Intervju sa Samirom Aminom iz 2017.

Intervju legendarnog teoretičara Zavisnosti i Svet-sistema, Samira Amina za magazin „ROAPE“ iz 2017. godine:

Mogu li prvo da vas zamolim da mi kažete nešto o svom političkom poreklu? Kako ste se politički razvijali, kako ste postali komunista i marksista, pa ako možete da se vratite u te rane dane?

Već u srednjoj školi sam sebe smatrao komunistom. Verovatno nismo ni znali tačno šta to znači, ali smo znali da to predstavlja dve stvari: jednakost među ljudima i jednakost među nacijama; a ruska revolucija, odnosno Sovjetski Savez, već je tada ostvario to u praksi. To je bila naša definicija. U srednjoj školi u Egiptu tada je bilo oko 40% omladinaca koji su se deklarisali kao komunisti, 40% kao nacionalisti – tvrdeći da je jedini problem da se otarasimo britanske okupacije i ništa više. A bilo je i oko 20% neopredeljenih. Obe politizovane grupe smatrale su tih 20% inferiornim ljudskim bićima (smeh). Ali pripadnici naše dve grupe su ratovali svakodnevno, još od 12 godine života, kako verbalno tako i fizički (smeh).

Odmah posle srednje škole stupio sam u kontakt sa Komunističkom partijom Egipta i pridružio joj se. Dakle, od tada sam komunista zvanično. Kada sam pošao na studije u Francusku, zatekao sam pravilo da ako si komunista moraš biti član komunističke partije u zemlji u kojoj boraviš. To je bio internacionalistički princip, čak i ako ste stranac i pripadate nekoj drugoj komunističkoj partiji, tako da sam postao član Francuske komunističke partije tokom mog studentskog žovota u Francuskoj.

Onda, kada sam se vratio u Egipat, naravno, ostao sam član komunističke partije. To su bile Naserove godine. Bilo je to veoma, veoma teško vreme. Vratio sam se u Egipat 1957. posle Bandungske konferencije, na pozicije levo od Nasera. Imali smo veoma jake argumente koji su nas suprotstavljali Naseru, na osnovu toga da naša borba nije bila samo nacionalno-oslobodilačka, već povezana sa radikalnim promenama na putu ka socijalizmu. Sovjetski Savez nas u tom trenutku nije podržao. Iz diplomatskih razloga, hteli su da podrže Nasera, i nisu želeli da imaju nezavisnu komunističku partiju. Dakle, vršili su pritisak na nas da prihvatimo teoriju nekapitalističkog puta i podržimo Nasera. To je podelilo našu partiju. Blaga većina je prihvatila sovjetski pogled, a ja sam bio među onima koji nisu; tako da jaka manjina od oko 40% članova to nije prihvatila i, naravno, tada sam se preselio u Mali. To je moja istorija kao komunističkog debitanta. Naravno, i dalje sebe smatram komunistom.

Ako mogu da vam postavim pitanje o periodu kada ste se vratili u Kairo 1957, preko 1960-ih pa i duže od toga, vi ste svoju ulogu videli kao onu intelektualca, ali ste takođe bili neko ko je gledao da podrži projekte radikalne transformacije na kontinentu, gde je to moguće?

Da. Gde god da je bilo prostora.

I radili ste kao istraživač u Kairu 1957. godine?

Do 1960. Bavio sam se pitanjima kako dolazi do takvih promena. Radio sam u državnoj organizaciji, koja je stvorena radi upravljanja celim, ogromnim javnim sektorom, gde smo nadzirali celo zdanje državnih preduzeća da ocenimo koliko je njihova politika bila dosledna, dovoljno radikalna, itd. Iz tog je razloga ova institucija bila preplavljena komunistima. Direktor je bio komunista Ismail Sabri Abdulah, a ja sam radio kao njegov zamenik. Ismail je kasnije uhapšen upravo zbog toga.

