologiju i upuštanje u istorijski nihilizam. To je dovelo do toga da partijske organizacije na svim nivoima gotovo potpuno prestanu da funkcionišu. Oduzelo je Partiji rukovodstvo nad vojskom. Na kraju je KPSS — koliko god velika Partija bila — razbijena kao krdo uplašenih zveri! Sovjetski Savez — koliko god velika socijalistička država bio — raspao se u komade. (Xi, navedeno u Milanović, 2023)          

Sam Deng — koji je bio disciplinovan kroz seoski rad za vreme Kulturne revolucije — ima ovo da kaže o Mao-u:                                                       

Nikada ne smemo ukaljati slavnu sliku druga Mao Cedunga u čitavoj istoriji kineske revolucije, niti smemo pokolebati princip držanja visoko zastave misli Mao Cedunga. Moramo to razumeti i imati na umu, jer to služi interesima ne samo Komunističke partije Kine i kineske nacije, već i međunarodnog komunističkog pokreta. (Deng, 1984)

Bilo ovo samo retorika ili ne, dovoljan je jedan letimičan pogled na post-socijalistička društva Istočne i Jugoistočne Evrope i na njihove ideologije i političko-ekonomske elite koje su se izrodile u njima da bi se uvideo značaj neodbacivanja socijalističkog iskustva i ideologije. Ono što u ideološkoj sferi zatičemo u većini tih društava jeste banalno i gotovo teološko verovanje u „zapadne vrednosti“, demokratiju i vladavinu prava, ili, s druge strane, pozivanje na kvazi-tradicionalne i ekstremno reakcionarne vrednosti. Obe ove „ideologije“ odigrale su svoje bitne i predviđene uloge u kreiranju oportunističkih oligarhija koje svoje bogatstvo zasnivaju na opljačkanoj društvenoj svojini.

S tim iskustvom na umu, baciti ljagu na čoveka koji je učinio da ponižena i okupirana nacija „ustane“, kao i na revolucionarni period njegove vlasti, odbaciti ideološki orijentir socijalističkog razvoja, bilo bi ravno državnom samoponiženju i samoubistvu partije, koja bi time izgubila bilo kakvu svrhu i opravdanje svog postojanja.

Na kraju, ako bismo izdvojili jedan suštinski argument zagovornika socijalizma sa kineskim karakteristikama, bio bi to ovaj: Kina trenutno živi socijalizam jer kapitalistička klasa, iako postoji i reprodukuje se kroz oplodnju kapitala, nije vladajuća klasa i podređena je razvoju ostatka društva – brodelovski rečeno, kapitalistima nije dozvoljeno da zauzmu „komandne visine“ ekonomije. Dok se neoklasični ekonomisti zadržavaju na pojavnim oblicima i normama „vidljivog“ tržišta, a dok nas, s druge strane, Marks poziva da siđemo u „skrivene odaje proizvodnje“ gde se susreću „vlasnik novca i vlasnik radne snage“ i gde ćemo otkriti ne samo kako kapital proizvodi, nego i kako sam kapital biva proizveden, Brodel usmerava pažnju na „mračni tavan“ – mesto gde se monopolista i vlasnik finansijskog kapitala susreću sa vlasnikom političke moći (Arrighi, 1994; Arrighi, 2007; Braudel, 1977; Hudson 2022), na kome tržište gotovo da ne igra nikakvu ulogu i gde prava moć kapitalista leži. Taj tavan, na Globalnom severu pun kapitalističkih „divova“ (Phillips, 2018), za sada u Kini ostaje zaključan.         

Isti argument formuliše i teoretičar svet-sistema (više o ovom pojmu u drugom delu teksta) Đovani Ariđi: naizgled paradoksalno, što je više kapitalista, to je sistem manje kapitalistički. Uvećanjem njihovog broja i primoravanjem da se takmiče, onemogućava se ono čemu svaki krupni kapitalista teži – bogaćenje kroz finansijsko rentijerstvo i političku moć. Partija, barem za sada, ne dozvoljava da se konstituišu u pol moći odvojen od nje, iako im dozvoljava „mesto za (partijskim) stolom“.

Paralelno sa tim argumentom, veliki sociolog dvadesetog veka Karl Polanji u svojoj čuvenoj knjizi Velika transformacija smatra da u kapitalizmu tržište stoji izdvojeno (naravno nikada slobodno) i nad društvom, a ne „uglavljeno“ (embedded) u širi politički, kao što je to danas u Kini (Meng i Zhang, 2025), na sve gore opisane načine, i/ili kulturni kontekst u potencijalnom budućem komunističkom društvu (Amin, 1989). Bilo kakva ideja o „slobodnom tržištu“ koje samo određuje raspodelu društvenog bogatstva jeste fantazija koja mora biti napuštena.

Iz ortodoksno marksističke perspektive, pozitivno poimanje „socijalizma sa kineskim karakteristikama“ obrazlaže se neupitnim i eksplozivnim ekonomskim rastom (koji ne bi bio moguć bez napretka postignutog za vreme vladavine Mao Cedunga (Bramall, 2009; Brar, 2020)) od početka perioda reformi, kao nužnom pretpostavkom za oslobođenje čoveka od sveta potreba, kao i izjednačenjem kineskog sistema sa jednom vrstom dugog NEP-a (sovjetske Nove ekonomske politike) (Milanović, 2021) – kroz ideju „primarne faze razvoja socijalizma“. Socijalizam nije i ne sme da bude sistem „univerzalnog asketizma“ i „grube jednakosti“ u siromaštvu (Losurdo, 2016; Losurdo 2017).

Marksista i urednik časopisa Monthly Review, Džon Belami Foster, u predgovoru knjige kineskog marksiste Čenga Enfua China’s Economic Dialectic, smatra da je dugoročni razvoj kineskog društva ipak vođen marksističkim principima.

Istina je da je Kina, pod vođstvom Komunističke partije Kine (KPK), iako je brzo usvajala ideje i tehnologiju sa Zapada, sve vreme bila strateški vođena marksističkom političko-ekonomskom teorijom i dijalektičkim i istorijskim materijalizmom sa kineskim karakteristikama, što joj je dalo prednost u teoriji i praksi u odnosu na sve prethodne puteve razvoja. Kina je, zapravo, stvorila novi model ekonomskog i društvenog razvoja, odbacujući mnoge od takozvanih ‘slobodnotržišnih’ dogmi konvencionalne kapitalističke ekonomije i izbegavajući zamke monopolsko-finansijskog kapitala. (Foster, navedeno u Cheng, 2019)

Dakle: tržište da, kapital da, kapitalizam NE.

Kritičari i periferni kapitalizam

Okrenimo se sada tezama kritičara kao i protivrečnostima do kojih je ovaj model proizvodnje i razvoja doveo. Njih je, uistinu, teorijski znatno lakše uvideti i dosta su bliže marksističkoj ortodoksiji; a često i znatno neposrednije za život većine radnika i seljaka.

Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i potpuna rasprostranjenost mase stanovništva koje prodaje jedinu stvar koju može – svoju radnu snagu. Kupovina te iste radne snage, često po izuzetno niskim cenama (trend koji se u poslednje vreme popravlja), od strane kapitalista u cilju proizvodnje viška vrednosti radi daljeg investiranja i oplodnje kapitala. Otuđenje radnika, kako od procesa rada, tako i od proizvoda tog rada. Sve ovo ukazuje na klasičnu marksističku formulu kapitalističke proizvodnje.

Teško da se može argumentovati kako se svakodnevica i način reprodukovanja radničke klase u Kini ikako razlikuju od onih u bilo kojoj kapitalističkoj zemlji. Po proceni Međunarodne organizacije rada, preko 50 posto kineskog radno sposobnog stanovništva čine najamni radnici u formalnom sektoru; ako se tome pridoda neformalni sektor, kao i razne vrste prekarnog rada („gig ekonomija“), taj udeo prelazi 80 posto (Lin, 2021).

Tržište je ono koje određuje cene, što bi marksističkim rečnikom značilo da, izuzev fluktuacija u ponudi i potražnji, kao i političkom moći nametnutih cena na globalnom tržištu (više o ovome u drugom delu teksta), dobra i usluge poprimaju oblik „vrednosti“ – definisane po Marksu kao društveno potrebno radno vreme za proizvodnju određenog dobra ili usluge. Ovaj oblik otuđenja proizvodnih odnosa, gde se međusobna povezanost individualnih radnika potvrđuje kao takva isključivo kroz razmenu roba, postaje dominantan upravo u kapitalizmu.

Pogrešne su teze pristalica ovakvog tržišnog socijalizma koji se pozivaju na „Kritiku Gotskog programa“ (radna verzija političkog programa Ujedinjene radničke partije Nemačke). Marks nam u toj kritici ukazuje na postojanje određenih „buržoaskih prava“ (na jednakost u razmeni) koja će nužno postojati u primarnoj fazi socijalizma koji se „rađa u utrobi starog društva“. Radnici neće dobijati prema „svojim potrebama“ kao u naprednom komunizmu, već će od društva dobijati nazad vrednost jednaku radu koji su u to društvo uložili. Jednako pravo raspodele po radu biće izraženo kroz nejednaku raspodelu koja nužno prozilazi iz svih fizičkih, intelektualnih i ostalih ljudskih različitosti i kapaciteta. Ova formula kod nekih teoretičara doživljava metamorfozu u opravdanje za nejednakost između kapitalističkih eksploatatora, koji kontrolišu i prisvajaju znatno više rada od onog koji ulažu u društvo, i onih koje eksploatišu (Ross, 2021), što ne može biti dalje od Marksove argumentacije u tom tekstu.

Nesrećno je i pozivanje na „Manifest Komunističke partije“ u kome Marks i Engels kažu:                

Proleterijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji kapital, da u rukama države, tj. proleterijata organizovanog kao vladajuća klasa, centralizuje sva oruđa za proizvodnju i da što je moguće brže poveća masu proizvodnih snaga. U početku se to može dogoditi, naravno, samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine i u buržoaske odnose proizvodnje, dakle pomoću mera koje izgledaju nedovoljne.

Ovaj argument, koji jednostavno kaže da proces razvlašćivanja postojećih kapitalista ne mora na svim mestima biti trenutan i odigrati se na isti način, najednom se pretvara u razumevanje da nova kapitalistička klasa može i treba biti formirana kako bi mobilisala proizvodnju, kao i da tržište treba da igra suštinsku ulogu u raspodeli dobara. Pored toga, Marksu i Engelsu bi se moralo pripisati da imovina koja je već u kolektivnom (društvenom ili državnom) vlasništvu može, po potrebi, biti privatizovana (opljačkana). Dvojica revolucionarnih titana ostala bi zatečena sopstvenom argumentacijom.

S pravom se može reći da se u Manifestu, kako se i u samom njemu navodi, opisuje proces eksproprijacije kapitala u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. U polukolonijalnom društvu u kome su i proizvodne snage i proleterijat jako nerazvijeni, kao što je bilo kinesko uoči revolucije, ovo se nikako ne može primeniti. Ako uzmemo ovo za tačno, nužno napuštamo okvire „Manifesta komunističke partije“.

Postojanje groteskne nejednakosti, kako među pojedincima, tako i između sela i grada (Bramall, 2009; Lin, 2021; Brar, 2020; Li, 2016), istorijski je problem, i to ne samo u Kini. Kina je 2008. godine imala vrlo loš Džini koeficijent (meru nejednakosti u društvu – što je veći koeficijent, veća je nejednakost), koji je iznosio 0,491 (National Bureau of Statistics of China), što je gore od Sjedinjenih Američkih Država, čiji je koeficijent 2009. godine, po podacima Svetske banke, bio 0,417. Zvanični podaci (Brar, 2020) za 2010. godinu pokazuju da 0,4% izuzetno bogatih Kineza poseduje 70% bogatstva zemlje.

Jedan od paradoksa priče o kineskom privrednom rastu jeste to što je, iako je nesumnjivo izvukla stotine miliona Kineza iz siromaštva (čak i do 600 miliona), istovremeno učinila da oni kolektivno postanu siromašniji, smanjujući udeo plata u nacionalnom proizvodu na neviđeno nizak nivo u istoriji Kine nakon Oslobođenja… (Brar, 2020)

Kako je gore pokazano, marksizmu je strano bilo kakvo vulgarno izjednačavanje ljudi, ali sa stanovišta onih koji se načelno zalažu za kakvu-takvu društvenu pravdu, ova količina nejednakosti mora biti neprihvatljiva.

Cene stanovanja, obrazovanja i zdravstva (Lan, 2024) predstavljaju nove „tri planine“ na leđima većine kineskog naroda (aluzija na Maove tri planine sa kojima se Kina suočavala za vreme revolucije: imperijalizam, feudalizam i kompradorski kapitalizam). Komune su do 1970. godine pokrivale 90 posto zdravstvenih usluga u poljoprivrednim oblastima. Njihovim razmontiranjem uništena je i socijalna mreža većine seljaka, koji za vreme perioda reformi imaju ogromne probleme da priušte čak i osnovne zdravstvene usluge (Han, 2008; Brar, 2020). Slična situacija dešava se i sa osnovnim obrazovanjem i pismenošću, za čiji eksplozivni rast je odgovoran period seoskih komuna, a čiji se vidan pad beleži nakon pokretanja reformi (Bramall, 2009; Han, 2008; Arrighi, 2007).

Proces privatizacije preduzeća, iako ipak vođen određenom razvojnom idejom i sprovođen sporije nego što je doktrina „šok terapije“ i liberalizacije cena to zahtevala (Weber, 2021), često je poprimio karakter otvorene pljačke. Kao rezultat toga dolazilo je do čestih štrajkova, kako u državnim, tako i u privatnim preduzećima – samo 2005. godine zabeleženo je 87.000 incidenata „remećenja javnog reda“ (raznih vidova štrajkova) (Arrighi, 2007). Nikoga ko je doživeo period tranzicije u svojoj zemlji, ili na sopstvenoj koži, neće iznenaditi ovakav primer primarne akumulacije kapitala:

Tonghua Čelik je bila državna fabrika čelika u Tonghui, u provinciji Đilin. Godine 2005. Tonghua Čelik je privatizovan. Državna imovina, nekada vredna 10 milijardi juana, procenjena je na svega 2 milijarde juana. Jianlong, moćna privatna kompanija povezana sa visokim funkcionerima u Pekingu, zapravo je platila samo 800 miliona juana i preuzela kompaniju. Nakon preuzimanja od strane Jianlonga, dvadeset četiri hiljade od ukupno trideset šest hiljada radnika ostalo je bez posla. Plate radnicima na „opasnim poslovima“ (sa visokom stopom povreda na radu) smanjene su za dve trećine. Menadžeri su mogli da uvode razne proizvoljne kazne i disciplinske mere protiv radnika. (Li, 2011)

Privatizacijom preduzeća, radnike i radnice stiže slična sudbina kao i seljake nakon dekolektivizacije poljoprivrede. Sve socijalne usluge koje su državna preduzeća pružala – plaćanje školarina, zdravstvene zaštite, subvencionisani stanovi, penzije – koje su činile 40 posto izdataka koje su trošene od strane preduzeća na radnike, nestaju zajedno sa njima.

Integracija u svetsko tržište i podelu rada od 1978. godine, kao i ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka dolazi do krize profitnih marži u imperijalnim centrima svetskog kapitalizma. Kriza dolazi kao posledica, jednim delom, ustupaka davanih radničkim klasama razvijenih zemalja za vreme čuvenih „30 zlatnih godina“ nakon Drugog svetskog rata, a drugim delom, ulaskom i uzdizanjem nemačkog i japanskog kapitala do nivoa takmaca kapitala Sjedinjenih Američkih Država (Arrighi, 2007).

U globalnoj kontraofanzivi kapitala u tom periodu, jednu od ključnih uloga igra otvaranje novih, gigantskih izvora kako jeftine, tako i radno disciplinovane, fizički zdrave i dovoljno obrazovane radne snage u Kini (zasluge za to pripadaju upravu o razvojnom periodu Maove vladavine (Han, 2008; Bramall, 2009; Lin, 2021)). S jedne strane medalje stoje Ronald Regan i Margaret Tačer kao glasnogovorici kapitala kolektivne imperijalne trijade (SAD, Zapadna Evropa i Japan). Sa druge strane, pak, stoji Komunistička partija Kine, predvođena Dengom Sjaopingom (Harvey, 2005). Radi onoga što razume kao jedini način razvoja, prisvajanja tehnologija i opstanka u globalizovanom svetu, Kina baca svoju radničku klasu pod „točak Džugernauta“ (Marksov izraz) zapadnog kapitala (isprva hongkonškog i tajvanskog).

Posledice ovoga su opšte poznate – brutalna eksploatacija prve generacije migrantske radne snage, sada rezervne armije rada, koja migrira iz poljoprivrednih oblasti u primorske industrijalizovane gradove na jugoistoku. U fabrikama dominiraju uslovi „radionica znoja“ (sweatshop), zbog kojih su kineski proizvodi postali svetski poznati po svojoj jeftinoći. Unutar njih smene neretko traju po više od 12 sati monotonog i zaglupljujućeg rada, a primetna je i pojava dečjeg rada. Dovoljno je setiti se serije samoubistava u Foxconn (podizvođač koji sastavlja Apple i Hewlett-Packard elektronske uređaje) industrijskom parku u gradu Šenženu, kako bi se razumela robovlasnička priroda radnih odnosa. Samo 2010. godine bilo je preko 10 samoubistava u radničkim domovima. Kako bi sprečila ljude da dignu ruku na sebe, firma Foxconn je postavila mreže oko svojih zgrada koje bi hvatale nesrećne radnike. Kapitalistički moral doveden je do svog krajnjeg apsurda.

Ovakve prakse nisu izolovani slučajevi. Na osnovu podataka Svetske organizacije rada, 2006. i 2007. godine Kina je u svojim privatizovanim rudnicima imala najveći broj smrtnih slučajeva na svetu. Na godišnjem nivou nalazi se na prvom mestu na svetu po broju smrtnih slučajeva usled povreda na radu po glavi stanovnika. Zapadni kapital, sam ili uz pomoć lokalnih podizvođača, „orgija“ nad, do nedavno, ponositim nosiocima socijalističke revolucije.

Kina je radila u korist stranih potrošača proizvodeći ogromne količine robe po izrazito niskim cenama. Najveći deo profita je odnesen, ostavljajući kineske radnike sa mizernim platama, a domaće kompanije u trci ka dnu. Preduzeća sa tankom profitnom maržom praktično nisu bila u mogućnosti da doprinesu socijalnom osiguranju svojih radnika u industrijskim centrima. Kontrast između astronomskih profita kompanije Apple i tankih marži njenih kineskih podizvođača, posebno teškoća mladih radnika koji sastavljaju iPhone uređaje velikom brzinom i preciznošću, je dobro poznat. Udeo 1,2 miliona kineskih radnika u izveštaju o profitu Apple iPhone-a iz 2012. godine bio je 1,8 odsto, što se prihvata kao imperijalistička super-eksploatacija radi super-profita i rente. ‘Komparativna prednost’ u neoklasičnoj ekonomiji pogrešno se tumači kako bi se opravdalo potiskivanje troškova rada i nejednaka globalna podela rada, i postaje fatalna mana: ‘jeftina radna snaga’ nije samo simbol eksploatacije i degradacije sama po sebi, već i ljaga na ‘socijalističkoj tržišnoj ekonomiji’ koja je prihvata. (Lin, 2021) 

Ispravno je reći da je ulazak Kine, a kasnije i postsocijalističkih društava Istočne Evrope, u svetsku podelu rada u kriznom periodu nakon sedamdesetih godina kratkoročno udahnuo novi život u svetski kapitalizam.

Degradacija životne sredine: ogromna zagađenost vazduha, reka i zemljišta. Bačeni da se samostalno bore u tržišnoj utakmici, „zaštićeni“ od bilo kakve kolektivne akcije i planiranja, kineski seljaci u periodu od samo par decenija postaju najveći svetski korisnici veštačkog đubriva i pesticida. Agrobiznis srednje veličine pritiska seljaka sa dve strane: uzvodno, kroz kontrolu poljoprivrednih repromaterijala (đubriva, pesticida) i kredita, i nizvodno, kroz kontrolu marketinga i veleprodaje. Formalno nerazvlašćeni, dok u praksi sa jako ograničenom kontrolom nad upotrebom zemljišta, seljaci besomučno upotrebom veštačkog đubriva čine veliku štetu zemljištu (Chen i Xu, 2025; Xu, 2018). Najmanje 10 posto kineskog obradivog zemljišta potpuno je zagađeno teškim metalima zbog prevelikog korišćenja hemijskog đubriva i pesticida (Lin, 2021). Za zemlju koja poseduje 8 posto obradivog svetskog zemljišta, a čini 20 posto njegovog stanovništva, ovo predstavlja očigledan problem.

Privatne firme s profitom pred očima i lokalni partijski kadrovi vođeni jedino rastom BDP-a svojih okruga i gradova ne mare za odlaganje toksičnih materijala.  Neretko se dešava njihovo direktno prosipanje u reke – praksa koja pokazuje kao politički unosna za partijske kadrove zadužene za oblasti uzvodno od fabrika koje truje vodu (Lan, 2024).

Ranih dvehiljaditih samo 1 procenat urbanog stanovništva udisao je vazduh koji bi se smatrao bezbednim po međunarodnim standardima, dok je 2010. godine bilo 1,6 miliona prevremenih smrti samo od zagađenja vazduha. Procenjuje se da se 40 posto svih prevremenih smrti od zagađenja vazduha na svetskom nivou dešava u Kini (Li, 2016). Kina, kao industrijska velesila, najveći je svetski konzument energije i troši gotovo 25 posto svetskih energetskih zaliha. Ako se uzme da je još 2020. godine oko 70 posto svojih energetskih potreba zadovoljavala sagorevanjem uglja, ekološki problemi su očigledni (Brar, 2020).

Zaprepašćujuće je svedočenje Pana Juea, zamenika ministra Državne uprave Kine za zaštitu životne sredine, o uticaju zanemarivanja zagađenja okoline na rast BDP-a do ranih dvehiljaditih:

Ovog proleća Državna uprava za zaštitu životne sredine izradila je prvu zvaničnu procenu BDP-a umanjenog za ekološke gubitke. Prema tim proračunima, koštalo bi 84 milijarde dolara da se sanira zagađenje nastalo 2004. godine, što iznosi 3% BDP-a za tu godinu. Međutim, realnije procene procenjuju štetu po životnu sredinu na 8–13% godišnjeg rasta BDP-a Kine, što znači da je Kina gotovo sve što je stekla od kasnih 1970-ih izgubila zbog zagađenja. (Brar, 2020)

Ekološka degradacija je boljka kroz koju su prošla sva društva u procesu industrijalizacije i besmisleno je kritikovati Kinu kao izuzetan slučaj, pogotovo ako se uzme u obzir da je dobar deo „prljave“ proizvodnje premešten sa Globalnog Severa na Globalni Jug, često baš u Kinu. Taj ekološki vid „nejednake razmene“, u kome direktni proizvođači osećaju najveće posledice zagađenja okoline, a potrošači i korporacije iz zemalja Globalnog Severa gotovo sve pogodnosti kapitalističkog eksploatisanja životne sredine, sada dolazi na naplatu.

Rast brojnosti kapitalista unutar same Komunističke partije. Članovi partije dolaze iz svih slojeva društva, a od ranih dvehiljaditih u partiju ulaze i kapitalisti. Tadašnji generalni sekretar KPK-a, Đijang Cemin, 2001. godine uvodi „inovaciju“ u zvaničnu ideologiju i time opravdava uključivanje kapitalista u partiju; partija sada predstavlja i „najnaprednije proizvodne snage“ (čitaj: kapitaliste). Iako struktura članova sada više odgovara strukturi gradskog stanovništva, najbogatiji članovi partije, koji mahom dolaze iz redova privatnog biznisa, sve se više odvajaju od ostatka članova po bogatstvu (Li, Novokmet i Milanović, 2021). Pored toga, primetna je i bitna promena u društvenoj strukturi političke elite.              

