Josip Broz Tito primio je 13. maja 1960. u Beogradu francuskog književnika i filozofa Žana Pola Sartra, u pratnji sekretara Saveza književnika Jugoslavije, Aleksandra Vuča i generalnog sekretara predsednika Republike, Lea Matesa.

***

Aleksandar Vučo: Naš gost je bio veoma impresioniran fabrikom motora u Rakovici. On je želeo da razgovara s radnicima. Veoma je bio zadovoljan radničkim samoupravljanjem i, specijalno, nagrađivanjem po učinku.

Tito: Važno je da individualni proizvođači shvate kolektivni interes, da se uskladi interes pojedinca sa interesom kolektiva. Radi se o prožimanju interesa. Pojedinac kod nas zna da čitav kolektiv radi za sebe i za njega, a kolektiv zna da radi za sebe i čitavu zemlju. Zato sada svakog pojedinca interesuje i čitava organizacija posla. Pre je radnik imao nadnicu i, ako je napravio nešto po normi, dobijao je odgovarajuću nagradu. On je bio tada najamni radnik, a sada to više nije.

Sartr: Odnosi na tržištu, konkurencija između preduzeća i borba za bolju proizvodnju takođe me interesuju.

Tito: Pod pritiskom tržišta i pojedinci su zainteresovani za bolji kvalitet proizvoda.

Sartr: Kod nas, u uslovima kapitalističke konkurencije, u takmičenju između preduzeća, gora fabrika mora da propadne. Kako se to odražava u vašem socijalističkom sistemu?

Tito: Bilo je i kod nas takvih slučajeva, ali se uglavnom radilo o nesposobnom upravljanju. U takvim preduzećima uvođena je prinudna uprava. Neka preduzeća su propadala zbog toga što su nepravilno poslovala, što su radnički saveti ili direktori bili slabi. A onda je dolazilo ili do druge uprave, ili do davanja kredita za saniranje ili pak do fuzije sa drugim istorodnim preduzećem. Sistem se postepeno razvija i usavršava. Veliku važnost pridajemo nagrađivanju po učinku, koje je započelo pre godinu dana i već dalo veoma pozitivne rezultate.

Sartr: Kad ste započeli s radničkim samoupravljanjem? Kako je došlo do te ideje, ne teoretski već praktično?

Tito: Godine 1950. Hteli smo, jednostavno, da razvijemo samoinicijativu radnika do maksimuma. Naravno, gledali smo da to bude u skladu i sa marksističkim shvatanjima o odnosima u preduzeću i u društvu uopšte. To su bile osnovne ideje kojima smo se rukovodili. Centralističko i administrativno upravljanje prestalo je da daje dobre rezultate. Doduše, ono je u početku bilo korisno, ali se kasnije pokazalo kao kočnica. Čim smo prešli na decentralizaciju u administraciji i u proizvodnji, prenoseći funkcije upravljanja proizvodnjom na pojedine republike i srezove, pokazalo se da drukčije treba postaviti i odnose u samom preduzeću. Nastojali smo da proizvođači u preduzeću budu zainteresovani da daju što više od sebe i da osete što više koristi. Hteli smo da likvidiramo najamnički odnos, da neposredni proizvođač, ne fiktivno nego stvarno, prestane da bude najamni radnik, da se približimo i ostvarimo slobodno udruživanje proizvođača. To je zapravo stvaranje socijalističkih odnosa u preduzećima, u kojima je direktor nekad bio sve.

Sartr: Posebno smatram interesantnim što vaš sistem samoupravljanja stvara ravnotežu između upravljanja preduzećem od strane radnika i tehničkog upravljanja od strane direktora.

Tito: Samoupravljanje mora imati materijalnu osnovu, jer ako je nema, to nije radničko samoupravljanje. Radnici moraju biti materijalno zainteresovani. Nije kod nas išlo glatko s radničkim samoupravljanjem. Iako su prava radnika zakonom utvrđena, bilo je ljudi koji to ili nisu shvatali ili nisu ni hteli da ih poštuju, već su nastojali da ih okrnje. Mi smo uvek vodili borbu protiv toga da se krnje demokratska prava radnika.