Ono što sam tamo naučio bilo je veoma važno za mene. Osvedočio sam nastajanje nove klase. Morao sam da predstavljam državu u odborima preduzeća, i video sam kako javna preduzeća zarobljava mala sićušna klasa, neka vrsta buržoaske kaste, korumpirana klasa, uključujući finansiranje indirektno preko njihovih privatnih preduzeća. To je ono što sam kasnije naučio na ruskom, zvao se obrazac Matrjoška, Matrjoška, kao što znate jesu ruske lutke, zar ne? To jest, imate državu, veliku lutku, ali unutra imate manje privatne interese. Upravo to se dešavalo, pa sam naučio mnogo o tom procesu i postao sam još radikalniji.

Zbog toga sam je podržao Kulturnu revoluciju u Kini 1966. u Kini. Maoov slogan je bio „vatra na centralu partije“, što je značilo rukovodstvo same komunističke partije. Mao je tada rekao, vi ste – što je značilo „mi“, komunistička partija – gradili buržoaziju, ali zapamtite, rekao je, buržoazija ne želi socijalizam; hoće kapitalizam. Restituciju.

Mogu li sada da skočim na 1974. godinu, kada ste osnovali časopis „ROAPE“ (Review of African Political Economy) i pisali o akumulaciji i razvoju?

Vidite, imao sam problem sa tim imenom i diskutovao sam o tome sa tadašnjim saradnicima. Zašto se koristi reč, ‘radikalan’? Zašto ne ‘socijalistički’? Pošto je jedino značenje koje možemo dati radikalizmu antikapitalističko i socijalističko. Međutim, moja polazna tačka je bila da ne možemo da se zanosimo nekakvom revolucijom na globalnom nivou, pa čak ni revolucijama u naprednim kapitalističkim centrima kao što se zanosio Trocki. Revolucionarna promena će nužno početi, tvrdio sam, na periferijama, i nije čista slučajnost da je počela u Rusiji, perifernoj ili poluperifernoj zemlji, nazovite je kako hoćete, ali svakako ne najnaprednijem centru kapitala u vreme. Preselila se u još perifernuju zemlju – Kinu, a posle nicala i na drugim periferijama, Vijetnamu, Kubi, itd. I to nije bila slučajnost jer je realno postojeći kapitalizam veoma polarizovan i neujednačen. Bio je takav od svojih začetaka, i nastavlja da biva izuzetno polarizovan. Dakle, od svih kontradikcija unutar kapitalističkih društava, ove kontradikcije su akutnije, nasilnije na periferijama sistema, i stoga imamo manje legitimnosti ili nelegitimnost uopšte za kapitalistički sistem. Kapitalizam je, dakle, ne samo slab, podređen, zavisan, nego i nelegitiman u očima većine u Trećem svetu.

Međutim, takođe sam tvrdio u tim ranim danima da većina u ovim zemljama, u Africi, nije proletarijat naprednih industrija, već masa seljaka, siromašnih seljaka, koji rade u veoma malim proizvodnim jedinicama i tako dalje… Dakle, postavili smo pitanje kako da izgradimo pozitivan blok za takvu transformaciju i pogledali smo Rusiju, pa Kinu, pa Vijetnam i Kubu, za koje smo verovali da to uspevaju. Ovo je bilo intelektualno i socijalističko okruženje u kojem smo delovali kada je „ROAPE“ formiran.

Da li ste videli „ROAPE“ – i njegovu prvu redakciju – kao militantnu publikaciju koja bi mogla da pomogne u izgradnji pokreta i politike koji su neophodni na kontinentu?