Dok su 1988. tri četvrtine pripadnika (političke) elite činili visoki državni zvaničnici, činovnici ili radnici, 2013. godine najvažniju grupu činili su profesionalci (inženjeri, lekari, pravnici, itd.), a oni su, zajedno sa malim i velikim vlasnicima preduzeća, činili više od polovine svih pripadnika elite. Udeo prihoda elite koji potiče iz privatnog sektora povećao se više od deset puta. Obrazovni nivo elite takođe je dramatično porastao. Takođe: 44 odsto pripadnika elite imalo je univerzitetsko obrazovanje 2013. godine, u poređenju sa samo 12 odsto 1988. godine. (Li, Novokmet i Milanović, 2021)

Korupcija divlja od perioda uvođenja sistema dualnih cena, dok je plansko određivanje cena bilo menjano tržišnim (Weber, 2021), i predstavlja jednu od ozbiljnih društvenih boljki. Menadžeri preduzeća, koji su odreda članovi partije, prodaju proizvode koji su bili predviđeni za plansku raspodelu na tržištu, gde su im cene znatno veće. Pristup čelnika partije mogućnostima za pljačkaške privatizacije bio je velik. Dobar deo novih kapitalista dolazi upravo iz partijske nomenklature.

Bivši premijer, Ven Đijabao, je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kini, dok njegov sin poseduje jednu od najvećih privatnih kompanija u zemlji, a njegova supruga Džang Bejli poznata je kao ‘dijamantska kraljica’. Ovi partijski funkcioneri prešli su dug put od vremena Maoa, koji nije imao ličnu imovinu i nije ostavio ništa iza sebe kada je umro. (Lauesen, 2024)                                                 

Koliko će ovo uticati na dalji tok ekonomske politike i blagonaklonost prema kapitalističkoj klasi kao takvoj, ostaje da se vidi. S pravom se postavlja pitanje da li ulazak kapitalista u partiju sprečava kreiranje odvojenog centra moći od partijskog i ostavlja ih u podređenom položaju ili partija postaje instrument kapitalističkih interesa.

Ideološki napad na suštinske tekovine Maovog perioda. Iako se sam lik Maoa i ujedinjenje i oslobođenje zemlje od kolonizatora, koje se desilo pod njegovim vođstvom, ne dovode u pitanje, period komuna, „Kulturna revolucija“ i „Veliki skok napred“ prezentuju se kao užasni ekscesi Maovog voluntarizma. Sledi kratak, revidirani opis ovih događaja i osvrt na (ne)funkcionisanje komuna.

„Veliki skok napred“, od 1958. do 1962. godine, bio je pokušaj da se intenzivnijim naporima značajno uvećaju poljoprivredni viškovi koji bi potom bili ulagani u industriju, u očajničkoj nadi da se ubrzo može sustići industrijski razvoj Sovjetskog Saveza i kolektivnog Zapada (Bramall, 2009). Zvanična ocena među ideološkim pobednicima, kako na Zapadu, tako i u Kini, taj pokušaj izjednačava sa genocidom. „Veliki skok napred“ prikazuje se kao najveće planirano izgladnjivanje ljudi, koje je, navodno, dovelo do preko 30 miliona smrti. Unutar same Kine nisu išli toliko daleko da Maoa zvanično označe kao najvećeg svetskog ubicu, ali tog posla su se rado prihvatili ideolozi sa Zapada.

Ako pokušamo da uvidimo iole realniju sliku od opisane karikature, uočićemo da se smrtnost u tom periodu zaista jeste povećala, i to se ne može osporiti. Velikim delom za to je odgovorna najveća prirodna katastrofa koja je zadesila Kinu u poslednjih sto godina. U periodu od tri godine, nezapamćene suše i poplave pogađale su različite delove Kine i činile ogromnu štetu usevima – činjenicu koju mnogi ideolozi prosto zanemaruju. Pored ovih nepogoda, koje su milenijumima bile najveća briga kineskih vlasti i birokrata, za veliku glad odgovorni su i postupci partijskih seoskih kadrova koji pokušavaju da zadovolje nerealne ciljeve postavljene od strane centralnih clasti. Usevi koji je trebalo da budu namenjeni prehrani seljaka bili su oduzimani i korišćeni kao viškovi radi urbanizacije i industrijalizacije. Na osnovu  istih direktiva jedan deo seoskog stanovništva prebačen je iz poljoprivredne proizvodnje u seosku industrijsku proizvodnju, što je za posledicu imalo znatno manji broj radne snage koja se bavila uzgajanjem žitarica. Svi ovi postupci dodaju ulje na vatru već postojeće prirodne katastrofe. Zaista ne može zanemariti ogromna odgovornost partije i samog Maoa (od koje on sam nije bežao).      

Ipak, ono što verovatno objašnjava najveći deo brojke od 30 miliona jeste popis stanovništva, koji je ispravno ustanovljen tek nakon perioda „Velikog skoka“. Blago je reći da popis stanovništva iz 1953. godine nije rađen rigoroznom naučnom metodom. Dobar deo broja stanovnika nije utvrđivan popisom vec procenama (Lin, 2021; Ball, 2006; Bramall, 2009; Han, 2008). Iz novih i tačnijih popisa, koji su rađeni dosta kasnije i koji broje znatno manji broj stanovnika, izvode se zaključci koji ukazuju da je za ogromnu razliku u broju stanovništva odgovorna nezapamćena glad koja je odnela milione života. Takođe je interesantno da su desetine miliona smrti „otkrivene“ tek osamdesetih godina, kao i da su optužbe na račun „Velikog skoka napred“ isprva najviše dolazile od Denga i same Komunističke partije Kine (Ball, 2006).

Kulturna revolucija je tema koja je takođe do iznemoglosti obrađivana od svih onih koji bi je iskoristili kao ideološko oruđe protiv ograničenja građanskih sloboda i „zle“ kolektivističke ideologije. Mao poziva radničke i seljačke mase da „napadnu centralu partije“ u kojoj sedi „crvena buržoazija“, otuđena od radnika i seljaka, koja želi da sprovede „kapitalističku kontrarevoluciju“. Poznati su ideološki i fizički napadi na „stvarne“ i izmišljene neprijatelje. Partijski kadrovi koji su smatrani kapitalističkim skretničarima i klasno nepodobni šalju se na prevaspitavanje u selo. Formiraju se „crvene garde“ – naoružane studentske grupe koje čuvaju i sprovode misao Mao Cedunga. Ukratko rečeno, opšti haos među političkim i akademskim elitama i u urbanim oblastima pretio je da potpuno poremeti kinesko društvo. Sam Mao je često intervenisao da umanji tenzije i razoruža „sopstvene“ garde (Brar, 2020; Lin, 2021).

Ono što prihvaćeni narativ o Kulturnoj revoluciji preskače jesu milioni koji su dobrovoljno učestvovali u slobodnim raspravama i eksperimentima koji bi trebalo da poboljšaju kinesko društvo. Takođe se zanemaruje njen izrazito pozitivan uticaj na seoska područja kroz povećanje produktivnosti, otvaranje ogromnog broja seoskih osnovnih škola, slanje „bosonogih“ lekara u najudaljenija ruralna područja itd. Jako čudan izbor ako se uzme u obzir da je preko 80 posto stanovništva tada živelo na selu. Profesor kineskih studija u Australiji, Gao Mobo, u svojoj knjizi The Battle for China’s Past: Mao and the Cultural Revolution ovako vidi pozitivne učinke Kulturne revolucije:

…pozitivna nasleđa [Kulturne revolucije] uključuju masovni program izgradnje infrastrukture, radikalne reforme obrazovanja, inovativne eksperimente u književnosti i umetnosti, širenje zdravstvene zaštite i obrazovanja u ruralnim područjima, kao i ubrzani razvoj seoskih preduzeća. Kulturna revolucija je obuhvatila na milione ljudi koji su dobrovoljno učestvovali u onome što su videli kao pokret za unapređenje kineskog društva i čovečanstva u celini. Čitav spektar ideja i pitanja – od politike do obrazovanja i zdravstvene zaštite, od književnosti i umetnosti do industrijskih i poljoprivrednih politika – bio je razmatran, isprobavan i testiran. (Gao, 2008)

Seoske komune stiže slična sudbina. Njihovo razbijanje prati ideološko diskreditovanje. Ozbiljne analize govore da su se manjkavosti poljoprivredne proizvodnje mogle uveliko ispraviti i za vreme komuna kroz značajniju upotrebu veštačkog đubriva (koje tek postaje dostupno u većim količinama u godinama nakon Maove smrti), bolju mehanizaciju i liberalizaciju cena hrane (Xu, 2018; Bramall, 2009). Zapravo, ovo su gotovo jedini razlozi za ogroman skok produktivnosti koji se dešava u periodu reformi, a ne profitni podsticaj izolovanih seljaka koji sada „racionalno“ raspolažu svojom privatnom svojinom na tržišnoj utakmici (Xu, 2018). Američki agronom Fred Megdof u predgovoru knjige Dongpinga Hana The Unknown Cultural Revolution opisuje utiske američke delegacije koja je 1974. posetila Kinu:    

Delegaciju je činilo deset naučnika koji su bili ‘iskusni posmatrači useva sa širokim iskustvom u Aziji.’ Kako je rekao nobelovac Norman Borlaug: ‘Morali ste dobro da tražite da biste našli loše obrađeno polje. Sve je bilo zeleno i lepo svuda gde smo putovali. Osećao sam da je napredak bio mnogo značajniji nego što sam očekivao.’ Šef delegacije, Sterling Wortman, potpredsednik Rokfelerove fondacije, opisao je usev pirinča kao ‘… zaista vrhunski. Polja su se smenjivala jedno za drugim, svako je bilo jednako dobro kao bilo šta što možete videti.’ Takođe su bili impresionirani povećanim veštinama poljoprivrednika na komunističkim komunama. Wortman je rekao: ‘Svi se podižu na nivo veština najboljih ljudi. Svi dele dostupne resurse.’ (Magdoff, navedeno u Han, 2008)

Teško zamisliv prizor za nekoga ko jedine podsticaje za rad može pronaći u profitnom motivu, mada ipak lakši od zamišljanja situacije u kojoj potpredsednik Rokfelerove fondacije potpada pod komunističku propagandu.

U naporima da ustoliči novu ideju razvoja kroz tržišne reforme i otvaranje, Deng uspešno napada goreopisane „ekscese“. Umesto da se shvate u totalitetu sa svim svojim protivrečnostima, „Veliki skok napred“ i „Kulturna revolucija“ postali su suludi izrazi voluntarizma jedne osobe koji su doveli do nezapamćenih katastrofa (zaboravlja se da je Deng isprva zdušno podržavao „Veliki skok napred“ (Bramall, 2009)), a seoske komune potpuno neefikasan i iracionalan način ogranizovanja poljoprivredne proizvodnje koji mora biti odbačen a ne reformisan.

Sumirajući teze kritičara, rekli bismo da sve karakteristike koje pristalice navode, iako Kinu (bitno) razlikuju od drugih kapitalističkih društava, nisu dovoljno kvalitativno drugačije da bi se ona okarakterisala kao socijalističko društvo. Ne mora se, na primer, ići daleko da bi se pronašao uspešan primer državne industrijske razvojne politike. Kineski ekonomista Sjaohuan Lan ga nalazi u Južnoj Koreji:

…tadašnji predsednik Južne Koreje, Park Čung-hi, odlučio je da prilagodi nacionalnu industrijsku strategiju, usmeravajući je ka teškoj industriji, kako bi konsolidovao odbrambene kapacitete zemlje. Od 1973. godine, vlada je koristila dva entiteta – Nacionalni investicioni fond i Razvojnu banku Koreje – da podrži ovu stratešku promenu, ulažući velika sredstva u ‘šest strateških industrija’: čelik, obojene metale, brodogradnju, industrijske mašine, elektroniku i petrohemiju… Kasnije tokom veka, ove strateške industrije ne samo da su iznedrile neke od vodećih svetskih kompanija poput Samsung Electronics i POSCO-a (jednog od najvećih proizvođača čelika na svetu), već su pomogle i u smanjenju troškova inputa za proizvodnju u nizvodnim industrijama. Time je Južna Koreja postala konkurentnija i u oblastima kao što je automobilska industrija, iz koje su proizašle svetski poznate kompanije poput Hyundaija. (Lan, 2024)

Samo herkulovskim naporom bi iko mogao da okarakteriše južnokorejsko društvo, u 20. i 21. veku, kao društvo u kome cveta socijalizam.

Iako se socijalizam ne sme meriti sposobnošću da se na niskom nivou ekonomskog i tehnološkog razvoja izbori sa najgorom ljudskom bedom, ne može se zanemariti da su radnici i seljaci prvo bačeni u ekstremno siromaštvo za vreme perioda reformi, da bi se kasnije, i uz mnogo bola, iz njega izvukli. Procene Svetske banke o 88 posto ekstremnog siromaštva 1981. godine u Kini nerealne su i zasnivaju se na lošim merilima. One izjednačavaju bitnost cena luksuznih usluga i dobara sa onim osnovnih potreba po kvalitet života. Socijalizam je ekstremno siromaštvo maltene u potpunosti iskorenio kroz kontrolisane cene osnovnih dobara poput hrane, kao i komunalno i državno obezbeđivanje stanova, zdravstvenih usluga i školstva (Bramall, 2009; Hickel, Sullivan i Moatsos, 2022). Kina je gotovo po svim indikatorima blagostanja bila na višem nivou od podjednako bogatih (siromašnih) kapitalističkih zemalja u razvoju (Bramall, 2009; Hickel, Sullivan i Moatsos, 2022).

Kineski marksista i teoretičar svet-sistema Minći Li daje pesimističnu sliku perioda reformi:    

Uprkos istorijskim dostignućima maoističkog perioda, Kina je ostala deo kapitalističkog svetskog sistema i bila primorana da deluje u skladu sa osnovnim zakonima kretanja tog sistema. Ekonomski višak bio je koncentrisan u rukama države radi podsticanja akumulacije kapitala i industrijalizacije. To je, zauzvrat, stvorilo materijalne uslove koji su pogodovali novim birokratsko-tehnokratskim elitama, koje su zahtevale sve veće materijalne privilegije i političku moć. Nove elite su svoje političke predstavnike našle unutar Komunističke partije i postale ‘kapitalistički skretničari’ na vlasti u Partiji (uobičajen izraz u Kini)… U suštini, izvršena je ogromna ‘prvobitna akumulacija’ i formirana je nova kapitalistička klasa, zasnovana na masovnoj pljački državne i kolektivne imovine. U međuvremenu, desetine miliona radnika iz državnog i kolektivnog sektora ostali su bez posla i osiromašeni. (Li, 2011)

Marksistkinja i profesorka komparativne politike Lin Čun smatra da je zamisao teoretičara poput Đovanija Ariđija i ostalih, koji veruju da se u Kini dešava jedna vrsta kontrolisane akumulacije koja može dovesti do opšteg blagostanja, samo „pusta želja“. Ona se pridružuje Minćiju Liju u onome što je, gledano sa istorijske distance i upoređeno sa drugim „zemljama u razvoju“, ipak preterano sumorna ocena integracije Kine u globalnu ekonomiju:

Ono što imamo jeste spektakl dvadeset prvog veka u kojem je komunistički režim odlučan da ostane na vlasti forsiranjem rasta po svaku cenu. Globalna Kina se pokazuje kao spasonosna linija globalnog kapitalizma i poslednje osvajanje kapitala u kontinentalnim razmerama. (Lin, 2021)

Upitno je koliko se, i pored neprekidnog isticanja najviših zvaničnika da je pred nama samo inicijalna faza, trenutno stanje može razumeti kao produženi NEP (Nova ekonomska politika), koji Lenjin karakteriše samo kao trenutak povlačenja pre uzimanja većeg zaleta ka socijalizmu. Rusija će se na kratak period okrenuti ka tržištu i kapitalizmu dok se ne utvrdi jedinstvo seljaka i radničke klase, koja je uništena u imperijalističkom ratu, i dok se proizvodnja ne oporavi na predratni nivo (Brar, 2020). U Lenjinovom razumevanju nema mesta dvosmislenosti – tržišni mehanizmi su kratkoročno, taktičko povlačenje. S druge strane, danas se u Kini se tržište, među proponentima reformi i otvaranja, vidi kao konstitutivni element socijalizma.        

On [Lenjin] ovo povlačenje nije okarakterisao kao socijalizam sa ruskim karakteristikama, jer je, kao istaknuti marksista, znao da ne postoji socijalizam ni sa kakvim nacionalnim karakteristikama… Lenjin, daleko od toga da umanjuje opasnosti ovog povlačenja, isticao ih je na svakom koraku… Godinu dana kasnije, na 11. partijskom kongresu (mart 1922), on je već pozivao na zaustavljanje ovog povlačenja. (Brar, 2020)      

Ortodoksno marksistički okvir mora biti gotovo u potpunosti napušten, kako bi se trenutni kineski model razumeo kao socijalistički (da li je ovo nužno neispravno?).

Sadašnji trendovi unutar Kine

Ne bi trebalo nikoga začuditi što društveni fenomen ovih razmera – prelazak sa planske proizvodnje na tržišnu, dok stotine miliona ljudi ulazi u svetsku podelu rada pod pokroviteljstvom komunističke partije – dovodi do značajnih razmimoilaženja i protivrečnosti, kako u praktičnom, tako i u teorijskom sudu. U najmanju ruku, odgovor na enigmu kineskog ekonomskog sistema i uspona predstavlja naše viđenje budućnosti proizvodnje i raspodele dobara i usluga, dok s druge strane, ukazuje na mogućnost opstanka ili nestanka čovečanstva na planeti sa ograničenim resursima i sistemom koji ne poznaje granice rasta. Ulozi su ogromni.

Suštinsko pitanje koje se nužno nameće je: da li kineski model nudi alternativu kapitalizmu koja vodi do emancipacije radničke klase, smanjenja nejednakosti na svetskom nivou, racionalnog odnosa prema prirodi, uvećavanja društvenog bogatstva, kao i poništavanja razlike između umnog i fizičkog rada – čiji nedostatak Marks uzima za ključni pokazatelj budućeg komunističkog društva? Da li se dešava uzdizanje pojedinca od sebične, pasivne individue građanina do moralnog političkog bića „čije svako delovanje predstavlja moć čitavog roda“, gde je „sloboda svih pretpostavka za slobodu svake individue“ i gde rad više nije samo „sredstvo za život“, već postaje „primarna životna potreba“ (komunizam – napredna faza socijalizma)?

Kako su od ovog orijentira i dijalektičkog razrešenja protivrečnosti kapitalističke proizvodnje daleko bila sva istorijska socijalistička društva, a kinesko danas, osim po pitanju bogatstva, još dalje (kapitalistička ne treba ni komentarisati), nama ostaje da uvidimo trendove unutar same Kine kao i da se prema njoj trenutno ophodimo na globalnom planu. Da li se dešava metamorfoza u klasičan „liberalni“ kapitalizam – sa predstavničkom (buržoaskom) demokratijom ili pod brutalnom upravom neoliberalne partije i nekontrolisanim „slobodnim“ tržištem, gde je proces bogaćenja malog broja kapitalista i reprodukcija kapitalizma suštinska briga političkih elita – ili se, pak, otvara prostor za povratak ka socijalizmu?

Drugo pitanje akutne važnosti je šta uspon Kine znači za sve ostale društveno-političke aktere i pokrete širom sveta koji žele da vide kapitalizam zamenjen racionalnijim sistemom proizvodnje, kome globalna ekonomska polarizacija nije inherentna, iliti, marksističkim rečnikom: da li se Kina pridružila klubu imperijalističkih sila ili je sila u kojoj progresivni pokreti mogu tražiti saveznika? U ovom trenutku, s punim oprezom, na ova pitanja dajemo optimistične odgovore.

Nema dileme da je, pored fantastičnog ekonomskog rasta, proces integracije u svetski kapitalizam bio jako bolan i skupo plaćen od većine radnika i seljaka, ali znakovi koji ukazuju na promenu takvog stanja ipak postoje. Radi se na smanjenju društvene nejednakosti, a ekstremno siromaštvo je (opet) u potpunosti iskorenjeno.

…sprovedena je pohvalna kampanja „ciljanog smanjenja siromaštva”, usmerena na „precizno” identifikovanje i pomoć seoskom stanovništvu u siromaštvu. Transferna plaćanja iz bogatijih u siromašnije regione poslednjih godina iznosila su skoro polovinu ukupnih prihoda zemlje. Centralne i lokalne vlasti posvetile su se završetku ruralne „tri mreže”: putevi, voda, struja – a na mnogim mestima i internet. Vakcinacija dece i devetogodišnje obrazovanje zakonski su obavezni. Programi pristupačnog stanovanja preselili su 150 miliona ljudi iz kvazi-slamova ili područja koja su proglašena prirodno nepodesnim za život. Milioni lokalnih zvaničnika, „pešadinaca” u sprovođenju politike, imaju zadatak da pomažu siromašnim porodicama. (Lin, 2021)

Plate rastu, pogotovo za najsiromašnije delove društva (Lauesen, 2024). Džini koeficijent, iako i dalje daleko od idealnog, pokazuje da se razilaženje u bogatstvu zaustavilo i počelo da se smanjuje. U 2021. godini, po podacima Svetske banke, on iznosi 0,35 (verovatno preoptimistična cifra). Razvijaju se unutrašnje oblasti, udaljene od industrijalizovanih jugoistočnih obalnih gradova. Sprovodi se reforma zdravstva i školskog sistema. Državnim firmama je 2017. godine naloženo da 10 posto svojih profita ulažu u nacionalne penzione fondove i fondove društvene sigurnosti. Trenutno je 94 posto stanovništva pokriveno osnovnom zdravstvenom zaštitom. Uvedena su ozbiljna ograničenja i reforme u sistem privatnog obrazovanja. Država želi da obezbedi jednak pristup obrazovanju, što podrazumeva zaustavljanje otvaranja novih privatnih škola na osnovnom i srednjem nivou. Privatne kompanije koje su nudile dodatne časove već preopterećenim učenicima morale su da se registruju kao neprofitne organizacije, čime su izgubile milijarde u vrednosti.

U govoru iz 2021. godine Si Đinping kaže:

Ostvarenje zajedničkog prosperiteta je više od ekonomskog cilja. To je veliko političko pitanje koje se tiče temelja naše partijske vlasti. Ne smemo dozvoliti da jaz između bogatih i siromašnih nastavi da raste… Moramo biti proaktivni u smanjivanju razlika između regiona, između urbanih i ruralnih područja, i između bogatih i siromašnih ljudi. Treba da podstičemo sveobuhvatan društveni napredak i celovit lični razvoj, i da zastupamo društvenu pravičnost i pravdu, kako bi naš narod uživao plodove razvoja na pravedniji način. (Xi, navedeno u Lauesen, 2024)       

Vrhovni narodni sud je 2021. godine, kao odgovor na ogroman otpor javnosti, formalizovao zabranu „996 radne kulture“, po kojoj radnici rade „od 9 ujutru do 9 uveče, 6 dana u nedelji“. Iako je ova praksa bila nezakonita i pre odluke Vrhovnog suda, nakon nje počinje ozbiljno pravno gonjenje i razbijanje te nehumane prakse. Ništa od ovoga ne dešava se isključivo unapred planiranim i benevolentnim partijskim odlukama. Milionske mase, sada proleterizovanih radnika, svesne svoje klasne pozicije, aktivno se bore za svoja prava.

