Marksistički ekonomista i teoretičar Svet-sistema, Samir Amin, objašnjava današnju ukrajinsku krizu još 2014. u eseju „Rusija u globalnom sistemu“. Ovih 5 tačaka su okosnica njegovog fantastičnog teksta:

1. Sadašnjom globalnom scenom dominira pokušaj istorijskih centara imperijalizma (SAD, Zapadna i Centralna Evropa, Japan — u daljem tekstu „Trijada“) da zadrže svoju isključivu kontrolu nad planetom kroz kombinaciju: tzv. neoliberalne politike ekonomske globalizacije koje dozvoljavaju finansijskom transnacionalnom kapitalu Trijade da sam odlučuje o svim pitanjima u njihovom isključivom interesu; vojnu kontrolu nad planetom od strane SAD i njenih podređenih saveznika (NATO i Japan) kako bi se uništio svaki pokušaj bilo koje zemlje koja nije deo Trijade da se oslobodi njihovog jarma. U tom pogledu sve zemlje sveta koje nisu Trijada su neprijatelji ili potencijalni neprijatelji, osim onih koje prihvataju potpuno potčinjavanje ekonomskoj i političkoj strategiji Trijade — kao što su dve nove „demokratske republike“ Saudijska Arabija i Katar! Tzv. „međunarodna zajednica“ na koju se zapadni mediji neprestano pozivaju je zaista svedena na G7 plus Saudijsku Arabiju i Katar.

2. U tom okviru Rusija je „neprijatelj“. Kakva god da je vaša procena šta je Sovjetski Savez bio („socijalistički“ ili nešto treće), Trijada se protiv njega borila prosto zato što je pokušavao da se razvija nezavisno od dominantnog kapitalizma/imperijalizma. Nakon sloma sovjetskog sistema, neki su mislili da „Zapad“ neće biti antagonistički nastrojen prema „kapitalističkoj Rusiji“ — baš kao što su Nemačka i Japan „izgubili rat, ali su dobili mir“. Zaboravili su da su zapadne sile podržavale rekonstrukciju bivših fašističkih zemalja upravo da bi se suočile sa izazovom nezavisne politike Sovjetskog Saveza. Sada, pošto je ovaj izazov nestao, cilj Trijade je potpuna pokornost, da uništi sposobnost Rusije da pruži otpor.

3. Trenutni razvoj ukrajinske tragedije ilustruje realnost strateškog cilja Trijade. Trijada je u Kijevu organizovala ono što bi trebalo nazvati “evro/nacističkim pučem“. Da bi postigli svoj cilj (razdvajanje istorijskih sestrinskih nacija — ruske i ukrajinske), bila im je potrebna podrška lokalnih nacista. Retorika zapadnih medija, koja tvrdi da politika Trijade ima za cilj promovisanje demokratije jednostavno je laž. Nigde Trijada nije promovisala demokratiju. Naprotiv, ove politike su sistematski podržavale najantidemokratskije (u nekim slučajevima „fašističke“) lokalne snage. Kvazifašisti u bivšoj Jugoslaviji — u Hrvatskoj i na Kosovu — kao i u baltičkim državama i istočnoj Evropi, Mađarskoj na primer. Istočna Evropa je „integrisana” u Evropsku uniju ne kao ravnopravni partner, već kao „polukolonija” velikih zapadno i centralnoevropskih kapitalističkih/imperijalističkih sila. Odnos između Zapada i Istoka u evropskom sistemu je u izvesnoj meri sličan onom koji vlada odnosima između SAD i Latinske Amerike. U zemljama juga Trijada je podržavala ekstremne antidemokratske snage kao što je, na primer, ultra-reakcionarni politički islam i, uz njihovo saučesništvo, uništavala društva; slučajevi Iraka, Sirije, Egipta, Libije ilustruju ove ciljeve imperijalističkog projekta Trijade.

4. Stoga se mora podržati politika Rusije (koju je razvila Putinova administracija) da se odupre projektu kolonizacije Ukrajine (i drugih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, u Zakavkazju i Centralnoj Aziji). Iskustvo baltičkih država ne bi trebalo da se ponovi. Takođe treba podržati cilj izgradnje „evroazijske“ zajednice, nezavisne od Trijade i njenih podređenih evropskih partnera. Ali ova pozitivna ruska „međunarodna politika” će propasti ako je ne podrži ruski narod, a ova podrška se ne može dobiti na isključivoj osnovi „nacionalizma“, čak ni pozitivnog progresivnog — ne šovinističkog — brenda „nacionalizma“, a naročito ne „šovinističkom“ ruskom retorikom. Ruskim fašizmom se ne može suprotstaviti fašizmu u Ukrajini. Podrška se može steći samo ako unutrašnja ekonomska i socijalna politika koja se vodi promoviše interese većine radnih ljudi. Šta mislim pod „narodno orijentisanom“ politikom koja favorizuju radničke klase? Ona podrazumeva, dakle, udaljavanje, koliko god je to moguće, od „liberalnog” recepta i sa njim povezane izborne maskarade, koja tvrdi da daje legitimitet regresivnoj socijalnoj politici. Predložio bih da se na njegovo mesto postavi brend novog državnog kapitalizma sa socijalnom dimenzijom (kažem socijalnom, a ne socijalističkom). Taj sistem bi otvorio put konačnom napretku ka socijalizaciji upravljanja privredom i stoga autentičnom novom napretku ka pronalasku demokratije koja odgovara izazovima moderne ekonomije. Tek ako Rusija bude krenula tim putem, sadašnji sukob između, s jedne strane, nameravane nezavisne međunarodne politike Moskve i, s druge strane, vođenja reakcionarne socijalne unutrašnje politike može dobiti pozitivan ishod. Takav potez je neophodan i moguć: fragmenti političke vladajuće klase mogli bi se uklopiti u takav program ako ga promovišu narodna mobilizacija i akcija. U meri u kojoj se sličan napredak ostvaruje i u Ukrajini, Zakavkazju i Centralnoj Aziji, može se uspostaviti autentična zajednica evroazijskih naroda i postati moćan akter u rekonstrukciji svet-sistema.

5. Ostajanje ruske državne moći u strogim granicama neoliberalnog recepta poništava šanse za uspeh nezavisne spoljne politike i šanse da Rusija postane zemlja u nastajanju koja deluje kao važan međunarodni akter. Neoliberalizam za Rusiju može da proizvede samo tragičnu ekonomsku i socijalnu regresiju, obrazac „lumpen-razvoja” i rastući podređeni status u globalnom imperijalističkom poretku. Rusija bi Trijadi obezbeđivala naftu, gas i neke druge prirodne resurse; a njene industrije bi se svele na status podugovarača u korist zapadnih finansijskih monopola. U takvoj poziciji, koja nije mnogo daleko od današnje Rusije u globalnom sistemu, pokušaji samostalnog delovanja u međunarodnom prostoru ostali bi izuzetno krhki, ugroženi „sankcijama“ koje bi ojačale pogubno svrstavanje vladajuće ekonomske oligarhije uz zahteve dominantnih monopola Trijade. Sadašnji odliv „ruskog kapitala“ povezan sa ukrajinskom krizom ilustruje tu opasnost. Ponovno uspostavljanje državne kontrole nad kretanjem kapitala jedini je efikasan odgovor na tu opasnost.

Samir Amin: Russia in the Global System
Prevod: Princip.info