Neki od njih su bili militantni, ali ne svi. Čak i oni koji su to bili, smatrali su sebe više akademicima nego militantima. Socijalistička kritika treba da se privuče drugačije ljude, ne nužno akademike, koji su direktno uključeni u politiku, u vođstva društvenih pokreta, partija, itd. Zato hajde da prihvatimo da je „radikalno“ značilo u to vreme otvorenost za kritiku kapitalizma, i to su tada prihvatili svi. Ali u kojoj meri? Vizija da je kapitalizam večan, ili da će postojati još dugo, i da stoga ono što treba da se uradi jeste da ga kritikujemo kako bismo ga primorali da se prilagodi društvenim zahtevima, nije me zanimala; neka se time bave čelnici Socijaldemokratije. Sigurno je da podržavamo neke od njihovih zahteva, ali nemamo iluzija o kapacitetu sistema da se reformiše. Stoga je u „ROAPE“-u uvek postojala tenzija, a sa promenama koje su se desile u svetu, ta akademska vizija je ojačana unutar časopisa.

Ono što je uzbudljivo u tom periodu bilo je to što je časopis zamišljen kao doprinos projektima radikalne transformacije koji su se odvijali na kontinentu, pa nije slučajno što je osnovan otprilike u vreme drugog talasa radikalne nezavisnosti koji je stremio da izbegne greške prvog talasa, i ulije socijalističku transformaciju u nacionalno oslobođenje. To je časopisu dalo novu energiju i inicijativu, i viđen je kao projekat nade.

Da, vidite, ceo svoj život rekao bih, u Egiptu, nakon završenih univerzitetskih studija, pa u Maliju, na čelu IDEP-a (African Institute for Economic Development and Planning), a zatim u Senegalu, kao direktor Foruma Trećeg sveta, zadržao sam radikalnu kritiku društva, inače nijedna od onih institucija koje su uspele da opstanu, ne bi bile tako uspešne na mnogim poljima. Nismo promenili svet, ali smo uspeli da održimo borbu u životu, što je takođe važno.

Kao i neki drugi u to vreme, uvideo sam dugu istorijsku tranziciju iz kapitalizma u socijalizam, i da je to proces koji počinje na periferiji, u Africi, i verovatno će tako i biti. Ali, na periferiji postoje faze. Prva faza je bila borba za ponovno osvajanje političke nezavisnosti – proces koji se protegao od 1950-ih do 1970-ih i koji je svuda morao biti uspešan. Ipak, postojala je neujednačenost između slabe i jake nezavisnosti. Ovi pokreti za nezavisnost bili su na različite načine povezani sa progresivnim društvenim promenama, radikalnijim u slučaju Nasera u Egiptu, slično u Alžiru, Angoli i Mozambiku… ali pored ovih radikalnih projekata bilo je i drugih daleko manje radikalnih u zemljama kao što su Mali, Uganda, Tanzanija, Kongo-Brazavil, i skoro ništa drugde, uključujući Južnu Afriku, koja tada još nije doživela pravu društvenu promenu.

Izazov za sve nas, u to vreme i sada, je kako da pronađemo praktične politike i strategije za progresivne društvene promene? I koje su to promene koje su potrebne i moguće u svakoj fazi? Tu sam došao na ideju o „dugom putu“; ako je tranzicija ka socijalizmu dugačak put, ne treba da se čudimo što je pun „termidora“ (od Francuske revolucije reč „termidor“ je počela da znači povlačenje od radikalnih ciljeva u revoluciji), pa čak i restauracija. Ovo je jasno kada pogledate očiglednu pobedu monopolskog kapitala, sa raspadom Sovjetskog Saveza, u Kini nakon smrti Maoa, – jer je Deng Sjaoping bio tranziciona figura koja je pokrenula Kinu ka učešću u kapitalističkoj globalizaciji. itd, – ušli smo u novu fazu kontradiktornosti, pa smo se uvek bavili tim problemima. Šta danas znači društvena progresivna promena? Da li to znači mogućnost „pokretanja“ unutar kapitalizma, ili se orijentišemo u suprotnom smeru, i pojačavamo protivrečnosti između antikapitalističke alternative i onoga što kapitalizam može da ponudi – jednom rečju, da li smo u stanju da ojačamo socijalističku svest?