Godine 2007. radnici Tonghua Čelika počeli su sa protestima. Tokom protesta, jedan radnik iz maoističke ere, ‘Majstor Vu’, pojavio se kao vođa. Vu je jasno stavio do znanja radnicima da se suština problema ne tiče nekog pojedinačnog pitanja, već ‘političke linije privatizacije’. U julu 2009. radnici su stupili u generalni štrajk. Kada je generalni direktor Jianlonga zapretio da će otpustiti sve radnike, besni radnici su ga nasmrt pretukli. Iako su na licu mesta bili provincijski guverner i hiljade naoružanih policajaca, niko se nije usudio da interveniše. Nakon tog incidenta, provincija Đilin bila je primorana da poništi plan o privatizaciji. (Li, 2021)                              

Pod vladavinom Sija Đinpinga Maova zamisao „linije masa“ vraća se u jednom obliku. „Od masa, ka masama“ – glasila je Maova krilatica koja je davala instrukcije partijskim kadrovima kako da se ophode prema masama radnika i seljaka. Članovi partije moraju lično da odlaze među narod, da uče od njih i slušaju njihove probleme, želje i zahteve. U narednom koraku partija prikupljeno znanje ideološki i politički oblikuje i propagira ga nazad masama, i tako iznova, u jednom beskrajnom dijalektičkom političkom procesu.

Uoči otvaranja 18. partijskog kongresa 2012. godine, Si Đinping naglašava:    

Naša partija održava svoju osnovnu misiju da svim srcem i umom služi narodu; mi se pridržavamo politike polaska od masa i vraćanja masama; mi istrajavamo u tome da je celokupan rad partije usmeren na ostvarenje volje, interesa i zahteva naroda. To je najveći izvor snage naše partije – snage koja proističe iz bliskih odnosa sa narodom. (Xi, navedeno u Wang, 2018)

Skinemo li za trenutak orijentalističke, evrocentrične, ideološke okove koji nam nameću da su predstavničke i direktne „demokratije“ nužno jedini legitimni oblici vlasti, a sve drugo oblici tiranije, možemo doći do interesantnih uvida o povratku „linije masa“. Kineski politikolog Vang Saoguang predstavničkoj demokratiji suprotstavlja „zastupničku demokratiju“ u kojoj akcenat nije na izabranim predstavnicima naroda koji bi, u teoriji, trebalo da zastupaju interese svojih glasača (svakoga ko iole prati funkcionisanje zapadnih demokratija bi ova zamisao navela na smeh), već sama zastupljenost interesa naroda u krugovima političke moći daje legitimitet sistemu.

Prvi je mehanizam za razumevanje osećanja naroda i usvajanje njihove mudrosti, što obuhvata rad na društvenim istraživanjima, rad u prvim borbenim redovima, pilot-projekte i strategije koje započinju u jednoj radnoj jedinici, ali se mogu proširiti na čitav region. Drugi je mehanizam za negovanje masovnog pogleda kod kadrova, što podrazumeva povezivanje sa najsiromašnijim slojevima društva i razumevanje njihove nevolje, ‘tri zajedno 三同’ (zajedno jesti, zajedno živeti, zajedno raditi), slanje na teren itd.

[…]                                                                                  

  Među svim mehanizmima za sprovođenje linije masa, posebno zaslužuje da se izdvoji društveno istraživanje, jer je to mehanizam koji se često koristi; iako se tradicija društvenih istraživanja nastavila i tokom godina kada je značaj masovne linije oslabio, ona se nisu često sprovodila, a njihove analize nisu imale dovoljno dubine. Sa povratkom masovne linije, naglasak na društvenim istraživanjima je ogromno porastao, što se može videti i kroz porast Baidu indeksa vezanog za pojam ‘društvena istraživanja’. (Wang, 2018)

Rezultat ovoga je definisanje novog (petnaestog) petogodišnjeg plana pod uplivom komentara i ideja preko 3 miliona ljudi sa interneta.

Onlajn konsultacije su sprovedene od 20. maja do 20. juna ove godine putem različitih nacionalnih platformi, kao što su veb stranice državnih medija (Narodni dnevnik, Sinhua i CCTV), i one pokrajinskih ili lokalnih samouprava. Aplikacija ‘Studija za jačanje nacije’ takođe je bila jedan od alata putem kojih su kineski građani podnosili svoje predloge. Ova platforma je kreirana 2019. godine i objedinjuje značajnu kolekciju besplatnog sadržaja, uključujući periodične publikacije, drevne klasike, muziku, filmove i knjige, kao i onlajn kurseve za članove Partije, državne službenike i širu javnost. Od prošle godine, platforma je imala 345 miliona registrovanih korisnika i prosečno 700 miliona dnevnih poseta. (Princip Info, 2025)

Sve je ovo praćeno ogromnom kampanjom protiv korupcije koja decenijama nagriza društveno tkivo Kine. Kampanja udara „na tigrove i mušice“. Stotine hiljada partijskih i državnih kadrova, od najnižih do najviših nivoa, biva disciplinovano zbog korupcijskih praksi i raznoraznih afera.

Razvoj infrastrukture u Kini nastavlja da ostavlja bez daha svakoga ko iole prati ili je posetio Kinu osamdesetih godina i sada. Sto osamdeset hiljada kilometara autoputeva povezuje milionske megalopolise koji sami često nisu stariji od 30 godina, a nekad čak i dosta mlađi. Postavljeno je na desetine hiljada kilometara brze pruge za dvadesetak godina, na zavist ostatka sveta. Najbrži i najkvalitetniji maglev (magnetska levitacija) vozovi se danas nalaze i proizvode u Kini. Čitava zemlja, od gradova, preko sela do udaljenih oblasti centralne Azije, pokrivena je brzim internet mrežama. Na osnovu zvaničnih podataka kineskog Državnog saveta, oko 90 posto svih sela može se konektovati na 5G mrežu, što dalje podrazumeva da su veće šanse zakačiti se na brzu mrežu u kineskom selu nego u Londonu.

Poznato je da se najveća hidroelektrana sa branom na svetu, „Brana tri klisure“, nalazi na reci Jangce. Puštena je u rad 2002. godine i sposobna je da zadovolji potrebe za električnom energijom preko 80 miliona ljudi. Novost je da je Kina u četrnaestom petogodišnjem planu najavila izgradnju novog megaprojekta – hidroelektrane na reci Jarlung Cangpo na Tibetu. Procena je da će proizvoditi gotovo tri puta više električne energije od Brane tri klisure – dovoljno da snabdeva čitavo Ujedinjeno Kraljevstvo električnom energijom.

Borba za ekološki održiv razvoj stavlja se u prvi plan. Kineske statistike ni po ovom pitanju ne mogu nikoga ostaviti ravnodušnim. Godine 2024. 92,5 procenata novoinstaliranih svetskih kapaciteta električne energije dolazi iz obnovljivih izvora energije, a Kina čini gotovo dve trećine tih kapaciteta. Trinaesti petogodišnji plan (2016–2020) čini najvažniju prekretnicu u kojoj zeleni razvoj postaje stub razvojne strategije. Ogromna ulaganja, poreske olakšice i usmeravanje tržišta ka razvijanju raznih oblika „zelenih tehnologija“ čine da cene solarnih panela i električnih baterija doživljavaju strmoglav pad. To za dalju posledicu ima da je Kina utrostručila broj instaliranih solarnih panela od 2020. do 2025. Danas više od četvrtine električne energije u Kini dolazi iz obnovljivih izvora energije. U pogledu vetrenjača (vetrogeneratora) Kina je 2019. godine marginalno bila ispred Evropske unije, da bi 2023. udvostručila svoju prednost u odnosu na Evropu. Kada bi njene vetrenjače radile u punom kapacitetu, one bi proizvodile onoliko električne energije koliko Indija proizvodi u totalu, uključujući obnovljive i neobnovljive izvore energije. Kineski naučnici i istraživači danas proizvode daleko veći broj citiranih radova od svojih kolega na Zapadu.

U trci za ovladavanjem tehnologijama budućnosti, zelena energija je oblast u kojoj se mnogi analitičari slažu da je Kina prestigla Sjedinjene Američke Države u gotovo svakom ključnom segmentu, od električnih vozila do solarnih panela. ‘Teško je preceniti jedinstvenu prednost Kine u svim tehnologijama čiste energije. Ti jazovi su i ogromni i istorijski bez presedana’, rekao je Milo Mekbrajd, saradnik Karnegi zadužbine za međunarodni mir, istraživačkog centra. (Li i Shepherd, 2025)

Za dalje napredovanje unutar partijske nomenklature više se ne gleda isključivo ekonomski razvoj. Degradacija ili zaštita životne sredine postaje jedno od bitnih merila napretka.

Na planu razrešavanja zagađenja zemljišta Kina nailazi na znatno manje uspeha. Iako pokušava da zakonskim regulativama, većim korišćenjem organskog đubriva i pilot-projektima koji se bave održivim obrađivanjem zemljišta pronađe rešenje za degradirano zemljište, rezultati su trenutno znatno slabiji (Chen i Xu, 2020; Xu, 2018).

Povećava se udeo BDP-a koji dolazi iz državnog sektora i osnažuje se uloga državnih preduzeća, koja postaju sve profitabilnija. Na primer, 2009. godine ukupni profiti dve ogromne državne kompanije – China Mobile i China Petroleum and Chemical Corporation – bili su veći od ukupnog profita 500 najvećih privatnih kompanija (Brar, 2020). Prelazi se sa besomučnog ulaganja u nekretnine (Kina je od 2011. do 2013. godine iskoristila više cementa nego SAD tokom celog 20. veka), koje je većinu perioda reformi činilo glavni motor rasta Kine i dovelo do najveće i najbrže urbanizacije u istoriji čovečanstva, na ulaganje u industriju i visoke tehnologije (Lan, 2024; Brar, 2020). Kineske vlasti postepeno „izduvavaju balon“ nekretnina, čime dozvoljavaju da giganti poput firme Evergrande propadnu.

Velika većina državnih investicionih fondova za usmeravanje na kraju biva uložena u strateške industrije u nastajanju. Ove industrije imaju tri zajedničke karakteristike. Prvo, razvoj ovih novih industrija predstavlja deo kineske nacionalne razvojne strategije… Na primer, do 2015. godine ove strateške industrije trebalo je da čine 8% nacionalne proizvodnje, a do 2020. godine 15%. Do 2030. godine, očekuje se da će ove industrije postati glavni pokretači održivog i zdravog ekonomskog razvoja Kine, pri čemu će Kina biti priznata kao globalno značajan centar za proizvodnju i inovacije u tim industrijama […]

Druga zajednička karakteristika jeste da se ove strateške industrije nalaze na samoj tehnološkoj fronti i zahtevaju ogromna ulaganja u istraživanje, razvoj i inovacije. […]

Treća sličnost je u tome što su mnoge od ovih strateških industrija još uvek u ranoj fazi razvoja i da nisu formirani jasni geografski klasteri. Zbog toga mnoge lokalne vlade vide priliku da izgrade takav klaster u svom regionu (npr. Hefej, Čengdu ili Vuhan, koji su svi investirali u BOE [sada vodeći globalni proizvođač LED displeja]). (Lan, 2024) 

Pored militantnosti radničke klase, kao i načela kojima bi jedna partija koja sebe naziva komunističkom morala da se vodi, veliki uticaj na ovakvu promenu kursa zasigurno je imala i globalna situacija. Nakon svetske ekonomske krize 2008. godine započinje značajno smanjivanje udela izvoza u kineskom BDP-u, kako bi se smanjila izloženost kineske ekonomije globalnim turbulencijama kojima sama nije doprinela. Udeo izvoza pada sa 36 procenata 2006. godine na 18 procenata 2019. godine. Radi se na stvaranju „dualne cirkulacije“, u kojoj unutrašnje tržište i potražnja, pored inostranih, treba da igraju značajniju ulogu nego do sada (Stanojević i Zakić, 2022; Lan, 2024).  Važno je naglasiti da se ovde ne radi o apsolutnom padu spoljnog izvoza, već o relativnom. Kina ostaje verna „spoljašnjoj cirkulaciji“, dok nastoji da se zaštiti od prevelike izloženosti inostranim šokovima.

Uporedo s tim, radi se na smanjenju zavisnosti od visokih tehnologija koje se uvoze sa Zapada, što se poslednjih godina pokazalo izrazito mudrim potezom, imajući u vidu sankcije i zabrane izvoza tehnologija koje sprovode SAD.

Uključivanje [u globalne lance vrednosti] u ranim fazama razvoja ‘omogućilo je Kini da uspostavi proizvodne pogone sa stranim kapitalom, postavljajući tako temelje za svoju industriju. S druge strane, Kina je generisala daleko veći profit ‘vodećim firmama’ u lancu vrednosti koje kontrolišu brendiranje i koncepciju proizvoda’. Najpoznatiji primeri su Apple, Boeing, Caterpillar, General Motors, Nike, Ford itd.

Vremenom je Kina napredovala od montažnih aktivnosti do ‘proizvodnje perifernih proizvoda niže tehnologije, kao što su kompjuterske tastature, a zatim do sve većeg broja delova i komponenti’. Kako Kina preuzima sve veći broj proizvodnih operacija, udeo strane dodate vrednosti počinje naglo da se smanjuje od 2000. godine. (Stanojević i Zakić, 2022)

Njihov uspon na tehnološkoj lestvici trenutno se čini nezaustavljivim. Električni automobili, dronovi, robotika, novi načini proizvodnje mikročipova, veštačka inteligencija, zelene tehnologije, 5G mreža – sve su to tehnologije i oblasti u kojima Kina, na zaprepašćenje zapadnih imperijalista, počinje da dominira. Australijski institut za strateške politike, koji sprovodi istraživanje nad 64 najnaprednije svetske tehnologije, procenjuje da Kina trenutno prednjači u razvoju 57 od tih 64 tehnologija.

„Zajednički prosperitet“ postaje zvaničan proklamovani cilj. Po čuvenoj izjavi Denga Sjaopinga, nije bitno koje je boje mačka (tržište ili plan), dokle god lovi miševe (obezbeđuje ekonomski rast). To pitanje sada uveliko dolazi na dnevni red. Ako je ikada i bio validan razlog, zaostalost proizvodnih snaga se više ne može koristiti kao opravdanje za brutalnu eksploataciju ljudi i prirode, kao i za ogromne razlike u bogatstvu.

U ranoj revolucionarnoj eri, glavna kontradikcija bila je stvaranje osnove za kolektivnu svojinu i za kinesku nezavisnost u svetu uopšte. U reformskoj eri, osnovna potreba bila je ubrzani ekonomski rast i industrijalizacija. U novoj eri, naglasak je na izgradnji snažne, ‘autocentrične’ kineske ekonomije, oslanjajući se na povećanu unutrašnju inovaciju, strategiju dualne cirkulacije (koja obuhvata spoljašnji i unutrašnji rast, kao i zajednički razvoj grada i sela), veću jednakost i reinstituciju masovne linije kao sredstva narodnog protagonizma. (Cheng, 2019)

Iako opisana dešavanja ohrabruju, ona nikako ne menjaju osnovnu strukturu proizvodnog sistema u kojoj tržište i dalje alocira resurse, a većina sredstava za proizvodnju nalazi se u privatnim rukama. Kina se i dalje nalazi u međunarodnoj podeli rada, a njene unutrašnje nejednakosti i dalje su izrazito velike. Još uvek nema govora o kolektivnom vlasništvu i oblicima proizvodnje i raspodele dobara koji se ne zasnivaju na profitnom motivu. Pokušaji obnove „linije masa“ treba da se pozdrave, ali „repolitizacija nema smisla ukoliko se ne poveže sa procedurama koje podstiču postepeno osvajanje odgovornosti radnika u upravljanju njihovim društvom na svim nivoima – u preduzeću, na lokalnom i na nacionalnom nivou“ (Amin, 2013). Uzimajući sve ovo u obzir, ne može se nikako govoriti o povratku ideje socijalizma u onom poznatom smislu dominiranja emancipatorskih tendencija u svim društvenim aspektima.

Ipak, ove promene se ne mogu zanemariti, jer ukazuju na to da su procesi unutar Kine vođeni idejnim (ako ne i ideološkim) planom i da partija želi da se približi radničkim i seoskim masama zapostavljenim (brutalizovanim) za vreme reformi. Integracija Kine u svetski kapitalizam išla je drugačijim (ne-neoliberalnim) dugoročnim tokom, za razliku od gotovo svih ostalih postsocijalističkih i postkolonijalnih zemalja. Ovo protivrečno kretanje kineskog otvaranja ka svetskom kapitalizmu koje istovremeno reprodukuje sistem i vodi ka njegovom krahu se mora razumeti. Sada se okrećemo širem prikazu globalne ekonomije i kineskoj integraciji u nju.

Savremeni svet-sistem – Kapitalizam

Reći da kapitalizam ne dovodi do proklamovanih ciljeva koje zatičemo u ekonomskim udžbenicima ili među klasičnim i neoklasičnim ideolozima danas nije preterano kontroverzno čak ni na Globalnom severu. Na Globalnom jugu, osim među „ispranim mozgovima“ koji prolaze kroz obrazovni sistem i završavaju ekonomske fakultete, to nikada nije ni bilo.

Pogledajmo na kratko šta nam kaže akademski opšteprihvaćena definicija: kapitalizam je sistem u kome „slobodno tržište“ racionalno raspoređuje usluge i dobra dok god nema spoljašnjeg (političkog) uplitanja – laissez faire, laissez passer („pustite neka se radi, pustite neka prolazi [roba, novac, kapital]“). Sve što politički autoritet (država) treba da uradi jeste da napravi dobar ambijent u kome će racionalni ekonomski akteri, radeći u svoju ličnu korist, doprineti opštem društvenom blagostanju. Takvo slobodno tržište će ispravno raspodeliti sve „faktore proizvodnje“ – rad, zemljište i kapital – u opštem kretanju ka ekvilibrijumu ponude i potražnje i time zadovoljiti potrebe ljudi. To je jedini sistem koji počiva na pretpostavkama individualne slobode ljudi (građana) koji sami „ugovaraju“ svoju sudbinu. Ne postoji fizička politička prinuda (ropstvo, kmetsvo), niti rodovske i druge kulturalne kočnice koje ograničavaju individuu u njenom stremljenju ka bogaćenju i ostvarivanju sopstvenih kapaciteta i želja.

Ovako laskavi prikaz stoji u oštroj suprotnosti sa kapitalizmom kakav je „stvarno postojao“ kao istorijski sistem. Može se reći da je prvu sistematičnu i naučnu kritiku kapitalističke proizvodnje izneo Karl Marks u 19. veku u svom delu Kapital: Kritika političke ekonomije. Kako i sam naslov njegovog velikog dela kaže, Marks razmatra protivrečnosti koje se dešavaju oplodnjom industrijskog, proizvodnog kapitala – kao jednog zatvorenog sistema; njegova kritika se ne bavi društvenim sistemom u kome se kapital nameće kao dominantna sila – kapitalizmom. U takvom društvenom kretanju, kroz tržišno takmičenje, vlasnici kapitala će, u svojoj težnji da se izbore sa drugim kapitalistima i ostanu u privilegovanoj društvenoj ulozi, raditi sve u svojoj moći da mehanizacijom povećaju fizičku produktivnost i time smanje udeo vrednosti radne snage u proizvodnji. Kako je rad jedini koji stvara vrednost u buržoaskom društvu, ovo dovodi do jasne protivrečnosti. Privatna svojina sredstava za proizvodnju dolazi u konflikt sa društvenom i fizičkom reprodukcijom većine radnika koji gube mogućnost da se zaposle u proizvodnji i obezbede sopstvenu egzistenciju. Kapital u svojoj nezasitoj težnji ka oplodnji uništava, u bukvalnom smislu, one koji, u krajnjoj instanci, treba da ga realizuju kroz konzumaciju proizvedene robe. Marks uviđa da je ova „tendencija ka opadanju profitnih stopa“ i uništavanju živog tkiva proizvođača vrednosti (radne snage) inherentna društvenom kretanju kapitala. Dok profitne marže opadaju, opšta društvena kriza raste, i na dnevni red dolazi jedini racionalni odgovor klase kojoj je oduzeto pravo na rad i život: revolucija i stavljanje sredstava za proizvodnju pod društvenu kontrolu i vlasništvo.

Činjenica je da rast proizvodnih snaga i ovladavanje novim tehnologijama nose u sebi potencijal za emancipaciju ljudi od „sveta potreba“ i eksploatatorskih praksi koje milenijumima dominiraju čovečanstvom. Donekle ne čudi što Marks, revolucionar kome je sveobuhvatni društveni preobražaj bio cilj, stavlja poseban fokus na ovladavanje baš ovim proizvodnim procesom u kome kapital u „tajnim odajama“ podjarmljuje radnu snagu u svom stremljenju ka beskonačnoj akumulaciji.

Ali ne treba zaboraviti da je njegov originalan plan uključivao šest knjiga (postojeća 3 toma Kapitala predstavljaju samo prva), od kojih su neke trebalo da se bave ulogom države, međunarodnom trgovinom i svetskim tržištem. Do kakvih bi spoznaja i zaključaka, zajedno sa Engelsom, došao da je imao vremena da ostvari svoj plan, možda možemo naslutiti iz određenih opaski:

Ne treba da vas zbunjuje to što gospoda koja ne mogu da shvate kako jedna klasa može da se obogati na račun druge, još manje mogu da shvate kako cela nacija može da se obogati na račun drugih nacija. (Marx, 1888)

Takođe:

Posle te afere čovek bi gotovo mogao poverovati da engleski proleterijat u svom starom, tradicionalnom čartističkom obliku mora potpuno iščeznuti pre nego što može da se razvije u novom i održivom obliku… i činjenica da engleski proleterijat zaista postaje sve više i više buržoaski, tako da se čini da je krajnja svrha ove najburžoaskije od svih nacija [Engleske] da poseduje, pored buržoazije, i buržoasku aristokratiju i buržoaski proleterijat. U slučaju nacije koja eksploatiše čitav svet, to je, naravno, donekle opravdano. (Engels, 1858)        

Svakako, ove knjige i analize nisu napisane, dok će Marksov (i Engelsov) autoritet određivati (i ograničavati) poimanje kapitalizma brojnih budućih teoretičara i aktivista. Ograničen postojećim znanjem, dominantnim ideološkim evrocentrizmom (na pamet pada, sada već ozloglašeni Marksov termin „azijatski način proizvodnje“, koji bi trebalo da okarakteriše takozvana neproduktivna azijska društva) i svojim životnim vekom, on svoju teoriju razvija unutar visoko industrijalizovane Engleske. Unutar takvog konteksta oni u Manifestu komunističke partije predviđaju izjednačavanje sveta, u kome razvijene buržoaske nacije svojim likom pokazuju nerazvijenim zemljama njihovu budućnost.

Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jeftine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski način proizvodnje ako neće da propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buržuji. Jednom reči, ona stvara svoj svet po sopstvenom liku.

Teško je preći preko neistoričnosti ove izjave i zanemariti da su gvozdena, a ne metaforička đulad, srušila „kineske zidove“ (Arrighi, 2007). Sila, utelovljena u moćnim i militarizovanim državnim aparatima Zapadne Evrope, bila je ta koja je nametnula podređene tržišne odnose zemljama i društvima koja još uvek nisu poznavala kapitalistički način proizvodnje i dominacije. Brutalnu inkorporaciju Kariba, Severne i Južne Amerike, a kasnije i Afrike, ne moramo ni opisivati. Genocidni i robovlasnički karakter koji je taj proces poprimio opšte je poznat. „Ako novac, kako veli Ožje, dolazi na svet s mrljama krvi na jednom obrazu, kapital se rađa lijući krv i prljavštinu iz svih svojih pora, od glave do pete“, podseća ipak Marks dvadesetak godina nakon pisanja Manifesta.