Sartr: Ko su bili ti ljudi koji su umanjivali prava radnika? Direktori?

Tito: Nisu samo direktori. Među njima je bilo i ljudi koji su imali važnije položaje u državnoj upravi. Ali sada je to već savladano. Radnici su prestali da budu objekt, postali su samostalni proizvođači, tj. subjekt u proizvodnji.

Sartr: Interesuje me stepen društvene svesti kod radnika, brzina njenog razvoja, i to ne samo s gledišta materijalne zainteresovanosti nego i u pogledu uključivanja kao subjekata, tj. faktora u oblasti ekonomije i kretanja u društvu uopšte?

Tito: To je veoma interesantno. Sa savetima proizvođača i uspostavljanjem administrativne podele na komune radnik nije postao samo upravljač u preduzeću, već on upravlja i administracijom izvan svog preduzeća. Ako su u pitanju sredstva koja preduzeća daju u formi anuiteta ili poreza komuni, radnici određuju u šta će ih komuna trošiti. Radnik nije samo pasivan posmatrač onoga što se dešava van njegovog preduzeća, već je, kao jedinka, i učesnik u celokupnom društvenom životu. On i preko zborova birača ostvaruje svoj uticaj. Zbog svega toga radnici se lako odriču dela dobiti, koji bi primili pored plate, u korist raznih komunalnih potreba i društvenog standarda.

Sartr: Interesuje me kakav je odnos između direktora i radnika kad nisu na poslu, tj. da li se razvija poseban odnos ravnopravnosti?

Tito: Svest proizvođača je na takvoj visini da on dobro zna da radnici nisu u fabrici zbog direktora, već da je direktor tu zbog radnika.

Sartr: Prelazim sada na temu koja mi je bliska. Hteo bih da znam kako vi gledate na odnos intelektualnog radnika, na primer pisca, i društva, kako gledate na njegovu odgovornost i prava.

Tito: Svi ljudi imaju obaveze prema društvu. I među piscima ima pojedinaca koji svoje obaveze ispunjavaju odlično, ali i drugih sa slabijim doprinosom.

Sartr: Interesuje me šta u socijalističkim zemljama treba da okupira pisce, koji su solidarni s onim što se radi u njihovim zemljama.

Tito: Uspesi i problemi socijalističkog razvitka. Kad stvari u našem socijalističkom društvenom razvitku ne bi išle kako treba, kad bi dolazilo do stagnacije ili kad bismo loše radili, jasno je da pisci ne bi bili uz nas već bi nas kritikovali. To sada nije slučaj. I to zato što se u našoj zemlji primećuje neprekidan progres.

Sartr: U vezi s poslednjim incidentom oko nadletanja sovjetske teritorije, interesuje me da li vi mislite da je obaranje američkog aviona izvršeno specijalno zbog ove Konferencije četiri velike sile u Parizu, ili je to bilo slučajno, bez veze s ovim međunarodnim događajem. Jer, Rusi su svakako znali i o ranijim američkim nadletanjima.

Tito: Da su to Rusi znali ranije, oni to svakako ne bi dozvolili. Nijedna država to ne bi dozvolila.

Sartr: Da, učinila bi to i svaka druga vlada… Redovno čitam vašu reviju Pitanja socijalizma, koja izlazi u Parizu. Moram reći da je od svih časopisa koje čitam iz celog sveta ovaj vaš najinteligentniji. I s marksističkog gledišta je na velikoj visini. Posebno sam zapazio da se u ovoj reviji marksistička misao razvija ne radi čistog teoretisanja, već se za bazu uzima društveno iskustvo i praksa u Jugoslaviji. To mi se posebno dopada i to izdiže ovu reviju nad drugima.

Tito: Praksa nam ukazuje na naše nedostatke i pravac kojim treba da idemo u našem razvitku. Zato naši ljudi imaju o čemu i na osnovu čega da pišu.

Izvor: Blažo Mandić – “Tito – Neispričano”
Foto: Službeni glasnik 1960.