Mogu li da se vratim malo na nešto što ste juče rekli kada ste govorili o Marksu i marksizmu, jer se činilo da marksizam opisujete kao teorijski pristup koji se razvija i raste i da je to nešto čemu ste doprineli vašim pisanjima i vašim aktivizmom?

Da li pušite?

Ne…

…

Vaš doprinos razvoju marksizma je veoma značajan u čitavom nizu različitih oblasti.

…

Možda najveći trenutak u istoriji čovečanstva bila je ruska revolucija, kao izvanredna demonstracija samoemancipacije običnih ljudi. Pitam se da li biste mogli malo da pričate o značaju 1917. i revolucije, njenim pobedama i porazima u decenijama nakon toga za kontinent?

Hladni rat je počeo 1917. i nikada se nije završio. Posle interventnih ratova za slamanje revolucije, zatim od 1920-ih do Drugog svetskog rata, videli smo različite procese. Kada je, posle Minhena, Staljin želeo savez sa demokratskim zemljama Zapada, Britanijom i Francuskom, protiv hitlerizma, demokratske zemlje su preferirale ustupak od Hitlera, čak i ohrabrujući Hitlera da započne rat protiv Sovjetskog Saveza. To nikada ne treba zaboraviti.

Posleratni svet, formiranjem NATO-a i drugih antisovjetskih institucija koje su proizašle iz ovog perioda, bio je usmeren na Sovjetski Savez i nastojao da održi kolonijalni sistem, koji je poražen samo od unutrašnjih antikolonijalnih snaga u zemljama Azije i Afrike. Uprkos propagandi, to je uvek bio policentričan sistem jer je imao najmanje četiri učesnika: imperijalistički Zapad, manje-više ujedinjen iza SAD/NATO, savez sa Japanom, plus Australija i Kanada kao provincije. Onda ste imali Sovjetski Savez, sa svojim satelitima Istočne Evrope, što je bilo važno i direktno nasleđe revolucije 1917. Zatim je došla kineska revolucija 1949. Potom, pokret nesvrstanih, što znači da su sve zemlje Azije i Afrike ostvarile svoju nezavisnost pod vođstvom najnaprednijih među njima. Sve to znači da smo u to vreme imali, ne dvovlast, već policentričan sistem, neravnopravan, ali sa prostorom za manevar.

Strategija imperijalista od 1991. je da onemoguće ponovnu izgradnju takvog multipolarnog, policentričnog sistema, ne samo novom globalizacijom, već, što je još važnije, putem vojnih intervencija. Ali pokazalo se da imperijalizam nije u stanju da postigne svoje ciljeve, jer je stvorio još veći haos. I nije uspeo da uspostavi pouzdane saveznike. Dakle, ono što govorim je da je sistem, u svojoj kratkoj trijumfalnoj fazi od 1990-1995, recimo od pet godina, označen kao ‘kraj istorije’, od strane teoretičara koji su propagirali da je kapitalizam trajna, stabilna karakteristika modernog sveta, povezana sa demokratijom i mirom. Ali ono što smo zapravo videli je suprotno, kolaps, haos, ciklične krize koje se šire svetom sve većom brzinom.

Koje su bile trajne lekcije ili iskustva te uspešne revolucije za kontinent?

Lekcija je mnogo. Najvažnija je to što smo prešli u dugu tranziciju u kojoj je moguće krenuti ka socijalizmu na mnogim mestima u svetu. To je fundamentalno. Drugo, to mora biti „strategija faza“, jedna za drugom. Umesto da ih zovem „revolucijama“, ja ih nazivam revolucionarnim pomacima, što znači da postižemo revolucionarne promene, ali koje samo stvaraju mogućnost kasnijih, daljih revolucionarnih pomaka. Ipak, to znači da se revolucija može zaustaviti i opasti na jednom mestu, a to se dogodilo u Sovjetskom Savezu. Druga pouka je da su revolucionarne promene bile uspešne u oktobru 1917. upravo zato što je Sovjetski Savez mogao da izgradi alternativni ujedinjeni blok, a to je bio savez radnika i seljaka.