Podređivanje drevnih istočnih civilizacija i društava teklo je nešto težim, ali na kraju ipak uspešnim tokom. Englezi su se još u 19. veku ekonomski borili (kroz tržišnu utakmicu) da uđu na kinesko tržište prodaje pamučnih tkanina s ograničenim uspehom, dok sredinom tog veka rat otvara kinesko tržište prodaji opijuma. Slična sudbina zadesila je i indijske tkače pamuka za vreme vladavine Engleske istočnoindijske kompanije u Indiji.

Jedno objašnjenje jeste jednostavno nova tehnološka, a time i konkurentska prednost Britanije. Smelser pripisuje samopokretnoj (‘self-acting’) mehaničkoj predilici zasluge za ‘konačno osvajanje’ indijskog tržišta od strane Britanije. Postavlja se onda pitanje zašto su Britanci, ako je to zaista bio slučaj, ipak morali da pribegnu političkim merama kako bi obezbedili svoju tržišnu prevlast. Godine 1830. Čarls Marjoribanks je svedočio pred Donjim domom:

‘Mi smo isključili indijske manufakture iz Engleske visokim protekcionističkim carinama i dali svaku moguću podršku uvozu naših sopstvenih proizvoda u Indiju. Svojom sebičnom (koristim reč u njenom najnegativnijem smislu) politikom uništili smo domaću proizvodnju u Daki i drugim mestima i preplavili njihovu zemlju našom robom.’

On je takođe objasnio zašto trgovina sa Kinom nije išla tako dobro:

‘Mi ne posedujemo istu moć nad Kinezima kao što posedujemo nad indijskim carstvom…’

U svakom slučaju, prilično je teško poreći tezu o namernoj deindustrijalizaciji Indije, kada se predsednik Britanske asocijacije za Istočnu Indiju i Kinu time u to vreme hvalio. Godine 1840. Džordž G. de H. Lampert je svedočio:

‘Ova Kompanija je, na razne načine, uz pomoć i podsticaj naše velike proizvodne domišljatosti i umeća, uspela da pretvori Indiju iz zemlje manufakture u zemlju izvoznika sirovina.’ (Wallerstein, 1989)

U trenutku inkorporacije u društvenu podelu rada, bez dovoljno moćnih država da odbrane svoje interese, kapitalisti, kao i radna snaga novih perifernih društava, bivaju stavljeni u podređeni položaj u odnosu na svoje pandane iz centra. Buržuji, kako kaže Marks, sa moćnim državama iza sebe, stvaraju svoj svet po sopstvenom, ali krnjem liku.

Istaknuti francuski istoričar i najčuveniji predstavnik istorijske škole anala, Fernan Brodel, daje sledeći opis te podele:

…(sistem) je podeljen na uzastopne zone. Postoji jezgro, to jest oblast oko centra – Ujedinjene Provincije (ali ne sve Ujedinjene Provincije) kada je Amsterdam dominirao svetom tokom sedamnaestog veka; ili Engleska (ali ne cela Engleska) kada je London definitivno zamenio Amsterdam posle 1780-ih. Zatim dolaze posredne zone oko ovog centralnog stuba. Na kraju, tu su veoma široke periferne oblasti, koje su, u podeli rada karakterističnoj za svetsku privredu, podređene a ne pravi učesnici. Unutar ovih perifernih zona, život često podseća na čistilište ili čak pakao… ova slojevitost daje kapitalizmu život: spoljne (periferne) zone hrane posredne (poluperiferne), a iznad svega — centar. A šta je centar ako ne vrh, kapitalistička nadgradnja čitavog zdanja? Pošto su stanovišta uzajamna, ako centar zavisi od periferije za snabdevanje, periferija zavisi od potreba centra koji je kontroliše. (Braudel, 1977)

Nastaje integrisano tržište koje definiše nejednaku društvenu podelu rada u kome se iz zemalja periferije, koje oduvek čine daleko veći deo čovečanstva, izvlače prirodni resursi i rad, a kasnije i industrijski proizvodi bez „poštene“, tj. jednake nadoknade – krši se osnovno buržoasko pravo jednake razmene.

Zagledajući se u ovaj „središnji deo“ kapitalizma (tržište), uviđamo njegovu suštinsku karakteristiku – hijerarhijsku podelu rada, gde radna snaga u periferiji, za razliku od one u (imperijalističkom) centru, gde relativno uživa bolji standard života, biva brutalnije kontrolisana i eksploatisanija, dok se stvaranje profita podređuje akumulaciji koja se dešava u centru (Wallerstein, 2004; Braudel, 1977; Chase-Dunn, 1989; Amin, 1989; Beckert, 2014). Kompradorska periferna buržoazija, bilo lokalna ili kolonijalna, spremna da mase radnika i seljaka baci u ljudske klanice rudnika, plantaža, a kasnije i fabrika. Ta buržoazija se umnogome razlikuje od one koja je, po opšteprihvaćenom sociološkom gledištu, odigrala kolosalnu ulogu transformacije feudalnog društva u „građansko“; spremna je da zanemari svoj revolucionarni potencijal i ostane u podređenom položaju sve dok joj je zagarantovano bogaćenje i društvene privilegije.

Ova „krnja“ kompradorska buržoazija ulazi vezanih ruku u ring i nije u stanju da parira monopolima centra i njihovim proizvodima – još jedna bitna karakteristika novonastajućeg kapitalizma, koja razlikuje centar od periferije. Kako je beskonačno bogaćenje ono što goni svakog kapitalistu, takmičenje kapitala na tržištu koje nagriza profite mora se izbeći po svaku cenu. Monopol i zaštita monopola su jedini putevi koji vode ka ekstraprofitima koje ostvaruju gotovo isključivo kapitalisti centra.

Imperijalizam, kakvog ga vide Hilferding i Lenjin – spajanje finansijskog i industrijskog (proizvodnog) kapitala u ogromne monopole koji izvoze, ne robu, već kapital, pod protekcijom imperijalističkih država – zapravo je strukturni deo stvarno postojećeg kapitalizma, onakvog kakav je funkcionisao kao istorijski sistem od svog začetka u „dugom šesnaestom veku“ pa sve do danas (Arrighi, 1994; Arrighi, 2007; Wallerstein, 1974–2011; Braudel, 1977; Chase-Dunn, 1989). „Vertikalna“ integracija, poput „horizontalne“, nije nikakva novina, a njeni najizraženiji istorijski oblici su poznati: poveljske (charter) kompanije od 16. do 18. veka – Istočnoindijske kompanije Engleske, Holandije i Francuske – predstavljaju očigledne primere; zatim ogromne trgovačke kuće 19. veka i transnacionalne kompanije 20. veka (Wallerstein, 2003). Taj „mračni tavan“ u kome sede moćni finansijeri i monopolisti, Zapadna Evropa (kasnije Amerika i Japan) gradi istovremeno kao i ostale „spratove“ novog sistema – brutalnu eksploataciju rada u proizvodnji i nejednaku podelu rada na nivou čitavog svetskog sistema.

…kapitalizam je oduvek bio monopolistički, a roba i kapital su oduvek cirkulisali istovremeno, jer su kapital i kredit oduvek bili najsigurniji način za osvajanje i kontrolu stranog tržišta. Davno pre dvadesetog veka izvoz kapitala bio je svakodnevna pojava — za Firencu još u trinaestom veku, a za Augsburg, Antverpen i Đenovu tokom šesnaestog veka. Tokom osamnaestog veka kapital je tekao kroz Evropu i svet. Treba li da podsetim da svi metodi, poslovi i trikovi finansijskog sveta nisu rođeni ni 1900. ni 1914. godine? Kapitalizam ih je sve poznavao, i — juče kao i danas — njegova posebnost i snaga leže u sposobnosti da prelazi s jednog trika na drugi, s jednog načina poslovanja na drugi, da menja svoje planove deset puta onako kako ekonomske konjunkture nalažu — i, kao rezultat toga, da ostane relativno veran sebi, relativno dosledan samom sebi. (Braudel, 1977)

…uporedo sa ovim [tržišnim] slojem, ili tačnije iznad njega, dolazi zona anti-tržišta, gde tumaraju veliki grabljivci i gde važi zakon džungle. To je — danas kao i u prošlosti, pre i posle industrijske revolucije — pravo uporište kapitalizma. (Braudel, 1982)

Razumevanje i kristalizacija ovih stvarnih karakteristika istorijskog kapitalizma svoj pun sjaj dobijaju sa teorijom američkog sociologa Imanuela Volerstina, koji, nadograđujući termin „svet-sistem” Fernana Brodela, ovom sistemu daje ime „svet-privreda“. U ovom „savremenom svet-sistemu“, „beskrajna akumulacija kapitala“, koja se istovremeno odvija na gore opisana tri sprata (kapitalistička proizvodnja, hijerarhijsko tržište, finansijsko-monopolski kapital), dominira nad svim drugim društvenim procesima. Svaki društveni akter (preduzeća, porodice, plemena, države) koji ne uspeva da zadovolji ovu svrhu sistema biva kažnjen ili eliminisan.

Kapitalizam (svet-privreda) nije puko postojanje pojedinaca ili firmi koje proizvode za tržište sa namerom da ostvare profit. Takvi pojedinci ili firme postojali su hiljadama godina širom sveta. Niti je postojanje ljudi koji rade za nadnicu dovoljno kao definicija. Nadnični rad je takođe poznat već hiljadama godina. U kapitalističkom sistemu smo tek onda kada sistem daje prioritet beskonačnoj akumulaciji kapitala… Ako kažemo da sistem ‘daje prioritet’ takvoj beskonačnoj akumulaciji, to znači da postoje strukturni mehanizmi pomoću kojih se oni koji deluju iz drugih pobuda na neki način kažnjavaju i na kraju eliminišu sa društvene scene, dok se oni koji deluju sa odgovarajućim pobudama nagrađuju i, ako su uspešni, obogaćuju. (Wallerstein, 2004)      

Ovakva „beskrajna akumulacija kapitala“ dešava se u širem društveno-političkom kontekstu, a različiti autori iz srodnih teorijskih škola akcenat stavljaju na različite aspekte ove akumulacije i među-državnog sistema u kome se ona odvija. Ono što ih povezuje jeste jasna ideja da istorijski kapitalizam nikada nije funkcionisao onako kako ga ekonomski udžbenici opisuju, niti onako kako ga je Marks kritikovao – u svojoj idealnoj formi ogoljenog i izjednačenog kapitala i radne snage, bez političkih i kulturnih barijera i bez drugačijih načina proizvodnje.

Hijerarhijska podela svetskog tržišta na malobrojni centar i ogromnu periferiju, koju karakteriše prenos vrednosti – kako „vidljive“ (kolonijalni tribut, monopolska renta, repatrijacija profita) (Cope, 2019), tako i „nevidljive“ (nejednaka razmena) (Wallerstein, 2004; Chase-Dunn, 1989; Amin, 1989; Lauesen, 2018; Cope, 2012) – predstavlja osnovnu strukturalnu crtu svetskog sistema. Pored toga, ciklusi finansijalizacije kao pokušaji bekstva od hiper-akumulacije (nikakva novina dvadesetog veka) (Arrighi, 1994), međuimperijalistički sukobi zemalja centra (Wallerstein, 1974–2011; Arrighi, 1994; Chase-Dunn, 1989), militarizam koji gura razvoj teške industrije (Arrighi, 2007), klasni odnosi unutar pojedinačnih država (Wallerstein, 1974–2011; Amin, 1997), prodiranje kapitala u oblasti u kojima kapitalistički odnosi proizvodnje istorijski nisu dominirali ili uopšte postojali (Wallerstein, 1974–2011; Wolf, 2010; Beckert, 2014), kao i neprekidna primitivna akumulacija („akumulacija kroz razvlašćivanje“) u kojoj se javna dobra pretvaraju u privatni kapital – sve su to protivrečnosti „normalnog“ funkcionisanja istorijskog kapitalizma. Zamena varijabilnog kapitala (radne snage) fiksnim (mašinama) čini samo jedan deo tog procesa i istorijski nije bila primarna protivrečnost (Lauesen, 2018; Lauesen, 2024).

Teoretičar svet-sistema koga smo već pominjali, Đovani Ariđi, u svojoj knjizi Adam Smith in Beijing (2007) eksplicitno nagoveštava da su protivrečnosti istorijskog kapitalizma – odnosno svet-privrede – bile dublje i primarnije od onih koje Marks vezuje za samu oplodnju industrijskog kapitala:

Zaista, toliko je uveren bio Marks u uskoro izjednačen svet, da je zasnovao čitavu svoju teoriju kapitalističke proizvodnje na pretpostavci sveta bez granica, u kojem je radna snaga potpuno lišena sredstava za proizvodnju i u kojem se svim robama – uključujući i radnu snagu – slobodno trguje po cenama koje su, manje-više, jednake njihovim troškovima proizvodnje.

[…]

Koliko god ta pretpostavka bila nerealna, Marks ju je opravdavao svojim teorijskim ciljem da pokaže kako se, čak i u idealnom svetu savršene konkurencije, može očekivati da sve veća podređenost rada kapitalu na radnom mestu, zajedno sa stalnim smanjenjem troškova dobara potrebnih za reprodukciju radne snage, dovede do relativnog bogaćenja i osnaživanja posednika kapitala u odnosu na posednike radne snage. Međutim, ta pretpostavka tada nije imala (a ni danas [2007. godine] nema) nikakvog smisla kao opis stvarnih uslova kapitalističkog razvoja u različitim vremenima i na različitim mestima. Štaviše, u nekim od svojih istorijskih analiza – ponajviše u analizi klasne borbe u Francuskoj – sam Marks odstupa od svoje kritike političke ekonomije, određuje klasne interese u odnosu na nacionalni političko–ekonomski prostor (kao što to čini Adam Smit), i nigde ne pominje skrivene odaje proizvodnje. (Arrighi, 2007)

Savremenim svet-sistemom vladaju sve gorepomenute protivrečnosti, za razliku od ranijih sistema koji su bili „svet-carstva“ („tributarna društva“, kako ih naziva Samir Amin), u kojima jedna politička superstruktura pokriva sve proizvođače (npr. carstva antičkog Rima, Kine ili Inka). Jedinica analize nisu individualna kapitalistička društva, već sistem koji je svet za sebe – „svet-sistem“ – koji krajem 19. veka zaista prodire u sve krajeve zemaljske kugle i postaje globalan, unutar koga pojedinačni „politički kontejneri“ (države) sa svojim preduzećima i radnicima igraju određene uloge. Dakle, ne radi se o diskretnim društvima odvojenim jednih od drugih, već o međuzavisnom odnosu tih društava: nemoguće je govoriti o kapitalizmu unutar bilo koje države bez sagledavanja pozicije te zemlje u međunarodnoj podeli rada. Celina je veća od delova koji je čine i umnogome ih određuje.

Koristeći se ovim teorijskim aparatom, Volerstin podiže Marksovu „tendenciju opadanja profitnih stopa“ iz nivoa konceptualno-logičke analize oplodnje proizvodnog kapitala na nivo istorijskog, „stvarno postojećeg“ kapitalizma.  On prepoznaje 3 suštinska troška koji u istorijskom razvitku kapitalizma imaju tendenciju da rastu i nagrizaju profitne stope:

Proizvođač [kapitalista] mora da nadoknadi rad osoblju koje radi u preduzeću. Proizvođač mora da kupi inpute proizvodnog procesa. I proizvođač mora da plati poreze koje nameću sve državne strukture koje imaju ovlašćenje da ih nametnu na određeni proizvodni proces. (Wallerstein, 2004)

Militantnošću i sindikalnom akcijom (osnovna klasna borba) radničkih slojeva, te strahom vladajućih klasa najmoćnijih zemalja da bi se u njihovim državama mogla ponoviti socijalistička revolucija koja je zadesila carsku Rusiju, dolazi do privremenog odricanja od „dela kolača“ zarad kupovine društvenog mira. Uvećanje nadoknade za rad, uvođenje osnovnih socijalnih usluga – zdravstva, školstva, penzija (što čini, pored birokratskih, vojnih i ostalih parazitskih „usluga“ koje država „daje“ građanstvu, ono što Baran i Svizi nazivaju „trećim odeljenjem“ koje apsorbuje višak vrednosti koji se ne daje radničkoj klasama kroz nadnice) – kao i kasnija borba za ekologiju i održivi razvoj, uspevaju u centru da se nametnu kao podrazumevane društvene potrebe.

Iako su ti troškovi uneli novi život i delimično reformisali kapitalizam, sa stanovišta individualnog kapitala oni su uglavnom dugoročno bili neprihvatljivi. Borba za njihovo umanjenje, kao i prekomerna akumulacija do koje dolazi pojavom novih pretendenta na mesto u centru (koje je uvek tesno), predstavljaju glavni ekonomski motor istorijskog kapitalizma koji „pokreće“ sve gore opisane protivrečnosti.  

Uzimajući u obzir protivrečnosti do kojih dovodi oplodnja kapitala na „tri sprata“, možemo zaključiti da su prodiranje u nove geografske oblasti i njihova periferizacija, kao i stalno reprodukovanje nejednake podele rada, jedne od suštinskih poluga kojima se kapital bori protiv opadanja profitnih stopa.  Sam Marks uviđa da je snižavanje najamnine ispod cene reprodukcije jedno od osnovnih oružja buržoazije u klasnom ratu protiv radne snage:

II. Obaranje najamnine ispod vrednosti radne snage

Ovo navodimo ovde samo empirički, pošto stvarno, kao i ponešto drugo što bi se ovde moglo navesti, nema nikakve veze sa opštom analizom kapitala, već spada u izlaganje konkurencije, o kojoj ovo delo ne raspravlja. Ipak je to jedan od najznačajnijih uzroka koji zadržavaju tendenciju profitne stope ka padu.

Za razliku od njega, mi ćemo ovo dejstvovanje izvući van granica individualnih država, unutar kojih ga on isključivo situira, i smatrati ga suštinskim mehanizmom kojim se odlaže „tendencija opadanja profitnih stopa“. Bez sagledavanja obaranja najamnine ispod njene vrednosti i uopštene potrage za „neekonomskim“ načinima smanjivanja udela najamnina u cenama proizvodnje, ne može se sprovesti „opšta analiza“ istorijskog kapitalizma.

Kako bi se rešio problem prevelike proizvodnje roba i usluga, potreban je „slivnik“ koji će apsorbovati najveći deo viška proizvedenog na globalnom nivou. Njega čine radnički slojevi Globalnog severa koji „zahvataju“ (value capture) daleko veći deo svetskog viška. Ekonomska racionalizacija ove pljačke dešava se kroz vulgarni pojam „veće dodate vrednosti“. Neoklasični ekonomisti (nesvesno) koriste ovaj pojam da pomoću cena opišu veći deo prisvojenog viška vrednosti (Smith, 2016; Cope, 2019). Ti privilegovani slojevi predstavljaju jedan od ključnih mehanizama realizacije vrednosti proizvedene na globalnom nivou, dok su, sa druge strane, super–eksploatisani radnici i radnice Globalnog juga uskraćeni za najveći deo viška vrednosti koji su sami proizveli.

Umesto izjednačavanja, kapitalizam u praksi karakteriše sve dublje razilaženje kupovne moći i „bogatstva“ radničkih slojeva na različitim polovima svet-sistema, čime se društvena revolucija odlaže, a međunarodni sukobi i druge protivrečnosti izbijaju u prvi plan.  Potvrdu toga da radnici Globalnog Severa imaju mnogo više da izgube od „svojih lanaca“ daje izjava Ernesta Bevina, ministra spoljnih poslova laburističke (radničke) vlade i bivšeg sekretara sindikata, koji je 1946. godine u britanskom parlamentu izjavio: „Nisam spreman da žrtvujem Britansko carstvo samo zato što znam da bi, ako bi ono palo… životni standard naših birača znatno opao.” Razlika moći između centralnih i perifernih država, hijerarhije robnih lanaca i drastične razlike u platama na različitim polovima sistema – sve su to, kako nam pokazuje Imanuel Volerstin, suštinske poluge za reprodukovanje „beskrajne akumulacije“ istorijskog kapitalizma.

Kad god bi došlo do „vertikalne integracije“ bilo koja dva karika u robnom lancu, bilo je moguće preusmeriti još veći segment ukupnog viška ka centru nego što je to ranije bilo moguće. Takođe, pomeranje viška ka centru koncentrisalo je kapital tamo i činilo nerazmerno velika sredstva dostupnim za dalju mehanizaciju, što je omogućavalo proizvođačima u centralnim zonama da steknu dodatne konkurentske prednosti u postojećim proizvodima i da im omogući stvaranje novih retkih proizvoda pomoću kojih bi obnavljali proces.

Koncentracija kapitala u centralnim zonama stvorila je i fiskalnu osnovu i političku motivaciju za izgradnju relativno snažnih državnih aparata, među čijim mnogobrojnim sposobnostima je bila i ona da obezbede da državni aparati perifernih zona postanu ili ostanu relativno slabiji. Na taj način mogli su da vrše pritisak na te državne strukture da prihvate, pa čak i podstiču, veću specijalizaciju u okviru svoje jurisdikcije u poslovima niže u hijerarhiji robnih lanaca, koristeći slabije plaćenu radnu snagu i oblikujući (učvršćujući) odgovarajuće porodične strukture koje bi omogućile opstanak takve radne snage. Tako je istorijski kapitalizam zapravo stvorio takozvane istorijske nivoe nadnica, koji su postali tako dramatično različiti u različitim zonama svetskog sistema. (Wallerstein, 2003)

Sa Marksom se ne završava, već započinje analiza kapitalizma; samim tim mi danas moramo teorijski i empirijski objasniti suštinske karakteristike akumulacije kapitala koje za posledicu imaju nejednaki razvoj, kao i situirati društvene borbe unutar tog razumevanja. S tim na umu postavljamo pitanje: koliko je danas svet-sistem drugačiji? Ako je brutalna kolonizacija u prošlosti sprečavala da živimo u mitskoj arkadiji – gde umesto pastirskog, seoskog raja imamo raj „racionalne ekonomske individue“ – da li danas preživljavamo period u kome milioni nezavisnih preduzeća isprepletani u beskonačne mreže proizvode po diktatu slobodne konkurencije?

Švajcarski Savezni institut za tehnologiju 2011. razvio je model za mapiranje vlasništva transnacionalnih korporacija.

Od 37 miliona kompanija identifikovali su 147 koje, preko međusobno povezanih udela i vlasništva nad akcijama, ostvaruju 40 procenata bogatstva koje stvaraju sve kompanije zajedno; 737 kompanija ostvaruje 80 procenata. Deset kompanija proizvodi 76 procenata svetske automobilske proizvodnje, dve kompanije 95 procenata svetske proizvodnje aviona, a jedna kompanija kontroliše 60 procenata svetskog tržišta mikroprocesora. Šest kompanija kontroliše 85 procenata globalne proizvodnje automobilskih guma, sedam kompanija ostvaruje 90 procenata svetske proizvodnje medicinske opreme, a dve kompanije proizvode 80 procenata svetske prerađene kafe. Pet kompanija kontroliše 77 procenata svetske trgovine kukuruzom, tri kompanije 80 procenata svetskog tržišta banana, a 87 procenata svetskog tržišta duvana nalazi se u rukama četiri kompanije. (Lauesen, 2018).

