Mnogi naši ljudi zbunjeni su ekonomskom terminologijom koju liberalni ekonomisti koriste da bi oslikali naš privredni rast, a koji izražavaju isključivo kroz BDP (bruto domaći proizvod). Tako se i na međunarodnom planu prema Kini odnose kao prema „najvećoj ekonomiji sveta“, što ljude van struke navodi da brkaju ekonomski obim sa bogatstvom jedne zemlje.

Zemlje srednjeg prihoda 2024. World Population Review.

Kada kažu „najveća ekonomija“ misle na obim koji se izražava BDP-om. BDP meri ekonomski autput jedne države na njenom tlu (ne u inostranstvu), uključujući prihode ostvarene od strane stranih firmi i pojedinaca. To bi u našem slučaju značilo da se sav profit ostvaren u Srbiji od strane stranih investitora pripisuje nama, uprkos tome što on završava u njihovim matičnim državama. Dakle, profiti francuskog Mišelina ili italijanskog FIAT-a na našem tlu pripisuju se Srbiji. U sučaju Kine to važi za profite Epla, Samsunga, Najkija, Filipsa, Lorijala, Panasonika, itd.

BDP-om je 1991. zamenjena starija mera BNP (bruto nacionalni proizvod), kojom bi se zarada multinacionalne kompanije pripisivala državama u čijem je firma bila vlasništvu – i gde bi se profit na kraju vratio. Dakle, profiti već navedenih Mišelina i FIAT-a na našem tlu, pripisali bi se Francuskoj i Italiji. Tako bi se sticao jasan uvid u bogatstvo nacija, što je u postsocijalizmu bilo problematično jer je oslikavalo realnost sve oštrije polarizacije na Globalni sever i jug, i time rušilo sneška propagandistima kapitalizma koji su tvrdili da se kapitalističkim razvojem jaz između nerazvijenih i razvijenih zemalja smanjuje (uključujući i prvosvetaške marksiste).

Računovodstveni preokret kojim bi se profit pripisao državi u kojoj se nalaze fabrika ili rudnik, a koja profitom ne raspolaže, doveo je do statističkog procvata u siromašnim državama, sakrivajući osnovnu činjenicu: nacije Globalnog severa odlaze sa resursima Juga i nazivaju to dobitkom za Jug. I tako smo dobili “jaku Indiju” ili “jak Brazil” (što ne propuštaju da napomenu duduci kad navode “jačinu BRIKS-a), od kojih je prema BNP-u objektivno jača i jedna Grčka.

Što se tiče Kine, ona je prema odlivu vrednosti (predstavljenom u radnim satima oličenim u izvoznoj robi) poluperiferna i neimperijalistička, i nastavlja da prenosi više vrednosti ostatku sveta nego što iz njega crpi; a što jasno i precizno dokazuje i njen BNP (vidi ilustraciju). Međutim, i unutar samih sektora svet-sistema postoji gradacija. Tako su Kina i Rusija u vrhu poluperiferije (na granici sa centrom), zemlje poput Indije i Egipta na dnu poluperiferije (na granici sa periferijom), a zemlje poput Srbije u sredini. Kina i Rusija su države koje su za 20 godina prevalile dug put od zemalja periferije (Trećeg sveta) do zemalja vrha poluperiferije (Drugog sveta). To se u svetskoj ekonomiji retko dešava, ako uopšte.

To bismo najbolje mogli ilustrovati na mikroplanu, gde su klasne barijere unutar kapitalističkog društva skoro pa nepremostive – ukoliko ste rođeni u jednoj klasi, sva je prilika da ćete u njoj i skončati. Izmeštaj nije nemoguć, ali je izuzetno težak. U idealnim okolnostima bez sabotaže odozgo, zahtevao bi određenu svest roditelja radničke klase, plan, program i veliku žrtvu, da bi se deca usmerila ka visokom obrazovanju koje bi eventualno značilo prekretnicu.

Na makroplanu postoje dve za sada poznate strategije izmeštaja. Prva je klijentelistička, i zahteva izvesnu geostratešku neophodnost. Kao primer možemo navesti Južnu Koreju, čiji je razvoj bio nužan kao protivteža socijalističkim susedima (Srbija od 2000. je takođe dobar primer). Druga je planiranje uz implementaciju socijalističkih politika (Kina, Rusija), tj. mešovita privreda. Ne kažem “socijalizam”, jer potpuni socijalistički preobražaj značio bi da ste raskinuli sa svet-sistemom (kao DNRK).

Zahvaljujući kontinuitetu vlasti i strateškom planiranju (buržoaska demokratija je vid sabotaže razvoja Globalnog juga), uz već postojeću socijalističku infrastrukturu (u Rusiji ostatke sovjetske) obe države su se izdigle iz pepela i pokazale da: 1. Razvoj Trećeg sveta mora i može da se sprovede samo kroz ideologije/politike otpora; 2. Modernizacija nije isto što i vesternizacija. I to nas dovodi do razloga sukoba između Zapada i Rusije/Kine, koji ekonomski objašnjavamo upravo tim uspešnim uzvodnim izmeštajem dve zemlje.

Obe su im bile mile dok su funkcionisale isključivo kao svetske fabrike, a u skladu sa globalnom podelom rada ne dozvoljava im se da okončaju kao svetski preduzetnici i inovatori. Što se nas komunista tiče, izuzetno nam je zbog toga drago, jer se sputavanjem njihovog daljeg izmeštaja u okviru svetske kapitalističke ekonomije održava njihov progresivan karakter, i pruža oslonac zemljama Trećeg sveta za dalji razvoj uz saradnju Jug-Jug – što sve zajedno slabi imperijalistički kamp i menja sliku sveta koji poznajemo, udižući još država periferije na status poluperiferije.

Abdelraheem Kheirawi