Jedina moja briga je da je efekat neuspeha ruske revolucije bio nazadovanje – na načine koje možda nismo očekivali ranih 1990-ih – jezika socijalističke transformacije, revolucije, socijalnog revolta. Dakle, treba da naučimo da oblici borbe, koji su verovatno bili ispravni u svoje vreme, prošlog veka, pre skoro 100 godina, za nas više nisu nacrti. Postoje organizacioni oblici koji danas više ne odgovaraju na naša pitanja, pa se danas postavlja pitanje na koje je strašno teško odgovoriti, kako se organizovati, u koju vrstu organizacija. Moj prijatelj, Abdulrahman Mohamed Babu, je govorio: „Ili se organizujete ili se patite“. [Smeje se].

Ne mučite se oko organizovanja?

Da, ali istovremeno potpuno odbacujem naivno gledište da možemo promeniti svet bez preuzimanja političke moći; odnosno državne vlasti. Po tom pitanju ostajem nepopustljiv, ne bih rekao dogmatičan, ali rekao bih da je ovaj princip svedočanstvo čitave istorije – pa je sada problem kako zamisliti organizaciju pokreta, koji bi se mogao kristalizovati u političku snagu, sposobnu da izazove i na kraju osvoji političku moć.

Postoji divna metafora u Trockijevoj „Istorija ruske revolucije“, gde on govori o klipnoj kutiji. Ona je revolucionarna organizacija, ali bez pare masovnog učešća, neživi grumen metala.

Vrlo dobra slika.

Pa, koji su oblici organizacije danas?

To je ono čime se aktivno bavimo i težimo da dođemo do raznih odgovora, jer ne postoji „templejt“. Postoji dobar broj lidera i aktivista unutar društvenih pokreta, koji izvlače pouke iz svog relativnog neuspeha.

Mogu li samo ukratko da govorim o dva vaša – ono što smatram – veoma značajna doprinosa, koja su na mene ostavila veliki uticaj. Juče ste to spomenuli, gde govorite o marksizmu kao živoj teoriji, živoj filozofiji. Vi ste veoma značajno doprineli razumevanju marksizma i istorije u Evrocentrizmu, knjizi koja je napisana 1990-ih, koja je dovela u pitanje staljinističko shvatanje faza istorijskog razvoja. Čini mi se da je ste pisali kako je tranzicija od onoga što je shvaćeno kao feudalizam u kapitalizam zapravo daleko složeniji proces, koji ste nazvali tributarni sistem koji je poprimio različite oblike širom sveta. Možete li samo da pomenete nešto o vašim argumentima?

U tranziciji ka kapitalizmu, ali evropskom kapitalizmu, i prelasku iz kapitalizma u socijalizam u revolucijama Sovjetskog Saveza, Kine i drugih, vidimo svest i političku strategiju. To je vrlo jasno bio slučaj u Francuskoj revoluciji, mnogo više nego u Engleskoj revoluciji na primer… Dakle, rekao sam da su postojale tri velike revolucije modernog vremena: Francuska, Ruska, Kineska i ove tri velike revolucije su velike upravo zato što su sebi zadale ciljeve koji idu daleko ispred objektivnih problema i potreba njihovih društava u vreme revolucije. To je definicija. Tako da sam – delimično – tvrdio da smo u vremenu velikih revolucija, u tom smislu, čak i za manje zemlje.

Vaš argument u knjizi je bio da je slabost državne formacije – neka vrsta nerazvijenosti – u zapadnoj Evropi ta koja je omogućila tranziciju ka kapitalizmu u određenoj meri. Dakle, preokrenuli ste argument, evrocentrični argument koji se često iznosi?