Danas samo tri „diva“ – BlackRock, Vanguard Group i Fidelity Investments – upravljaju sredstvima u vrednosti koja prelaze 25 biliona (hiljadu milijardi) američkih dolara, što čini oko 21 posto svetskog BDP-a. Prosečna profitna stopa ovih monopolskih preduzeća podiže se sa proseka od 3 na čak 10 procenata (Phillips, 2018) i zaista se mogu okarakterisati kao super-profiti. Ovakve i slične statistike izlažu ruglu, ako ne i sprdnji, bilo kakvo poimanje kapitalizma koje uzima za normu slobodno tržište. Lenjinov sud: „desetine hiljada velikih preduzeća su sve; milioni malih su ništa“ (Lenjin, 1917) zapravo se čini preoptimističnim.

Iako je monopolizam, kako je gore opisano, suštinska karakteristika kapitalizma a ne njegova izdvojena ili „najnovija“ faza, pored kvantitativnih, mogu se primetiti i kvalitativne promene u različitim periodima. U savremenoj formi, monopoli više ne predstavljaju horizontalno integrisana gigantska preduzeća koja diktiraju cenu proizvođačima sirovina u kolonijama, već direktno (strane direktne investicije) ili kroz zavisne podizvođače („arm’s-length outsourcing“) kontrolišu čitave robne lance proizvodnje čije se sve karike nalaze u slobodnim „suverenim“ zemljama. Dok se imperijalistički kapital akumulira kroz monopolsku rentu i ostvaruje super-profite, za nebrojeno veći broj podizvođača i podređenih firmi važi „zavisna akumulacija“. Čelični zakon konkurencije pritiska profitne marže podizvođača dok se profiti firmi u vlasništvu stranog kapitala vraćaju u matične zemlje. Višak koji bi mogao biti upotrebljen za zadovoljanje potreba mase radnika i seljaka kao i za razvoj sopstvenih proizvodnih kapaciteta „isisava“ se iz zemlje domaćina.

Veliki egipatski marksista Samir Amin ovako vidi najnoviju mutaciju „mračnog tavana“ kapitalizma krajem dvadesetog veka:

Drugi talas centralizacije kapitala, koji se odigrao u poslednjoj trećini dvadesetog veka, predstavljao je drugu kvalitativnu transformaciju sistema, koju sam opisao kao generalizovane monopole. Od tada oni ne samo da su zauzimali dominantne položaje u savremenoj ekonomiji; uspeli su da nametnu svoju direktnu kontrolu nad čitavim proizvodnim sistemom. Mala i srednja preduzeća (pa čak i velika, ali izvan monopola), kao i zemljoradnici, bukvalno su lišeni svoje samostalnosti, svedeni na status podizvođača, dok su njihove uzvodne i nizvodne operacije bile podvrgnute krutoj kontroli monopola.

Na ovom najvišem stupnju centralizacije kapitala, njegove veze sa živim organskim telom — buržoazijom — raskinute su. To je izuzetno važna promena: istorijska buržoazija, sastavljena od lokalno ukorenjenih porodica, ustupila je mesto anonimnoj oligarhiji/plutokratiji koja kontroliše monopole, uprkos raspršenosti vlasničkih listova njihovog kapitala. Opseg finansijskih operacija izmišljenih tokom poslednjih decenija svedoči o ovom vrhovnom obliku otuđenja: špekulant sada može da proda ono što čak i ne poseduje, tako da se princip svojine svodi na status koji je jedva išta više od podsmeha. (Amin, 2013)

Ostavimo li ove uvide o fantastičnoj razmeri centralizacije kapitala i kontroli nad čitavim procesom proizvodnje, marketingom i prodajom po strani, možemo li danas makar reći da su ovi monopoli bazirani po čitavom svetu? Da li i danas kapital centra dominira i isključivo obrazuje globalne monopole ili poznajemo slučajeve gde bangladeški kapitalisti izvlače super-profite brutalnom eksploatacijom radnika Zapadne Evrope?       

…superklasa [monopolista] obuhvata između 6.000 i 7.000 ljudi, odnosno 0,0001 procenat svetske populacije. To su elite sveta koje posećuju Davos, lete privatnim avionima tipa Gulfstream, povezane su kroz megakorporacije i učestvuju u kreiranju politika – ljudi koji se nalaze na samom vrhu globalne piramide moći. Oni su 94 odsto muškarci, pretežno belci, uglavnom iz Severne Amerike i Evrope. Rotkopf tvrdi da su upravo ti ljudi ti koji određuju agende na samitima G8 (sada G7 nakon isključenja Rusije), G20, NATO-a, Svetske banke i STO-a. (Phillips, 2018)

Američki sociolog Piter Filips u svojoj knjizi Giants – The Global Power Elite identifikuje 17 transnacionalnih korporacija koje čine kucajuće srce kapitalističkog sistema kao i članove njihovih odbora direktora. Često milijarderi jesu deo ove „elite vlasti“, ali ne uvek. Kao što Samir Amin ukazuje, kapital se odvojio od svog „živog organskog tkiva“ (buržoazije) i stavljen je pod kontrolu lica koja su široj javnosti gotovo potpuno nepoznata – milijarder Bil Gejts je „kućno ime“, ali koji broj ljudi je čuo za Lerija Finka, direktora kompanije BlackRock koja u trenutku pisanja teksta upravlja kapitalom u vrednosti preko 12 biliona dolara?

Ako se bliže zagledamo u odbore direktora tih gigantnih transnacionalnih korporacija videćemo sledeće:

Ljudi iz dvadeset nacija čine ovo centralno jezgro finansijske moćne elite. Sto sedamnaest (59 procenata) dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država; po 22 iz Britanije i Francuske; po trinaest iz Nemačke i Švajcarske; po troje iz Italije, Singapura, Indije, Austrije i Australije; po dvoje iz Japana i Brazila; i po jedan iz Južne Afrike, Holandije, Zambije, Kuvajta, Belgije, Kanade, Meksika, Katara i Kolumbije. Oni žive ili redovno deluju u nizu velikih svetskih gradova: Njujorku, Čikagu, Londonu, Parizu, Minhenu, Tokiju i Singapuru. (Phillips, 2018)

Treba dodati da jedan deo članova ove elite, koji nije direktno poreklom iz zemalja imperijalističke trijade, ipak drži njihovo državljanstvo. „Raznolikost, jednakost i inkluzija“ (diversity, equity, inclusion) izgleda ne važe za sam vrh ešalona svetske moći.

Pored kartelskih dogovora i državnih intervencija, monopoli se oslanjaju na niz svakodnevnih praktičnih aktivnosti i ekonomskih realnosti kako bi održali svoje privilegije. One uključuju: prednosti veličine, barijere na ulazu (barriers to entry), inovaciju i dizajn, marketing, zaštitu autorskih prava itd. Države centra su 2010. godine dobile 98 posto svih zarada (237 milijardi dolara) vezanih za autorske naknade i licence koje se dobijaju kroz zaštitu autorskih prava (Lauesen, 2018). Ključ najnaprednijih tehnologija ostaje čvrsto u rukama privilegovane skupine zemalja i rente koje dolaze od njega ne mogu se zanemariti. Obmanjujuće je govoriti o „transnacionalnoj kapitalističkoj klasi“ ili „globalnoj eliti vlasti“ koja postavlja pravila igre ako je ta klasa situirana gotovo u potpunosti u državama centra. Tačnije i iskrenije reći da svetskom ekonomijom upravlja finansijsko-monopolistička oligarhija Globalnog severa.                  

Postoji više funkcionalističkih i strukturnih razloga zašto globalni monopoli ostaju bazirani u matičnim zemljama iz kojih potiču i ne sele svaki aspekt proizvodnje na Globalni jug, gde bi nadoknade za rad bile znatno manje. Pored ličnih, kulturalnih i „patriotskih“ razloga oni političko–ekonomski naravno dominiraju.

Obično, kompanija postaje transnacionalna i započinje aktivnosti u stranim zemljama zato što poseduje određene tehnološke i/ili organizacione kompetencije koje firme u zemljama domaćinima nemaju. Te kompetencije su obično oličene u ljudima (npr. menadžerima, inženjerima, kvalifikovanim radnicima), organizacijama (npr. internim pravilima kompanije, organizacionim rutinama, ‘institucionalnom memorijom’) i mrežama povezanih firmi (npr. dobavljačima, finansijerima, industrijskim udruženjima ili čak neformalnim mrežama poznanika koje prevazilaze granice jedne kompanije), a sve to se ne može lako preneti u drugu zemlju. Većina mašina se može lako premestiti u inostranstvo, ali je mnogo skuplje premestiti kvalifikovane radnike ili menadžere. Još je teže presaditi organizacione rutine ili poslovne mreže u drugu zemlju… Međutim, ma koliko bila moćna, kompanija ne može preneti svoje institucionalno okruženje u drugu zemlju. (Chang, 2010)

Zajedno sa potpunom kontrolom nad čitavim vertikalnim procesom proizvodnje, kreditima i prodajom, dešava se jedna „neekonomska“ novina svet-sistema od kraja Drugog svetskog rata pa do sada – potpuna vojna dominacija Sjedinjenih Američkih Država. Neprikosnoveni hegemon, po prvi put, bukvalno razoružava ostale države centra i preuzima vođstvo u „kolektivnom imperijalizmu trijade Zapadne Evrope, Severne Amerike i Japana“ (Amin, 2013), kao „globalni policajac“. U izveštaju Geopolitical Economy Report-a zabeležena je 251 vojna intervencija Sjedinjenih Američkih Država širom Globalnog juga od 1991. do 2022. godine. Međuimperijalistički sukobi stavljaju se po stranu dok imperijalističke države i njihov kapital stoje ujedinjeni, više nego ikada, u eksploataciji periferije svet-sistema.     Kao što je u prvom delu poglavlja opisano, monopolima su potrebne ovakve moćne, „intervencionističke“ države centra (ili makar jedan hegemon), kojima ostaju verni, sa svojim globalnim institucijama i armijama koje će štititi patente, pristup tržištu, pomorske puteve i, istorijski gledano, nametati (podređene) tržišne odnose drugim društvima. Na kraju, potrebno je fizički uništiti sve one aktere koji bi ovakvoj akumulaciji stali na put. Kapitalizam se oduvek reprodukuje, ne pomoću  „nevidljive ruke tržišta“, već čeličnom pesnicom države; rečima Fernana Brodela: „Kapitalizam trijumfuje jedino kada se identifikuje sa državom, kada jeste [transnacionalna] država“ (Braudel, 1977).

Strukturni razlog baziranja globalnih monopola isključivo u državama centra poistovećuje se sa onim kapitalističkog svet-sistema. Kako bi se super-profiti realizovali, potreban je sloj ljudi sa dovoljnom kupovnom moći da te profite ostvari, a kako je po definiciji broj monopola mali, to podrazumeva da mogu postojati samo u malom broju moćnih zemalja – u zemljama Globalnog severa. Savez između radničke klase i kapitalista zemalja centra, iako iznuđen, iz vizure svet-sistema ipak je strukturan.

Ako je kolonijalni tribut (pljačka) prestao da bude jedan od vidova prenosa vrednosti, danas ostaje, pored monopolskih renti koje ostvaruju super-profite, nejednaka razmena koja se zasniva na super–eksploataciji radničkih slojeva periferije. Zagledajmo se za trenutak u razmere „nejednake razmene“ periferije i centra. Antropolog i teoretičar nejednake razmene, Džejson Hikel, zajedno sa svojim saradnicima, računa koliko je rada različitih nivoa veština (nizak, srednji i visok) „utelovljeno“ u izvezenim i uvezenim robama i uslugama svih zemalja. Nakon toga oni zaključuju koliko bi novca moralo biti potrošeno u zemljama Globalnog severa kako bi se razlika u utelovljenom radu uvezenih i izvezenih roba bila plaćena cenama centra. Rezultati su zapanjujući:

U istoj godini [2021], u proizvodnju međunarodno razmenjene robe uloženo je 2,1 trilion radnih sati (naše korišćenje pojma ‘razmenjena roba’ u ovom radu odnosi se i na robu i na usluge). Relativni doprinos Severa i Juga u proizvodnji razmenjene robe sličan je onome u ukupnoj proizvodnji, pri čemu Jug učestvuje sa 91% ukupnog rada (73% rada visoko–kvalifikovanih, 93% srednje–kvalifikovanih i 96% nisko–kvalifikovanih radnika).

[…]

Uprkos tome što Globalni jug u 2021. godini obavlja 90–91% ukupnog rada uloženog u svetsku proizvodnju i proizvodnju robe namenjene trgovini, uključujući i većinu visokokvalifikovanog rada, on je primio manje od polovine (44%) svetskog dohotka, dok su radnici na Jugu dobili svega 21% globalnog dohotka te godine. Drugim rečima, iako se ogromna većina svetske proizvodnje odvija u Globalnom jugu, prinosi se nesrazmerno prisvajaju u globalnom Severu, što ukazuje na nerazmernu kontrolu nad svetskim proizvodom. (Hickel, Hanbury-Lemos. i Barbour, 2024)

Kada bi se rad koji Globalni sever dobija „besplatno“ dešavao na Globalnom severu i bio plaćen ekvivalentnim cenama za sva tri nivoa veština, to bi koštalo dodatnih 16,8 biliona (hiljadu milijardi) evra koji bi morali biti isplaćeni radnicima u vidu plata. Minći Li, koristeći drugačiju, ali srodnu metodu, računa da je 2006. godine, na vrhuncu dobitka koje SAD dobija od nejednake razmene, „besplatna vrednost“ dobijana sa Globalnog juga izjednačavala se sa 40 posto vrednosti proizvedene unutar zemlje Sjedinjenih Američkih Država (Li, 2021).

Radničke klase Globalnog juga u velikoj meri dotiraju potrošačku moć Globalnog severa, dok same gube rad koji može dovesti do razvoja unutar njihovih zemalja. Ukupno 826 milijardi sati rada utrošeno je na prekomerni rad u razmeni sa Globalnim severom 2021. godine (Hickel, Hanbury-Lemos i Barbour, 2024).

Ova količina rada mogla bi biti mobilisana za proizvodnju stanova i nutritivno vredne hrane za zajednice unutar Globalnog juga, ili za izgradnju i opremanje bolnica i škola, čime bi se zadovoljile lokalne ljudske potrebe i postigli neophodni razvojni ciljevi; ali umesto toga — zbog pritiska na radnu snagu i proizvođače na Jugu, kao i zbog ograničenja sposobnosti država Juga da razviju veću ekonomsku suverenost — ona se prisvaja kako bi se proizvodilo unutar globalnih lanaca snabdevanja koji služe rastu, potrošnji i akumulaciji na Severu. (Hickel, Hanbury-Lemos. i Barbour, 2024)

Bitno je napomenuti da se razlike u platama između Globalnog severa i juga kreću i do 10 puta, čak i u istim sektorima i na istim nivoima veština. Ali mogu li razlike u „produktivnosti“ opravdati ovako ogromne razlike u zaradama?

Marks nas uči da u buržoaskom društvu samo „apstraktni“ ljudski rad (koji nastaje izjednačavanjem svih različitih radova u procesu razmene) stvara vrednost, i da fizička produktivnost kroz korišćenje boljih i sofisticiranijih mašina – koja utiče isključivo na produktivnost rada u njegovom konkretnom obliku – ne dodaje ništa samoj stvorenoj vrednosti. Superiornija fizička produktivnost, koja proizlazi iz veće mehanizacije ili boljih mašina, omogućava kapitalisti koji je koristi da ubira „rentu“, tako što će se „njegov“ manji fizički rad računati kao veći apstraktni ljudski rad. Tek u trenutku kada nova, superiornija tehnologija postane opšteprihvaćena, menja se „društveno potrebno radno vreme“ potrebno za proizvodnju određenog dobra ili usluge. Manje produktivan fizički rad, koji zaostaje za uspostavljenim društveno potrebnim radnim vremenom, sada se zaista poistovećuje sa manjom količinom apstraktnog rada.

Kako bi zadovoljili sve one kritičare koji tvrde da su značajno veće zarade radnika i radnica na Globalnom severu opravdane superiornijom produktivnošću njihovog rada – koja bi, prema njima, bila bolji indikator količine stvarnog apstraktnog rada uloženog u proizvodnju – kratko ćemo se osvrnuti i na nju. Britanski marksista Zak Koup pokušava da na osnovu razlika u produktivnosti „ispravi“ procenu količine prenete vrednosti koja se dešava nejednakom razmenom. Kroz razne proračune dolazi do izrazito konzervativne pretpostavke da je industrija Globalnog juga upola fizički produktivna kao njen pandan na Globalnom severu, dok je poljoprivredna proizvodnja 12,6 puta manje produktivna. Koristeći ovu „ispravku“, Koup dolazi do zaključka da je prenos vrednosti 2007. godine iznosio čak oko 12 procenata svetskog BDP-a (Cope, 2012).

Zapušimo li nos za trenutak i potonemo u mutne vode subjektivizma neoklasične teorije, tamo ćemo pronaći usamljenog „suverenog, racionalnog pojedinca“ koji dane provodi u beskonačnom poređenju korisnosti svih roba i usluga. Nakon što u potpunosti uskladi svoje želje i potrebe, on spremno stupa na slobodno tržište u želji da ih zadovolji. Malo zatečen društvom drugih ljudi, naš poznati Robinson spreman je da zajedno sa njima vrši svoju građansku dužnost određivanja cena – i tako, voljom i željama slobodnih i racionalnih individua, svaka stvar tautološki „vredi“ upravo onoliko koliko se proda na tržištu.

Čak i ako na ovaj vulgarni način obezvredimo rad milionskih masa radnika periferije svet-sistema, opet nalazimo potvrdu njihove veće eksploatacije. Prosto rečeno, 1 dolar potrošen na radnu snagu na Globalnom jugu, koliko god ona „neproduktivna“ bila, dodaće veću vrednost (ako vrednost poistovetimo sa cenom) proizvodu nego na Globalnom severu. Udeo kompenzacije radne snage, tj. plata, u ceni proizvoda nužno mora biti manji u poređenju sa udelom koji imaju plate radnika Globalnog severa – kako bi se opravdalo seljenje proizvodnje na periferiju. Tvrditi suprotno bilo bi potpuno apsurdno sa stanovišta individualnih kapitala. Kapitaliste širom sveta ne goni potreba za većom produktivnošću, već bolji odnos između produktivnosti i cene rada koja za nju mora biti plaćena. Indonežanska marksistkinja Intan Suvandi, koristeći podatke Svetske banke, računa da je rad Globalnog Juga „produktivniji“ i do 60 procenata (Suwandi, 2019). Vodeći se čak i ovom neoklasičnom definicijom produktivnosti, koja se računa kroz „dodatu vrednost“ jedinice rada, možemo zaključiti da su radnici Globalnog juga daleko više eksploatisani u odnosu na radnike Globalnog severa.

Izronimo li ponovo na svetlo radne teorije vrednosti, uviđamo dva suštinska problema koja goreopisanu konzervativnu „ispravku“ na osnovu fizičke produktivnosti industrije čine neodrživom. Prvi je taj da zemlje periferije i centra ne trguju robama iz istih sektora proizvodnje (Smith, 2016), pa samim tim nije moguće direktno porediti „društveno potrebno radno vreme“ za proizvodnju tih roba.

U mnogim industrijama i proizvodnim kategorijama proizvodnja na Jugu nema pandan na Severu, jer se tamo ne može ili ne obavlja (kao što je slučaj sa kafom, koltanom, pametnim telefonima, brzom modom itd.). U takvim slučajevima, produktivnosti se ne mogu porediti i ne mogu objasniti nejednakosti u nadnicama i nejednaku razmenu. (Hickel, Hanbury-Lemos. i Barbour, 2024)           

Rezultat raspodele proizvedenog viška između grana proizvodnje sa različitom organskom kompozicijom kapitala (odnos vrednosti mehanizacije prema vrednosti radne snage u kapitalu preduzeća) jeste prelivanje vrednosti iz grana sa manjom organskom kompozicijom kapitala u one sa višom. Vrednost stvorena u granama proizvodnje u kojima dominira radna snaga, kroz takmičenje kapitala i relativno izjednačavanje profitnih stopa (razlike u profitnim stopama daleko su manje od razlika u stepenu eksploatacije), preliva se u grane proizvodnje u kojima dominira mehanizacija. U slučaju da se ovo ne dešava, grane proizvodnje koje imaju daleko veći udeo mehanizacije u kapitalu imale bi i znatno niže, pa čak i gotovo nepostojeće profitne marže. Ukupni, a ne individualni kapital, eksploatiše radnu snagu.

Drugi problem jeste činjenica da većina prenesene vrednosti dolazi iz sekundarnog i tercijarnog sektora (proizvodnja i usluge), a ne iz primarnog (poljoprivreda i rudarstvo). Razlike u fizičkoj produktivnosti i korišćenju napredne opreme u sektorima koji dominiraju u nejednakoj razmeni gotovo da ne postoje ili su minimalne, dok mnoštvo primera ukazuje da su pojedine industrije Globalnog juga čak fizički produktivnije (Cope, 2012).

Metoda koja polazi od pretpostavke da razlike u produktivnosti za iste nivoe veština ili ne postoje, ili su izuzetno male, i koristi nominalne vrednosti roba izražene u dolarima bez usklađivanja sa paritetom kupovne moći, pokazuje se kao ispravnija. Razlog za to je jednostavan: nas ne interesuje šta se novcem dobijenim u međunarodnoj trgovini može kupiti unutar zemlje, već koliko on realno „komanduje“ globalnim dobrima i uslugama u svetskoj razmeni. Upravo ovom metodom postaje jasno da rad Globalnog severa „komanduje“ daleko većom količinom globalnih dobara i usluga nego ekvivalentan rad Globalnog juga (Hickel, Dorninger, Wieland,  i Suwandi, (2022); Suwandi, 2019).

Sledeće pitanje koje se nužno postavlja glasi: kako se ta vrednost raspoređuje unutar država koje su neto dobitnice nejednake razmene? Da li je neoliberalizam u potpunosti uništio radnička prava privilegovanih slojeva i doveo do izjednačavanja ili makar približavanja plata na globalnom nivou?

Napad neoliberalizma na državu od kasnih 1970-ih odvija se svuda, pa i na Globalnom Severu. Neke od privilegija, kao i razne socijalne usluge koje su „države blagostanja“ pružale svojim građanima, sada se smanjuju ili potpuno ukidaju. Cene stanovanja, zdravstva i obrazovanja značajno rastu, a sa njima i prekarnost radnih odnosa. Delovi radničke klase — naročito migrantske, koje predstavljaju unutrašnje kolonije kapitalističkih metropola — bivaju podvrgnuti još brutalnijoj kontroli i eksploataciji, često kroz neformalne oblike rada. Uticaj sindikata i procenat radnika koji su u njima organizovani drastično opadaju. Period „globalizacije“ zaista se pokazao kao „majka kapitalu, a maćeha radu“ u čitavom svetu.

