Zapadni političari i novinari često tvrde da Kina sprovodi „kolonijalizam” u Africi. Taj narativ vuče korene iz diskursa koji je pokrenula vlada Sjedinjenih Američkih Država pre skoro dve decenije, što ilustruje primer kongresnog saslušanja pod naslovom „Kina u Africi: novi kolonijalizam?”. Iste godine, američki časopis Forbes tvrdio je da je svrha kineskih investicija u Africi „eksploatacija afričkih naroda i resursa. Isto ono što su radili Evropljani… samo gore.”

Svakako postoje razlozi za kritiku postupaka kineskih firmi u Africi, ali tvrditi da Kina drži kontinent pod kolonijalnom upravom – izjednačavajući je sa evropskim kolonijalizmom i imperijalizmom – empirijski je neispravno, ove termine obesmišljava i u suštini predstavlja poricanje nasilja stvarnog kolonijalizma.

Šta je kolonijalna moć?

Za početak, hajde da razmotrimo težinu ovih optužbi. Šta predstavlja kolonijalnu i neokolonijalnu moć?

Evropski kolonijalizam zasnivao se na invazijama i vojnoj okupaciji, nasilnom oduzimanju imovine i sistemskom nasilju, uključujući izazivanjem masivne gladi, koncentracionim logorima i genocidima. Samo na afričkom kontinentu Britanci, Nemci, Francuzi, Belgijanci i Italijani počinili su više različitih genocida. Njemački kolonizatori istrebili su većinu naroda Herero i Nama u Namibiji. Belgijski kolonizatori ubili su oko deset miliona ljudi u Kongu.

Afrikanci su stekli političku nezavisnost sredinom 20. veka, ali države centra nastavile su da vrše pritisak na kontinent u decenijama koje su usledile. SAD danas imaju 58 aktivnih vojnih baza u Africi. Intervenisale su u brojnim izborima, narušavajući demokratske procese u korist sopstvenih interesa, i sprovele oko 20 operacija promene režima. SAD su uvele ekonomske sankcije većini afričkih država (svima osim devet).

Francuska, sa svoje strane, kontroliše valutu 14 zapadnoafričkih zemalja i ima desetine hiljada vojnika stacioniranih u svojim bivšim kolonijama. Ima dugu istoriju nameštanja izbora i podržavanja diktatura, a od vremena formalne dekolonizacije sarađivala je i u atentatima na brojne političke lidere širom Afrike. Što se Ujedinjenog Kraljevstva tiče, izvršilo je invaziju na gotovo svaku afričku zemlju (izuzev pet), i održava 18 vojnih baza na kontinentu.

Zemlje Zapada orkestrirale su državne udare protiv desetina progresivnih vlada širom globalnog Juga. U Africi to uključuje Patrisa Lumumbu u Demokratskoj Republici Kongo, Kvame Nkrumua u Gani, Tomasa Sankaru u Burkini Faso i još mnoge druge, a svi oni su zamenjeni desničarskim diktaturama ili huntama spremnim da služe interesima Zapada. Zemlje Zapada su takođe aktivno podržavale aparthejdski režim u Južnoafričkoj Republici.

Neokolonijalna moć se takođe sprovodi kroz međunarodne finansijske institucije. U Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci SAD imaju pravo veta nad svim ključnim odlukama, dok države centra kontrolišu većinu glasova. Ovu moć koristile su za nametanje programa strukturnog prilagođavanja (PSP) širom globalnog Juga, silom reorganizujući proizvodnju zemalja Juga ka izvozu u zemlje centra i stavljajući ih u podređeni položaj u globalnim robnim lancima, umesto da zadovolje potrebe lokalnog stanovništva. U Africi su PSP izazvali decenije privredne recesije i razaranje postojećih industrija kako bi afrički resursi ostali dostupni Zapadu po jeftinim cenama.

Ništa od onoga što je Kina učinila u Africi nije ni približno svemu ovome. Moralne i materijalne razlike su ogromne. Kina ne drži afričke zemlje pod vojnom okupacijom. Ne sprovodi promjene režima, atentate i državne udare. Ne nameće sankcije niti programe strukturnog prilagođavanja afričkim privredama. Kina nije počinila genocid u Africi. Nikada nije izvršila invaziju ni jedne afričke zemlje.

Zaista, Kina nije izvršila invaziju ni jedne zemlje bilo gde u poslednjih 46 godina. U istom periodu, mogli smo videti kako države Zapada napadaju i bombarduju dugi niz zemalja globalnog Juga, koristeći spektakularno nasilje, uključujući sedam zemalja samo tokom 2025. godine.

Izjednačavati poteze Kine u Africi sa evropskim kolonijalizmom i savremenim zapadnim imperijalizmom nije samo empirijski netačno, već trivijalizuje izuzetno nasilje ovog potonjeg. To je u suštini poricanje kolonijalizma.
Procena optužbi

Tvrdnje o kineskom „kolonijalizmu” u Africi zasnivaju se na tri glavne optužbe. Prva je da kineske kompanije zloupotrebljavaju radnike i izazivaju društvene i ekološke probleme u Africi. Druga je da Kina dominira ekstraktivnim industrijama u Africi. Treća je da Kina zarobljava afričke zemlje u „dužničke zamke”.

O prvoj tvrdnji: da, kineske firme posluju po kapitalističkom modelu koji eksploatiše radnike. Međutim, sve firme funkcionišu na ovaj način, bez obzira na to gde im je sedište. Istraživanja u Angoli i Etiopiji nisu pronašla nikakve sistematske razlike u platama koje kineske firme isplaćuju u odnosu na zapadne kompanije. Ako termin „kolonijalizam” definišemo kao eksploataciju radnika od strane kapitalističkih kompanija, onda taj termin gubi svaku analitičku vrednost. Mogli bismo isto reći i za indonezijske ili brazilske firme koje posluju u Africi, što bi očigledno obesmislilo pojam.

