Povodom Svetskog dana Roma donosimo vam izvod iz intervjua jedne od najvećih kafanskih zvezda narodne muzike Jugoslavije, pokojne Ljiljane Petrović-Buttler, koji je 2005. dala novinaru Đorđu Matiću. Pričali su o muzici, rasizmu, socijalizmu… Inače, Ljiljana je čistila klozete u Nemačkoj, gde su je pronašli članovi grupe Mostar sevdah reunion i ubedili da se vrati muzici, nakon čega je i BBC napravio o njoj dokumentarac.

Lj. P. – Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto.

Đ. M. – Za razliku od većine kolega, išli ste u muzičku školu, svirate klavir.
Lj. P. – Da, završila sam srednju muzičku u Beogradu, u „Mokranjcu“.

Đ. M. – Jeste li bili jedina Romkinja tamo?
Lj. P. – Ne, bilo nas je dvoje ili troje. Ali mene su prvu izbacili, pojavljivala sam se samo na ispitima. Nisam imala kod kuće klavir i onda su mi dozvolili da vežbam u školi. I ja dođem i vežbam zabavnjake i džez muziku. Danas kad radim, sednem za klavir i pokažem harmonije svojim muzičarima.

Đ. M. – Koliko ste imali godina kad ste prvi put nastupili?
Lj. P. – Dvanaest godina. Zamenila sam majku koja se bila razbolela. Došla sam na raspust, a moj veliki učitelj Hazim Hanušić, muzičar iz Bijeljine i profesor muzike, svirao je u kafani jer je bilo više para nego u školi. Pitam: „Čika Hazime, je l’ mogu ja da probam?“ I uveče se spremim i odem da pevam. To je bio početak. Ja sam bila majka sa četrnaest godina, moj prvi muž imao je tada šesnaest. Igrala sam se s decom žmurke po podrumima i ujutro sam išla da rodim. Od trčanja mi pukao vodenjak.

Đ. M. – Kakvo je bilo to vreme, šezdesete i sedamdesete?
Lj. P. – Nismo gledali jedni druge kroz novac, bilo je baš srčano druženje. Dođem na televiziju, u studiju Nada Mamula i Zaim Imamović – i ja se smrznem. Kao, šta sad ja treba da pevam posle njih? Respekt. Mene su voleli glumci, posebno iz Ateljea 212. Pevala sam i Brani Crnčeviću, Dobrici Ćosiću, Danilu Kišu. Nekad se znalo ko je ko, bilo je poštovanja kod nas: ej, došao je on da me sluša – znači nešto vredim

Đ. M. – Kaže se obično da su, u muzičkom smislu, Romi „naši crnci“.
Lj. P. – Da, taj njihov džez, to su molitve, a ovo što Cigani pevaju su uspavanke deci. Kod nas nema kolevki, nego metnemo decu na kolena, ljuljamo ih i pevamo im. Ja sam imala svoj poseban način pevanja, nisam zavijala.

Đ. M. – Jeste li ikad ranije osetili rasizam?
Lj. P. – Da. Od mladosti. Jebali su mi majku cigansku hiljadu puta, počevši od kolega pa nadalje. Kao: „šta ova Ciganka radi na televiziji svaki dan?“ Uvek su Cigani bili nepoštovana nacija, a mi smo sami krivi za to, mi smo to dozvolili. Vidi: kad je došla Indira Gandi u Jugoslaviju, rekla je: „Druže Tito, red bi bio da mi daš moj narod.“ Pošto kažu da mi Cigani potičemo iz Indije. A on je rekao: „Ja u Jugoslaviji nemam Cigane, samo Jugoslovene“. Dok je bio Tito, dok je bio komunizam, niko nije bio gladan. Sirotinja je imala da se najede, imali smo svi godišnji odmor, i aute, i stan – niko nije bio na ulici. I zimovanje i letovanje. Dobro, jebeš to, ali najvažnije – niko nije bio gladan! A ljudi se danas ubijaju od gladi.

Đ. M. – Jeste li imali predosećaj da će se ovo dogoditi, da se nešto sprema?
Lj. P. – Da, još krajem osamdesetih. Zato sam i otišla. Prvi metak kad je opalio u Sloveniji, ja sam pokupila decu i nestala. Proradilo je u meni šesto čulo. Spremili smo se i došli ovde s jednom torbom. Ovo je Zapad koji gazi preko leševa. Rat je već bio počeo kad sam došla u Nemačku i nisam smela da se upustim da idem ovde u kafanu jer nisam znala ko me čeka. Sedeo je i Srbin i Hrvat i Slovenac. Onaj traži srpski, Hrvat će da me gađa čašom i obrnuto. Pogotovo što je večito naša raja najviše mrzela Cigane. Imala sam troje dece sa sobom i morala sam da preživim, morala sam da radim. Ja sam i klozete čistila. Imala sam cilj: ili ću da pobedim sebe i svoju želju i volju za pesmom ili smo svi propali. I nije me bilo sramota, pošteno sam radila.

Đ. M. – Sad opet snimate, svirate u najboljim koncertnim dvoranama u Evropi.
Lj. P. – Drago mi je, naravno, da sam ponovo uspela i da sam se dokazala. Dokazala sam da iako čovek ima šezdeset godina i sto dvadeset kila, iako nosi do zemlje haljinu, iako je bos, ako zna da peva može da bude slavan i popularan i u tim godinama. Mi mahom učestvujemo na džez festivalima. Dođu pravi džez pevači i dogodi se da na sceni, ja i moj bend, mi koji smo pomešali maler sa baksuzom – znači, ima i Bosna i ciganizam, a sve je otišlo u džez – mnogo bolje prođemo nego pravi džezeri. Kad smo svirali na džez festivalu u Hagu ove godine, treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: „Šta ‘oćeš bre ti?“ Zovem Dragog: „Ajde teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem.“ Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: „Zar ne znaš ko je ovo?!“ Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: „Pa to je Karlos Santana.“ A ja kažem – ma ko mu jebe mater.