Može li se onda zaista reći da je međunarodna podela rada nestala ili da je pred nestajanjem? Stoji li radnička klasa čitavog sveta ujedinjena protiv „globalnih“ monopola koji, uprkos onome što nam teorija govori, ne prepoznaju nacionalne granice i sve eksploatišu podjednako? Zak Koup u svojoj knjizi Divided World, Divided Class daje sledeći uvid u proces „izjednačavanja“ radničkih slojeva na svetskom nivou u poslednjih nekoliko decenija:

Period neoliberalizma pod hegemonijom SAD nagrizao je institucionalne prednosti rada u Globalnom severu u odnosu na kapital, čak i dok je povećavao kupovnu moć nadnica. Posmatrano u odnosu na udeo njihove nacionalne radne snage u globalnoj proizvodnji, zemlje-neto potrošači kasnog dvadesetog i ranog dvadeset prvog veka ne mogu da izbalansiraju svoje bilanse bez masovnog ‘arbitražnog’ prelivanja rada, koje podrazumeva eksploatatorsku trgovinu i ulaganja njihovih banaka i monopola. Globalizacija pod takvim uslovima imala je tendenciju da obezvredi vrednost radne snage u odnosu na kapital u svakoj zemlji, namećući nesigurne uslove svima osim najstručnijim i najtraženijim delovima radne snage. Kao rezultat toga, u najbogatijim zemljama mogu se uočiti rastuća nedovoljna zaposlenost, stagnacija nadnica i pogoršanje radnih uslova, iako u daleko manjoj meri nego u najsiromašnijim zemljama. Ipak, osnovna klasna struktura bivših kolonijalnih sila i dalje počiva na prisvajanju vrednosti iz siromašnih zemalja u obliku potcenjene robe i servisiranja zajmova i ulaganja (akumulisanog rada). Relativni pad životnog standarda još uvek nije doveo do široko rasprostranjene proletarizacije metropolitanske radne snage (kako je definisana prema globalnim trendovima zaposlenja i prihoda), niti je označio sveobuhvatno urušavanje globalne hijerarhije nadnica koje bi to podrazumevalo. (Cope, 2019)

Procena teoretičara svet-sistema Donalda Klelanda još je oštrija i ozbiljno osporava tvrdnju da se danas dešava bilo kakva homogenizacija radničke klase na globalnom nivou. Analizirajući proizvodnju „Apple iPad“ uređaja 2014. godine, kroz lance vrednosti koji prožimaju čitav svet-sistem, Kleland dolazi do zaključka da se ogromna većina nejednake razmene (tzv. „mračne vrednosti“) ne realizuje kao super-profiti Apple korporacije, već kao potrošački višak u vidu ekstremno jeftine robe. Oko 15 procenata prenesene vrednosti realizuje se kroz super-profite, još 15 procenata kroz veće plate radnika centra, dok čak 70 procenata prelazi u vidu „neplaćene“ cene robe (Cope, 2019).

Još jedna statistika koja osvetljava ponor oličen u razlikama u platama jeste medijalna zarada stanovnika Sjedinjenih Američkih Država. Danas taj stanovnik, koji se nalazi tačno između donjih i gornjih 50 procenata populacije, može svojom platom kupiti više dobara i usluga nego 92 posto svetskog stanovništva. Zagledamo li se u dno piramide bogatstva, videćemo da su i najsiromašniji građani SAD-a u stanju da sebi priušte više nego prosečan (medijalni) stanovnik sveta. Građani zemalja centra su, svesno ili ne, saučesnici ovakvog sistema eksploatacije Globalnog juga kad god nadoknadom za jedan sat svog rada kupuju robu u kojoj je „utelovljeno“ neuporedivo više sati rada, resursa i ekoloških inputa. Radnici i radnice Globalnog severa, zaista, i dalje predstavljaju „konzumerističku aristokratiju“ (Clelland, 2014).

Problemi globalne nejednake raspodele bogatstva nisu fokus samo male skupine društvenih istraživača i teoretičara odvojenih od stvarnog života radničkih i seljačkih masa, niti su odsutni iz revolucionarne prakse. Veliki revolucionarni vođa Fidel Kastro je u govoru pred Ujedinjenim nacijama 1979. godine, u ime 95 zemalja članica Pokreta nesvrstanih, rekao:

Nejednaka razmena uništava naše narode. Ona mora prestati!

[…]

Ekonomski jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju se ne smanjuje, već se produbljuje. On mora biti zatvoren!

[…]

Prvi osnovni cilj u našoj borbi sastoji se u smanjivanju, sve dok ga ne eliminišemo, nejednake razmene koja danas preovlađuje i pretvara međunarodnu trgovinu u veoma korisno sredstvo za pljačku našeg bogatstva. Danas se jedan sat rada u razvijenim zemljama razmenjuje za deset sati rada u nerazvijenim zemljama. Zemlje nesvrstanih zahtevaju… trajno povezivanje između cene koju dobijamo za naše proizvode i cena koje plaćamo za naš uvoz… takvo povezivanje… predstavlja suštinski oslonac za sve buduće ekonomske pregovore. (Castro, navedeno u Smith, 2016)

Drugi velikan kubanske revolucije, Ernesto Če Gevara, 15 godina ranije govori kako se trgovina izmeđe socijalističkih zemalja mora razlikovati od one sa zemljama  dominantnog kapitalističkog sveta koju karakteriše nejednaka razmena:

Socijalističke zemlje moraju pomoći da se plati razvoj zemalja koje tek započinju svoj put oslobođenja.

[…]

Ne bi više smelo da bude govora o razvijanju međusobno korisne trgovine zasnovane na cenama koje zaostalima nameće zakon vrednosti i međunarodni odnosi nejednake razmene koji iz njega proističu. Kako može biti „međusobno korisno“ prodavati po svetskim tržišnim cenama sirovine koje zemlje u razvoju koštaju nemerljivog znoja i patnje, a kupovati po svetskim tržišnim cenama mašine proizvedene u današnjim velikim automatizovanim fabrikama?

[…]

Socijalističke zemlje imaju moralnu obavezu da okončaju svoju prećutnu saučesničku ulogu sa eksploatatorskim zemljama Zapada. (Guevara, navedeno u Smith, 2016)

Više od pola veka kasnije postaje jasno da začarani krug nerazvijenosti i siromaštva u kapitalizmu nije nešto što se može razrešiti pukim podizanjem industrije. Potrebno je razlikovati, s jedne strane, moderne integrisane industrijske sisteme sposobne da određuju sopstveni razvoj, sprovode inovacije i budu konkurentni na svetskom nivou — jasan primer za to predstavlja kineski model — i, s druge strane, izolovana industrijska postrojenja orijentisana ka izvozu pod diktatom „neoliberalne globalizacije“, što je slučaj u većem delu „industrijalizovane“ periferije (Amin, 2013). Uzimajući to u obzir, kao i mizerne plate radnika u industriji i skromne profitne marže podizvođača kod kojih su ti radnici zaposleni, možemo zaključiti da se proces koji traje od sedamdesetih godina 20. veka ne može okarakterisati kao „industrijalizacija periferije“, već kao „periferizacija industrijskih aktivnosti“. U razmeni svojih industrijkih proizvoda i usluga za industrijske proizvode i usluge Globalnog severa, proizvođaci i radnici Globalnog juga dobijaju zauzvrat znatno manje rade i energije, dok daleko veći troškovi ekoloških eksternalija bivaju internalizovani (ne pojavljuju se u cenama izvezene robe) unutar granica njihovih država.

Prvi teoretičar koji je, oslanjajući se na radnu teoriju vrednosti, naučno analizirao razlike u eksploataciji radne snage na svetskom nivou — i samim tim, prenos vrednosti kroz nejednaku razmenu — bio je grčki marksista Emanuel Argiri. On jasno ukazuje da određeni proizvodni procesi postaju „ukleti“ prelaskom granice iz Globalnog severa na Globalni jug:

‘Pogoršanje uslova razmene za primarne proizvode’ optička je iluzija. Ono proizlazi iz pogrešne identifikacije izvoza bogatih zemalja sa izvozom industrijskih proizvoda, a izvoza siromašnih zemalja sa izvozom primarnih proizvoda.

Bakar iz Zambije ili Konga i zlato iz Južne Afrike nisu ništa više ‘primarni’ od uglja, koji je još juče bio jedan od glavnih izvoznih artikala Velike Britanije; šećer je otprilike jednako toliko ‘proizveden’ kao sapun ili margarin, i svakako više ‘proizveden’ nego škotski viski ili velika vina Francuske; pre nego što se izvezu, kafa, kakao i pamuk (posebno pamuk) moraju proći kroz mašinsku preradu ne manje značajnu, ako ne i značajniju, nego što je to slučaj sa švedskim ili kanadskim drvenim materijalima; nafta zahteva postrojenja jednako skupa kao i čelik; banane i začini nisu ništa ‘primarniji’ od mesa ili mlečnih proizvoda. Pa ipak, cene prvih opadaju, dok cene drugih rastu, a jedina zajednička osobina u svakom od ovih slučajeva jeste to da su oni, redom, proizvodi siromašnih zemalja i proizvodi bogatih zemalja. Tekstil je nekada bio jedan od stubova bogatstva industrijalizovanih zemalja i ratni konj Britanije; otkako je postao specijalnost siromašnih zemalja, njegove cene jedva da obezbeđuju nadnicu na ivici gladi za radnike koji ga proizvode i prosečan profit za kapital uložen u njegovu proizvodnju, čak i tamo gde je tehnika najsavremenija. Moramo li pretpostaviti da se, neverovatnom slučajnošću, u istom trenutku kada je došlo do promene lokacije, dogodio i obrt u elastičnostima tražnje?       Postoje li zaista određeni proizvodi koji su, da tako kažemo, ukleti? Ili postoji, iz određenih razloga koje dogma o nepokretnosti faktora sprečava da vidimo, određena kategorija zemalja koje, šta god da preduzmu i šta god da proizvedu, uvek razmenjuju veći deo svog nacionalnog rada za manji deo stranog rada? (Emmanuel, 1972)

Zapitamo li se za trenutak kakva je to kletva i ko je danas baca pa čini da radna snaga Globalnog juga bude neuporedivo manje cenjena od svog „severnog“ pandana, odgovor se sam nameće. Samo fizičko, nasilno sprečavanje migracija radne snage iz zemalja sa „niskom produktivnošću“ u zemlje sa visokom, dovodi do ovog zjapećeg ponora u nadoknadama za isti rad. Ovo je suštinsko, ako ne i jedino, objašnjenje razlika u „produktivnosti“ rada različitih zemalja. Dok kapital i roba (manje-više) slobodno prelaze granice, „faktor proizvodnje“ oličen u radnoj snazi ostaje prikovan za „ukletu“ geografsku oblast i državu iz koje potiče.

Sam Engels ispravno uviđa značaj migracija u zaoštravanju protivrečnosti svet-sistema, ali pogrešno predviđa da će do njih doći. Tumačeći potencijalnu ulogu koju bi imala upravo integracije Kine u kapitalizam on kaže:

Rat [Kinesko–Japanski rat 1894.–1895.] u Kini je zadao smrtonosni udarac staroj Kini. Izolacija je postala nemoguća; uvođenje železnica, parnih mašina, električne energije i moderne industrije velikih razmera postalo je neophodno, makar iz razloga vojne odbrane. Ali s tim se raspada i stari ekonomski sistem male seoske privrede, gde je porodica sama proizvodila i svoje industrijske proizvode, i s njim se raspada ceo stari društveni sistem koji je omogućavao relativno gustu naseljenost. Milioni će biti izbačeni i primorani da emigriraju; i ti milioni će naći put čak i do Evrope, i to masovno. Ali čim kineska konkurencija stupi u igru na masovnoj razmeni, brzo će dovesti stvari do vrhunca u vašoj zemlji i ovde, i tako će osvajanje Kine od strane kapitalizma istovremeno dati impuls rušenju kapitalizma u Evropi i Americi… (Engels, 1894)

Stotine miliona radnika sa periferije nikada nije pronašlo svoj put do Evrope i Amerike. Dok kineski zid za robu i kapital biva sravnjen, podiže se novi, veći i postojaniji, koji proleterizovane mase, proterane iz seoske, poljoprivredne proizvodnje, sprečava da odlaze tamo gde će njihov rad biti najbolje plaćen. Ovo stoji u očitoj suprotnosti sa evropskim migracijama 19. veka. Taj period migracija, u kome između 45 i 50 miliona stanovnika Zapadne Evrope migrira u slabo naseljena ili fizički raseljena prostranstva i gradove „Novog sveta“ gladnih radne snage, imaće za jednu od posledica daleko slobodniji rast nadnica u Zapadnoj Evropi. Radnički slojevi Globalnog juga, nakon perioda dekolonizacije pa sve do danas, nemaju nenaseljene teritorije u kojima se mogu nastaniti i na taj način funkcionisati kao otpusni ventil za pritisak na nadnice. Gotovo šest novih svetova (Amerika) bilo bi potrebno da bi se reprodukovali efekti emigracije koje su zadesile evropski kontinent pre dva veka (Samir Amin, 2013). Bez čudesnih otkrića tih novih militarizovane granice bogatih država centra pokazuju se kao „kletva“ bačena na stotine miliona brutalno eksploatisanih radnika periferije kapitalističkog svet-sistema.

U govoru upućenom Demokratskom udruženju u Briselu, u kome Marks nagoveštava kako jedna zemlja može da se obogati na račun druge, on takođe daje sledeće komentare o „slobodnoj“, bescarinskoj trgovini:

Ali, uopšteno govoreći, protekcionistički [carinski] sistem našeg doba je konzervativan, dok je sistem slobodne trgovine razoran. On razbija stare nacionalnosti i antagonizam između proletarijata i buržoazije dovodi do krajnjih granica. Ukratko, sistem slobodne trgovine ubrzava socijalnu revoluciju. Upravo i samo u tom revolucionarnom smislu, gospodo, ja glasam za slobodnu trgovinu. (Marx, 1888)

Vođeni ovom Marksovom mišlju, možemo reći da smo, u revolucionarnom smislu, protiv granica koje sprečavaju slobodnu migraciju radne snage iz oblasti sa niskim nadnicama u oblasti gde su one znatno više. Jedino u takvim uslovima postojala bi teoretska mogućnost za izjednačavanje ekonomskih uslova širom planete i slom hijerarhijske podele rada, koja podrazumeva postojanje periferije iz koje se crpe jeftin rad i resursi. Antagonizam između proleterijata i buržoazije konačno bi pronašao granicu čiji bi prelazak podrazumevao dijalektičko prevazilaženje kapitalističkih proizvodnih odnosa.

Lako je uvideti da je potpuno otvaranje granica za nesmetan protok ljudi utopijska i neprihvatljiva zamisao za nacionalna društva kakva danas poznajemo, koju moramo napustiti ako ne želimo iz „polja politike“ ući u „polje fikcije“. Samo desetine miliona migranata kojima je dopušteno da pobegnu iz „čistilišta“ periferije u Zapadnu Evropu i Ameriku, kako bi uglavnom radili najprljavije i najmanje plaćene poslove, dovoljne su da u trenucima ekonomske recesije izazovu veliki porast „Hitlerovih čestica“ među lokalnim stanovništvom. Reakciju na doseljavanje stotina miliona ljudi, izjednačavanje plata za isti rad, a potom i kulturni i identitetski šok, možemo samo naslutiti. Sve ovo ukazuje na to da su rasizam i segregacija strukturni elementi kapitalizma, koji služe njegovoj reprodukciji i koji nikako ne mogu biti eliminisani unutar postojećeg poretka.

Ako potpuno otvaranje granica prihvatimo kao političku fikciju, šta onda ostaje perifernim društvima koja s pravom žele da se izvuku iz pakla nerazvijenosti i siromaštva? Nudi li kineski model alternativni razvoj koji ta društva mogu oponašati i mogu li „države u razvoju“ naći razvojnog partnera u Kini? Nakon što smo ukratko definisali i opisali svetski kapitalizam, vreme je da damo ocenu kineske integracije u njega. Hoće li Kina biti „grobar“ sistema koji vekovima dominira zemaljskom kuglom ili će predstavljati samo novu etapu u njegovom razvoju?

Kina kao (dez)integrativni deo savremenog svet-sistema

Kolosalna uloga Kine u svet-sistemu ne može se preceniti. Po paritetu kupovne moći ona je najveća svetska ekonomija (po glavi stanovnika znatno manja). Čini preko 10 procenata svetske trgovine po nominalnoj vrednosti i najveći je trgovinski partner za više od 120 zemalja. Stoga nam je imperativ da razumemo kakvu ulogu ona igra u reprodukciji sistema.

Nakon što smo u prethodnom poglavlju dali kratak opis i definiciju istorijskog kapitalizma, ispravna pitanja o ulozi Kine u njemu sama se nameću: gde se Kina danas nalazi u međunarodnoj podeli rada i da li se nejednakom razmenom eksploatišu zemlje Globalnog juga? Da li Kina, kroz monopole nad tehnologijama i finansijama, ubira superprofit dok kontroliše unutrašnji razvoj perifernih zemalja u svoju korist? Da li kineski rast podstiče ili koči razvoj ostatka periferije i, u bilo kom slučaju, šta to znači za dalje funkcionisanje svet-sistema?

Kineski marksista i teoretičar svet-sistema, ranije pomenut u tekstu Minći Li, u svojoj empirijskoj analizi stranih investicija u Kini, kao i kineskih inostranih ulaganja, svrstava Kinu u zemlje poluperiferije kapitalističkog svet-sistema. Ova kategorija je od suštinske važnosti za razumevanje uloge određenih zemalja u svetskoj podeli rada i trenutno najbolje opisuje Kinu. Tokom devedesetih godina prošlog veka bila je klasična zemlja periferije koju su eksploatisale gotovo sve zemlje koje su s njom trgovale i investirale u nju. Njen rad bio je manje vrednovan od rada gotovo svih ostalih zemalja. 

Od tada je Kina uspela da poboljša svoje radne uslove razmene u odnosu na svaku grupu zemalja. Do 2015–2017. godine, iako je i dalje bilo potrebno oko pet jedinica kineskog rada da bi se razmenila za jednu jedinicu američkog rada i četiri jedinice kineskog rada za jednu jedinicu rada iz drugih zemalja sa visokim dohotkom, Kina je očigledno uspostavila eksploatatorske pozicije u Južnoj Aziji i podsaharskoj Africi. Jedna jedinica kineskog rada sada se može razmeniti za oko dve jedinice rada iz podsaharske Afrike ili četiri jedinice rada iz Južne Azije. Jedna jedinica kineskog rada otprilike je ravnopravna sa jednom jedinicom rada iz zemalja Latinske Amerike, Kariba, Bliskog istoka, Severne Afrike, Istočne Evrope i Centralne Azije sa niskim i srednjim dohotkom. Pored toga, Kina je takođe uspostavila značajnu prednost u odnosu na ostale istočnoazijske zemlje sa niskim i srednjim dohotkom. (Li, 2021)

Možemo zaključiti da je Kina danas i dalje eksploatisana zemlja, iako postoje zemlje niže (u kojima živi malo manje od pola svetsko stanovništva) u lancima vrednosti koje imaju lošije radne uslove razmene. To su zemlje koje Kina eksploatiše nejednakom razmenom u trgovini (više rada utelovljeno je u nominalnoj vrednosti uvezene robe nego izvezene).

Iako neki kineski kapitalisti uspevaju da se nađu u odnosima koji nalikuju imperijalističkim sa određenim zemljama Globalnog juga i njihovom radnom snagom, u celini Kina je i dalje znatno više eksploatisana od zemalja centra nego što sama eksploatiše zemlje periferije. Treba ponoviti i to da, dok se danas jedna jedinica kineskog rada razmenjuje za četiri jedinice rada Južne Azije (najveći odnos eksploatacije koji Kina ima sa bilo kojim delom sveta), u vrhuncu eksploatacije Kine od strane Sjedinjenih Američkih Država ovaj odnos bio je zapanjujućih 1 prema 50 — naravno, u korist Amerike. Odlivi vrednosti iz Kine ka Globalnom severu čine čitavu šestinu svih odliva Globalnog juga ka Globalnom severu. Ove statistike trenutno je jasno svrstavaju u zemlje poluperiferije (Li, 2021).

Kada analiziramo samu strukturu izvoza kapitala 2018. godine, vidimo da samo 26 procenata ukupnog kineskog vlasništva u inostranstvu čine strane direktne investicije. Od toga je 78 procenata tih investicija završilo u Hongkongu, Makau, Singapuru, Kajmanskim ostrvima i Britanskim Devičanskim Ostrvima, dok svega 8,7 procenata vrednosti stranih direktnih investicija, odnosno 2,2 posto ukupne vrednosti sredstava koja Kina poseduje u inostranstvu, završava u Africi, Aziji i delovima Latinske Amerike – u zemljama koje Kina eksploatiše kroz „nevidljive“ prenose vrednosti. Suštinski, mali procenat izvoza kineskog kapitala plasiran je, kroz strane direktne investicije, u zemlje koje imaju lošije uslove trgovine od Kine; svakako, ni taj procenat ne može se zanemariti.

Iste godine čak 43 procenata kineskog vlasništva u inostranstvu zapravo se nalazilo u obveznicama Sjedinjenih Američkih Država. „Štampajući“ novi novac, SAD su u mogućnosti da „beskonačno“ odgađaju plaćanje robe i time je dobijaju besplatno. Ove kineske investicije su daleko od imperijalističkog izvoza kapitala i bolje bi ih bilo okarakterisati kao tribut ili danak imperijalnom hegemonu koji kontroliše globalnu rezervnu valutu (Li, 2021).

Pored nejednake razmene, moraju se posmatrati i drugi oblici „odliva vrednosti“, koje čak i mejnstrim ekonomska teorija priznaje. Za početak, zapitajmo se koliko su predatorski sami krediti koje Kina daje zemljama Globalnog juga, da li ostavljaju zemlje dužnike u začaranom krugu servisiranja dugovanja i da li dolaze sa uslovima za strukturno prilagođavanje („stezanje kaiša“). Ovde je slika poprilično jasnija i Kinu prikazuje u znatno pozitivnijem svetlu. Krediti koje Kina daje često su znatno povoljniji od onih koje daje Svetska banka i finansija koje se mogu pronaći na međunarodnim tržištima, kao što je bio slučaj s kreditima datim upravo Srbiji.

Analiza podataka o projektima u Srbiji, za koje postoje javno dostupni podaci, pokazuje da su uslovi pod kojima Kina daje zajmove za infrastrukturne projekte prilično ujednačeni. Uobičajeno su to zajmovi na period od 10 do 20 godina, a kod kredita sa dužim vremenom otplate dogovoren je i grejs period od nekoliko godina. Kamatne stope se kreću između 1,5 i 3%, što je znatno niže od prosečnih stopa na međunarodnom finansijskom tržištu (4–6%).

[…]

…preostali dug [Srbije] prema Kini iznosi oko tri milijarde evra, odnosno oko 10% ukupnog duga Srbije. Uz podatke o pozitivnom kreditnom rejtingu zemlje, ovo ukazuje na to da nije izvesno da može doći do problema prezaduženosti zbog kineskih projekata. (Stanojević i Zakić, 2023)

Krediti takođe ne dolaze ni sa kakvim zahtevima za unutrašnjom preraspodelom stvorenog viška.

Kina uspešno izbegava zamke bilo kakvog uslovljavanja, ne samo u oblastima politike i društva, već, nasuprot međunarodnim finansijskim institucijama, ne postavlja ni uslove u odnosu na ekonomski sistem zemlje kako bi obezbedila povraćaj svojih investicija i zajmova. (Stanojević i Zakić, 2023)

Treba dodati i to da Kina prihvata i finansira projekte koje same zemlje-primaoci nominuju i da je fleksibilna u prilagođavanju potrebama svojih partnera (Stanojević i Zakić, 2023). Kada je u pitanju takozvana „dužnička zamka“ u koju Kina hvata nerazvijene zemlje kojima daje kredite, primetno je da su čak i zapadni mediji i analitičari počeli da napuštaju tu tezu kao puki ideološki napad na sve veći uticaj Kine u svetu (Brautigam i Rithmire, 2021).

Mnogim afričkim državama saradnja sa međunarodnim bankama nije bila moguća jer su kreditni uslovi za njih bili nedostižni, dok su istovremeno bili postavljeni zahtevi za brojnim ekonomskim prilagođavanjima koje afričke zemlje nisu želele da primene. Stoga se većina odlučila za bilateralnu saradnju, koja je omogućavala povoljnije kredite. Ovo je takođe pružalo dodatne mogućnosti za izvoz. Upravo je Kina bila ta koja je mnogim zemljama u Africi omogućila takve povoljne kredite, a jedini uslov za saradnju sa Kinom je bio da države priznaju i poštuju Princip jedne Kine. (Stanojević i Zakić, 2023)

Kina se pojavljuje kao protivteža Zapadu i njegovim imperijalističkim međunarodnim institucijama i spremna je da svojim investicijama gradi infrastrukturu koja povezuje zemlje periferije međusobno. To je suštinski razlikuje od kolonijalnih „investicija“ koje su gotovo isključivo služile povezivanju kolonije sa metropolom i akumulaciji kapitala unutar te metropole. Inicijativa „Pojas i put“, kao i mnoge investicije pre i mimo nje, otvara očajnički potrebne prostore za razvoj infrastrukture i industrija zemalja Globalnog juga.