Da, najnapredniji delovi predkapitalističkog sveta nisu bili tamo gde su promene počele. Promene su počele na periferiji. Najnapredniji sistem pre nego što se kapitalizam proširio svetom nije bio u Evropi; bio je u Kini, i danas se to ponovo priznaje – kao što se priznavalo u 18. veku. Kina je bila uzor Evropljanima. Bili su svesni da je Kina, ako koristimo današnji ekonomistički jezik, ne samo imala više nivoe produktivnosti rada od Evrope u to vreme, već je imala i bolje organizacije – u svim slojevima društva.

Demokratija nije bila na dnevnom redu, ali Kina je izmislila, deset vekova pre Evropljana, državnu službu. Morali ste čekati do kraja 19. veka da na pojavu državne službe u Evropi; ideja da se birokrate i državni službenici regrutuju ispitima i tako dalje, koja je izmišljena pre hiljadu godina u Kini, bila je nepoznanica. Tvrdio bih da danas postoje iste vrste kontradikcija. Moć najnaprednijih, na primer današnjih SAD, takođe onemogućava razvoj novog društva… SAD su najnaprednija kapitalistička zemlja, ali je to zemlja u kojoj je socijalistička svest najslabija na globalnom nivou. Ideje socijalizma su blizu nule čak i u poređenju sa evropskim zemljama danas, gde nije daleko od nule, ali nije ni sasvim nula.

Mogu li sada da vas pitam o drugoj, veoma važnoj knjizi koju ste napisali sredinom 1980-ih, „Delinking“ (Raskid)? U knjizi ste se zalagali za potrebu da se pobegne od ograničenja globalnog kapitalističkog sistema i stoga su zemlje na periferiji morale da raskinu te veze koje su gušile svaku nadu u ekonomski razvoj.

Raskid je princip strategije. Dakle, to znači da umesto prilagođavanja potrebama kapitalističke, globalne ekspanzije – koja uključuje produbljivanje nerazvijenosti, sve ekstremnije polarizovanje sveta – treba razbiti obrazac. Raskid umesto onoga što sam nazvao u svojoj doktorskoj disertaciji 1956. „trajno prilagođavanje periferija potrebama akumulacije kapitala u centrima“. Koristio sam ovu frazu, ove tačne reči – nerazvijenost je način da se opiše ono što je u stvari trajno prilagođavanje. Što danas sve banke govore, strukturno prilagođavanje ili promena, ovo je sada trajno stanje. Sa Svetskom bankom sam to izneo na pomalo polemičan način: rekao sam da se traži da se Kongo prilagodi potrebama SAD, a ne da se SAD prilagođava potrebama Konga. Dakle, to je to podešavanje, koje je jednostavno jednostrano podešavanje. Raskid znači da odbacujete tu logiku i pokušavate i uspevate, koliko god možete, da imate sopstvenu strategiju, nezavisnu od trendova neravnopravnog globalnog sistema.

Bili ste, 1970-ih, možda nepravedno kritikovani od strane nekih sa levice da promovišete nacionalnu buržoaziju. Ipak, činilo mi se da ste rekli da projekat Raskida treba da bude onaj koji pokreću narodne snage.

Ako je predvođen buržoaskim snagama nikada neće ići dalje od male klase, međutim, ako je to proces pokrenut narodnim snagama, dovešće do drugih pitanja, odnosno industrijalizacije i oživljavanja seljačke poljoprivrede, kao sredstva posedovanja i obezbeđivanja hrane…

Bezbednosti?

Više od bezbednosti – suverenitet i autentične politike, ekonomske politike uključujući kontrolu stranog kapitala. To ne znači da potpuno odbacujete strani kapital, ali ga kontrolišete. To je program koji danas nazivam suverenim narodnim nacionalnim projektom za afričke zemlje.

Dakle, u tom slučaju, da li mogu da vas zamolim da mi direktno odgovorite kao aktivista, Samire, koja je agenda i projekat za radikalnu ili socijalističku transformaciju na kontinentu danas?