Što se tiče tvrdnje da kineske kompanije izazivaju konflikte, istraživanje o kineskim rudarskim firmama koje posluju u inostranstvu pokazalo je da one ne izazivaju više konflikata od drugih stranih firmi. Analiza više od 3.300 ekoloških konflikata širom sveta pokazala je da, gde strane firme izazivaju konflikte u Africi i ostatku globalnog Juga, te firme uglavnom imaju sedište na Zapadu, a ne u Kini. U istoj bazi podataka (Atlas ekološke pravde), francuske firme odgovorne su za 50 puta više ekoloških problema u Africi po glavi stanovnika nego kineske.

O drugoj tvrdnji, o ekstrakciji resursa: narativ da Kina dominira afričkom ekstraktivnom industrijom nije potkrepljen podacima. Godine 2022. 72% sredstava za istraživanje ruda u Africi bilo je u kanadskom, australijskom i britanskom vlasništvu, dok je svega 3% kinesko. Podaci iz 2018. godine pokazuju da kineske firme kontrolišu manje od 7% ukupne vrednosti afričke proizvodnje ruda – manje od polovine vrednosti koju kontroliše samo jedna britanska multinacionalna kompanija, Anglo American.

Kada je reč o fosilnim gorivima, planovi zapadnih kompanija za širenje proizvodnje nafte i gasa u Africi devet puta nadmašuju kineske. Od 23 najveća institucionalna investitora u širenje fosilnih goriva, 92% je sa Zapada, dok 74% finansiranja obezbeđuju zapadne banke. Ovo pokazuje da Zapad u ogromnoj meri kontroliše i profitira od eksploatacije fosilnih goriva u Africi.

Demokratska Republika Kongo je zanimljiv primer. Godine 2008. kineske firme su potpisale ugovor sa vladom DR Konga o infrastrukturnim projektima u zamenu za minerale vredne 50 milijardi dolara tokom 25 godina. Zapadne institucije su to predstavile kao „kineski kolonijalizam”. Kasnije, 2025. godine, SAD su potpisale sporazum sa DR Kongom kojim su obezbedile prava na eksploataciju minerala vrednih 2 biliona dolara, u zamenu za obustavljanje napada militanata koje je podržavala Ruanda, a koje su i SAD navodno podržavale. Vrednost ovog ugovora je 40 puta veća od kineskog, ali Zapad ne optužuje SAD za kolonijalizam – naprotiv, uglavnom ga prikazuje kao „mirovni sporazum”.

Na kraju, o „dužničkim zamkama”: postojeći podaci pokazuju da afričke zemlje duguju Kini samo 12% svojih spoljnih dugova, dok 35% – tri puta više – duguju privatnim zapadnim kreditorima, a dugovi prema zapadnim kreditorima nose dvostruko veće kamate nego dugovi prema Kini.

Sveobuhvatna studija kineskih kredita afričkim državama (2000–2019) pokazala je da Kina nikada nije zaplenila imovinu niti sudski prinudila zemlje na plaćanje. Tokom pandemije kovida, Kina je suspendovala značajno veći obim dugova najsiromašnijim zemljama nego zapadni kreditori.
Najvažnije, Kina ne uslovljava finansijsku pomoć strukturnim promenama. Nasuprot tome, zapadni kreditori imaju dugu praksu korišćenja programa strukturnog prilagođavanja kako bi primorali afričke vlade da prodaju javnu imovinu.

Kina iz perspektive svet-sistema

U ovom slučaju, važno je zadržati širu perspektivu. Imperijalna moć SAD i njihovih saveznika omogućava im da uništavaju čitave zemlje širom sveta, kršeći međunarodno pravo bez posledica. Bombarduju bilo koje pokrete ili pojedince koji im se ne dopadaju, bilo gde na planeti, i nameću sankcije koje ubijaju milione ljudi i primoravaju vlade da se povinuju njihovoj volji.

Kina prosto ne projektuje ovakvu vrstu moći. Ona je poluperiferna zemlja, sa BDP-om po glavi stanovnika 80% manjim od zemalja centra, približno jednak proseku Latinske Amerike. Vojni izdaci po glavi stanovnika su 40% manji od svetskog proseka i dvadeset puta manji od američkih. Kina se delimično odupire diktatima zemalja centra, ali ne može i neće da nameće svoju volju ostatku sveta kao zemlje centra.

Ovo ne znači da kineske firme ne eksploatišu radnike i resurse u Africi, ali to se ne može nazvati kolonijalnom ili imperijalnom moći, jer bi se time ovi termini obesmislili i negiralo nasilje stvarnog kolonijalizma.

Poluperiferne zemlje poput Kine igraju posredničku ulogu u kapitalističkom svet-sistemu. One snabdevaju zemlje centra jeftinim proizvodima u visoko konkuretnim sektorima sa jako niskim profitnim maržama. Kapitalisti u ovim zemljama pod pritiskom su da nabavljaju sirovine što jeftinije, što ih navodi na eksploataciju resursa u periferiji (kao što je Afrika), gde su imperijalne intervencije zemalja centra oslabile vlade i smanjile cenu rada i resursa.

U ovom sistemu, centar crpi vrednost iz poluperiferije – uključujući Kinu – kao i iz periferije preko poluperiferije. Ponašanje poluperifernih kapitalista u periferiji treba pre svega razumeti kao funkciju imperijalističkog svet-sistema, a ne kao izraz samog imperijalizma.

Izvor: Jason Hickel 
Prevod: RNP-F