Inicijativa Pojas i put prevazilazi sadržaj i geografske okvire tradicionalnog Puta svile. Projekat je, kao i antički, zamišljen kao mreža infrastrukturnih veza sa Evropom, ali je za nekoliko godina reč „infrastruktura” dobila veoma široko značenje. Nacionalna komisija za razvoj i reformu Kine predstavila je 2015. godine detaljnu strategiju izgradnje gigantske nadnacionalne infrastrukturne mreže koja uključuje železnicu (standardnu i brzu), kopnene i pomorske puteve, luke i aerodrome, infrastrukturne objekte koji se odnose na energetiku – hidroelektrane, elektrane, brane, naftovode, gasovode i električne vodove, ali je u najnovijoj fazi obuhvatila razvoj ekonomskih koridora, industrijskih parkova, bescarinskih zona i slično. (Stanojević i Zakić, 2023)

Još jedna primetna karakteristika kineskog inostranog delovanja jeste odsustvo mešanja u unutrašnje političke odnose drugih zemalja i favorizovanja bilo kakvih političkih opcija (Seyfried, 2022; Moore, 2019). Ako lokalne vlasti ne prezaju da budu uhvaćene sa rukom u tegli meda i možda potpišu kakav sumnjivi ugovor bez raspisivanja tendera, kineski kapitalisti, na zaprepašćenje profesora ekonomije i dušebrižnih političara sa Zapada, neće se protiviti. Oni neće priskočiti da ukažu na moralnu faličnost i ekonomsku iracionalnost takvog ponašanja niti će zahtevati da im se obezbedi jaka konkurencija sa kojom će ući u fer tržišnu utakmicu.

Ironiju na stranu, ovo je nužno osvežavajuća okolnost u odnosu na politike dominacije koje imperijalizam nameće unutrašnjim politikama zemalja periferije. Naravno, ovakvo ponašanje nije pravilo i zavisi od unutrašnje politike zemlje domaćina, a pored toga, brojni su slučajevi kada kineski investitori prosto i jednostavno pobede na tenderu kroz transparentnu tržišnu utakmicu. Bivši ministar javnih radova Liberije, Gyude Moore, navodi primer tendera raspisanog za infrastrukturni projekat u kome je učestvovala jedna francuska kompanija i sedamnaest kineskih. Prostim zakonom verovatnoće lako je zaključiti kojoj je „zemlji“ projekat na kraju bio dodeljen (Moore, 2019).

Istorijska nepravda učinjena čitavom afričkom kontinentu je ogromna (Rodney, 2018) i stoga se mora poseban akcenat staviti na ulogu koju Kina ima ili može imati u njegovom razvoju. Studija rađena o uslovima kineskih investicija unutar Afrike jasno pokazuje da afričke zemlje imaju vidno veću moć pregovaranja sa kineskim nego sa zapadnim investitorima. Strpljivi kineski kapital spreman je da se i više od deset godina zadrži unutar Afrike kako bi ostvario ikakvu dobit, kao i da uglavnom proizvodi za samo afričko tržište – čak 74 procenta kineskih firmi unutar Afrike, kojima se studija bavi, proizvode isključivo za unutrašnje afričko tržište (Seyfried, 2022). Razlozi ulaska kineskog kapitala u Afriku često su političke i diplomatske prirode, što dozvoljava kompanijama da ostvaruju jedva postojeće profitne marže. Pokazuje se da politička odluka da se investira u većinu afričkih zemalja ostavlja te zemlje u situaciji u kojoj nisu primorane na „trku ka dnu“ u pokušajima da privuku kineske investicije.

…iz političkih razloga, kineska vlada je zainteresovana da stvori investicioni „kolač“ sa što većim brojem [afričkih] zemalja. Vrednost za Kinu da ima investiciono prisustvo u većem broju zemalja je stoga veća nego da bude prisutna samo u nekolicini zemalja koje joj nude najbolje uslove. Kineska državna preduzeća (SOEs) posledično i značajno ne biraju zemlje na osnovu ekonomske profitabilnosti ili lakoće poslovanja. Pošto mnogi privatni preduzetnici u početku dolaze u Afriku upravo preko ovih državnih preduzeća, oni stižu u afričke zemlje prema njihovom političkom i ekonomskom značaju za Kinu, a tek kasnije se upuštaju u otvaranje sopstvenih kompanija koje su u potpunosti vođene profitom u istoj zemlji. Njihova odluka da uđu u određenu zemlju je, dakle, u početku posredno politički uslovljena, a tek kasnije zasnovana na ekonomskim varijablama.

Drugo, i usko povezano sa prvim motivom, kada kineske kompanije jednom uspostave svoje poslovanje, one su relativno nepokretne i usmerene ka dugoročnom angažovanju u konkretnoj afričkoj zemlji.

[…]

Treće, i u sličnom smislu, poslovanje u zemljama koje su politički manje stabilne omogućava kineskim kompanijama da budu prvi došljaci kao relativno kasni ulaznici na kontinent, te da posluju na tržištima sa malo konkurencije. U poređenju sa zapadnim kompanijama, kineske kompanije se značajno ne koncentrišu samo u urbanim oblastima, već su prodrle i u ruralnu Afriku kako bi osnovale, na primer, energetske firme ili male proizvodne parkove, što ukazuje na visoku toleranciju prema skromnim životnim uslovima i riziku u zamenu za profit. (Seyfried, 2022)

Kineski kapitalisti nisu rentijeri niti ubiraju superprofite. Profitne marže koje kineski kapitalisti ostvaruju u inostranstvu u proseku ne prelaze tri posto, i teško možemo reći da oni konstituišu one superprofite koje Lenjin vidi kao glavni razlog izvoza imperijalističkog kapitala. Strane investicije u Kini u stanju su da prosečno naprave duplo veće marže od onih koje prave kineski kapitalisti u inostranstvu (Li, 2021). Dalje, dok zapadni kapital preza da ulazi u nestabilne afričke zemlje rastrzane vojnim sukobima, kineski kapital, pod pokroviteljstvom državne politike i neretko vođen diplomatskim razlozima, spreman je da ulazi i ulaže u društveno nepristupačne oblasti. Indikativan je primer kineskih investicija u delovima Nigerije u kojima deluje džihadistička grupa Boko Haram. Iako se povremeno događaju otmice kineskih državljana, kapital ostaje (Seyfried, 2022). „Kineske kompanije su značajno manje marile [od zapadnih] za političku stabilnost (25%), vladavinu prava (16%), terorizam (7%) ili tip režima (3%) u svojim zemljama domaćinima“ (Seyfried, 2022). Ništa od ovoga ne ukazuje da su kineski kapitalisti navikli da iz udobnih fotelja ubiru svoje monopolske rente.

Nalik na unutrašnje klasne odnose i funkcionisanje Kine, odnos Kine i „zemalja u razvoju“, zapravo perifernih zemalja svet-sistema, nikako se ne može opisati kao lišen protivrečnosti i eksploatatorskih praksi. Ova saradnja nije istovetna sa onom koju je Če Gevara imao na umu kada je pre više od šezdeset godina govorio o solidarnoj pomoći koju socijalističke zemlje moraju davati tek dekolonizovanim zemljama. Kina ima jasne strateške i nacionalne interese za investiranje i trgovinu sa inostranstvom. Pored diplomatskih interesa, tu je i veliku potrebu za kontrolom nad izvorima retkih zemnih materijala koji trebaju hraniti industrijskog džina.

Svakako, dešava li se ova saradnja više ili u potpunosti iz koristi – političke ili ekonomske – a ne iz socijalističke solidarnosti, to ne treba da promeni naš sud o njoj. Ostanemo li dosledni i uvidimo li mogućnosti koje saradnja sa Kinom otvara, takođe nikako ne možemo govoriti o neto gubitku za zemlje u razvoju (Seyfried, 2022; Moore, 2019). Podaci o kineskom ulaganju, izgradnji infrastrukture i manjoj ili nepostojećoj (što je slučaj sa kineskom trgovinom sa čitavom Latinskom Amerikom i Istočnom Evropom) eksploataciji kroz nejednaku razmenu zaista ukazuju na jednu drugačiju globalizaciju, predvođenu ovom moćnom poluperifernom zemljom. Pored eksploatatorskih odnosa koje donekle reprodukuje, Kina otvara i razvojni prostor koji „hegemonijski“ obrazac globalizacije nije dozvoljavao, a percepcija o slaboj pregovaračkoj poziciji sa Kinom koju neke periferne zemlje imaju pokazuje se netačnom (Seyfried, 2022). Zemlje Globalnog juga mogu i treba da zahtevaju više od saradnje sa Kinom.

…Kina kritikuje sadašnji sistem globalizacije, koji se u svim njegovim aspektima smatra potčinjenim „hegemoniji” velikih sila, a posebno Sjedinjenih Američkih Država. Takvo shvatanje podrazumeva da su ekonomski aspekti globalizacije povezani i sa političkim i geostrateškim silama koje deluju u stvarnom svetu. Ta povezanost zaista prepoznaje jednu važnu stvarnost, koju ekonomski stručnjaci često zanemaruju. Kina se zalaže za „drugačiji obrazac globalizacije” – „nehegemonijski”. (Amin, 2018)

Slučaj same Kine i njen razvoj unutar svet-sistema istorijski su bez presedana. Razmere eksploatacije kineskih radnika toliko su velike, a kontrola nad i usmeravanje kapitala toliko efikasni, da istovremeno dozvoljavaju ogromne odlive u države centra i ozbiljnu akumulaciju unutar granica zemlje (čije bi razmere bile značajno veće da tih odliva nije bilo) (Clelland, 2014). Ovaj hibridni model, kao i njegove razmere i protivrečnosti, moraju se razumeti u svojoj jedinstvenosti. S jedne strane, Kina funkcioniše kao globalna fabrika u kojoj zapadni kapital super-eksploatiše kineske radničke mase na način na koji to čini i sa ostatkom periferije svet-sistema. S druge strane, Kina uspeva da se izbori sa „zavisnim“ razvojem u kome se i dalje nalaze gotovo sve takozvane zemlje u usponu (fantastični rast zemalja BRICS-a u globalnoj raspodeli bogatstva gubi većinu svog sjaja ako se iz njega izuzme Kina) i integriše unutar svojih granica proizvodne procese koji su istorijski pripadali državama centra.      Vesti o novim tehnologijama koje, čini se, svakodnevno čujemo iz Kine spektakularne su i ukazuju da usmeravanje kapitala ka zameni uvoza i visoko-tehnološkoj proizvodnji, kao i institucionalna državna pomoć takvom razvoju, daju izuzetne rezultate. Otvaranje stranom kapitalu ispunilo je korisnu funkciju uvoza tehnologija kojima je Kina sada zagospodarila. Povezano s tim, tu je i gigantsko, relativno novo kinesko unutrašnje tržište, sposobno da jednim delom „unutrašnjom cirkulacijom“ apsorbuje tu proizvodnju.

Dok su to vesti koje obično očekujemo samo od zemalja sa izuzetno visokim prihodima, Kina postiže takve rezultate sa skoro 80 procenata manjim BDP-om po glavi stanovnika od prosečne razvijene zemlje (Hickel, 2025). Kineski fakulteti u STEM (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika) oblastima izbijaju na sam svetski vrh – isprva po kvantitetu, a odnedavno i po kvalitetu – i pitanje je samo vremena kada će postati kućna imena poput Harvarda i Oksforda. Trenutni plan, objavljen 2021. godine, „cilja da unapredi istraživanje u kvantnim tehnologijama, veštačkoj inteligenciji, poluprovodnicima, neuronauci, genetici i biotehnologiji, regenerativnoj medicini i ’pionirskim oblastima’ poput dubokog svemira, dubokih okeana i Zemljinih polova“ (The Economist, 2023).  U tom grmu leži zec imperijalističkog antagonizma Globalnog severa, predvođenog SAD-om, prema Kini – u strahu od gubljenja monopola nad najnaprednijim tehnologijama kao i nad svetskim prirodnim resursima i finansijskim instrumentima koji oduvek predstavljaju poluge upravljanja svetski  razvojem.

Uzimajući u obzir ovakav fantastični razvoj, ipak je gotovo nemoguće zamisliti da se čitava Kina, sa svojim ogromnim stanovništvom, uzdigne s mesta poluperiferije i pridruži klubu imperijalističkih zemalja centra svet-sistema. To je sistem koji se zasniva na eksploataciji ogromne većine svetskog stanovništva od strane male manjine, koja je istorijski najviše brojala petinu svetskog stanovništva. Ni imperijalizam ni kapitalizam ne mogu se zamisliti unutar sistema gde većina (ili velika manjina) eksploatiše manjinu (ili malu većinu) svetskog stanovništva. Jednostavno govoreći, ne postoje nove periferije koje bi Kina mogla da eksploatiše na način na koji to Globalni sever danas čini, kako bi kapitalizam nastavio svoje „normalno“ funkcionisanje. Postojeće periferije, pak, ne bi mogle da podnese dodatnu eksploataciju od strane tako ogromnog stanovništva kao što je kinesko.

Ako bi Kina postala zemlja centra, ona bi prestala da bude neto davalac viška vrednosti svetskom kapitalističkom sistemu i pretvorila bi se u neto primaoca viška vrednosti iz ostatka sveta. Pod pretpostavkom da se prosečni radni uslovi razmene Kine podignu sa sadašnjeg nivoa od oko 0,5 (jedna jedinica kineskog rada se razmenjuje za otprilike polovinu jedinice stranog rada) na oko 2 (jedna jedinica kineskog rada se razmenjuje za otprilike dve jedinice stranog rada, slično sadašnjem prosečnom radnom odnosu razmene zemalja sa visokim prihodima, izuzev SAD), tada bi ukupan rad utelovljen u uvoznim dobrima i uslugama Kine morao da poraste na oko 180 miliona radnih godina. Umesto da obezbeđuje neto transfer rada od skoro 50 miliona radnih godina, Kina bi morala da izvuče 90 miliona radnih godina iz ostatka sveta. Ukupna promena od 140 miliona radnih godina predstavlja oko tri četvrtine ukupnog viška vrednosti koji trenutno primaju zemlje centra i gornjeg nivoa poluperiferije iz ostatka sveta i otprilike je uporediva sa ukupnim neto transferom rada koji trenutno obezbeđuju sve zemlje sa niskim i srednjim prihodima (isključujući Kinu). (Li, 2021)

Dalji uspon Kine na kapitalističkoj lestvici gurnuo bi unutrašnje (endogene) protivrečnosti istorijskog kapitalizma preko ivice i doveo do potpunog sloma sistema.     Potvrda analize koja nam pokazuje da čak i ovako ograničeno izjednačavanje kupovne moći, do kojeg je pre svega doveo rast Kine, gura osnovne protivrečnosti kapitala u prvi plan, ne dolazi samo od teoretičara i istraživača. Govor potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Dž. D. Vensa na „Samitu američke dinamičnosti“ 2025. godine prilično je indikativan:

…jeftina radna snaga je suštinski štaka, i to štaka koja koči inovacije. Mogao bih čak reći da je to droga na koju su se previše američkih firmi navukle. Sada, ako možeš da proizvedeš proizvod jeftinije, daleko je lakše to učiniti nego inovirati. I bilo da smo fabrike premeštali u ekonomije sa jeftinom radnom snagom ili uvozili jeftinu radnu snagu kroz naš imigracioni sistem, jeftina radna snaga je postala droga zapadnih ekonomija.

[…]                                                                                                    

  Vi brinete o inovacijama, o izgradnji novih stvari, o – staroj definiciji tehnologije koja znači raditi više sa manje resursa. Svi vi svakog dana pokušavate da uradite više sa manje.                                                                  

Zato bih pitao svoje prijatelje, i sa strane tehnoloških optimista i sa populističke strane, da ne vide neuspeh logike globalizacije kao neuspeh inovacija. Naprotiv, rekao bih da je glad globalizacije za jeftinom radnom snagom problem upravo zato što je loše uticala na inovacije.

[…]                                     

Inovacije poput američkog sistema i revolucije u zamenjivim delovima koju je pokrenuo, ili Fordove pokretne proizvodne linije koja je drastično povećala produktivnost f naših radnika – tako je američka industrija postala predmet divljenja celog sveta. (Vance, 2025)

Za razliku od zapadnih filozofa, sociologa i teoretičara koji su je odavno napustili, u svesti upravitelja vodeće imperijalističke zemlje javlja se marksistička kritika. Postaje jasno da se „normalno“ reprodukovanje svetskog kapitalizma privodi kraju.

Bizarnim spletom istorije, tek pod kontrolom i upravom Komunističke partije, koja ga na to primorava, kapital se u potpunosti ponaša po Marksovoj definiciji. Umesto potrage za bilo kakvim „neproizvodnim“, rentijerskim i otvoreno pljačkaškim načinima akumulacije, kineski kapital je umnogome limitiran na unapređivanje fizičke proizvodnje i produktivnosti. Ovo dovodi do očekivanih kontradikcija – fiksni kapital se uvećava u odnosu na varijabilni. Kao posledica toga, Kina danas ima jednu od najvećih stopa ugrađenih robota u industrijskoj proizvodnji po glavi stanovnika (odmah iza Južne Koreje i grada-države Singapura). Ako pogledamo apsolutne vrednosti, Kina daleko prednjači u robotizaciji privrede i poseduje zapanjujućih 43 procenta svetskih instaliranih industrijskih robota. Primećujemo da je ovo trend koji se vremenom samo ubrzava. Kao odgovor na rast udela radničkih plata u prodajnoj ceni robe i starenje stanovništva, u strukturnom nedostatku periferije i bez kontrole nad „komandim visinama ekonomije“, kineski kapitalisti munjevitom brzinom zamenjuju radnu snagu mašinama i robotima. Dok zapadni imperijalistički kapital ubira finansijske i monopolske rente na globalnom nivou (Hudson, 2022), Kina je glavni inovator u gotovo svim granama materijalne proizvodnje. Ne sme se smetnuti s uma revolucionarni potencijal koji takav razvoj proizvodnih snaga i unapređivanje tehnologije mogu imati na proizvodne odnose i društvenu strukturu.

Kapitalističkom svet-sistemu, pored unutrašnje (endogene), preti i spoljašnja (egzogena) opasnost. Ako interno više ne može uvećati eksploataciju postojećih periferija niti pronaći nove, spolja fizička i ekološka ograničenja Zemljine kugle postavljaju granice koje je unutar logike sistema sve teže, a možda i nemoguće, prevazići. Pitanje klimatskih promena, kao i sva suštinska pitanja, živi svoj dvojaki život. Prvi deo tog života izražen je u opštem pitanju postavljenom ljudskom rodu – „univerzalnom čoveku“ – o njegovom odnosu prema fizičkom svetu priorode. Bilo kakav odgovor na to pitanje, ipak, gubi svaki kontakt s neposrednim životom masa svetskog stanovništva i s bilo kakvom političkom artikulacijom, posmatra li se izvan sistema koji ga reprodukuje u svojoj konkretnoj realnosti.

Nakon analize kapitalističkog svet-sistema jasno je da nisu svi ljudi, klase i zemlje podjednako odgovorni za klimatske promene koje nastaju „ljudskim“ delovanjem. „Antropocen“ (ime epohe u kojoj ljudska delatnost značajno utiče na Zemljin ekosistem), koji je navodno odgovoran za uništavanje životne okoline, kroz našu analizu pokazuje se, poput „globalnih monopola“, kao ideološko oruđe za sklanjanje fokusa sa pravog uzroka problema. Čovek kao takav ne uništava planetu; za takvo samoubilačko delovanje odgovoran je sistem materijalne proizvodnje koji se zasniva na „beskrajnoj akumulaciji“, a unutar njega, zemlje centra koje konzumiraju daleko veći procenat „budžeta globalnih emisija gasova staklene bašte“ snose daleko veću odgovornost.         

Studija o svetskim emisijama ugljen-dioksida u atmosferu od sredine 19. veka pa do 2015. godine zaključuje da su zemlje Globalnog severa, kroz industrijsku proizvodnju i potrošnju, odgovorne za frapantnih 92 procenta svih emisija (Hickel, 2020). Studija pametno izbegava proračune po teritorijalnom principu emisija. Zemlje Globalnog juga uništavaju svoju prirodnu okolinu mahom radi povećanja potrošačke moći stanovništva Globalnog severa; suludo bi bilo odgovornost za emisije nastale unutar njihovih granica svaljivati većinski, a kamoli potpuno, na njih. Istorijska nepravda kapitalizma reprodukuje se i u ekološkoj sferi. Dok zemlje Globalnog juga na taj način gotovo da ne doprinose klimatskim promenama, one osećaju veliku većinu njihovih negativnih posledica.

Prepoznajući zagađenje životne okoline kao jedan od suštinskih problema strmoglavog razvoja, Kina aktivno radi na „pozelenjavanju“ svog rasta. U prvoj polovini 2025. godine, po prvi put u istoriji, obnovljivi izvori energije prevazišli su ugalj u proizvodnji električne energije na svetskom nivou. Primarna odgovornost za to pripada Kini, čiji se obavezujući petogodišnji planovi pokazuju kao trenutno najefikasniji način borbe protiv globalnog zagrevanja. Kina je 2025. godine činila 55 procenata svetskog rasta generisanja struje iz solarnih panela i fantastičnih 82 procenata rasta kroz vetroturbine (Gong, 2025). „U 2024. godini investicija i proizvodnja ’čiste’ energije doprineli su 1,9 biliona dolara nacionalnoj ekonomiji – sumi jednakoj desetini čitavog BDP-a, ili celom BDP-u Australije – dok sam sektor raste tri puta brže od ostatka kineske ekonomije.“ Iste godine, „Kina je dodavala gotovo tačno 1 gigavat kapaciteta iz solarne i vetroenergije dnevno (ukupno 358 GW tokom godine) – tempom koji je ekvivalentan izgradnji jedne tipične nuklearne elektrane svakog dana“ (Yang et al., 2025). Ona je deo svojih obaveza prema Pariškom sporazumu o smanjenju emisije štetnih gasova uspela da ispuni pre planirane 2030. godine. Vredi ponoviti da preko četvrtine primarne potrošnje energije u Kini danas dolazi iz obnovljivih izvora.