Svi narodi Afrike danas se suočavaju sa velikim izazovom. Dakle, njihova društva su integrisana u obrazac takozvane globalizacije, koju moramo da kvalifikujemo, jer ovo nije globalizacija, ovo je kapitalistička, imperijalistička globalizacija. Ovo je kontrola kapitala finansijskog monopola od strane skupa imperijalističkih zemalja – pre svega trijade: Sjedinjenih Država, Zapadne Evrope i Japana, koji su dovoljno jaki da kontrolišu procese ekonomskog života i proizvodnje, a time i političkog života na globalnom nivou, i pozvani smo od Svetske banke i drugih, jednostavno da to prihvatimo i da se tome prilagodimo. Sada moramo izaći iz ovog obrasca globalizacije. To je značenje koje dajem reči ‘raskid’. To znači odbaciti logiku jednostranog prilagođavanja potrebama dalje kapitalističke i imperijalističke ekspanzije i pokušati da preokrenemo odnos i da se sami fokusiramo na projekte razvoja. Mislim da ćemo, ako krenemo, uspeti, da ćemo naterati imperijaliste da to prihvate i to bi stvorilo logiku, mogućnost daljeg napredovanja.

To je ono što nazivam suverenim narodnim nacionalnim projektom za Afriku. Nacionalnim, ne u smislu nacionalistički, već u smislu da se politička moć mora menjati, a politička moć može da se menja samo u okvirima država kakve danas postoje. Ne može se promeniti na globalnom nivou ili čak na regionalnom nivou pre nego što se promeni na nivou države. Biće narodni u smislu da ovo nije buržoaski, kapitalistički projekat, ali ovi koraci se ne mogu postići prihvatanjem obrasca globalizacije i kapitalizma.

Na kraju, mogu li da vas pitam kako ste uspeli da održite ovu fenomenalnu pozitivnost i energiju tokom godina, suočeni sa neuspehom progresivnih pokreta?

Pa, jedan od razloga je taj što sam bio osuđen da ne preživim svoje prve godine života i to me je primoralo da razvijem sjajnu volju za borbu u prvih 15 godina života. Naučio sam da pretvorim u prednost to što sam bio slab, fizički slab. Od tada me je služilo dobro zdravlje. Pušim već 65 godina i nedavno sam bio na pregledu. Doktor koji nije znao koliko dugo pušim rekao je da sam lep primer nekoga ko nikada nije pušio.

Postoje i neki politički razlozi. Moja borba u egipatskoj Komunističkoj partiji između sovjetske i maoističke linije, takođe me je primorala da pokušam da budem rigorozan i kontinuirano na prvoj činiji fronta, politički i ideološki. Takođe, konstantno sam aktivan na više mesta: na Forumu Trećem sveta i Svetskom forumu alternativa, krećući se između Dakara i Kaira. Takođe sam i predsednik Arapskog istraživačkog centra koji je radikalan u smislu da je socijalistički, ne samo u Egiptu, već i u celom arapskom regionu. Aktivan sam – aktivnost je ključna.

Kretanje između Dakara i Kaira. Sećam se, juče ste naveli kako je Marks u jednom predgovoru „Kapitalu” rekao, kada je čuo da kasnija izdanja čitaju radnici, da ga ništa ne može učiniti srećnijim. Potom ste rekli da je „Kapital“ zahtevao značajan rad i da nema većeg dokaza od neophodnosti njegovog konstantnog proučavanja potrebnog za razumevanje i promenu sveta.

I ovo nije vulgarizacija ili uprošćavanje. Vulgarizacija je veoma opasna stvar. To je pokušaj da se složen problem prevede u jednostavan, a to je opasno jer ljudi moraju da shvate da je složen problem složen problem, ali moraju da ga shvate, u tome je sva teškoća – ali ona se može postići .

Izvor: Zeilig, L. (2017, February 5). Revolutionary change in Africa: An interview with Samir Amin. Review of African Political Economy. Retrieved December 9, 2022, from https://roape.net/2017/03/16/revolutionary-change-africa-interview-samir-amin/
Prevod: RNP-F