U poslednje vreme domaći tabloidi briljiraju upoređujući cene namirnica u Nemačkoj i Srbiji, verujući da time dokazuju ekonomsku nekompetentnost svojih političkih suparnika (opšte je poznato da tzv. „nezavisno novinarstvo“ ne postoji).1,2,3,4 Hajde da u kratkim crtama objasnimo zašto je takvo poređenje besmisleno.
Odgovor na pitanje iz naslova prvenstveno leži u položaju koji dve zemlje zauzimaju u hijerarhiji svetske kapitalističke ekonomije. U skladu sa tim položajem jedna od dve zemlje poseduje sposobnost jeftinije proizvodnje i povoljniji tretman u međunarodnoj trgovini. Ta zemlja svakako nije Srbija.
U pomenutim tekstovima se porede cene zapadnih proizvoda na Zapadu i cene zapadnih proizvoda u Srbiji, što nema ama baš nikakvog smisla da bude jeftinije kod nas. Takvi će proizvodi u zemlji uvoznici uvek biti skuplji od zemlje porekla, zbog recimo transporta, carina, tarifa, itd.
Ono što zapravo možemo porediti su cene domaćih i uvoznih proizvoda kod nas (npr. deterdžent, pasta za zube, itd), ali onda moramo govoriti i o tehnologiji, patentima, itd. Ako koristimo modernu tehnologiju, ona je sasvim sigurno strana (najverovatnije zapadnjačka) što znači i da plaćamo patente, čime se opet diže cena proizvoda. Zatim, zapadni proizvođači kod nas (i drugim perifernim i poluperifernim zemljama) uglavnom imaju subvencionisanu proizvodnju, a domaći retko kad. Takođe, zapadnjaci poseduju i političku (naravno i vojnu) polugu da kroz sporazume sa kompradorskim vladama obezbede konkurentnu cenu njihovim proizvodima na račun naših, a to sa sobom povlači i tzv. „damping“ da se uništi domaća proizvodnja.
Dalje, ako se sastojci „nemačkih“ namirnica uvoze iz Trećeg sveta (afrički kakao za Nutelu) ili se prosto gotove namirnice uvoze iz Trećeg sveta, onda će svakako imati niske cene prosto zbog niskih troškova proizvodnje. Ako se namirnice kod nas uvoze iz Trećeg sveta, distributeri su obično zapadnjaci koji drže monopole i proizvodne lance koji im omogućavaju nižu cenu, a mi ne posedujemo monopolistički položaj. Ako se proizvodnja dobrim delom odvija u Nemačkoj, na cenu proizvoda će uticati i pitanja subvencija, uvozne (migrantske) radne snage, itd.
Kada na sve spomenuto dodate i neizostavnu maržu na uvozne proizvode, stičete jasnu sliku o kakvom se besmislenom poređenju radi.
Za kraj, važno je spomenuti i razlike između nominalnih i realnih plata, da biste stekli uvid u to koliko je život u imperijalističkim centrima olakšan kroz eksploataciju periferije. Nominalna plata je zarada izražena u novcu, dok je realna plata izražena u količini robe koja se za taj novac može kupiti. Uzmimo da je nominalna zarada u Nemačkoj 2500 evra; realna plata je odnos između cene najneophodnijih namirnica (tzv. potrošačke korpe) i nominalne zarade. Dakle, ako na osnovne namirnice trošite 1500 evra, onda vam preostaje 1000 evra. Međutim, jeftini uvozni artikli utiču na rast realne plate. Dakle, sa uvozom iz Trećeg sveta odjednom na namirnice trošite 500 evra, i tada se vaša kupovna moć povećala iako je nominalna ostala ista. U tom slučaju vaša nominalna plata je i dalje 2500 evra, a nakon što podmirite osnovne potrebe preostaje vam 2000 evra (na stranu što na Zapadu u potrošačku korpu ulaze i avio karte, Netfliks, itd).
Knjiški primer za to je period sredine 19. veka, do kada su gotovo svi evropski proleteri svuda bili na minimalcu, dok nije otpočela proizvodnja šećera, čaja, duvana, pamuka, itd. u kolonijama, pa su realne plate u kolonijalističkim državama bile subvencionisane pojeftinjenjem potrošačke korpe uvozom iz kolonija.