Kina proširuje granice mogućeg u svetu na tri ključna načina: masovnom proizvodnjom elektrotehnologija, snižavanjem troškova i pomeranjem tehnološke granice. Nijedna zemlja do danas nije dostigla obim proizvodnje tehnološke opreme kakav ima Kina. Tokom proteklih 15 godina, Kina je svoju industrijsku moć usmerila na ključne energetske tehnologije – solarne panele, vetroturbine, baterije, električna vozila i toplotne pumpe. Zajedno, te tehnologije mogu da zamene više od tri četvrtine današnje globalne potražnje za fosilnim gorivima. (Yang et al., 2025)

Od 2010. godine pa do danas primećujemo gotovo slobodan pad cena – čak i do 90 posto – solarnih panela, vetroturbina i električnih baterija. Ovakvo drastično obaranje cena zelenih tehnologija omogućava mnogim nerazvijenim državama da jednim delom preskoče fazu razvoja zasnovanu na prljavim izvorima energije i da se oslone na sopstvene kapacitete obnovljive energije (Yang et al., 2025). Ovaj fenomenalni razvoj na svetskom nivou, predvođen Kinom, treba odmah kontrastovati sa još odlučnijim ustrajavanjem u proizvodnji fosilne energije, koje se dešava u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ako raison d’être (akumulacija kapitala) sistema ne poznaje sopstveni kraj, isto se ne može reći za svetske prirodne resurse. Kao „fabrika sveta“, Kina je i dalje najveći uvoznik nafte, prirodnog gasa i uglja (čiji je, takođe, najveći proizvođač). Samo će budućnost pokazati da li će Kina, fantastičnim rastom energetske efikasnosti i tehnologije, unutar logike sistema akumulacije, uspeti da se izbori sa pomenutim protivrečnostima ili će dobar deo prljave proizvodnje seliti nizvodno niz lance vrednosti u zemlje periferije. Međutim, s apsolutnom sigurnošću trenutno možemo reći da će zelene tehnologije, u kojima Kina apsolutno dominira, biti instrumentalne za „zelenu tranziciju“ – prelazak na obnovljive izvore energije na svetskom nivou.

Kapitalizam, usponom Kine, polako ali neizbežno napreduje ka opštoj protivrečnosti privatne svojine od koje je većina stanovništva „oslobođena“, koju je Marks tako briljantno analizirao, kao i ka ekološkim ograničenjima i fizičkoj reprodukciji ekosistema Zemljine kugle. Posledice probijanja endogenih ili egzogenih granica zaista bi dovele do korenitih promena u društvenoj strukturi sistema. Manje optimističan od Marksa, koji predviđa nužnost socijalističke transformacije i revolucije, Volerstin ukazuje na dva moguća ishoda raspada savremenog svet-sistema. Ispravno uviđajući da ne postoji nikakav teleološki razlog zašto kapitalizam ne bi mogao zameniti sistem daleko brutalnije kontrole nad stanovništvom i radom, on prvu mogućnost pronalazi upravo u jednom takvom sistemu. Druga, humanija mogućnost bila bi da na istorijsku scenu konačno stupi sistem koji se ne zasniva na dominaciji i eksploataciji većine ljudske vrste od strane male manjine. Ako je prognoza Roze Luksemburg – „socijalizam ili varvarstvo“ – bila preuranjena na početku dvadesetog veka, ona se danas čini neizbežnom.

Zaključak

Danas se u medijima i literaturi neretko može naići na reifikaciju kineske civilizacije, koja zaista uspešno preživljava milenijumima u različitim formama. Pozivanje na tvrdu hijerarhijsku ideologiju konfučijanizma, koja objašnjava disciplinovane radne navike (kineski protestantizam?) i poštovanje autoriteta; zatim na premodernu kinesku „Han“ naciju kao kohezivni element (omiljeni desničarski argument); tributarni sistem unutar koga Kina sebe vidi kao „centar sveta“; meritokratske elite i relativnu brigu koju država mora da vodi o čitavom stanovništvu – sve to postaje glavni uzrok kineskog uspeha i „specifičnosti“ (Jacques, 2009; Kissinger, 2011). Čujemo da su upravo taj civilizacijski impuls ili inercija odgovorni za razvoj savremene Kine.

Odgovor Žou Enlaija, tadašnjeg kineskog premijera, na pitanje Henrija Kisindžera o uticaju Francuske buržoaske revolucije na razvoj zapadne civilizacije – „prerano je reći“ – često se uzima kao izraz „mudrosti kineskih elita“ koje, navodno, svaku pojavu posmatraju ogrnute plaštom beskonačno duge istorije, jedinim „krajnjim sudijom“ svakog društvenog fenomena. Međutim, u oduševljenju spram drevne kineske mudrosti preskače se ono što se zapravo dogodilo u tom razgovoru – obična greška u prevodu. Žou Enlaj je, naime, odgovarao na ono što je mislio da je pitanje o protestima koji su dve godine ranije pogodili Francusku, 1968. godine, a ne o Francuskoj revoluciji iz 1789. Kisindžerov orijentalistički um bio je impresioniran.

Iako se razlike u kulturnim obrascima, ideologijama i poimanju uloge države u različitim društvima ne mogu odbaciti (istorija kineske ekonomije i civilizacije ostavlja dosta prostora za divljenje kojem je, još od davnina, bio sklon čak i Marko Polo) (Elvin, 1973), ovaj tekst nužno zauzima drugačiji pristup. Kina se posmatra kao deo kapitalističkog svet-sistema, a njeno funkcionisanje određeno je uspešnim ili neuspešnim otporom prema logici i zavisnostima koje joj taj sistem nameće. Samim tim, specifičnost kineskog uspeha nalazimo u antiimperijalističkoj i antikapitalističkoj revoluciji, koja je postavila čvrste temelje ekonomskog i društvenog razvoja. Od svog začetka ona je obeležena trajnim pečatom otpora (Brar, 2020; Lin, 2021; Gao, 2008).

Mi ovde, svakako, nećemo negirati mudrost koju samo retrospektivna distanca dugog vremenskog trajanja (longue durée) može pružiti. Da li će današnja Kina prevagnuti na stranu socijalizma, koji podiže i osnažuje potlačene slojeve i narode, dok istovremeno nastavlja da unapređuje tehnologiju uz racionalan odnos prema prirodi (što ubrzo postaje najaktuelnije od svih pitanja), ili će pokušati da, unutar zakona svet-sistema, sebi iseče još veći deo kolača na račun periferije – pitanje je na koje je odgovor još prerano dati. Sve što smo do sada pisali i analizirali ipak nam ostavlja dozu optimizma, ukorenjenu u „traženju istine u činjenicama“.

U najgorem slučaju, Kina je moćna poluperiferna zemlja koja podiže sopstveno stanovništvo iz siromaštva, dok donekle eksploatiše zemlje periferije, ali je sama daleko više eksploatisana od strane zemalja centra – dok njen rast inherentno dovodi kapitalizam do ruba egzistencije. Kao što je gore pokazano, pored izvlačenja vrednosti iz perifernih zemalja, vidna je i izgradnja infrastrukture i preferencijalni tretman koji robe tih zemalja imaju na kineskom tržištu. Uzimajući to u obzir, kao i trenutnu geopolitičku situaciju, ispravnije je prema Kini ophoditi se kao prema ozbiljnom ekonomskom polu koji nudi „nehegemonijsku globalizaciju“.

U periodu nakon pada sovjetskog socijalističkog eksperimenta, tokom koga SAD mahnito slave svoj „unipolarni momenat“, vrata za antisistemsko delovanje ostaju čvrsto zatvorena. Upravo trenutna pozicija Kine otvara takva vrata svim progresivnim pokretima i zemljama u razvoju, koje u nastalom ekonomskom multipolarnom svetu mogu da se izbore za sopstveni razvoj.

Jedan pokušaj takvog delovanja zasigurno je i međunarodna organizacija BRICS, na čije ćemo se postojanje ukratko osvrnuti. Danski marksista i aktivista Torkil Lauesen, koji se tokom čitavog života revolucionarnim i teorijskim radom borio protiv kapitalizma i svetske nejednake razmene, daje trezvenu analizu njenog rasta i uticaja:

BRICS nije antikapitalistička niti socijalistička organizacija; to je organizacija koja pokušava da stvori alternativniji i pravedniji sistem finansija i trgovine. Nakon samita BRICS+ u septembru 2023, 30 šefova država i predstavnika iz grupe G77+Kina sastalo se na Kubi i istaklo hitnu potrebu za sveobuhvatnom reformom međunarodne finansijske arhitekture.

To, ponovo, ne znači da je BRICS antikapitalistički, a članice poput Rusije svakako jesu represivni režimi. Indija učestvuje u vojnom savezu Quad, zajedno sa SAD, Japanom i Australijom, usmerenim protiv Kine. Iran ubija komuniste i brutalno vrši represiju nad ženama. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati eksploatišu migrante-radnike sa Juga na najekstremniji način. Kako ovaj projekat može biti progresivan?

Nastajući multipolarni svetski sistem sastoji se od složenog spleta kontradiktornih struja — između hegemonijskih i kontrahegemonijskih, kapitalističkih i socijalističkih sila. Izazov je kako se kretati kroz te međusobno povezane borbe u svetskom sistemu. Upravo to Kina pokušava da učini, podstičući antihegemonističke pokrete među državama Globalnog Juga, pri čemu BRICS predstavlja značajnu podršku. Pouka iz kineskog revolucionarnog procesa bila je da krut pogled na klasne odnose može da zamagli složenost i promenljivost klasnih ponašanja i interesa, te da se uslovi za revoluciju moraju razumeti u proceni celokupne situacije i identifikaciji primarne kontradikcije. (Lauesen, 2024)

Ovaj političko-ekonomski blok daleko je od bilo kakve koherentne ideološke formulacije koja bi mu mogla dati dodatnu snagu u otporu imperijalističkoj trijadi i pojačati njegov razvoj. Taj blok deluje mahom u otporu fiskalnoj i, u manjoj meri, monetarnoj dominaciji zemalja G7 (primetni su pokušaji uspostavljanja valute BRICS-a, ali oni su još u ranoj fazi), dok su sukobi i neslaganja među njegovim članicama po brojnim geopolitičkim pitanjima značajni. Pored toga, kineska gotovo potpuna nezainteresovanost za unutrašnja politička dešavanja drugih zemalja – iako osveženje na globalnoj sceni velikih sila – nosi i svoju tamniju stranu, koja ume da varira od preteranog pragmatizma do cinizma. Očigledan primer je činjenica da Kina nastavlja svoje trgovinske odnose sa Izraelom dok doseljenička kolonija vrši medijski najpraćeniji genocid u istoriji sveta. Socijalističke principe humanosti i solidarnosti u takvim okolnostima zaista bi trebalo tražiti pod mikroskopom.

S druge strane, ne sme se zanemariti ni uloga svetskog mirotvorca koju Kina pokušava – s više ili manje uspeha – da igra diplomatskim sredstvima (na pamet pada sporazum između Irana i Saudijske Arabije, u kojem je upravo Kina posredovala). Svakako, nema dileme da ovakav ekonomski multipolarni poredak čeka dalek put do formiranja eksplicitno progresivnog međunarodnog bloka. Međutim, upravo je to put koji danas Kina svojim usponom otvara.

Očigledne probleme i protivrečnosti na stranu, pozovimo se kratko na jednog od najvećih revolucionarnih i antiimperijalističkih autoriteta, Fidela Kastra, koji je još 2004. godine rekao:

Kina je objektivno postala najveća nada i najbolji primer za sve zemlje Trećeg sveta. Ne ustručavam se da kažem da je ona već glavni pokretač svetske ekonomije. U kom vremenu? Za samo 83 godine od osnivanja svoje slavne Komunističke partije i 55 godina od osnivanja Narodne Republike Kine. (Singh, 2017)

Bilo kakvo poistovećivanje uloge Globalnog severa, predvođenog SAD-om s jedne strane, i Kine, s druge, od strane prvosvetskih levičara i „evromarksista“, kroz termine poput „dva imperijalizma“, slobodno možemo okarakterisati kao banalan ideološki napad, za koji se ne zna da li stoji na slabijim empirijskim ili teorijskim nogama. Njihovim pokličima – „Eto vidite, izvoze kapital; ergo, zli imperijalizam“ – pronalazimo zasluženo mesto u rubrikama „marksologije“.

Velika kritičarka trenutnih vlasti u Kini, Lin Čun, u svojoj knjizi o kapitalističkoj „kontrarevoluciji“, koja se, po njenom mišljenju, desila u Kini nakon Maove smrti, smatra da je upravo takva zamisao o „dva imperijalizma“ u najmanju ruku naivna, dok se u najgorem slučaju pokazuje kao saveznik kolektivnog imperijalizma Trijade:

Može li ratoborni huškač, sa trupama koje su stacionirane i bore se u inostranstvu, i ratnim brodovima koji plove hiljadama milja daleko od domovine, te graditelj puteva i postrojenja u inostranstvu, čak i ako ga pokreće sopstveni interes, zaista biti poistovećen? Ako se ostavi po strani zajednički neprijatelj s desnice, kritička socijalistička levica se razlikuje, prvo, od stanovišta koje zastupa bezuslovnu odbranu Kine i njenog prokapitalističkog pogleda i karakteristika, a drugo, od levičarskog eklekticizma i njegovog odbijanja da osudi imperijalističke i rasističke provokacije protiv Kine. Neutralnost može biti saučesništvo. Ove razlike omogućavaju socijalistima da zadrže svoj principijelni stav. (Lin, 2021)

Kinu i kineski sistem, u zavisnosti od teorijskog okvira koji koristimo, možemo, ali i ne moramo smatrati socijalističkim. Zaista, ostanemo li dosledni oštrici marksističke metode, kritike spram Kine mogu se pronaći na svakom koraku. Konstruktivna kritika uperena ka Kini mora postojati, jer samo ona može precizno odrediti primarne i opšte protivrečnosti kapitalističke proizvodnje i jasno obelodaniti eksploatatorske odnose unutar i van Kine. Samo uz pomoć takve kritike možemo se ispravno pozicionirati u odnosu na društvene pokrete i politički delati.

Pored svih protivrečnosti do kojih dovodi njen razvoj, ne smemo imati neprincipijelan stav prema njenoj objektivno progresivnoj poziciji u sada potpuno globalizovanom kapitalizmu. Kritika se mora upućivati uz svest da je uspon Kine konačno dao dostojanstvo i snagu velikom delu stanovništva Globalnog juga, koji zapravo čini većinu svetske populacije, i otvorio put koji postepeno nameće potrebu razrešavanja opšte protivrečnosti kapitalizma. Suvereni projekat autocentričnog razvoja, sa svim svojim protivrečnostima, za sada daje rezultate. Zahvaljujući uspehu tog projekta, danas možemo naslutiti kraj perioda „velikog razilaženja“ (The Great Divergence) – perioda potpune dominacije Zapadne Evrope i njene biološke (SAD) i ideološke (Japan) „dece“ nad ostatkom sveta. Ovo je činjenica koju svaki antiimperijalista mora pozdraviti.

– Igor Mitrović

Literatura

Amin, S. (1989). Eurocentrism. New York: NYU Press.

Amin, S. (1997). Capitalism in the Age of Globalization: The Management of Contemporary Society. London: Zed Books.

Amin, S. (2013). The Implosion of Contemporary Capitalism. New York: Monthly Review Press.

Amin, S. (2018). „Financial globalisation: should China move in?” Pambazuka News.

Arrighi, G. (1994). The Long Twentieth Century: Money, Power and the Origins of Our Times. London: Verso.

Arrighi, G. (2007). Adam Smith in Beijing: Lineages of the Twenty-First Century. London: Verso.

Ball, J. (2006). „Did Mao Really Kill Millions in the Great Leap Forward?” Monthly Review.

Beckert, S. (2014). Empire of Cotton: A Global History. New York: Alfred A. Knopf.

Braudel, F. (1977). Afterthoughts on Material Civilization and Capitalism. Baltimore: Johns Hopkins University Press.

Braudel, F. (1982). The Wheels of Commerce (Civilization & Capitalism, 15th–18th Century, Vol. 2). New York: Harper & Row.

Brar, H. (2020). Socialism with Chinese Characteristics: Marketization of the Chinese Economy. London: Harpal Brar.

Bramall, C. (2009). Chinese Economic Development. London: Routledge.

Brautigam, D. i Rithmire, M. (2021). „The Chinese ‘Debt Trap’ Is a Myth.” The Atlantic.

Chang, H.-J. (2010). 23 Things They Don’t Tell You About Capitalism. London: Penguin Books.

Chase-Dunn, C. (1989). Global Formation: Structures of the World-Economy. Lanham: Rowman & Littlefield.

Chen, Y. i Xu, Y. (2025). „Unpacking the penetration of agrochemicals in China: The commodification of agricultural inputs and the invisible dispossession of smallholders.” World Development.

Cheng, E. (2019). China’s Economic Dialectic: The Original Aspiration of Reform. New York: Internationl Publishers.

Clelland, D.A. (2014). „The Core of the Apple: Dark Value and Degrees of Monopoly in Global Commodity Chains.” Journal of World-Systems Research.

Cope, Z. (2012). Divided World, Divided Class: Global Political Economy and the Stratification of Labour Under Capitalism. Montreal: Kersplebedeb.

Cope, Z. (2019). The Wealth of (Some) Nations: Imperialism and the Mechanics of Value Transfer. London: Pluto Press.

Deng, X. (1984). „Ahere to the Party Line and Improve Methods of Work” Selected Works of Deng Xiaoping, Vol. 2.

Deng, X. (1994). „In Everything We Do We Must Proceed from the Realities of the Primary Stage of Socialism.” Selected Works of Deng Xiaoping, Vol. 3.

Elvin, M. (1973). The Pattern of the Chinese Past. Stanford: Stanford University Press.

Emmanuel, A. (1972). Unequal Exchange: A Study of the Imperialism of Trade. New York: Monthly Review Press.

Engels, F. (1858). Letter to Karl Marx. Dostupno na: https://marxists.architexturez.net/archive/marx/works/1858/letters/58_10_07.htm

Engels, F. (1894) Letter to F. A. Sorge, 10 November 1894. Dostupno na: https://www.marxists.org/archive/marx/works/1894/letters/94_11_10.htm

Foster, J.B. (2024). „The New Denial of Imperialism on the Left.” Monthly Review.

Frank, A.G. (1998). ReOrient: Global Economy in the Asian Age. Berkeley: University of California Press.

Gao, M. (2008). The Battle for China’s Past: Mao and the Cultural Revolution. London: Pluto Press.

Gong, Z. (2025) China drives historic global energy pivot as renewables overtake coal. CGTN News.

Han, D. (2008). The Unknown Cultural Revolution: Life and Change in a Chinese Village. New York: Monthly Review Press.

Harvey, D. (2005). A Brief History of Neoliberalism. Oxford: Oxford University Press.

Harvey, D. (2021). „Whither China?” (Predavanje, YouTube).

Hickel, J. (2020). „Quantifying national responsibility for climate breakdown: an equality-based attribution approach for carbon dioxide emissions in excess of the planetary boundary.” Nature Communications The Lancet Planetary Health.

Hickel, J. (2025). „Pravi razlog zašto Kina predstavlja opasnost za Zapad.” Princip.

Hickel, J., Dorninger, C., Wieland, H. i Suwandi, I. (2022). „Imperialist appropriation in the world economy: Drain from the global South through unequal exchange, 1990–2015.” Global Environmental Change.

Hickel, J., Hanbury-Lemos, M. i Barbour, F. (2024). „Unequal exchange of labour in the world economy.” Nature Communications.

Hickel, J., Sullivan, D. i Moatsos, M. (2022). „Capitalist reforms and extreme poverty in China: Unprecedented progress or income deflation?” New Political Economy.

Hudson, M. (2022). The Destiny of Civilization: Finance Capitalism, Industrial Capitalism or Socialism. Dresden: Islet.

Jacques, M. (2009). When China Rules the World: The Rise of the Middle Kingdom and the End of the Western World. London: Penguin Books

Kissinger, H. (2011). On China. New York: Penguin Books.

Lan, X. (2024). How China Works: An Introduction to China’s State-Led Economic Development. Singapore: Palgrave Macmillan.

Lauesen, T. (2018). The Global Perspective: Reflections on Imperialism and Resistance. Montreal: Kersplebedeb.

Lauesen, T. (2024). The Long Transition Towards Socialism and the End of Capitalism. London: Iskra Books.

Lenin, V.I. (1978). Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma. Beograd: Komunist.

Li, M. (2011). „The Rise of the Working Class and the Future of the Chinese Revolution.” Monthly Review.

Li, M. (2016). China and the 21st Century Crisis. London: Pluto Press.

Li, M. (2021). „China: Imperialism or Semi-Periphery.” Monthly Review.

Li, J. i Shepherd, C. (2023). „How China Came to Dominate the World in Renewable Energy.” The Washington Post.

Li, Y., Novokmet, F. i Milanovic, B. (2021). „From Workers to Capitalists in Less Than Two Generations: A Study of Chinese Urban Elite Transformation Between 1988 and 2013.” The British Journal of Sociology.

Lin, C. (2021). Revolution and Counterrevolution in China: The Paradoxes of Chinese Struggle. London: Verso.

Losurdo, D. (2016). Class Struggle: A Political and Philosophical History. London: Palgrave Macmillan.

Losurdo, D. (2017). „Has China Turned to Capitalism? Reflections on the Transition from Capitalism to Socialism.” Red Sails.

Marx, K. (1888). On the Question of Free Trade. Dostupno na: https://www.marxists.org/archive/marx/works/1888/free-trade/index.htm

Meng, J. i Zhang, Z. (2025). Industrial Policy with Chinese Characteristics. Wenhua Zongheng / The Tricontinental: Institute for Social Research.

Milanovic, B. (2021). „The Long NEP, China and Xi.” branko2f7 (Substack).

Milanovic, B. (2023). „The Rule of Nihilists.” branko2f7 (Substack).

Moore, G. (2019). „China in Africa: An African Perspective.” (Predavanje, Paulson Institute).

Moore, J.W. i Patel, R. (2017). A History of the World in Seven Cheap Things: A Guide to Capitalism, Nature, and the Future of the Planet. Berkeley: University of California Press.

Močnik, R. (2025). „Varijeteti obnove kapitalizma na jugoslovenskom prostoru.” (Predavanje).

Polanyi, K. (2001). The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our Time. Boston: Beacon Press.

Pomeranz, K. (2000). The Great Divergence: China, Europe, and the Making of the Modern World Economy. Princeton: Princeton University Press.

Phillips, P. (2018). Giants: The Global Power Elite. New York: Seven Stories Press.

Rodney, W. (2018). How Europe underdeveloped Africa. London: Verso.

Ross, J. (2021). China’s Great Road. Glasgow: Praxis Press.

Seyfried, C. E. (2022). African bargaining power: On the origins of strong investment deals with China [doktorska disertacija, Yale University].

Singh, A., 2017. China is the most promising hope for the Third World: Fidel. NewsClick

Smith, J. (2016). Imperialism in the Twenty-First Century: The Globalization of Production, Super-Exploitation, and the Crisis of Capitalism. New York: Monthly Review Press.

Stanojević, N. i Zakić, K. (2023). Ekonomski uspon Kine – strategija i dinamika međunarodnih ekonomskih odnosa. Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.

Suwandi, I. (2019). Value Chains: The New Economic Imperialism. New York: Monthly Review Press.

The Economist. (2023). „China Has Become a Scientific Superpower.” The Economist.

Vance, J. D. (2025) Govor potpredsednika SAD na Samitu o američkom dinamizmu. The American Presidency Project.

Wallerstein, I. (1974–2011). The Modern World-System I–IV. New York: Academic Press / University of California Press.

Wallerstein, I. (2003). Historical Capitalism with Capitalist Civilization. London: Verso.

Wallerstein, I. (2004). World-Systems Analysis: An Introduction. Durham: Duke University Press.

Wang, S. (2018). „Representative and Representational Democracy.” Reading the China Dream.

Weber, I.M. (2021). How China Escaped Shock Therapy. London: Routledge.

Wolf, E. (2010). Europe and the People Without History. Berkeley: University of California Press.

Xu, Z. (2018). From Commune to Capitalism: How China’s Peasants Lost Collective Farming and Gained Urban Poverty. New York: Monthly Review Press.

Xu, Z. (2024). „Industrial Agriculture: Lessons from North Korea.” Monthly Review.

Yang, M., Yang, B., Butler-Sloss, S. i Graham, E. (2025) China Energy Transition Review 2025. Ember. Dostupno na: https://ember-energy.org/app/uploads/2025/09/China-Energy-Transition-Review-2025.pdf