Većina ljudi pretpostavlja da se nejednakost između Globalnog Juga i Globalnog Severa smanjuje poslednjih nekoliko decenija. Uostalom, kolonijalizam je iza nas i siromašnije zemlje sigurno postepeno “sustižu” bogatije. Međutim, iznenađujuće je da se sve vreme događa upravo suprotno. Jaz u prihodu po stanovniku između Juga i Severa učetverostručio se od 1960. godine, a divergencija je sve upečatljivija.
Ovaj trend je ponajviše posledica neuravnoteženih snaga u svetskoj ekonomiji. Jednostavno rečeno, bogate zemlje imaju nesrazmerni uticaj u postavljanju pravila međunarodne trgovine i finansija – i one to čine na način koji služi njihovim vlastitim ekonomskim interesima, često na štetu svih ostalih.
Nigde ovaj problem nije očigledniji kao što je u raspodeli moći u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), dvema ključnih institucija koje upravljaju globalnom ekonomskom politikom. Mogli bismo očekivati da je reprezentativnost u tim institucijama modelovana po uzoru na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija ili eventualno proračunata prema broju stanovnika po zemljama. U realnosti, ove institucije su duboko nedemokratske.
Ako raspodelu glasova posmatramo prema glavi stanovnika, otkrivamo da su nejednakosti zaista ekstremne. Za svaki glas koji ima stanovnik Globalnog Severa, stanovnik Globalnog Juga ima samo jednu osminu tog glasa (a stanovnik južne Azije ni dvadesetinu).
Ne samo da manjina kontroliše kreiranje globalne ekonomske politike, već je i očigledna rasna neravnoteža: u proseku, glasovi “obojenih” ljudi vrede samo delić glasa njihovih kolega. Da je to slučaj u bilo kojoj zemlji, bili bismo ogorčeni. To bismo nazvali aparthejdom. Ipak, oblik aparthejda danas deluje u samom središtu međunarodnog ekonomskog upravljanja i prihvaćen je kao “normalan”.
U nekim slučajevima razlike između zemalja su posebno upečatljive. Uzmimo Bangladeš i Nigeriju, obe bivše britanske kolonije. U MMF-u današnji glas Britanaca vredi 41 puta više od glasa Bangladežana i 23 puta više od glasa Nigerijaca. A ovo je 21. vek, mnogo decenija nakon završetka kolonijalnog upravljanja.
Nejednakosti koje karakterišu glasačku moć u Svetskoj banci i MMF-u vuku korene iz kolonijalnog perioda. Uostalom, ove institucije su osnovane 1944. godine. Zemlje koje su u to vreme bile kolonije (poput Indije) integrisane su u sistem pod nejednakim uslovima, podređene svojim kolonizatorima. Drugim kolonijama je bilo dozvoljeno da se pridruže tek nakon sticanja nezavisnosti, u nekim slučajevima i tokom 1970-ih i 1980-ih. Ove institucije su stvorene u kolonijalizmu i održavaju kolonijalne obrasce u ključnim aspektima.
Moć glasa u Svetskoj banci dodeljuje se prema finansijskim udelima svake zemlje. U MMF-u je to pre svega prema bruto domaćem proizvodu (BDP), s tim što se takođe uzima u obzir “otvorenost tržišta“ u zemlji. Kao rezultat, zemlje koje su se obogatile tokom kolonijalnog perioda sada uživaju nesrazmernu moć u određivanju pravila globalne ekonomije. Nejednakost rađa nejednakost.
Branitelji ovog sistema tvrde da je ovo legitiman pristup: kažu da ima smisla da moćnije ekonomije imaju veću moć nad odlukama u globalnoj ekonomiji.
Ali razmislite o implikacijama ove tvrdnje. U bilo kom nacionalnom političkom sistemu odbacili bismo ideju da bogati trebaju imati veću glasačku moć od siromašnih i veći uticaj na odluke ekonomske politike. Ovo bismo videli kao korumpirano i moralno odbojno. Međutim, takva plutokratija je normalizovana u Svetskoj banci i MMF-u.
Ova neravnoteža glasačke moći pomaže da se objasni zašto su Svetska banka i MMF uspeli da nametnu programe neoliberalnog strukturnog prilagođavanja širom Globalnog Juga tokom poslednjih 40 godina. Ovi programi – usredsređeni na privatizaciju, štednju i prinudnu liberalizaciju tržišta – stvorili su unosne mogućnosti za gomilanje kapitala multinacionalnih kompanija, ali su imali razarajući efekat na Jugu: tokom 1980-ih i 1990-ih doveli su do pada prihoda i rasta siromaštva, a u nekim slučajevima pokrenule su recesije i stagnacije koje traju decenijama. Do danas one i dalje imaju negativan uticaj na zdravstvene aspekte, kao što je smrtnost novorođenčadi i majki. Takva rušilačka politika nikada ne bi bila prihvatljiva pod demokratskim principima.
Civilno društvo i politički lideri na Globalnom Jugu već dugo pozivaju na demokratizaciju Svetske banke i MMF-a. Kritičari tvrde da bi lideri ovih institucija trebalo da se biraju u transparentnom procesu. Oni su pozvali na sistem “dvostruke većine” takav da bi za važne odluke bila potrebna ne samo većina onih koji imaju najveće akcionarske udele, već i većina svih država članica. Ovo bi osiguralo da države Juga imaju pošteniju reč u odlukama koje se na njih odnose i da dobiju moć blokiranja štetnih politika.
Decenijama se na te zahteve oglušuju. Ali ove godine su dobili podstrek od generalnog sekretara UN-a, Antonija Gjuteresa, koji je, dok je držao predavanje za fondaciju Nelsona Mandele, pozvao na demokratsku reformu glasačke moći u Svetskoj banci i MMF-u. Ovo predstavlja istorijski korak i trebalo bi ga iskoristiti. Ako želimo pravedniju globalnu ekonomiju, moramo početi dekolonizacijom institucija ekonomskog upravljanja.
Džejson Hikl1
Preuzeto sa Princip Info2
